Malo je reći da živimo u svetu simbola

[*~Anti~*]

SLAVUJ

’’Slavuj je svuda čuven zbog savršenstva svoje pesme. Platon kaže da je on bio znamenje Tamirasa, barda stare Trakije.

Naročito ga cene u Japanu, gde se smatra da njegova pesma ponavlja naslov Hokekija, Sutre Lotosa Dobrog zakona (Saddharmapundarika-sutra), omiljene sekti Tendai.

U poznatoj petoj sceni trećeg čina Romea i Julije, slavuj se suprotstavlja ševi, kao pevač ljubavi na kraju noći vesniku zore i razdvajanja: ako ljubavnici poslušaju slavuja, ostaće sjedinjeni, ali će se izložiti smrti; ako poveruju ševi, spasiće život, ali će se morati razdvojiti:

(Julija)
Zar ideš već. Još neće svanuti
I nije bila ševa, nego slavuj,
Što probio je teskobno ti uho.
U onom šipku peva svaku noć
Da, veruj, dragi, slavuj to je bio.

(Romeo)
Ne, to je ševa, što nam jutro javlja,
A nije slavuj. Gledaj, draga, gde
Na istoku već pruge zavidne
Obasipaju tanke oblake –
Dogorele su noćne svećice,
A radosti već dan poigrava
Po vrhovima gorskim oblačnim.
Otići moram sad i živeti
Il’ ostati i umreti.

(Julija)
Ja znam,
Da ona svetlost nije svetlost dana,
Već meteor je neki, što ga sunce
Isparuje, da tebi noćas bude
Zubljonoša i da ti sja na putu
U Mantovu – pa zato ostani.
Još ne treba da odeš.

(Romeo)
Dobro dakle,
Nek tu me ugrabe, nek me pogube,
Kad ti to hoćeš, ja sam zadovoljan
I ono nije ševa, štono grlom
Po nebeskome svodu udara
Visoko gore iznad naših glava.
Ja ostajem, pa makar danak celi
O dođi smrti! Julija to želi.
Ej, dakle, dušo – jel ti dan il nije?

(Julija)
O jeste, dan je – odlazi što pre.
To ševino je grlo promuklo,
Što hrapavo i neskladno se glasi,
I laž je, da je sladak ševin glas,
Kad nama javlja gorki rastanak.
O ševi vele još, da sa gubavicom
Zamenila je oči. Da su bar
Zamenile i svoja grla tako,
Kad ševa svojim glasom danak budi
I tebe tako tera sa mojih grudi!
Al idi sad – sve jasniji je zrak.
Da – al u duši sve je gušći mrak
(prevod dr M. Bogdanović, MH Zabreb, 1950)

Po lepoti svoje pesme koja ulepšava probdevene noći, slavuj je čarobnjak koji omogućuje da zaboravimo opasnost dana.

Džon Kits je predivno prikazao tu melanholiju melodične slavujeve pesme. Savršenstvo sreće koja priziva izgleda tako krhko ili tako daleko u svom prevelikom intezitetu da to još nepodnošljivijim čini bolni osećaj da smo nesposobni za nju, ili da nas proročki dolazak sunca lišava tog savršenstva sreće.

Ne jer usud ti zavidim presretni,
Već jer me sreći puna sreća tvoja,
Da ti, o šumska Drijado krilata,
(...)
I tamu slušam: nekoliko puta
U smrt sam blagu zaljubljen gotovo,
I zadah je rimom zamišljenih ćuta
Da splije blago disanje mi ovo;
Ljepše no ikad sad me mrijet snalazi,
U ponoć nestat bez boli u sebi,
Ti dokle poješ dušom zanesenom
U ekstazi!
Ti još bi pjevo, ja te čuo ne bi’
I na tvoj requiem posto bih busenom.
(prevod: D. Anđelinović, Nolit, Beograd, 1960)

Ta ptica, koju svi pesnici prikazuju kao pevača ljubavi, u svim osećanjima koja podstiče neodoljivo ukazuje na blisku vezu između ljubavi i smrti.’’

