Malo je reći da živimo u svetu simbola

[anima.art]

POVELJA IZ ALEPA​

U Alepu u Siriji, marta meseca 1997. godine, sastali su se visoki predstavnici s pravoslavne strane Carigradske, Antiohijske, Aleksandrijske i Moskovske patrijaršije sa predstavnicima anglikanaca, rimokatolika, luterana i drugih kako bi razmotrili mogućnosti slavljenja Uskrsa (Pashe) istoga dana.

Pitanje ima posebnu težinu na Bliskom istoku, gde su hrišćani manjina. Zamoljene su crkve da do 2001. sprovedu konsultacije u dobroj volji. Te godine je Pasha zajednička i ukoliko bi se našlo rešenje, rečeno je, to bi bio veliki znak zajedničkog svedočenja vere u novom milenijumu.

Preporučuje se držanje principa utvrđenih na Nikejskom vaseljenskom saboru (325): Uskrs da se slavi u nedelju posle prolećne ravnodnevice, ali ne odmah, već posle prvog punog meseca na nebu, uzimajući u obzir naravno jerusalimski meridijan. Na ove predloge proteklih godina niko nije temeljno reagovao, osim pravoslavnih i katoličkih teologa Amerike, koji su ih svesrdno prihvatili. Pravoslavni integristi apriori su bili kritični, mada ne mnogo glasno, ne ulazeći u temeljnija obrazlaganja.

Da je teško postići jedinstvo oko slavljenja Pashe pokazuje celokupna istorija hrišćanstva. Razlike i nesigurnosti postojale su uvek. Mnogi svetitelji i crkveni pisci svedoče da je Vaskrs prva dva veka, pogotovu na Istoku, slavljen kad i jevrejska Pasha (Irinej Lionski, Evsevije), dakle 14. nisana (prvog jevrejskog prolećnog meseca), ma u koji dan nedelje padne.

Kvartodecimani, kako su nazivani, držali su se Evanđelja po Jovanu da je Hristos postradao uoči Pashe, dušu je ispustio kada Jevreji prinose pashalno jagnje. Hristos je novo Jagnje, starozavetna pasha je završena. Drugi krajevi Rimskog carstva, pogotovu Rim, tražili su da se Uskrs samo u nedelju slavi. Car Konstantin sazvao je sabor u Nikeji najviše zbog toga da se ujednači slavljenje praznika. To je i urađeno, odustalo se od slavljenja na dan jevrejske pashe, mada ne svuda.

Tada je Uskrs bio tužan praznik, sećanje na stradanje Spasitelja, radost je odmah potom sledila i trajala pedeset dana, sedam sedmodnevnih nedelja, do Pedesetnice. Teško je bilo sa jevrejskog prebacivati na druge kalendare i unapred izračunati praznik. Sveti Hipolit je uspevao da izračuna za 16 godina unapred, potom nastaje ciklus za 84 godine. Aleksandrijskoj crkvi pripalo je pravo i čast da sve crkve obaveštava kada se ima slaviti Uskrs pošto je u tom gradu bila najrazvijenija astronomija.

Harmonije u slavljenju nije bilo još dve stotine godina, do 526, a od tada do uvođenja gregorijanskog kalendara 1583. svi hrišćani slave najsvetiji praznik istoga dana. Kada je ispravljena nastala razlika u vremenu, nastaje jos veći jaz. Pravoslavna strana pokušala je 1923, na svepravoslavnoj konferenciji u Carigradu, uz pomoć i srpskog delegata Milutina Milenkovića, da nađe rešenje slavljenja praznika, stvaranjem crkvenog kalendara savršenijeg i od julijanskog i od gregorijanskog.

Oci Nikejskog sabora držali su se u tom trenutku najviših naučnih dostignuća astronomije, kretanja Sunca i Meseca. Kasnije je nauka ustanovila da tadašnja dostignuća nisu bila najpreciznija, i mala odstupanja tokom vekova dobiju velike razmere. Zastupnici ujednačavanja praznovanja ostaju dosledno verni Nikeji, međutim međuverske prilike danas izgleda još ne dopuštaju raspravu bez strasti. Jos uvek se više razmišlja o tome ko navodno dobija a ko gubi. Nekima bi ovo predstavljalo "kapitulaciju pravoslavlja", drugima "jedinstveno svedočenje vere". Za razmatranje povelje iz Alepa tek će nastupiti vreme.

Živica Tucić

Izvor: www.novine.ca

 

[*~Anti~*]

VASKRSNI PONEDELJAK – DRUGI DAN USKRSA

Drugi dan Uskrsa naziva se ’’vodeni ponedeljak’’, a čitava nedelja pose Uskrsa naziva se ’’Vodena nedelja’’. Neki je nazivaju i Tomina nedelja, jer se sedmog dana po Uskrsu u crkvi drži pomen svetom apostolu Tomi.

Za drugi dan Uskrsa to jest za Vodeni ponedeljak vezani su određeni običaji, kao i zabrane određenih poslova. Zabrane su važne kako za Vodeni ponedeljak tako i za čitavu nedelju Uskrsa i Malog uskrsa.

Najvažniji običajni elementi vezani za drugi dan Uskrsa su: kult mrtvih, to jest izlazak i posećivanje groblja, polivanje devojaka, nošenje kolača kumu i udatoj kćeri, kao i prikupljanje uskršnjih darova od strane čuvara Hristovog groba u crkvi.


Izlazak na groblje

U mnogim selima Vojvodine običaj je još i danas da se na drugi dan Uskrsa masovno izlazi na groblje i nose na grobove uskršnji kolači i bojena jaja. Pre Drugog svetskog rata na groblje se išlo u procesiji sa litijom, na čelu sa sveštenikom. Sveštenik je na groblju držao opšti pomen za sve umrle seljane, ali i pojedinačno na pojedinim grobovima, čije su to porodice zahtevale. U nekim selima izlazak na groblje obavljale su žene trećeg dana Uskrsa. U Banatu se na groblje uglavnom izlazi ili drugi dan Uskrsa ili na drugi dan Malog uskrsa. Crkva je ustanovila „Pobusani ponedeljak“, nedelju dana posle Uskrsa to jest drugog dana Malog uskrsa. U narodu drugi dan Uskrsa, kada najviše izlaze u mnogim selima na groblje, nazivaju, u severnom Banatu, „Ružičara“. U Bačkoj i Sremu dane kad izlaze o Uskrsu na groblje, uglavnom nazivaju „Ružičalo“. U južnom Banatu izlazak na groblje drugog i trećeg dana Uskrsa ili drugog dana Malog uskrsa uglavnom nazivaju: „Pobušeni ponedeljak“ ili „Pobusani ponedeljak“. U običaju je da se toga dana pobusavaju grobovi. Obično tri puta motikom zahvate zemlju i stave na grob. U Vršcu, Uljmi i Jasenovu stavljaju na grob po tri busena i to čine pre izlaska sunca. Neko umesto busena stavlja na grob pesak. Pobusavaju se uglavnom novi grobovi.

U južnom Banatu, kad izlaze na groblje, izlaze čitave porodice, i to i stari i mladi, a toga dana dolaze i članovi porodice koji žive na strani. U južnobanatskim selima iznose na groblje velike količine hrane i pića koje obično donose u velikim korpama, a u Dolovu i Dubovcu prenose i kolima. Tako se na jednom grobu može videti celo pečeno prase, pa i nekoliko torti, kao i druge vrste hrane i različitog pića. Jelo na grobu ne raspoređuju dok sveštenik ne održi pomen. Na grobovima se drži čitava gozba, poziva se rodbina kao i susedi, na posluženje za dušu umrlog. Kod banatskih Hera primajući jelo obavezno kažu: „Bog da prosti“. U Bačkoj i Sremu na groblje idu više žena, ali nose manje količine hrane, koje ostavljaju na grobove umrlih članova porodice. Hrana se razdeljuje i sirotinji na groblju.

U prošlosti je bilo u običaju da se na Ružičalo ili Pobusani ponedeljak nakon obilaska grobova žene sakupe na jednom mestu na groblju, rasporede hranu koju su donele i tu jedu i piju zajednički sa sveštenikom. U Fruškoj gori, dok žene jedu i piju, uvek se govori: „Za pokoj duši mrtvima a nama za zdravlje“. Tako se dešavalo da se na toj gozbi na groblju stare žene i napiju, pa često napite odlaze i pevaju kući. To je duhovito opisao i jedan Sremac, savremenik tih običaja. U nekim selima Banata početkom dvadesetog veka bilo je u običaju da kad žene završe obred na groblju i tri puta se obrede rakijom i nazdrave za žive, sveštenik na groblju povede kolo uz pesmu „Udri pojka nemoj stati...“ i tako žene u kolu izvede iz groblja (Elemir).

U Bačkoj od Uskrsa do Malog uskrsa groblje prelivaju samo vodom, dok u Sremu i Banatu pored vode prelivaju ih i vinom. Kod banatskih Hera na drugi dan Uskrsa ne valja zapevati na groblju, jer će u tom slučaju biti mutna voda pred mrtvima.

U Elemiru je ranije bilo u običaju da su žene između Uskrsa i Malog uskrsa išle svaki dan na groblje, a po povratku sa groblja nisu ništa smele raditi, naročito ne šiti, presti, pa ni iglu nisu uzimale u ruke.


Polivanje devojaka

Jedan od karakterističnih običaja vezan za drugi i treći dan Uskrsa je polivanje devojaka vodom od strane momaka, kao i obrnuto.

U mnogim selima Vojvodine očuvao se sve do savremenih dana običaj da drugog dana Uskrsa momci, svečano obučeni, idu u devojačke kuće i polivaju devojke i mlade žene. Imućniji momci su obično išli u okićenom fijakeru. To su takozvani polivači. U nekim selima polivanje je bilo vezano za Đurđevdan, ali je bilo i sela da je običaj polivanja i o Uskrsu i o Đurđevdanu uglavnom ostao nepoznat sve do danas (Buđanovci, Rivica, Kupinovo, Deč, Radojevo, Banatska Subotica, Starčevo i druga).

Običaj polivanja još je i danas ostao očuvan u selima severne Bačke. U severnoj Bačkoj polivači dobijaju uskršnji kolač i jaja. U prošlosti su kolače, koje dobijaju od devojaka posle polivanja, nosili obešene o štapu, tako da su po tome znali koliko su devojaka polili. U nekim selima Banata polivali su samo one članove u porodici koji drugog dana Uskrsa nisu bili na jutrenju u crkvi, a to su činili da bi godina bila kišovita i plodna.

