- Poruka
- 334.370
Dušo! Srećo! To su bile njene omiljene reči. Poznanici su je pamtili po blagim rečima. Ja sam imao tu privilegiju da najviše uživam u blagosti njenih reči.
Umela je da uteši bolesne, da obuzda ljutite, uvek i jedino, rečima. Blagim rečima. Moćnim rečima. Poštovala je svaku svoju izgovorenu reč. Poštovala je, podrazumeva se, i reči svojih sagovornika.
Onda je to divno stvorenje, snašlo ono najgore. Bolnica je postala naš novi dom. Doktori, sestre, higijeničarke, svi su je brzo zavoleli zbog, njenih, blagih reči. Mada je njoj bila i te kako potrebna blaga reč, ona ih je poklanjala drugima. Mnoge osobe u belim mantilma, posebno ženskog roda, plakale su. Nadine blage reči nikog nisu ostavljale ravnodušnim, a trebalo je da bude obrnuto; svi su znali da je Nada ostala bez nade. Do poslednjeg časa Nada se svima osmehivala i svima upućivala blage reči, moćne reči. Kako je meni tada bilo, ne mogu, ne umem to opisati. Dok ovo pišem, još uvek osećam nemoć. Priznajem, trudio sam se kao niko, kao nikad, ali nije vredelo, nisam umeo kao ona – sa rečima. U tim sam trenucima shvatio svu snagu reči. Videvši šta me muči, blago mi je rekla:
‒ Dušo, zašto očajavaš, najobičnija reč je najmoćnija reč.
Nisam mogao da sakrijem suze. Reči teba koristiti onda kad im je za to vreme, kad za to bude kasno, te iste reči nemaju istu snagu, naprotiv, ponekad to izgleda kao licemerje.
– Dušo! – teško da tu reč, kao ona, iko može da izgovori.
Danas, kad je reč tek poštapalica, rado se sećam Nade, i biva mi drago kad od prijatelja čujem:
– Da je sad Nada ovde, reč koju, blagu, da nam kaže.
Tada mi biva, drago, ali, i teško. Danima posle razmišljam kako je život kud i kamo prostiji nego što smo mi umislili, kako su blage reči vrednije od zlata.
Reči k’o reči, mislimo, i… i te kako grešimo.
Umela je da uteši bolesne, da obuzda ljutite, uvek i jedino, rečima. Blagim rečima. Moćnim rečima. Poštovala je svaku svoju izgovorenu reč. Poštovala je, podrazumeva se, i reči svojih sagovornika.
Onda je to divno stvorenje, snašlo ono najgore. Bolnica je postala naš novi dom. Doktori, sestre, higijeničarke, svi su je brzo zavoleli zbog, njenih, blagih reči. Mada je njoj bila i te kako potrebna blaga reč, ona ih je poklanjala drugima. Mnoge osobe u belim mantilma, posebno ženskog roda, plakale su. Nadine blage reči nikog nisu ostavljale ravnodušnim, a trebalo je da bude obrnuto; svi su znali da je Nada ostala bez nade. Do poslednjeg časa Nada se svima osmehivala i svima upućivala blage reči, moćne reči. Kako je meni tada bilo, ne mogu, ne umem to opisati. Dok ovo pišem, još uvek osećam nemoć. Priznajem, trudio sam se kao niko, kao nikad, ali nije vredelo, nisam umeo kao ona – sa rečima. U tim sam trenucima shvatio svu snagu reči. Videvši šta me muči, blago mi je rekla:
‒ Dušo, zašto očajavaš, najobičnija reč je najmoćnija reč.
Nisam mogao da sakrijem suze. Reči teba koristiti onda kad im je za to vreme, kad za to bude kasno, te iste reči nemaju istu snagu, naprotiv, ponekad to izgleda kao licemerje.
– Dušo! – teško da tu reč, kao ona, iko može da izgovori.
Danas, kad je reč tek poštapalica, rado se sećam Nade, i biva mi drago kad od prijatelja čujem:
– Da je sad Nada ovde, reč koju, blagu, da nam kaže.
Tada mi biva, drago, ali, i teško. Danima posle razmišljam kako je život kud i kamo prostiji nego što smo mi umislili, kako su blage reči vrednije od zlata.
Reči k’o reči, mislimo, i… i te kako grešimo.