 

[*~Anti~*]

ŠEVA

’’Izgleda da je u mitologiji ostrvskih Kelta ševa imala samo ograničeno mesto. U velškom predanju zbog ševinog gnezda izubljena je jedna od tri bitke za Britansko ostrvo, ona kod Arderida. Naprotiv, sudeći po tragovima koje je ševino staro ime ostavilo u fancuskom jeziku i u folkloru, kod Gala je to bila sveta ptica. Prva rimska legija regrutovana u Galiji nosi njeno ime (alauda). Ševa se brzo vine u nebo i opet naglo, u padu, spusti na zemlju, pa može simbolizovati evoluciju i involuciju ispoljavanja. Uzastopna prelaženja sa zemlje u nebo i s neba na zemlju povezuju dva pola postojanja.

Ševa predstavlja jedinstvo zemaljskog i nebeskog. Leti visoko, a gnezdo savija na zemlji od vlati suve trave. Njen je poj, za razliku od slavujevog, poj radosti:

Sa zemlje hitro se dižeš,
k’о požar se razgaraš,
i uvis daleko stižeš,
plav bezdan krilom paraš,
pa pevajući kružiš, kružeći pesmu stvaraš.
...Zvuk pljuska što s premaleća,
sav travin rasvetli sloj,
bokore rosnoga cveća
i drugo na zemlji toj –
vedro, blistavo, sveže – tvoj je prevaziš’o poj.
(P. B. Šeli, Ševa, prevod dr Ranka Kuić, Beograd 1969).

U jutarnjem svetlu ševa, poput dezinkarnisane sreće koja poleće, simbolizuje čovekov polet naspram radosti. Kod mističkih teologa ševin pev je čista i radosna molitva pred Božjim prestolom.

Kod Mišela ševa je moralni i politički simbol: radost nevidljiva duha koji bi da uteši zemlju. Slika je radnika, posebno orača. Bašlar, kaže da je ševa čista literarna slika, njen let u visine, sitan rast i hitrost preče da bude viđena i postane slika. Pošto je čista metafora ševa postaje simbol prozračnosti, čvrste materije i krika. Navodeći reči pesnika Adolfa Rosea: I tad, čujte: to ne preva ševa... već ptica boje beskraja, Bašlar dodaje: boje uspeća... sublimacije... vertikala peva... talas radosti. Jedino vibrirajući deo našeg bića može spoznati ševu. Na kraju te istančane analize Bašlar čistu ševu...čini znakom sublimacije.’’

 

[*~Anti~*]

KRILA (perje)

''1. Simbolizam krila, perja, pa zato i leta, ispoljava se u različitim oblicima, a svi se svode na uopšteni pojam duhovne lakoće i uspinjanja sa zemlje u nebo.

Poslednje tumačenje je blisko šamanskom, a prvo, zaličito tek po stepenu shvatanja, zajedničko je budistima i taoistima. Pernato pokrivalo za glavu kod američkih Indijanaca ukazuje na Sveopšti Duh, a ogrtanje pernatim ogrtačem u drevnoj Kini ukazuje na uspostavljanje nebeskog poretka. Mada šamansko uspinjanje u nebo pokazuje delatnu moć, ono je najčešće tek duhovne prirode: na tragičan način to dokazuje i Ikarova pustolovina.

Postizanje lakoće na koju se jasno pozivaju indijski tekstovi, a i Čuang Ce, oslobađanje je od telesne težine, od vezanosti za formalno ispoljavanje: ono je plod kontemplacije. Budističkim letom se stiže do jezera Anavatapta, ili do raja, a to su simboli suptilnog područja.

Lakoća i moć letenja je svojstvo taoističkih besmrtnika, koji lako stižu do Ostrva besmrtnika. Već i sama etimologija njihovih znakova otkriva sposobnost dizanja u vazduh. Zbog posebnog načina prehrane tela su im obrasla pahuljicama ili perjem, a i način života ponekad im je nalik ptičjem.

Uzlet se uopšteno odnosi na dušu koja teži nadličnom stanju. Prema simbolizmu razrađenom u belešci kupola uzlet, odnosno izlazak iz tela, izvodi se kroz teme glave. Taoizam tako zamišlja i uzlet suptilnog tela, što je zapravo zametak besmrtnosti.

Krila otkrivaju spoznajnu sposobnost: ko shvata, ima krila, navodi jedna Brâhmana, a Rgveda: Inteligencija je najbrža ptica. Zato i anđeli – stvarni ili simboli duhovnih stanja – imaju krila.

Krila i perje su u vezi s elementom vazduhom, koji je suptilni element u pravom smislu reči. Božanski je graditelj Višvakarman rukama ukrašenim perjem kao kovačkim mehom ostvario svoje delo tvorca.