U fruškogorskim selima na drugi dan Uskrsa desetina ljudi „polivača“ su u polivanje išli kolima. Na kolima su nosili bure za vino. Išli su od kuće do kuće i u svakoj kući dobijali „polivački kolač“, slanine, sira, jaja, mesa, a što dobiju vina sipali su u bure. Vino je njihovo, a sve drugo prodavali su licitacijom, a novac su davali crkvi. U Čalmi (Srem), ako devojka stavi u prozor flašu s pićem (vinom), bila je pošteđena polivanja, jer je to bio znak momcima „polivačima“ da će biti počašćeni u devojačkoj kući i bez polivanja devojke. Često je polivanje trajalo čitav dan drugog dana Uskrsa. U Žarkovcu (Bačka) momci, kad ulaze u kuću da polivaju devojku, pevaju:

„Ustaj curo pa suknju navlači,
Evo idu tebi polivači...“

A u Sremu (Erdevik) su pevali:

„Ide Uskrs, ide želja živa,
Ide lola da te ispoliva...“

Dr Mila Bosić Godišnji običaji Srba u Vojvodini

 

[anima.art]

ВАСКРС


"А после суботе, у свануће првога дана недеље, дође Марија Магдалина и друга Марија да погледају гроб. И гле, земљотрес би велики, јер анђео Господњи сиђе с неба, приступи, одвали камен и сеђаше на њему. А лик му је био као муња, и одело његово бело као снег. Од страха пред њим уздрхташе стражари и посташе као мртви. Тада анђео проговори и рече женама: Ви се не бојте; знам наиме да тражите Исуса распетога. Нема Га овде. Јер васкрсе као што рече; дођите и видите место где је лежао. И идите брзо па реците његовим ученицима да је васкрсао из мртвих и гле, он иде пред вама у Галилеју, онде ћете га видети. Ето, рекох вам. И отишавши од гроба са страхом и великом радошћу потрчаше да јаве његовим ученицима. И гле, Исус их срете и рече: Здраво. А оне пришавши ухватише његове ноге и поклонише му се. Тада им Исус рече: "Не бојте се; идите и јавите мојој браћи нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видети".

А када су оне ишле, неки од страже дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. И састаше се старешине, те се договорише и дадоше војницима много новца говорећи: Кажите да су његови ученици дошли и украли га док смо спавали. И ако то дочује намесник, ми ћемо га убедити и вас опростити бриге. А они узеше новац и учинише како су их научили. И разгласи се ова прича код Јудеја до данашњег дана." (Мат. 16,1-15).

 

[anima.art]

ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ


Пошто је распет на Крст и сахрањен у гробници, након три дана Господ наш, Исус Христос васкрсну из мртвих и јави се својим ученицима, једанаесторици светих апостола. Са њима је провео 40 дана овде на земљи поучавајући их како да шире Његову веру и хришћанско учење. Када прође тих 40 дана, повео их је све са собом на Маслинску Гору и рекао им је: "Тако је писано, тако је требало бити, да Христос пострада и да устане из мртвих трећи дан и да се проповеда покајање у име Његово и опроштење грехова по свим народима, почевши од Јерусалима, а ви сте сведоци свему томе. Јер је Јован крстио водом, а ви ћете крштавати Духом Светим, не дуго после ових дана. И гле, ја ћу послати обећање Оца Својега на Вас, а Ви седите у граду Јерусалиму док се не обучете у Силу са висине""

Овим речима Он заврши разговор са њима, благосиља их и поче да се уздиже на небо, а њих остави да сачекају силазак Духа Светога. Апостоли су стајали и немо гледали за Њим, док није сасвим ишчезао. Утом им се обратише Анђели Божји са речима: "Што стојите и гледате? Како сте видели да Господ одлази на небо, тако ће Он опет доћи да суди живима и мртвима и онда царству Његовом неће бити краја".

Izvor: www.spc-linz.org

 

[anima.art]

ТРОЈИЦЕ - ДУХОВИ


Послушавши речи Христове, апостоли се вратише по Његовом Вазнесењу, у Јерусалим и ту на молитви сачекаше силазак Духа Светога. Десети дан по Христовом Вазнесењу, појави се Дух Свети у виду велике пламене буктиње и раздели се пламеним језицима на све апостоле. Тада они добише чудесне моћи, између осталог моћ да говоре многим језицима и да чине чудеса. Много људи тада поверова у Христа и крстише се у Његово име.

Наша Црква празнује овај догађај у 50-и дан после Васкрсења или 10-и дан после Вазнесења Христовог (Спасовдан) и зове се ДУХОВИ или ТРОЈИЦЕ.

Izvor: www.spc-linz.org

 

[*~Anti~*]

U okviru ove teme, počeli smo da pišemo o simbolici drveća. Ja ću nastaviti, tamo gde smo se, možda, na neki način zaustavili.

Naravno, opet upućujem poziv onima koji žele da mi se pridruže.

Takođe naglašavam da neću biti prisutan neko vreme, pa ako neko drugi želi može pokrenuti neka nova simbolička značenja.

Tema je otvorena za svakoga, i svakojake simbole.

 

[*~Anti~*]

VRBA

’’Žalosnu vrbu na Zapadu ponekad dovode u vezu sa smrću, pošto morfologija tog drveta izaziva osećaj tuge. Hermas, opet, uzima u obzir dobro poznatu vitalnost tog stabla i čini je simbolom božanskog zakona: opstanak otkinutih i u zemlju zasađenih grana, dok stablo ostaje nedirnuto, zavisi o poštovanju toga zakona. Ako se grane posade u zemlju i ako im se osigura malo vlage, noge će od njih ponovo oživeti. Osim toga, sveti Bernard je večno zelenu vrbu doveo u vezu s Devicom Marijom.

Ova posednja tumačenja usko su vezana za dalekoistočni simbolizam vrbe. Ona je simbol besmrtnosti, ekvivalent masonske akacije. Zbog toga se središnji deo loža Tienti Huija, deo u kojem se nalazi merica, naziva Gradom vrba (mujang čeng): taj je grad boravište besmrtnosti. Vrba i u Tibetu ima ulogu središnjeg stabla, drveta žitota, i očigledno je da su upravo to značile vrbe koje su nekad bile posađene pred svetilištem u Lasi (S. Humel). I grane vrbe imale su središnju ulogu u ujgurskim obredima obilaska. Napomenućemo ovde, barem kao zanimljivost, da je taoistički pesnik Hi Kang kovao pod vrbom posađenom na sredini njegovog dvorišta: a kovačka peć simbolično je sredstvo komuniciranja s nebom. A jasno je i značenje činjenice da se grobovi mitskih osoba nalaze u senci vrbe. Lao Ce je rado sedao u njenu senku da bi meditirao.

Vrba se ponekad upotrebljava kao znamen Bodisatve Avalokitešvare, za koga se smatra da dodeljuje plodnost. Po tome je sličan svome kineskom ženskom obliku: Kuan Jinu.

Nasuprot tome, muško stablo vrbe, zbog toga što ne donosi plod, simbol je čistoće. Kažimo, napokon, još i to da je to stablo, zbog načina na koji se njegove grane pomiču, slika ljupkosti i otmenosti oblika: to poređenje služi kao kliše u opisima ženskog tela.

I za prerijske Indijance vrba je sveto stablo, simbol cikličnog obnavljanja:

Grana koju je Ptica donela bila je grana vrbe, i bila je lisnata.

Nasuprot tome, u zapadnoj Rusiji se kaže da onaj ko sadi vrbu priprema lopatu kojom će sebi iskopati grob.

Nije poznato shvata li se ovde smrt, koju je nagoveštava vrba, kao prelaz u besmrtnost, koju, u drugim područjima, vrba simbolizuje.’’

 

[*~Anti~*]

Morska vrba

Sama vrba stoji nad morem na steni,
Rasplela je kosu zelenu i dugu:
Naliči na nimfu koju su prokleli
Da postane drvo i da šumi tugu.

Sluša pesmu gora kada jutro rudi,
Agoniju vode u večeri neme;
Nepomično stoji tamo gde sve bludi:
Oblaci i vetri, talasi i vreme.

I tu šumi s njima, dajući polako
Moru koju granu, vetru listak koji;
I, ko srce, sebe kidajući tako,
Tužno šumi život. — Sama vrba stoji.

Jovan Dučić

 

[*~Anti~*]

TISA

’’Tisa je u keltskom svetu nadgrobno stablo, a u Irskoj se tisovina ponekad upotrebljavala kao podloga za ogamsko pismo. U ostrvskom predanju tisa je prvenstveno najstarije stablo. Tisovina se ponegde još upotrebljavala za izradu štitova i kopalja, što pokazuje da joj je simbolizam i vojnički. To potvrđuje ime mladoga irskog ratnika Ibaraskjat (Ibarasciath, štit od tise), zatim neka galska etnička imena (Eburovices, koji se bore tisom, današnji Evreux). Međutim, bitno svojstvo tog stabla, koje se po svoj prilici zadržalo u osnovi simbolizma, jeste otrovnost njegovih plodova: Cezar navodi primer dva kralja galskog plemena Eburona koji su se nakon poraza otrovali tisom. Od tisovine je i točak mistkog druida Mog Ruiha (rob točka), a to je točak Apokalipse. Napokon, Ohajd (Eochaid; Ivocatus, koji se bori tisom) jedno je od tradicionalnih imena vrhovnog kralja Irske.’’

 

[*~Anti~*]

SIMBOLIKA TISE KOD SLOVENSKIH NARODA

’’Kod Srba ’’dinaraca’’ (Bosna i Hercegovina, Crna Gora, zapadna Srbija) izuzetno je poštovano zimzeleno drvo tisa, koje je smatrano za dobar utuk protiv zlih sila, uroka, za zaštitu imetka itd. Posebno je bila na ceni ’’predvorena tisovina’’. U Crnoj Gori, u Vasojevićima do nje se dolazilo tako što su nevin momak i nevina devojka cele noći pored tisovog drveta ložili vatru i na taj način je ’’dvorili’’. Kada svane, momak je pucao iz puške i oglašavao da je ’’tisa predvorena’’. Ili su bdela tri čoveka, među kojima je bio i kućni domaćin, cele noći ložeći vatru i pričajući. Ovo ’’dvorenje’’ podseća na bdenje nad pokojnikom. Tisovina je nošena u obliku štapa, krstića ili u obliku tri vrhom spojena trougla. Postoje mnoge priče o tome kako tisa onemogućava delovanje čoveka s urokljivim očima ili štiti od uticaja demonskih bića, kao na primer: ’’Sjedio starac pred jednim hanom, gdje su se obično ustavljali putnici, i u razgovoru s ljudima hvalio se da može učiniti svaka kola da se ne maknu s mjesta. I doista je mogao ustaviti svaka kola osim jednih, da ne krenu. Kad ga upitaše što nije mogao zaustaviti ta kola, odgovori: ’Mora da ima u njima makar koji komadić tisovine, pa se stoga ne mogu ureći’.’’