2. U hrišćanskom predanju krila označavaju vazdušno, lagano kretanje i simbolizuju duh, pneumu. U Bibliji su krila simbol duhovnosti ili oduhovljenja krilatih bića ljudskoga ili životinjskog obličja. Obeležje su božanskog i svega onoga što mu se preobražajem može približiti: anđeli i ljudska duša, na primer. Kad je reč o krilima neke ptice, najčešće su ona simbol golubice, koja označava Duha Svetoga. I sama duša činom oduhovljenja dobija krila golubice: Psalam (55, 6): Ko bi mi dao krila golubija? Ja bih odleteo i počinuo. Imati krila znači napustiti zemaljsko i pristupiti nebeskom.

Temu krila, koja je platonskog porekla (Fedra, 246), upotrebljavaju crkveni oci i u mistici. U Svetom pismu reč je o Božjim krilima. Ona su znak njegove moći, blaženstva i nepodmitljivosti. Sjenom krila svojih zakloni me (Psalam, 17, 8). Sinovi ljudski u sjenu krila tvojih ne boje se, (Psalam 36, 7). Po svetom Grguru Nisenskom ako Bog, arhetip, ima krila, ima ih i duša koja je stvorena na njegovu priliku. Ako ih je zbog toga porekla izgubila, može ih ponovo steći u skladu sa svojim preobražajem. Udaljuje li se čovek od Boga, gubi svoja krila; približuje li mu se, iznova ih dobija. Zavisno od krila duša se uspinje u nebo nalik bezdanu. Uspinjati se može zauvek, jer ga potpuno ne može doseći. Duša je, kao i točak, uobičajeni simbol preseljenja solobođenja od uslovljenosti mesta i simbol ulaska u saodnosno duhovno stanje.

Pseudo-Dionisije Areopagit, govoreći o anđelima, kaže da su krila srećna slika brzog trka, onoga nebeskog poleta koji anđele neprestano tera naviše i tako ih potpuno oslobađa svake niske sklonosti. Lakoća krila pokazuje da kod tih uzvišenih bića nema ničega zemaljskog i da ništa iskvareno ne otežava njihov uspon u nebo.

3. Krila, dakle, uopšteno izražavaju uspinjanje ka uzvišenom, polet u transcendiranju ljudske sudbine. Najkarakterističniji su atribut diviniziranog bića i njegovog pristupa uranskim predelima. Ako se krila dodaju nekim likovima, simboli se menjaju. Na primer, dobije li zmija krila, prestaje da bude znak duhovne iskvarenosti i postaje simbol oduhovljenja i božanstva.

Krila uz sublimaciju označavaju oslobođenje i pobedu: imaju ih junaci koji ubijaju nemani, fantastične, okrutne ili odvratne životinje.

Hermes (Merkur) je imao krila na petama. U dinamizovanim petama Gaston Bašlar vidi simbol noćnog putnika, to jest snove o putovanjima. Proživljena dinamična slika u oniričkoj stvarnosti mnogo je značajnija od krila pričvršćenih o pleća. San o lepetu krila često je tek san o padu. Od vrtoglavice se branimo pokretima ruku, a to pokretanje može proizvesti krila na ramenima. Ali prirodni onirički let, pozitivan let, koji je naše noćno delo, nije ritmizovan, nego ima kontinuitet i istoriju nekog zanosa, i hitro je ostvaranje jednog dinamizovanog trenutka. Bašlar upoređuje krila na petama sa cipelama nazivanim lake noge, kojima su budistički sveci putovali vazduhom, s letećim cipelicama iz narodnih priča i sa čizmama od sedam milja. Sanjaču u nozi počivaju snage letenja... Dopustićemo, zaključuje Bašlar, u našim metapoetskim traganjima, da krila na petama nazovemo oniričkim krilima. Krilo kao simbol pokretljivosti nadvladalo je ovde simbol oduhovljenja; krilo pričvršćeno o nogu ne uključuje nužno ideju sublimacije, ali sredstvima preseljenja pridaje nadljudska svojstva.''

 

[*~Anti~*]

PAUN

''1. Mada pauna rado smatramo slikom oholosti, Herina (Junonina) ptica pre svega je solarni simbol; razvija rep u obliku točka. Paun je amblem burmanske solarne dinastije. Burmanski ples pauna, te upotreba pauna u kambodžanskom plesu, u vezi sa sušom koju prouzrokuje sunce. Usmrćivanje pauna ili jelena, poziv je kiši, nebeskoj oplodnji. Kumâra (Skanda), koji jaše na paunu (poznat je njegovi prikaz u Angkov-Vatu), poistovećuje se sa sunčevom energijom. Skandin paun uništava zmije (to jest telesne sklonosti i vreme). Ali poistovećenje zmije s elementom vodom potvrđuje srodstvo pauna sa suncem i elementom vatrom. Paun je u Bardo Todolu presto Bude Amitâbhe kome odgovaraju crvena boja i element vatra.

Paun je simbol lepote i moći pretvaranja, jer se veruje da lepota njegovog perja dolazi od spontanog pretvaranja otrova koje apsorbuje uništavajući zmije. Nesumnjivo je reč o simbolizmu besmrtnosti. Takvo mu je tumačenje u Indiji, gde štaviše sam Skanda pretvara otrove u napitke besmrtnosti.

U budističim Jakatama paun je jedan oblik Bodisatve pod kojom on uči odricanju od svetovnih sklonosti. U kineskom svetu paunom se izražava želja za mir i napredak. Prozvan je i svodnik, jer se upotrebljava kao seksualni mamac, a ujedno je sam njegov pogled, kažu, dovoljan da žena zanese. U južnovijetnamskom plemenu Maa muškarci usađuju paunovo perje u kosu na zatiljku: to ih poistovećuje s ptičjim rodom; možda je to u vezi sa simbolizmom sunčeva zračenja. Paun je u Vijetnamu amblem mira i napretka.

2. U hrištanskom predanju paun simbolizuje sunčev točak, pa je zato simbol besmrtnosti; njegov rep podseća na zvezdano nebo. U hišćanskoj ikonografiji ponekad se prikazuju paunovi kako piju iz euharističkog kaleža. Na Srednjem istoku oni se prikazuju s jedne i druge strane stabla života: simboli nepodmitljive duše i čovekove psihičke dvojnosti.

Na paunu se ponekad jaše, a on na siguran način vodi svoga jahača. Prozvan je životinjom sa stotinu očiju i postao je znak večnog blaženstva, dušinog viđenja Boga licem u lice.

Nalazimo ga i u romanskoj skulpturi i u grobnom simbolizmu.

3. Za islam paun je kosmički simbol: kad raširi rep, predstavlja svemir, pun mesec ili sunce u zenitu.

Jedna legenda sufija, verovatno persijskog porekla, kaže da je Bog stvorio duh u obliku pauna i pokazao mu vlastitu sliku u ogledalu božanske Suštine. Pauna je obuzelo strahopoštovanje, pa je ispustio kap znoja od kojih su stvorena sva ostala bića. Razvijanje paunova repa simbolizuje kosmičko širenje duha.

4. U ezoteričkim predanjima paun je simbol celokupnosti, jer na lepezi svog razvijenog repa okuplja sve boje. Iskazuje identitet celine ispoljavanja i njihovu nepostojanost, jer se ispoljavanja pojavljuju i iščezavaju jednako brzo kao što paun razvije i skupi rep.''

 

[anima.art]

PTICA

I ovaj mi pticom
započe dan.

O ptico
bez puta,
najtanja žico
zategnuta.

S mrvicom neba
u jezeru oka,
dok dan te vreba
brzotoka!

U ime priče koja to nije,
u ime pesme koja bi to htela,
u ime ptice koja se još krije
na brazdama čela.

U ime kopača,
u ime lepote lipe i bagrema,
u ime poslednjih ispirača
zlata kojeg nema.

Slavko Luković



RODOSLOV

Rodile me ptice -
svejedno gde? Mnogi kažu
da mirišem na litice
i postojbinu orla kome izgore dom.

Priča se: "Dok mi je predak čuvao stražu
na proplanku sunca,
kliknuo je - s o k o!"

Moj zavičaj je tamo visoko
u čeljustima krasa, gde bunca
poskok na poskoka.

... Drugi opet govore da mi iz oka
zari bonaca neba...
Ja ne znam. Sigurno je da volim
ptice: više nego što treba!

Slavko Luković



BUĐENJE

Jutros me
probudi ptica
ko zna koja.

Pevaše zorenje
u lugu punom
neba i sebe.