Uloga tisovog drveta, kao zaštitnika od demonske sile, zasnivala se na njegovim htonskim obeležjima. Ne može se sa sigurnošću odgonetnuti na osnovu čega se tisi pripisuju takva obeležja, ali se mogu izneti neke pretpostavke. Kao njena ’’negativna’’ karakteristika jeste vrlo spor rast; ona za 5-6 godina poraste svega 15-20 centimetara, a pri tom je dugovečna biljka koja može da doživi više od 200 godina. Ona se retko sreće, jer raste na osami i to najčešće u obliku žbuna. Tisa je i otrovna biljka, i kao takva mogla je imati upotrebu u nekim kultovima. Jedino njen plod, koji je crvene boje, nije otrovan, i njime su se hranile ptice, raznoseći na taj način njeno seme.’’

 

[*~Anti~*]

BOR

''1. Bor je na Dalekom istoku simbol besmrtnosti, što se objašnjava ujedno trajnošću njegovog lišća i nepokvarljivošću smole.

Borove semenke, iglice i smola su jedina hrana taostičkih besmrtnika, od nje im telo postaje lako i može da leti. Ako se smola cedi niz stablo i prodre u tlo, za hiljadu godina nići će čudesna gljiva fu-ling koja takođe obezbeđuje besmrtnost. Cvetovi borovog neba čistog kao žad daju zlatni sjaj onome ko ih pojede (Maspero).

U Japanu se od bora i čempresa (hinoki) grade šinto hramovi i izrađuje obredni pribor. Prema tajnim kineskim društvima, bor se (zajedno sa čempresom) nalazi na vratima Grada Vrba, ili Kruga neba i zemlje, boravišta besmrtnosti. Konfučije iznosi da su kraj žrtvenika Zemlje Hia sadili borove, a Jin čemprese (Razgovori, 3).

Bor se u umetnosti pojavljuje kao simbol životne snage; u svakodnevnom životu Japanaca bor je znak dobrog vrača; u književnosti, prema jednoj igri reči, ukazuje na očekivanje. Dva bora podsećaju na legendu o Takasagou i simbolizuju ljubav i bračnu vernost.

U ikonografiji Zapada nalazimo dva petla koja se bore za šišarku; nećemo pogrešiti ako ih uporedimo sa dva zmaja koja se bore za biser: simbol objavljene istine.

2. U Kini je bor često udružen sa drugim simbolima dugovečnosti; on čini trijadu sa gljivom i ždralom, ili sa bambusom i šljivom. Za Kineze je najveća sreća dug život, pa verovatno misle da će povećati moć simbola ako ih udruže. Čast, novac, ljubav i deca pričinjavaju im zadovoljstvo samo kad su sigurni da u njima mogu dugo da uživaju.

U Japanu je bor (matsu) i simbol nepokolebljivosti u životu ispunjen teškom svakodnevnom borbom; on je i simbol ljudi koji uprkos pritiscima sa svih strana istrajno brane svoje mišljenje, kao što bor odoleva naletima vetra i oluje. Po šintoističkom predanju božanstva (kami) žive u krošnjama stabla, pa Japanci tokom novogodišnjih svečanosti postavljaju dva bora iste veličine uz kućna vrata da bi privukli kame i njihova dobročinstva. Bor ima trajno lišće i zato je bolji od drugih stabala.

3. Dionis često, kao žezlo, u ruci drži šišarku koja kao i bršljan izražava trajnost biljnog života, ali i neku vrstu nadmoći boga nad prirodom kao elementarnom i opojnom snagom. Bor predstavlja zanos životne snage i slavljenje plodnosti. Orfici su Dionisu posvetili kult sa tajnama po kojem su boga proždrali Titani da bi potom uskrsnuo: simbol večitog povratka rastinja i života uopšte. U Delfima se takođe pojavljivao i vladao po tri meseca svetilištem, a ostatak godine bi iščezavao. Istoričari u tome vide ratarski i religijski mit. Bor je bio posvećen i Kibeli, boginji plodnosti. Verovalo se da je on preobražena nimfa koju je voleo bog Pan. Šišarka je simbol besmrtnog biljnog i životinjskog života.

4. Kultom Kibele u Rimu, tom velikom mističkom dramom (Franc Kimon) koja podseća na obrede Izidinog kulta, zapravo se iskazivala čast boru: srušili bi ga i preneli u palatinski hram pripadnici bratstva koje toj funkciji duguje ime dendrofori (drvonoše). Bor je, omotan kao mrtvac vunenim trakama i okićen vencima od ljubičica, prikazivao mrtvog Atisa: ovaj je u početku bio samo duh bilja, a kraj carske palate održao se vrlo star obred frigijskih seljaka iskazivanjem časti tom martovskom stablu. Sutradan je bio dan žalosti, kad su vernici postili i oplakivali boga... Naglo bi prestali tugovati prepuštajući se pomamnom veselju... Kad priroda oživljuje, Atis bi se budio iz dugog sna smrti, a njegov bi povratak u život izazivao radost iskazanu u razuzdanoj zabavi, maskaradama, bogatim gozbama. Bor je simbolizovao telo mrtvog i uskrslog boga, koji je opet u kultovima Kibele bio slika smene godišnjih doba.''

 

[*~Anti~*]

BOR

Golem i mračan, neveselo,
Stoji, bezimen kao travka;
U njemu huči gorsko vrelo
I noću prespi jedna čavka.
Usamljen večno, strašna grmen,
U prvi sunčev trenut sjanja,
Niz ozarenu baci strmen
Crnu sen svoga očajanja.
A noću nebu zavihori,
Kad zna da bolno sve zanemlje -
I zvezdama po svu noć zbori
Gorke samoće ove zemlje.

Jovan Dučić

 

[mara88]

ewo deo mog seminarskog o simbolima

II Симболи који се јављају у књижевности XIII и XIV века

Из великог и непрегледног броја симбола у средњовековној књижевности одмах се издваја симболика светлости. Према библијској традицији светлост је била прво дело Творца, у чину стварања света. Новозаветно Откровење пренадзначује да ће на крају историје Господ бити светлост. Због тога се Бог сматра извором светлости и целопкупни библијски симболизам представља светлост као божанствени знак, и везује се за јављање Бога људима. У Животу св. Петра Коришког, када је долазио архангел да Михаил спасе Коришког, било је велико просијавање. А када је Петар умирао, његова пећина је ''многим светлостима просијавана''. Светилник је симбол присуства светог човека. А светило је сличан симбол, и он у библијској традицији, као преносилац светлости, се не разликује од анђела који представљају окружење Божије.
Уз симболе светлости нераздвојно стоје сунце, зрак и звезде, који су ушли у средњовековну књижевност из Светог писма. Сунце је симбол Бога, после њега је Звезда Даница, која по старој козмогонији креће уз сунце. На лествици симбола, звезде су одмaх испод Данице и симболишу праведнике и угодниле Божије. Зрак је симбол саткан од бесконачних златних и сјајних жица, а те жице су духовне вредности.
Симболи преузети из Библије су семе и кукољ. Семе представња Божју реч, а кукољ семе ђаволско. Виноград је духовни простор над којим има окриље Христ, а плодови винограда грожђе и лоза су симболи духовних врлина. Уз ове симболе стоје и радник, ко и делатељ који, попут Христа претварају бескорисно у корисно. Они су велики духовници.
Цвеће-палма и кедар ливански су симболи праведних људи, а крин-безбрижности.
Дрвеће је укорењено у земљу, као и душа у царстви небеском, јер то је њена земља без које не може расти. Маслина као дрво најдужег века симболизује Христа.
Плод је симбол бесмртности и врхунац и исход једног стања.
Ливада представља Свету Гору.
Симболи јагње, овца, стадо, пастир и вук, скоро увек иду заједно, па их је немоће раздвојити. Јагње је симбол Христа или доброг Христовог следбеника. То је у исто време и значење симбола пастир. Овце и стадо су верни хришћани, док вук представља јеретнике, невернике и незнабошце.
Птица уопште симболизира само нешто што је племенито. Оне често служе за изражавање најосетљивијих духовних појмова и особина.
Орао је по тумачењу Физиолога, цар птицама. Он је симбол краљевства, означава квалитете и чистоту.
Са својим гласом славуј је ушао у Свето Писмо. Он је добра и племенита животиња. По Физиологу славуј се слаже са својим другом-један спава до поноћи и чува стражу, а други до поноћи. У Причи о славују (из Варлама и Јоасафа) он је извор мудрости и открива људске пороке. Због свог гласа славуј у неким ликовним уметностима представља симбол једне од седам слободних уметности-музику.
Крила симболишу појам духовне лакоће и успињања земље на небо. Симбол су одуховљених бића која се успињу ка узвишеном.
Пчела је симбол чистоте, уздржљивости, мудрости. Она је неуморна у раду и представља узор на кога се треба заједница угледати. Јелен представља мир међу људима, пријатељство. А змија је симбол сатане, док је лав цар свим зверима, и цар који нема довољно мудрости. Пас-симбол упорних неверника. Звер-наоружан непријатељ.
Од минерала и материјалних богатстава за симболе се узимају злато, бисери, драго камење, камен, со. Злато је симбол истине. Бисер скупоцени што га мудар купац купује по сваку цену свега осталог имења је симбол јеванђеља и симболише небеско царство. Со представља правог хришћанина, који и друге поправља.
Крст је симбол спасења. На њему је Христос добровољно страдао да би спасио свет, и у томе је његова снага.
Оружје у средњовековној књижевности губе све ратничке особине и постају средство за изражавање духовних појмова. Стрела, нпр. је стрела љубави према Христу којим је у Доментијановом делу Живот Светог Саве устрељан Сава. Добри духовници и проповедници су као оштре стреле Христове. Штит-симбол вере, мач-Божије речи, штап-достојанства и власти,а жезло симбол сигурне моћи.
Пламен, огањ и ватра су, такође, чести симболи. Пакао је вечни огањ, огањ који се не гаси и који је највећа казна (баш како Теодосије каже река огњена тече на страшноме суду). Међутим, огањ може бити и симбол заједничког живота, и љубави. Пламен симбол духовног очишћења, просветљења, али може имати и негативно значење: неслога и дах побуне који пали.
Муња је симбол небеског просветљења, због свог небеског порекла. Израз је непосредног Божијег присуства и симбол натприродне моћи.
Дим означава пролазност. Кроз нашу прозу дим и сенка промичу неколико пута. Ови симболи пролазности као да су се искрали из средњег века и доцније прешли у елегичне токове Радичевићеве и Стеријине поезије умирања.
Мирис је неухватљив а стваран, тако да симболизује духовну присутност.
Пут означава самога Христа. Ја сам пут, истина и живот, рекао је Он о Себи.
Брак је симбол духовног брака, љубави душе ка Христу и венчање са Христом.
Небеса су широка, непрегледна, и недокучива. Она се као невидљива река протежу у бесконачност. Тако и Доментијан шири своју поетску мисао на небеса и преко читаве земље. Богородиичне духовне вредности и неизмерљиви обим проширио је више од бесконачности и неизмерљивости небеса. Доментијан се високо поетски домаша и пише да је пресвета Богородица шира од земље и пространија од небеса, која је (у себе) сместила Бога, који се не може сместити.