Ručicom klasja
rasani krv u meni
i dan zasvadbova.

Aleksandar Đorđević



GOLUBOVI

Zapenušaju belim
jedrima
reku dana.
Poklonim ruke
oblacima,
a oni mi siđu na jezik,
pa nemam reči
da ih pomilujem.
Izjagnjiše se želje
u golublje visine.
Majko,
povedi me još jednom
da vidim naše prevrtače,
kako na moje
dlanove detinjstva sleću.

Dragoljub M. Jevremović



("Pastir traži dno neba" - antologija
poezije, slikarstva i vajarstva naivaca
Srbije, Crne Gore i Republike Srpske)

 

[*~Anti~*]

KODOVI SLOVENSKIH KULTURA – PTICE

U osmoj svesci "Kodova slovenskih kultura" objavljeno je deset radova autora iz Belorusije, Bugarske, Rusije, Srbije i Ukrajine. Ovogodišnji broj posvećen je pticama u narodnoj kulturi slovenskih naroda. Julija Krivoščapova i Tatjana Leontjeva istražuju predstave o pticama i insektima kod Rusa u označavanju intelekta ljudi. Desislava Vlčeva analizirila je bugarske narodne predstave, obrede i verovanja i napisala studiju o pticama-demijurzima, pticama-vesnicima i ljudima-pticama. Marija Maerčik autor je zapaženog ogleda o predstavi ptice-duše u drevnim, preslovenskim kulturama i slovesnkoj narodnoj tradiciji. O demonološkim svojstvima ptica u ruskim predanjima i simbolici petlove glave i tri kokošije noge, piše Olga Čerepanova. Valentina Vaseva napisala je ogled posvećen vezi reproduktivnog ciklusa domaćih ptica sa praznicima u godišenjem kalendaru, te simbolici kokošaka, pataka i gusaka u svetu ljudi. Tatjana Volodina ispituje ornitomorfni kod u narodnoj medicini Belorusa, dok Tatjana Agapkina analizira sižee istočnoslovenskih isceliteljskih basana sa ptičjim motivima. Tekst posvećen predstavama o ždralu kod slovenskih naroda i vezom tih predstava sa postupcima obezbeđivanja plodnosti i berićeta napisala je Tanja Petrović. Komparataivnu studiju o pojavi gavrana u slovenskoj narodnoj epici, napisao je Aleksandar Loma, dok je Olga Mladenova na osnovu književnog dela osamnaest bugarskih autora razmatrala nazive ptica i analizirala leksičku semantiku u kontekstu.

S. Domazet

Izvor: Danas

 

[*~Anti~*]

ORAO

''1. Orao, koji može da se uzdigne iznad oblaka i da upre pogled u sunce, smatra se istovremeno za nebeski i solarni simbol, a oba oblika se mogu i stopiti. Orao kralj ptica kruniše njihov opšti simbolizam, a to je simbolizam anđela, viših duhovnih bića. U antici je on Zevsova ptica, pa se čak sa njim poistovećuje; njegovu ulogu kralja neba nalazimo i kod sibirskih šamana. Poistovećenje orla sa suncem, izvorom i zračenjem svetlosti, bitno je kod svernoameričkih Indijanaca koji se, pošto nose perje, poistovećuju sa tim zračenjem (koliko je ono duhovno, toliko je i fizičko). Orlovsko perje i zviždaljka od orlove kosti upotrebljavaju se u plesu koji gleda sunce. Isto poistovećenje postoji kod Acteka, a i u Japanu: kami, čiji je orao glasnik i pomoćnik, naziva se Orao nebeskog sunca. U Grčkoj se verovalo da su se orlovi, koji su krenuli sa kraja sveta, zaustavili na vrhu omfalosa u Delfima: od svitanja do zalaska oni tako prate sunčevu putanju, jer se omfalos podudara sa osom sveta.

Orao koji upire pogled u sunce je simbol neposredne percepcije razumske svetlosti. Gleda orao neustrašivo pravo u sunce, piše Angelus Silesius, i u tebe, večni sjaju, ako ti je srce čisto.

Orao je simbol kontemplacije, a s tim je u vezi i atribucija orla svetom Jovanu i njegovom Jevanđelju. Neka srednjovekovna umetnička dela poistovećuju ga sa samim Hristom, pa orao označava njegovo Uspenje, a katkad i Kraljevstvo. Ovo drugo tumačenje je nastalo pomeranjem rimskog simbola Carstva, a biće i simbol srednjovekovnoga Svetog Carstva. I konačno, u psalmima je on, kao i feniks, simbol duhovnog obnavljanja.

Simbolizam orla može da dobije i zlokoban vid. Kao što to često biva, izvrtanjem simbola Hrista orao postaje slika Anti Hrista: okrutan grabljivac i otimač. Vezan uz razne oblike carske vlasti, ponekad je simbol oholosti i tlačenja. On je znak izopačenja vlasti.

Drugi solarni vid, lik mitske ptice Garuda, prvobitno je orao. Sunčeva ptica, blistava kao vatre, ptica na kojoj jaši Višnu – i sam solarne prirode – Garuda je nagari, neprijatelj zmija, ili nagantaka, uništitelj zmija. Dvojstvo orla i zmije obično označava dvojstvo neba i zemlje, ili borbu anđela i demona. U Kambodži je Garuda amblem vladara solarnog roda, a Naga amblem vladara lunarnog roda. Garuda je i Krilati trostruki Veda, simbol Reči, ono što je orao u hrišćanskoj ikonografiji.

Grauda je i simbol snage, hrabrosti i prodornosti; zbog oštrovidnosti je to i orao.

Opštoj simbolici orla stare kulture dodaju mnoge pojedinosti. U Americi i u Sibiru, u celom šamanskom svetu, orao je simbol uranske snage. Po nekoj magičnoj srodnosti šamanima služi za let kroz prostor. Šaman dugo pleše, pada bez svesti na zemlju a njegova duša je nošena u nebo u barci koju vuku orlovi.

2. Orao je ptica zaštitnik. S vrhova grana kosmičkog stabla on čuva kao lek protiv svih zala koja sadrže te grane.

Severnoameričkim Indijancima iz plemena Pavitso služi za magični način lečenja: štap sa orlovim perom na gornjem kraju, koji je nabavio šaman, stavlja se na bolesnikovu glavu. Izlečenje orlovim perom podseća na šamanski uzlet i ekstatična stanja: veruje se da orao odnosi zlo, dušu i šamana.

3. Orao je i ptica začetnik. Veliki orao spasava junaka Toštuka iz podzemnog sveta i odnosi ga na gornji; sam on može da leti iz jednog sveta u drugi. U dva maha proždire umirućeg junaka da bi mu iznova sačinio telo u svojoj utrobi pre nego što ga iznese. Utoliko je to i jedna od inicijacijskih slika, koja otkriva moć obnove upijanjem.

U nekoj velškoj apokrifnoj priči orao je jedan od predaka sveta; to se podudara s irskom pričom o Tuanu Mek Kairilu i s jednim odlomkom iz Mabinogija o Kalču i Alvenu; orao je prvobitna životinja začetnik, kao što su i slavuj, sova, jelen i losos. U keltskoj mitologiji pojavljuje se samo kao metamorfoza Leva koji se preobrazio u orla kad ga je u Matovom Mabinogiju ubio ljubavnik njegove neverne žene Blodeved; orao se, međutim, često javlja u galskoj numizmatici. U Irskoj mu, kako se čini, tu ulogu preuzima soko.

4. U proricanju orao ima značajno mesto. Auguri su tumačili let orlova da bi dokučili volju bogova. Rimski orao je, kao i germansko-keltski gavran, u svojoj biti glasnik volje bogova.

Pindar kaže da Kralj ptica spava na Zevsovom žezlu i ljude upoznaje s njegovom voljom. Kad Prijam polazi da zamoli Ahileja da mu vrati Hektorovo mrtvo telo, prinosi Zevsu žrtvu:

’’Najveći, najviši Dive, što caruješ s Ide, daj mi,
drag da Ahileju stignem, i da se sažali na me,
pticu mi pošalji brzog vesnika koji je tebi
od svih najdraži ptica i snagu najveću ima,
s desne strane sam da ga smotrim očima svojim
i njim osokoljen krenem do danajskih brodova brzih!’’
Tako se pomoli on, a mudri ga sasluša Dive,
odmah mu pošalje orla, tu najpodesniju pticu,
mrkog lovca, koga i pegavcem naziva narod.
K’o što su vrata široka u visoke riznice koga
čoveka blago što ima i zatvorena i čvrsta:
tako se s obadve strane orulušini širila krila.
I njimu učini se nad gradom da nadesno prođe:
radosni budu kad vide, i svima se razgali srce

(Ilijada, 24, 308-321, prevod Miloš N. Đurić, MS, 1965).