 

[mara88]

I da, moj omiljeni. Simbol kamena.

III Симболика камена


Први камен, камен темељац, камени блок понекад са натписима, церемонијално постављен у знак почетка изградње грађевине. Хришћани га изграђују у облику коцке са уклесаним крстом на свакој страници. Полаже се у дно темеља у углове главног олтара.

Камен у темељима је симбол Христа као што коцка (у четири димензије), расклопљена (у три димензије), даје крст.

Вавилонска кула се називала Етеменанки, тј. камен темељац (тамен) неба и земље. Угаони камен (Камен што га одбацише градитељи и постаде камен угаони).

У прастаро време беху људи отпали од Бога, па смислише да зидају кулу до небеса. И почеше је зидати од осушене земље, опека. Али Бог растури то њихово зидање, јер оно не беше на камену, на камену вере, него на песку и блату безверја. Другим речима: не беше на вери у Бога, него на вери у човека.

Камен означава пре свега самога Христа. То је најпре речено у пророцима. Четврто царство, које је цар Навуходоносор видео у сну у облику идола од железа и земље, представљало је царство римско. Камен који је ударио у тог идола, и срушио га у прах, преображавао је Христа, оснивача једног новог царства, који се до века неће расути по видовитом пророчанству пророка Данила. (Дан. 2,44)

Доментијан у Житију Светога Саве каже како је Христос на непомичном камену утврдио своју цркву. Тиме антципира да ће Сава саградити на тврдој вери у Сина Божјег своју цркву за велику архиепископију (мисли се на Жичу).

Велики Исаија назива Христа каменом спотицања-каменом спотицања и стијена саблазни...о који ће се спотакнути многи и пашће и сатрће се...камен изабран, камен угаони, скупоцен, темељ тврд; ко вјерује неће се плашити. (Иса. 8,14; 28, 16; Рим. 9,33) Диван је тај камен, али и страшан. Диван је за оне који га прихвате, а страшан за оне који га одбаце. Страшније речи благи Христ није изговорио на уста своја него кад је рекао: Свак ко падне на тај камен разбиће га, а на кога он падне, сатрће га. (Лк. 20, 18) Тим страшним речима је опоменуо све зидаре: зидаре душе, продице, народа, државе, човечанства, да не смеју и не могу зидати мимо Њега, Камена Темељца. Они људи који зидају свој живот на Христу као постојаном камену назвати су у Јеванђељу мудрим, а они који зидају на песку лудим.

У Беседи о истинитој вери, Сава Христа назива каменом црквеним, у Молитви за раслабљенога непомични камену, а у Молитви за падање града Христос је за Саву високоугаони камен.

На самом почетку Житија Светога Симеона Доментијан истиче да је Христос високоугаони камен.

Симболишући Христа, камен уједно симболише и тврду веру у њега.

Када је Петар апостол исповедио своју веру у Господа говорећи: Ти си Христос, Син Бога живога, Господ му је одговорио: Ти си Петар (а Петар значи камен), и на овом камену сазидаћу цркву своју, тј. на овој вери, коју си ти сад изрекао.

А тај исти Каменко (Петар) у својој посланици назива верне живим камењем говорећи: а кад дођете к њему (Исусу) као камену живу... и ви као камење живо зидајте се у кућу духовну. (I Петр. 2,4-5) Јер сви који се у Христу крстише, у Христа се обукоше, и посташе слични Христу. Због тога апостол и назива хришћане називом Христовим: живим камењем. Множина камена у свету симболише множину верних од постања до скончање времена, сходно обећању Божјем Авраму, да ће потомака његових по правој вери бити као пијеска на бријегу морском. (I Мојс. 22,17)

Тофлит Охридски говори: Јевреји су сатрвени (тим каменом) као мекиње, и развејани по целоме свету. Но, посмотри, како су они најпре пали на камен-то јест саблазнили се-а потом је камен пао на њих и казнио их.

Није злато узето за темељ, него камен. Темељ мора бити чврст, а злато је меко. Ко има веру у Христа, чврсту као камен, томе се после открива истина вере, светла у чистоти као злато, и мека у милости као злато. Истина је светла и блага, као што је злато сјајно и меко. Зато апостол павле каже, да на камену стоји злато, што ће рећи: на вери истина. (И Кор. 3, 12.)

Вера је темељ живота овде на земљи. На небесима вера није потребна. Због тога се обичан камен-симбол вере никако не спомиње у небеским визијама светог Јована. Он је видео небески Град са другим темељима, а не каменим. Он спомиње дванаест драгих камења као темеље Небескога Града, и то: јаспис, сапфир, калкидон, смаргдад, сардоникс, сард, хризолит, вирил, топаз, хризопрас, јакинт и алтетст. Ово драго камење симболизује дванаест моћи или врлина, која светле свака својим сјајем.

Камене куће и друге зграде међу Јеврејима су често подизане. Таква лепота здања грађена су од тесаних и квадратних великих аменова. Тако, нпр. Амос говори оним Израељцима који проводе свој живот у раскоши: Саградисте куће своје од тесана камена, али нећете седети у њима (Ам 5,11). Када је Соломон приступио подизању храма , заповедио је да сносе велико камење, скупоцено камење за темељ дому, тесано камење. (1 цар 5, 17). Од најдревнијих времена камен би се често употребио уместо коже ( Изл 4, 25; ИНав 5, 2), а познато је да су Египћани употребљавали камен ради припремања тела умрлих за балсамовање. Гомиле камена често су набациване да обележе неке нарочите догађаје (ИНав 4, 5-7). Јеврејска места повремено су називана ''Камен'' (Галгал) (код нас Каменица)

У стара времена ножеви се нису правили од гвожђа, него од камена (Изл. 4, 25; ИНав 5, 2). За спомен на важне догађаје подизали су споменике од камена (Пост 31, 46; ИНав 4, 5); понекад су их посипали уљем што је Јаков учинио с каменом који му је служио за узглавље у Ветиљу (Пост 28, 18). Некада су преступници засипани камењем, а онда је на њихове груди набацивана гомила камења (ИНав 7, 26; 8, 2; 1 Сам 18,17).

Симболички камен у Библији означава окорелост и безосећајност (Јез 11, 19), а исто тако чврстину и моћ (Пост 49, 24). Неми (бесловесни) камен (Ам 2,8) алегоријски означава крајњу степен верске тврдокорности. Реч камен је у Светом писму честа ознака идола (Ав 2, 19). Ученици Исуса Христа називају се живо камење да би се указало на духовно сједињење с Христом као крајеугаоним каменом и извором живота. Христос је у Отч. 2, 17 обећао дати бели камен победнику, што је подсећало на грчки обичај да победник добије бели камен као средство писања и даску за имена и награде.

Камен бели ( Отч 2, 17) изгледа, овде, треба разумети неки обичај древних народа приликом суђења. Они људи који су говорили у корист оптуженог бацали су у суд бели камен, а који су га оптуживали црни; ако би број првих премашио број других, оптужени је ослобађан. Други, пак мисле да бели камен подсећа на олимпијске игре када се победницима делио овакав камен са именом. Трећи, пак сматрају да ово подсећа на златну плочицу на челу првосвештеника са уцртаном на њој речју Логос (Реч).

У Фисиологу, у Слову о камену, тј. кремену (о камени измијауштиним огњ) пише следеће: Постоји камење које чим су приближени загреју се и запале што им је у близини. Један је мушкарац, други је жена и далеко одстоје један од другог.И ти, дакле, житеју избегавај жене да се не би приближивши им се запалио сладострашћем и сагорео све добродетељи. Јер, Сампсон, пошто се приближио жени, уништи крепост своју (суд. 16,17-19) И многи, према писму, саблазнише се ради доброте женске.

 

[anima.art]

Narodna predanja

KAMENJE

"Kada je Bog stvorio i uredio svijet, odmarao se, i tu mu je došao vrag i zaiskao dozvolu da i on nešto posije po zemlji. Bog mu je dozvolio a on uzme punu vreću nekakvog sitnog sjemena i posije po zemlji, i sjeme nikne te okupi rasti sve za dan aršin visoko. Kad je Bog vidio, zovne vraga i upita ga što je ono posijao, a on mu reče da je posijao kamenje. Vidi Bog da to sjeme neće dobro biti i da će sav svijet okameniti, zovne anđele i s njima se porazgovori, a sveti Jovan zamoli Boga da zabrani kamenju da dalje raste. Bog tako učini, a da od kamena ipak ljudima bude neka korist, ostavi ono što je već izraslo."

Vasko Popa

PONOĆNO SUNCE
Zbornik pesničkih snoviđenja
Nolit, Beograd 1962.

 

[*~Anti~*]

ČEMPRES

’’Čempres je kod mnogih naroda sveto drvo; zbog dugotrajnosti i trajnog zelenila zove se drvo života (čempres-klek). Kod Grka i Rimljana je u vezi sa božanstvima podzemlja; on je drvo podzemnih predela; povezan je sa kultom Plutona, boga podzemnog sveta; ukrašava groblja. U Evropi je čempres drvo tuge i to verovatno zbog tumačenja opšteg i prvobitnog simbolizma svih četinara, koji nekvarljivom smolom zimzelenim lišćem ukazuju na besmrtnost i uskrsnuće. Čuang Ce kaže da je otpornost čempresa tolika da njegovom lišću ne mogu da naškode ni zimski mrazevi.

U drevnoj Kini je upotreba semenki čempresa u ishrani obezbeđivala dug život, jer su bile bogate supstancom jang. Ako bi se pete natrljale njegovom smolom, moglo se hodati po vodi. Telo bi, naime, postalo lagano. Plamenom koji se dobio paljenjem semenja otkrivali su se žad i zlato, koji su takođe supstance jang i simbol besmrtnosti.

Origen smatra da je čempres simbol duhovnih vrlina, jer je veoma ugodnog mirisa; ima, naime, miris svetlosti.