Orao koji leti na levu stranu loš je predznak; očita je simbolika leve i desne strane.

5. U Psihoanalizi Viktora Igoa Šarl Bodoen navodi da je orao kolektivni prvobitni simbol oca, muževnosti i moći. I Jung vidi u orlu očinski simbol.

U Sibiru se sveta ptica orao smatra ocem šamana. Jedan mit to ovako objašnjava: Svevišnji šalje Orla u ponoć ljudima koje muče zli duhovi koji donose bolest i smrt; ali ljudi ne razumeju glasnikov govor; Bog mu reče da ljudima dade dar šamanizovanja; orao ponovo silazi i učini da jedna žena zatrudni; ona rodi prvog šamana.

Unutar istog sistema orao je simbol sunca: tako je kod Indijaca i kod američkih Indijanaca. Šamani nose orlovska krila. U azijskoj i severnoazijskoj mitologiji orao je supstitut sunca.

6. Orao se upoređuje s ocem i suncem, a kao nebeski bog izjednačava se s munjom i gromom. Raširena orlova krila podsećaju na izlomljene crte munje i krsta. U slikama orla munje i orla krsta Aleksander vidi simbole civilizacija lovaca i ratara. Po Aleksanderu, orao je uransko božanstvo, izraz Ptice Grmljavine i temeljni amblem civilizacije nomadskih lovaca, ratnika i osvajača; kao krst (meksički lisnati krst koji stilizuje mladicu kukuruza sa dva režnja) glavni je amblem ratarskih civilizacija. U izvorima indijanskih kultura prvi otelotvoruje sever, hladnoću i muški polaritet, a drugi je oznaka juga, crvene boje, vlage i topline, te ženskog polariteta.

Stapanjem dve civilizacije ova dva simbola, u početku suprotna, se superponiraju i mešaju: začudo je krst jednostavnog geometrijskog oblika, rimskog tipa, na kraju postao čak i ravničarskim crvenokošcima simbol sokola ili orla raširenih krila, ali i simbol mladice kukurma koja niče iz zemlje sve to na urođenički način i bez evropskog uticaja... Uopšteno govoreći, kako je vreme prolazilo i kulture se mešale, tako Ptica Grmljavina, orao Ašure ili Zevsa, postaje i gospodar rodnosti i zemlje koju simbolizuje krst.

7. Orao se dovodi u vezu s jaguarom kao što se nebeska snaga dovodi u vezu sa telurskom. Kod Asteka su postojala dva ratnička bratstva: Vitezovi orlovi i Vitezovi jaguari. Orao proizlazi iz mita o suncu. Kod Asteka je srce žrtvovanih ratnika bilo hrana solarnom Orlu. Nazivaju ih orlovim ljudima. Jednaka je simbolička vrednost ratnika poginulih u borbi i ljudi žrtvovanih solarnom Orlu: oni hrane sunce i prate ga na njegovoj putanji.

Simbolika orla i jaguara, koji predstavlja nebeske i telurske snage, nalazi se i u opisu svečanog prestola astečkog cara: sedeo je na orlovskom prestolu, a naslanjao se na jaguarovu kožu. Postoji još mnogo primera, kod Indijanaca obe Amerike, spoja orao-jaguar, simbola zemaljskih i nebeskih sila.

8. Orao je ptica svetlosti i prosvetljenja. Pošto je solarna ptica, slika sunca, vatre, visine, dubine, vazduha i svetlosti, predstavlja kralja kao sina svetlosti. I inicijant je kralj.

Po predanju, orao poseduje moć podmlađivanja. Izlaže se suncu, a kad mu se perje zažari, zaroni u čistu vodu, te stekne novu mladost. Tako i inicijacija i alhemija sadrže prolazak kroz vodu i vatru.

Solarna ptica ima i pronicljiv pogled; upoređuje se s okom što sve vidi, odnosno s bogom i kraljem. Veruje se da orao na krilima odnosi dušu pokojnika i vraća je Bogu. Silazni let znači silazak svetlosti na zemlju.

Srednjovekovni mistici često temum orla evociraju viđenje Boga; molitvu upoređuju s krilima orla koji se vinuo prema svetlosti.