U Japanu je jedno od najviše upotrebljavanih drveta u šintoističkim obredima bila vrsta čempresa hinoki: osim što su se od njega izrađivali različiti instrumenti, kao što je šaku (shaku – žezlo) sveštenika, i obredna vatra se palila trljanjem dva komada hinokija. To drvo je služilo i za gradnju hramova, na primer hrama Ise. Očigledno i ovde nalazimo pojmove nekvarljivosti i čistoće.

Kao simbol besmrtnosti čempres (blizak boru) se nalazi i u ložama kineskih tajnih društava, na ulazu u Grad Vrba ili Krug Neba i Zemlje. Konfučije kaže da su Jini sadili čemprese pored žrtvenika Zemlje.’’

 

[*~Anti~*]

JABLAN

„Prema grčkim legendama jablan je posvećen Heraklu. Kad je junak sišao u podzemni svet, spleo je sebi venac od jablanovih grana. Ona strana listova koja je bila okrenuta njemu ostala je svetla, a ona strana koja je bila okrenuta spolja poprimila je tamnu boju dima. Otud dvostruka boja njegova lišća, pa se na toj razlici zasniva i simbolika jablana. On označava dvojnost svakoga bića. Neobično je da to stablo, koje raste na vlažnom tlu, danas služi za proizvodnju šibica – voda i vatra.

Helijade, Faetonove sestre, koje su bez dozvole poverile svome bratu upravljanje sunčevim kolima, bile su pretvorene u jablane. Jedna od Hesperida je takođe bila pretvorena u jablan jer je izgubila jabuke iz svetog vrta. Šuma belih jablanova bila je jedina koja je bila dozvoljena za korišćenje za vreme žrtava posvećenih Zevsu. Had je Leukeja pretvorio u jablan i postavio ga na ulaz u podzemni svet da uz njega čuva smrtnicu koju je voleo.

Uopšte, jablan je vezan uz podzemni svet, bol i žrtvu, suze. Pošto je grobno stablo, on simbolizuje regresivne sile prirode – pre sećanje, nego nadanje, pre prošlo vreme, nego buduća ponovna rađanja.“

 

[*~Anti~*]

Jablanovi

Zašto noćas tako šume jablanovi
Tako strašno, čudno? Zašto tako šume?
Žuti mesec sporo zalazi za hume,
Daleke i crne kô slutnje; i snovi.

U toj mrtvoj noći pali su na vodu,
Kô olovo mirnu i sivu, u mraku.
Jablanovi samo visoko u zraku
Šume, šume čudno, i drhću u svodu.

Sam, kraj mirne vode, u noći, ja stojim
Kô potonji čovek. Zemljom prema meni,
Leži moja senka. Ja se noćas bojim,
Sebe, i ja strepim sâm od svoje seni.

Jovan Dučić

 

[anima.art]

Čudesno drvo u narodnim pesmama balkanskih Slovena

http://www.rastko.org.yu/rastko/delo/10043

 

[*~Anti~*]

JASEN

''1. Kod Grka, u Hesiodovo doba, jasen je bio simbol čvrstoće. Zeus pak otac i treći rod stvorenja smrtnih, srebrnom nimalo nalik, bronzano, k’o od jasena, stvori, silno i strašno... (Hesiod, Poslovi i dani, 143-145). Od jasenovog drveta su se izrađivale motke za koplja, pa je ono označivalo i samo koplje.

2. U skandinavskim predanjima jasen je simbol besmrtnosti i veze između tri nivoa kosmosa. Opisan je u jednoj skandinavskoj poemi:

Mudro sazdano stablo seže do zemljine utrobe...
Znam da postoji jasen po imenu Igdrasil.
Vrh stabla oplakuju bele vodene pare,
Otud izviru kapi rose koje padaju u dolini.
Stoji uspravan i uvek zelen iznad Urdskog zdenca.

Jasen je div i bog plodnosti:

Igdrasil uzdrhta,
Jasen izbaci seme,
Zaječa drveno deblo
I div se oslobodi;
Svi se stresu
Na paklenskim putevima...

3. Germanski narodi veruju da je jasen Igdrasil stablo sveta: u senci njegovih grana se prostire univerzum, tu se sklanjaju bezbrojne životinje, otuda dolaze sva bića. Uvek je zelen, jer živu vodu koja preporađa crpi iz Urdskog zdenca. Od te vode živi i čini da od nje živi univerzum. Zdenac čuva jedna od Norni (gospodarica sudbine).

Prvi od tri glavna korena jasen zaranja u Urdski zdenac, drugi u zemlju leda Niflhajm da bi dosegao zdenac Hvergelmir, izvor vode svih reka na svetu, a treći u zemlju divova, gde žubori zdenac mudrosti Mimir. Kao što se grčki bogovi okupljaju na vrhu Olimpa, tako se i germanski bogovi okupljaju u podnožju Igdrasila da dele pravdu. Za vreme velikih kosmičkih poremećaja, kad jedan svet nestaje i ustupa mesto drugom, Igdrasil ostaje nepomičan, uspavan i neranjiv. Ni plamenovi, ni led, ni tmine ne mogu da ga potresu. Utočište je onima koji su izbegli nesrećama i ponovo će nastaniti zemlju. Simbol je večnosti života koji ništa ne može uništiti.

4. U baltičkim krajevima se za lakoumnog i glupog čoveka govorilo da je slep kao jasen: on ne zna kad stiže proleće pa dugo ostaje bez lišća. A u jesen, od straha da opet ne bude smešan, oslobađa se svoga lišća odjednom i od svih prvi.

5. Veruje se da jasen može da nagna zmije u beg. Zbog njegove magične moći zmija će radije proći kroz plamen ognjišta nego kroz jasenovo granje. Te naročitosti navode Plinije i Dioskorid dodajući da napitak od jasenovog lišća, pomešan sa vinom pouzdano deluje protiv otrova.

6. U Velikoj Kabiliji, kao i u severnoj Evropi, jasen je simbol plodnosti. Jasen taslent je žensko stablo; ona se mora uspeti na njega da nareže lišće volovima i kravama za hranu; o jasen se moraju vešati neke amajlije, posebno one od kojih će zakucati muška srca. Mada je u stvaranju jasen prvo stablo, po upotrebi dolazi tek nakon masline. Jasen je doduše krmivo, ali i on, kao i sve što sadrži magične moći preti. Posadi li čovek jasen, izgubiće muškog člana porodice, ili će mu žena na svet donositi samo mrtvorođenu decu; poznato nam je da sve ono što je plodnost i život predstavlja ujedno i opasnost da će se život i plodnost oduzeti.''

 

[*~Anti~*]

Za one koje bude zanimala simbolika drveta uopšte naglašavam da ću ovaj tekst zbog obimnosti iznositi u više postova.


DRVO

’’Drvo je jedna od najbogatijih i najraširenijih simboličkih tema; sama njegova bibliografija bi bila knjiga. Mirča Elijade razlikuje sedam osnovnih tumačenja koja, doduše, ne smatra iscrpnima, ali koja se sva vežu za ideju živog kosmosa u neprekidnom obnavljanju.

Uprkos površnim prividima i preranim zaključcima, čak ni sveto drvo nije svuda predmet kulta; ono je simbolička predstava entiteta koji ga nadilazi, a koji može postati predmet kulta. Kao simbol života, u neprestanom razvoju i u uspinjanju prema nebu, drvo ukazuje na celokupni simbolizam uspravnosti: takvo je drvo Leonarda da Vinčija. Sa druge strane, ono služi kao simbol cikličnog karaktera kosmičke evolucije: smrti i preporoda; na ciklus naročito upućuje lisnato drvo koje svake godine lišće gubi da bi se njime ponovo prekrilo.

Drvo povezuje i tri nivoa kosmosa: podzemlje, korenjem kojim rije dubine i u njih se zavlači; površinu zemlje, deblom i donjim granama; visine gornjim granama i vrhom jer njih privlači svetlost neba. Među korenjem puze gmizavci, u krošnji lete ptice: drvo povezuje htonski i uranski svet. Okuplja i sve elemente: njegovim sokom teče voda, zemlja mu korenjem ulazi u telo, vazduh mu hrani lišće, a vatra izbije kad ga trljamo. Zadržaćemo se samo na opštoj simbolici drveta.


1. OSA SVETA

Pošto mu korenje ponire u tlo, a grane se dižu u nebo, drvo uopšte se smatra za simbol veza koje se uspostavljaju između neba i zemlje. U tom smislu ono ima centralni karakter u tolikoj meri da je drvo sveta sinonim za osu sveta. Takvo drvo je često izdvojeno (hrast u Galiji, lipa kod Germana, jasen u Skandinaviji, maslina u islamu, banijam u Indiji, breza ili ariš u Sibiru...). Aksijalno stablo je usađeno u centar sibirskog šatora i lože sunčevog plesa kod Sijuksa. Sibirska breza ima ureze koji označavaju stepene uspona u nebo. Kinesko drvo Kien-mu (uspravno drvo) nalazi se u centru sveta: u njegovom podnožju nema ni senke, ni odjeka; ono ima devet grana i devet korenja, kojima dodiruje devet neba i devet izvora, prebivalište mrtvih. Po njemu se penju i silaze vladari, posrednici između neba i zemlje, i sunčevi supstituti. Sunce i mesec silaze u obliku ptica i niz sibirski ariš. Sa jedne strane, na izlasku drveta Kien nalazi se drvo Fu, a sa druge njegove strane, na zalasku, drvo Jo; po njima se penje i spušta sunce. Na drvetu Jo ima deset sunaca koja su deset gavranova. I u Kini i u Indiji ima dvanaest solarnih ptica, što podseća na zodijakalni simbolizam i na simbolizam Aditija dvanaest sunaca. I na edenskom drvetu života ima dvanaest plodova, a oni su znakovi cikličnog obnavljanja. Nebeske ptice na granama drveta su uzvišena stanja bića, dok su preostala stanja međusobno povezana deblom. To su takođe Atma i jivatma, sveobuhvatni Duh i njegov pojedinačni prikaz; na istom drvetu ima dve ptice, ali su one zapravo samo jedna. Prema ismaelitskom ezoterizmu, drvo koje hrane zemlja i voda i koje nadvisuje sedmo nebo je simbol gnoze, odnosno hakikat.

2. DRVO ŽIVOTA, KOSMIČKO DRVO

Drvo života je centralno drvo: njegov sok je nebeska rosa, a njegovi plodovi daju besmrtnost (povratak u centar bitka, u rajsko stanje). Isto se pripisuje i plodovima edenskog drveta života i plodovima drveta Nebeskog Jerusalima, zlatnim jabukama iz vrtova Hesperida, breskvama Si-wnang mu, soku iranskog Haoma, a naročito različitim smolama četinara. Izgleda da je i japanski homorogi, donesen u Centralnu zemlju, zaista bio drvo života. U Iranu je drvo između dve sučelice okrenute životinje čest ukrasni motiv; na Javi, na ekranu (kajon) pozorišta senki, prikazuje se pored centralne planine.

U zemaljskom raju postoji i drugo centralno drvo – drvo spoznaje dobra i zla, koje dvojstvo suprotstavlja jedinstvenosti drveta života; jedino se po tome i razlikuju. Genon je tu tročlanost (jedinstvenost + dvojstvo) uporedio sa tri stuba sefirotičkog drveta iz Kabale. Instrument Adamovog pada je drvo spoznaje. Od njega je, prema verovanju, izrađen Hristov krst koji se, uostalom, često izjednačava sa drvetom života pa je po tome i instrument otkupljenja. Drvo predstavlja Bodi, pod kojim je Buda to stanje postigao, je drvo sveta i drvo života; u ranoj ikonografiji ono predstavlja samog Budu. Prema jednom angkorskom natpisu korenje toga drveta je Brama, njegovo deblo Šiva, a grane su mu Višnu. To je klasična predstava ose sveta. Kosmičko drvo koje, u Mlaćenju mlečnog mora, služi za dobijanje napitka besmrtnosti, prikazivano je u Angkoru sa Višnuom u podnožju, na deblu i u vrhu krošnje. Centralno drvo je inače Šiva, a bočne grane su mu Brama i Višnu. Kako se iz Mlaćenja mlečnog mora da naslutiti istovetnost drveta i planine, tako se u Angkoru brdo Meru prikazuje kao drvo krunisano lotosom u kojem sedi Brama.

U kineskom simbolizmu vezano drvo predstavlja sjedinjenje jina i janga; drvo čije se grane prepliću, pošto su se bile razdvojile, predstavlja razlikovanje nakon kojeg sledi povratak jedinstvu. Na osnovu zajedničkog simbolizma, dve vrste stabla, jedna kojoj lišće otpada i druga čije je lišće trajno, dobijaju suprotne oznake: prva simbolizuje ciklus smrti i ponovnih rođenja, druga besmrtnost života dva različita izraza istog identiteta. Drvo je simbol neprestanog obnavljanja, dakle života u njegovom dinamičnom smislu. Ispunjeno je svetim snagama, jer je uspravno, raste, gubi lišće i ponovo ga dobija; prema tome, preporođuje se, umire i ponovo rađa bezbroj puta. Kao što napominje Elijade, drvo postaje od ontologije arhetipska objava moći, a njegov simbol, rasprostirući se, prekriva na kraju čitav svemir. Mahmut al-Kaškagi neposredno nas suočava sa uzvišenošću drveta, govoreći da Turci imenom Tangri – Bog – zovu sve što je naoko veliko, kao veliko drvo. Drvo ne pripada samo ovom svetu, ono crpi odozdo i uspinje se do onostranog. Vinulo se i iz podzemnog sveta u nebo kao živi put komunikacije, što potvrđuje šamansko drvo ili stub, te stub-centar haićanskog Vudua.

Simbolizam jele, na primer, sigurno je simbol ženskih sposobnosti rađanja. Takvo drvo svet čini zelenim, i, kao Pramajka Kedar, simbolizuje životnu energiju same zemlje. Osim toga, u Pueblo kosmologiji, velika jela podzemnog sveta pruža merdevine kojima su se preci penjali iz podzemnog sveta na mesta koja sada nastanjuju – na zemlju našega sunca.

Goldi znaju za tri drveta sveta. Jedno je u nebesima, drugo na zemlji, a treće je u kraljevstvu mrtvih.

Kosmičko drvo je... drvo života... arhetip na kojem se gradi... plemenska kosmička osa, ili tačnije, ono je projekcija dobro poznate slike u apsolutno. Zato na njega ukazuju i deo su njegove svetlosti sve breze, bela drveta, koja zbog beline imaju poseban sjaj, a i sva drveta neobična zbog svojih dimenzija i svoje dugovečnosti. ’’

 

[anima.art]

SVECI SA JASENA​

Od Krstovdana, u crkvi Svetog cara Konstantina i carice Jelene u Svrljigu, posetioci mogu da vide nesvakidašnje isečke jasenovog drveta prečnika tridesetak santimetara, a debele od tri do pet santimetara, na kojima se jasno vide likovi svetaca, i to najčešćih sa ikona i fresaka. Najupečatljiviji utisak ostavljaju jedna prirodna freska koja umnogome podseća na lik presvete Bogorodice, zatim ona sa likom svetog arhangela Mihajla i obris crkvenog zvona.

Motivi na jasenovim freskama, koje, tvrdi njihov pronalazač, nije vajala ruka čoveka su tamnocrveni. Zanimljivo je da na ovom jasenovom stablu, tačnije povećoj grani, koja je bila duga oko tri i po metra, nema uobičajenih godova.

Grana jasena, sa ovim prirodnim fenomenom u Svrljig je stigla iz Niša, a potom i u svrljišku crkvu Sv. cara Konstantina i carice Jelene, sa jednog gradilišta na Gradskom polju, iza zidina drevne Niške tvrđave.
- Ovu jasenovu granu, sa punim tovarom drugog drveća, dovezao sam iz Niša. Nasekao sam ih da drva koristim za ogrev. Međutim, kada smo ih iskipovali iz kamiona, sva su pala na jednu gomilu, a samo ova grana na suprotnu stranu. Kada sam počeo motornom testerom da je kratim, kako bih je lakše uklonio sa kolovoza ulice, iznenadilo me je mrkocrveno iverje. Još više su me zaprepastile neobične "slike" koje su se ukazale na obe strane prerezanog stabla. Kasnije sam video da svaki komad ima na sebi različit motiv - kaže Blagoje Antić i sam iznenađen otkrićem.

Kako su slike sa drveta najviše podsećali Antića na motive sa ikona i fresaka, on je o pronalasku obavestio starešinu svrljiške crkve oca Dragišu Jovanovića.

Prekjuče, na Krstovdan, u crkvi Sv. cara Konstantina i carice Jelene i u porti, bilo je neuobičajeno više vernika ali i znatiželjnika, koji su razgledali izložene jasenove freske, ali i foto-izložbu sa četrdesetak najuspešnijih motiva. Mnogi su kupovali fotografije za uspomenu.

Otac Dragiša Jovanović, starešina crkve Sv. cara Konstantina i carice Jelene, sa uzbuđenjem nam pokazuje neobično freskoslikane oblice.
- Na jasenovim oblicama koje su izložene u našoj crkvi, kao i na onim koje se nalaze kod Blagoja, jasno se vide obrisi svetaca koji umnogome podsećaju na ikone i freske iz života velikomučenika. Očito, reč je o nekoj poruci, ali od toga, u svakom slučaju ne treba stvarati senzacije - naglasio je otac Dragiša Jovanović.

Svetomir Milojević, protojerej iz Zaječara, takođe je iznenađen likovima i čitavim kompozicijama sa ovih fresaka oslikanih na drvetu.
- Ovo treba shvatiti kao znamenje božje i poruku. Na mene je najupečatljiviji utisak ostavila ova prirodna freska sa likom presvete Bogorodice, zatim ona sa figurom svetog arhangela Gavrila, i posebno ona na kojoj je oslikano crkveno zvono, a zvono je simbol koji nas poziva na pokajanje - rekao je otac Svetomir Milojević, uz napomenu da će se o ovoj poruci više i konkretnije govoriti posle istraživanja, sa kog i kakvog mesta potiče ovo drvo i kada o tome dobije i blagoslov njegovog preosveštenstva vladike Irineja.

U parohijskom domu na Krstovdan smo zatekli i Slađanu Antić, Blagojevu suprugu. Ni njoj pojava nije najjasnija.
- Zanimljivo je da je ovaj jasen posečen na mestu pored jedne niške kasarne, a meni je otac govorio da je na današnji praznik, Krstovdan, i vojska postila. Dobro bi bilo da je ovo poruka da više nikada ne ratujemo - razmišlja Slađana Antić.

U razgovor se uključio Dragan Milanović, stolar iz Svrljiga:
"Kao stolar dosada nikada nisam video drvo bez godova. A na ovim komadima, ako ste primetili, njih jednostavno nema. Čudno", dodaje on.

Otac Svetomir Milojević pojašnjava da u Srba jasen nije nikada bilo kultno drvo.
U porti svrljiške crkve bilo je komentara da je ovo zaista redak prirodni fenomen, ali i pitanja otkuda onako crvena boja, koja umnogome podseća na sasušenu krv, pa i (neproverenih) tvrdnji da je drvo izniklo na temeljima ili neke porušene bogomolje ili na mestu nekog starog groblja gde počivaju mnogi uzalud izgubljeni ljudski životi.
- To su samo priče i nagađanja. Međutim, naša crkva ne želi senzaciju. Sve ovo treba shvatiti kao neku poruku upućenu nama, koju moramo polako da rastumačimo - naglašava otac Svetomir Milojević.

Bilo da su "sveci sa jasena" poruke ili prirodni fenomeni, izloženim ikonama na jasenu niko nije osporio da su lepe i zanimljive.

Dragi Petrović

Izvor: Arhiva “Glas javnosti”

 

[*~Anti~*]

DRVO

II deo


''3. DRVO – PREDAK

Prema Elijadi drvo koje se smatra mitskim pretkom nekog plemena u uskoj je vezi sa lunarnim kultom. Mitski predak koji se izjednačava sa mesecom predstavlja se nekom biljnom vrstom. Ima mnogo takvih primera: plemena Mau i Tagalog sa Filipina, neka plemena u Junanu, u Japanu, srednjoj Aziji, plemena Ainaua, neka u Koreji, Australiji, plemena koja potiču od bambusa, mimoze itd.

Antropomorfna tumačenja drveta sreću se u verovanjima mnogih naroda, konačno među altajskim i tursko-mongolskim u Sibiru. Kod Tunguza se čovek pretvara u drvo i zatim dobija svoj prvobitni oblik.

Seksualni simbolizam drveta je dvostruk. Spolja gledajući, uspravno deblo je falička slika. Verska pohota velikoga besramnog kedra Viktor Igo, Legende vekova, XIX vek, Satir, Crno.

U legendama raznih naroda sreću se bezbrojna drveta očevi. Nasuprot tome, šupljina drveta slična pećini često se javlja kao materica. Neka drveta su bila muška, a neka ženska. Kod Čuvaša lipa tako služi za izradu pogrebnih stubova prilikom obreda umrlim ženama, a hrast tokom obreda umrlim muškarcima. Marko Polo izveštava da je prvi kralj Ujgura rođen od neke gljive koja se hranila sokom stabala. Slična verovanja postoje i u Kini. Sve takve legende predstavljaju samo alternativu: bilo da svetlost oplođuje drvo, što je izgleda, najstariji oblik mita, ili da se dva drveta sjedinjuju. Činjenicu da je drvo veoma star, ako ne i prvi, čovekov simbol potvrđuje dravidski običaj venčavanja stabla, koji se izvodi u južnoj Indiji. Prema tom predanju bračni par koji ne može da ima dece dolazi na obalu močvare ili svete reke ujutro za to određenog dana. Supružnici tamo posade jednu do druge dve mladice svetog drveta – jednu mušku, drugu žensku – i isprepletu uspravnu i krutu stabljiku muškog drveta sa gipkom stabljikom ženskog drveta. Tako stvoren par stabala se zatim zaštiti ogradom, kako bi živeo i svojom plodnošću jamčio plodnost ljudskog para koji ga je posadio. Ali ta stabla su samo verena. Potrebno je desetak godina da bi, prilikom nove posete, neplodna žena, ovaj put izvodeći sve sama, došla do podnožja šumskog para i među korenje još uvek isprepletenih stabala stavila kamen koji su dugo ispirale vode svete reke ili močvare i u koji je urezan par isprepletenih zmija. Tada će se izvršiti tajanstveno sjedinjenje svetih stabala, i žena će postati majka. Udruživanje simbola voda-kamen-zmija-drvo u tom obredu oplodnje je od posebnog značaja.

U celoj dravidskoj Indiji se sreće i običaj mističnog venčanja između drveća i ljudkih bića, koje treba da ojača ženinu sposobnost rađanja: verenica indijskog Goala se obavezno, pre sjedinjenja sa vlastitim mužem, udaje za drvo manga. Slični običaji postoje u Pendžabu i na Himalajima. U Bombaju, među Kudva Kunsisima iz Gudžerata, problem koji iskrsne oko venčanja se rešava prethodnom devojčinom udajom za mangovo drvo ili neku drugu voćku, jer se, piše Kempel, duh plaši stabla, a naročito voćaka. Analogija voćka-plodna žena dopunjuje ovde analogiju drvo sa mlečom-rasplodna snaga (muška). Objašnjenje za to nalazimo i u običajima Kurmija: verenik se na dan venčanja najpre ženi mangovim drvetom. On poljubi drvo za koje ga zatim privežu. Posle nekog vremena odvežu ga, ali lišće drveta obaviju oko njegovih ručnih zglobova. Venčanje stabla povezano sa venčanjem ljudi nalazimo i kod Sijuksa u Severnoj Americi i Hotentota u Africi.

Kod Jakuta postoji priča da iz zemljinog pupka raste cvetno drvo sa osam grana... Kruna drveta širi božansku, penušavu tečnost žute boje. Kad je prolazeći popiju, njihov umor se rasprši, a njihova glad nestaje... Kad je prvi čovek u trenutku svog dolaska na svet želeo da sazna zašto je ovde, došao je do divovskog drveta čiji vrh probija nebo... U deblu čudesnog drveta ugledao je šupljinu u kojoj se do pojasa pokaže neka žena i pouči ga da je na svet stigao kako bi bio predak ljudskog roda.

Drugo – izvor života, tumači Elijade, pretpostavlja da je izvor života zatočen u toj biljci, da se ljudski modalitet, dakle, nalazi tamo u stanju mogućeg života – u obliku zametka i semena. Prema Spenseru i Džilenu, koje isti autor navodi, pleme Varamunga iz severne Australije veruje da se duh dece, mali kao zrnca peska, nalazi u unutrašnjosti nekih stabala, odakle se ponekad odvaja da bi kroz pupak prodro u majčin trbuh. To podseća na veoma rašireno verovanje prema kojem je načelo vatre, kao i načelo života, skriveno u nekom drveću, iz kojeg se izvlači trljanjem.


4. DRVO I BOGOVI

Drvo je kao sveto biće bilo predmet veoma raširenog kulta ili je barem bilo tesno povezano sa kultom bogova i boginja kojima su takva drveta bila posvećena. U skandinavskim legendama jasen Iggdrasill ima demijuršku ulogu; Artemida je boginja kedra i oraha; Atis se poistovećuje sa borom; Adonis izlazi iz drveta sa kojega kaplje mirha; Mitra ima svoje sveto drveće; Atinino drvo je maslina i nalazi se pod njenom zaštitom; nedolično dodirivanje drveta smatralo se za svetogrđe: svako doticanje tih stabala moglo je da izazove osudu zbog bezbožnosti, a čupanje ili seča su mogli da budu povod i za smrtnu kaznu.

Kult stabla bio je vrlo značajan u prethelenističkim civilizacijama. Uključivao je obrede poštovanja, žrtvovanja i plesove kojima je svrha bila podsticanje rasta. Obred čupanja svetog stabalca ima pogrebno obeležje; slavi se godišnja smrt rastinja, zimska žalost prirode. Ali prilikom čupanja stabalca inkantacijama i magičnim pokretima se oslobađaju duhovi koji će drugom drveću omogućiti da se večno razmnožavaju.

Drvo zvano Asvata Indijanci poštuju kao prikaz svetog (hijerofanija). Kosmičko drvo, osa sveta i drvo života su univerzalni simboli svih drevnih civilizacija... Asvata se poštuje u meri u kojoj otelotvoruje svetlost univerzuma u neprekidnom obnavljanju... odnosno, poštuje se jer otelotvoruje, učesnik je ili simbolizuje svemir koji predstavljaju kosmičko drveće različitih mitologija.

Prizivamo, o Agni, drveće,
bilje i rastinje,
Indru, Braspati i Surgu:
neka nas oslobode strepnje
(Atarva Veda, 11, 6)

U drugim odlomcima Vede, drvo se priziva kao bog; Evo Boga Drveta... koji oprašta grehe. Slavi se i u liturgiji:

veliko drvo stiglo nam je sa bogovima,
udarajući i terajući demone i vampire:
nek’ se uspravi, nek’ izgovori svetu reč,
da bismo mogli preko njega da osvojimo sve svetove

Uoči verskog obreda pred žrtvenikom ili pevanja inkantacije, šintoistički sveštenici se poklone žrtveniku i vodoravnim pokretima mašu pred žrtvenikom i vernicima svetim granama zimzelenog drveća sakai (Cleyera ochnacea), u znak očišćenja i da odagnaju zle duhove. Haral Kijome je purifikaciono čišćenje: drvo ovde ima ulogu onoga što čisti vodu i vazduh.

Neki modeli maski i statueta u Africi moraju da se delju ili rezbare iz debla određenog drveta: takvo vajarstvo proizlazi iz primitivnog kulta drveta ili kolca. Umetničko delo, kao suština drveta iz kojeg je izvučeno, postaje tako pridruženo životnoj snazi jednog duha, besmrtnog pretka, roda stvorenja i stvari.''

 

[*~Anti~*]

DRVO

III deo


''5. DRVO POLISA I DRUŠTVA

Drvo simbolizuje takođe i rast porodica, grada, naroda, narodnosti i kraljeve vlasti. Poznat je slučaj Nabukodonosora koga su progonili snovi i tumačenje koje mu je povodom jednog njegovog sna dao prorok Danilo: I reče im čar: Usnih san, i uznemiri mi se duh kako bih doznao što sam snio... Svidje mi se da objavim znake i čudesa što mi bog učini višnji... vidjeh, gde, drvo usred zemlje, i visina mu velika. Drvo bješe veliko i jako, visina mu dosezaše do neba, i viđaše se do kraja sve zemlje. Lišće mu bješe lijepo, rod obilat, i na njemu bješe hrane svemu... i gle, stražar i svetac siđe s neba. Povika jako i reče ovako: Posijecite drvo, i okrešite mu grane, pokidajte mu lišće i razmetnite mu rod; ... A Valtasar odgovori i reče: gospodaru moj, san da bude stojim nenavidnicima, i značenje njegovo neprijateljima tvojim. Drvo što si vidio, veliko i jako, kojemu visina deosezaše do neba... to si ti, care, koji si velik i silan... Bićeš prognan između ljudi... i hraniće te travom kao goveda... i sedam će vremena proći preko tebe dokle poznaš da višnji vlada carstvom ljudskim, i daje ga kome hoće (Danilo, 2, 3; 4, 2, 10-14, 19, 20, 22, 25).

U Jezekilju (31, 3, 8, 10, 11) Faraon se upoređuje sa kedrom na Livanu... vrhovi mu bijahu do među gustijem granama... nijedno drvo u vrtu Božjem ne bješe na ljepotu tako kao on... što je visok narastao, i digao vrh svoj među guste grane, i srce se njegovo ponijelo visinom njegovom, zato ga dadoh u ruku najsilnijemu među narodima da čini s njim što hoće, odvrgoh ga za bezbožnost njegovu. U Psalmaima se ponekad javlja veliko drveće, kao smrdljika koja predstavlja nerijatelje Gospoda i njiegovog naroda. Već je Isaija (14, 13) ukazivao na tirane koji kao čempresi i kedrovi žele da se uspnu na nebesa, ali bivaju srušeni. Kao negativni vid simbolizma tih velikih stabala, oni predstavljaju i nerazumnu ambiciju moćnika na zemlji koji uvek nastoje da prošire i učvrste svoju vlast, ali bivaju uništeni.

U biblijskom hrišćanskom predanju, koja proizlaze iz priče o iskušenju u postanju drvo života može, zavisno od čovekovog ponašanja, da postane drvo smrti. Svaki stvoreni život se može izopačiti i iskvariti, svaka snaga može skrenuti sa pravog puta. Pun procvat će postići samo razvijajući se u skladu sa božanskom voljom.

I sva će drveta poljska poznati
da je Gospod snizih visoko drvo
i uzvisih nisko drvo,
posuših zeleno drvo i učinih
da ozeleni suho drvo.
Ja Gospod, rekoh i učiniću!
(Jezekilj, 17, 24)


6. KONTINUIRANI RAZVOJ

Drvo se smatra i za simbol kontinuiteta i diskontinuiteta: Ogranci, grane i lišće su povezani, pa je drvo celina. Upravo zato, deblo je ekvivalent čitavog drveta. Ako deblo zamislimo rascepljeno ili iznenada slomljeno, tada rašnje postaju slika diskontinuiteta. Drvo je istovremeno i kontinuirano i diskontinuirano. Veliki kontinuitet njegove celine obuhvata središnje jedinstvo njegovog debla i periferni diskontinuitet njegove razgranatosti. Tako istovremeno ogranak zamišljamo kao izdvojenu jedinicu i sastavni deo celine sa kojom je trajno povezan. Na putu ka čovekovoj individuaciji, koja se sastoji u svođenju višestrukog na jednistveno, drvo predstavlja organizovano napredovanje, dimanični aspekt, mogućnost razvitka. Andre Virel kaže: hrišćanski mit o postanju uzima u obzir dva drveta u edenskom vrtu – drvo života usred vrta, i drvo spoznaje dobra i zla. Nije li to način da se iskaže uporednost razlika dva stvaralačka razvoja, biološkog sa jedne, a psihološkog i istorijskog sa druge strane? Takva sinteza kontinuiteta i diskontinuiteta, koju drvo simbolizuje i ostvaruje, može da bude shvaćena i na planu kolektiviteta i na planu individualnosti.


7. OBRNUTO DRVO

Vedski tekstovi potvrđuju postojanje predanja o obrnutom drvetu. Izgleda da ono potiče od određenog shvatanja o ulozi sunca i svetlosti u rastu živih bića: od gore crpu život, a dole se trude da se njime prožmu. Otud i obrtanje slike: krošnja ima ulogu korenja, a korenje ulogu grana.

Život dolazi sa neba i prodire u zemlju: prema Danteovim rečima, postoji drvo koje živi od svog vrha. Takvo shvatanje ne bi bilo uopšte nenaučno; međutim, istočnjačko ’’gore’’ je posvećeno, a fotogeneza se objašnjava delovanjem nebeskih bića. Hinduski simbolizam obrnutog drveta, naročito iskazan u Bhagavad Giti (15, 1), označava korenje kao načelo objave, a grane kao objavu koja se razvija. Genon otkriva još jedno značenje: drvo se uzdiže iznad plana refleksije koji odozdo ograničava izokrenuto kosmičko područje; ono probija granicu prikazanog da bi prodrlo u mišnjeno, uvelo u njega ono nadahnuto. Evo krajnje sažetog teksta o simbolu iz Gite: Pošto korenje ima gore, a grane dole, za Asvatu se kaže da je neuništivo; njegovo lišće su himne; onaj koji njega poznaje, poznaje i Vedu... Njegove grane hranjene mnogim svojstvima šire se i prema gore i prema dole; čula su mu pupovi, a korenje mu raste dole i veze su delovanja u ljudksom svetu (Bhagvad Gita, str 179, po prevodu An Komenski, Pariz 1964).

Obrnuto drvo je ideogram koji simbolizuje kosmos. Masudi spominje sabejsko predanje po kojem je Platon tvrdio da je čovek izvrnuta biljka čije se korenje pruža u nebo, a grane u zemlju.

Isto shvatanje se javlja u hebrejskom ezoterizmu: Drvo života pruža se odozgo prema dole, i sunce ga potpuno osvetljava (Zohar). U islamu korenje drveta sreće ponire u poslednje nebo, a njegovi ogranci se pružaju iznad i ispod zemlje.

Isto predanje se potvđuje u islandskom i finskom folkloru. Svake godine Laponci žrtvuju jednog vola u korist boga vegetacije. Tada se uz žrtvenik postavlja jedno drvo sa korenjem prema gore, a sa krošnom prema dole.

Po Smitu, u nekim australijskim plemenima vračevi su imali čarobno drvo koje su sadili naglavce. Pošto bi mu korenje natopili ljudskom krvlju, spalili bi ga.

U Upanišadama je univerzum obrnuto dvo, čije je korenje usađeno u nebo, a grane mu se šire iznad čitave zemlje. Po Elijadi ta bi slika mogla da ima solarno značenje. U Rgvedi stoji: Grane idu na dole, koren se nalazi gore, neka se njegovi zraci prospu na nas! U Kata upanišad: Večni Asvata, čije korenje stremi prema gore, a grane prema dole, on je ono čisto, on je Braman; on je ono što se zove Ne-Smrt. U njemu počivaju svi svetovi. Mirče Elijade dodaje: drvo Asvata predstavlja ovde u svoj jasnoći objavu Bramana u kosmosu, odnosno stvaranje kao silazno kretanje.

U silaznim i uzlaznim komunikacijama Žilber Diran vidi ciklično kretanje: To neobično obrnuto stablo, koje pogađa naš smisao za silaznu uspravnost, znak je koegzistencije, u arhetipu drveta, sheme ciklične recipročnosti.''

 

[*~Anti~*]

DRVO

IV deo


''8.MAZDAISTIČKO DRVO

Simbolizam drveta je vrlo bogat u iranskoj mitologiji i još danas živ u religioznom mišljenju i predanjima Iranaca. Predstavlja se u mnogostrukim vidovima.

Najstariji sačuvani tekst koji se izričito bavi tom tematikom je Avesta. Međutim, ne znači da je ta tema ranija i od mazdaizma; reč je o reminescencijama na mitologeme koji pripadaju davnim razdobljima, koji su prodrli u te tekstove.

Brojni likovni spomenici i upotrebni predmeti namenjeni svakodnevnom životu i Iranu sadrže prikaze drveta, propraćene često i drugim elementima. Mada je nemoguće uvek tačno utvrditi da li ti motivi imaju i neko značenje osim isključivo ukrasnog, neki od njih ne ostavljaju mesta za sumnju: magijsko-religiozni simbolizam je očigledan.

Najčešća oznaka u iranskoj mitologiji jeste plodnost i rodnost. Drvo se uglavnom prikazuje uz izvore. U tim zemljama, većim delom pustinjskim, drvo simbolizuje sam život, stvaranje u umanjenoj srazmeri.

Još i dans se kod iranskih nomada taj simbolizam nalazi u tetoviranju kojim se prekrivaju delovi tela nekih žena; drvo, čije korenje polazi od polnih organa, grana se po grudima i vratu. Smatra se da takvo tetoviranje ima blagotvoran učinak.

Drvo koje se rađa, živi i umire, smatra se za simbol života ljudkog bića.

Zaratustrina nauka ističe vezu između biljke i večnog života. U Avesti, drvo gaokerena, koje je stvorio Ahura-Mazda, je njegov simbol. U Vendidan 20, 4 stoji: Ja, Ahura-Mazda, doneo sam lekovite biljke koje u stotinama, hiljadama, i mirijadama rastu oko jednog gaokerena. U Bundahišnu, knjizi stvaranja mazdaista, drvo se tumači kao beli homa koji daje besmrtnost. Rastao je u moru Frak-kart (Vurukaša), u dubinama njegovih voda. Neophodan je za stvaranje fraškarta (novog života) jer se uz njegovu pomoć postiže besmrtnost (anošakih).

Nemoguće je otkriti koji biljku označava iranski naziv homa ili indijski soma, a koja je deo obreda mazdaističke liturgike. Napitak koji se pravio od nje dovodio je do neke vrste pijanstva. Obred home potiče iz razdoblja koje prethodi mazdaizmu, kad se Indijci i Iranci još nisu bili razdvojili. Uzimati plod drveta, biljke, znači učestvovati u božanskom životu.


9. JEVREJSKA I HRIŠĆANSKA PREDANJA

U jevrejskim i hrišćanskim predanjima drvo uglavnom simbolizuje život duha. Otud u Bibliji i napomene o drvetu života, odnosno večnog života, i o drvetu spoznaje dobra i zla.

Drvo se upoređuje sa stubom koji drži hram ili kuću, sa kičmenim stubom tela; zvezde su plodovi svemirskog drveta. Drvo predstavlja sigurnost na duhovnom planu u smislu objave. Bog se javlja Avramu među hrastovima Mamre (Postanje, 18, 1); u čast Boga Avrama sadi drvo (Postanje, 21, 33). Pravednici se upoređuju sa palmom i kedrom (Psalmi, 92, 13); sa drvetom posađenim uz vodu (Jeremija, 17, 8).

Zbog svoje senke drvo je zaštita.

Stablo je ženski simbol; proizašlo je iz majke-zemlje, menja oblik i daje plodive.

Ne samo da drvo menja oblik, ono pored toga ima i moć da i drugima izmeni oblik. Ako se drvo baci u gorku vodu, ona postaje slatka (Izlazak, 15, 24-25).

Drvo života zasađeno je usred raja, a okružuje ga reka sa četiri kraka (Postanje, 2, 9, 10). Ono najavljuje mesijansko spasenje i mudrost Božju (Jezekilj, 47, 12; Priče Solomonove, 3, 18). Drvo života odnosi se samo na one koji su oprali svoje haljine u krvi Janjeta (Otkrivenje, 22, 2). Drvo života prvog Zaveta najavljuje krst dugog Zaveta; drvo života iz Postanja je nagovešstaj krsta i Hristove smrti; ono je drvo-krst. Filonu drvo života označava i ljudsko srce.

Na drvo aludiraju često i srednjovekovni autori. Osim patrističkih zapisa, u Bibliji su nalazili dva temelja teksta: Priče Solomoneve (3, 18) (Mudrost upoređuju sa drvetom života; sretan je onaj koji je zadrži) i san koji priča Danilo (4, 7 i druga); kralj Nabukodonosor ugleda usred zemlje drvo silne visine.

Hrist je istovremeno i sunce i stablo. Origen ga upoređuje sa stablom. Stabla su merdevine, on je planina. Stablo i krst se uzdižu iz centra zemlje i podržavaju svemir. H. de Libak prihvata ideju o antičkom kosmičkom stablu koje je sa predstavom krsta postalo stablo sveta. Oba označavaju centar sveta.

Slika obrunutog stabla koja se javlja i u srednjovekovnom mišljenju, a kojom se i Dante posluzio (Raj, 18, 28), ima svoje prethodnike, jer je u Upanišadi, kao što smo videli, svemir označen obrnutim drvetom. Njegovo korenje uranja u nebo, a grane natkriljuju čitavu zemlju. Ta tema obrnutog drveta se nalazi u Zorahu.

Drvo života je drvo ksta, i obrnuto: krst je drvo smrti, Mesijine smrti, ali činom otkupljenja on postaje drvo života. Napomenimo da je drvo ženski simbol i da ga brojni srednjovekovni pesnički tekstovi predstvljaju u majčinskom vidu.

U umetnosti je prikaz svetog drveta izuzetno čest. Nalazimo ga na kapitelima crkava u Moasaku i Šarite-sir-Loar; drvo ponekad čuvaju lavovi ili ptice (kapiteli crkvene lađe u Pare le Monialu, u Sen-Enjanu [Loar et Šer], u Brivu, Friz-de-Marsijaku [Žirode], luk jedne grobnice u Sen Polu i Narbone).''