Orao je simbol apostola Jovana, a njegovo Jevanđelje započinje priznavanjem pojma Reč-Svetlo.

9. Orao je vladarska ptica, nebeski ekvivalent za lava na zemlji. Ponekad je na vrhu stubova obeliska i ose sveta; simbolizuje najvišu silu, vrhovnu vlast, genija, junaštvo i svako transcendentno stanje. Uopšteno govoreći, orao je simbol društvenog i duhovnog uspenja, veze s nebom koja mu daje izuzetnu moć i održava ga u visinama.''

 

[*~Anti~*]

ORAO
(nastavak)

''10. U biblijskom predanju anđeli često imaju oblik orla: I lice bijaše u sve četiri lice čovječije i lice lavovo s desne strane, a s lijeve strane lice volujsko i lice orlovo u sve četiri. I lica im i krila bijahu razdijeljena ozgo; u svake se dva krila sastavljahu jedno s drugim a dva pokrivahu im tijelo (Jezekilj, 1, 10-11). Takve slike su izraz transcendencije: anđelu ništa nije nalik čak i kad se umnože najuzvišeniji atributi orla. Javlja se i u Otkrivenju (4, 7-8): ... i četvrta životinja bješe kao orao kad leti...

Pseudo-Dionisije Areopagit ovako objašnjava predstavljanje anđela orlom: Lik orla pokazuje vlast, težnju vrhuncima, brzi let, okretnost, spremnost i domišljatost u nalaženju okrepljujuće hrane, te jačinu pogleda koji je slobodno, neposredno i bez skretanja usmeren ka kontemplaciji onih znakova, čije značenje umnogostručuje dobrostivost tearhijskog Sunca.


11. U predislamskom predanju Irana, orao je zbog moći i snage postao simbol obrazac, što je prouzrokovalo zbrku sa ostalim pticama grabljivicama plemenite vrste, osim lešinara. Reči koje označavju orla i sokola su međusobno zamenjive, pa su i nazivi orla ili sokola često zamenjivi. Mada je simbol orla sveopšti, on je jedna od posebnosti iranskog predanja. Već je u doba Medijaca i Persijaca simbol pobede. Po Ksenofonu (Kirovo vaspitanje, II, 4), kad je u ratu protiv Asiraca Kirova vojska stigla u pomoć kralju Kijaksaru, jedan orao je leteo nad persijanskom vojskom, što je protumačeno kao povoljan predznak, i Eshil (Persijanci, 205 i d.) zamišlja kako je prizorom orla koji progoni sokola Atosi u snu najavljeno da će Grci poraziti Persijance.

Herodot (III, 76) pripoveda da su Darije i sedam iranskih dostojanstvenika, dok su oklevali da pođu u palatu kralja Gaumate, koji je prevarom zauzeo persijski presto, ugledali kako sedam parova sokola gone dva para lešinara i kako im čupaju perje: bio je to dobar predznak za uspeh njihovog nauma i oni su krenuli na palatu.

Na barjaku ahemenidskog Irana, zlatni orao raširenih krila postavljen je na vrh koplja (Kirovo vaspitanje, VII, 1) kao simbol moći i pobede Persijanaca. I Firdusi (940-1020) u Shahnami (Knjiga kraljeva) govori o zastavi drevnog Irana na kojoj je bio lik orla.

U mazdaizmu (religiji predislamskog Irana) pojam varane, božanske moći i svetlosti slave, naročito je vezan uz taj simbol.

U Avesti simbol varane je orao ili soko. Kad je legendarni iranski kralj Djamshid (Yama), prvi kralj na svetu prema toj knizi (ili treći prema Firdusijevom Shahnami), izustio laž, varana, koji je bio u njemu, napustio ga je na vidljiv način u obliku ptice, varaghne (soko). Kralj se našao bez svih svojih izuzetnih osobina: neprijatelji su ga pobedili i izgubio je presto.

12. U postislamskom predanju, simboli orla i simorga pokazuju neka zajedniča obeležja, evociraju uzvišeno i veličanstveno, urođene atribute Boga. U mnogim pričama jedan čarobnjak dokazuje nadmoć nad drugim pretvarajući se u orla.

U starim farmakopejama orlu se pripisuje natprirodna moć; da bi se stekla snaga i srčanost, treba piti orlovu krv, a orlov izmet pomešan s nekom vrstom alkoholnog pića zvanog siki leči neplodnost žena.

U snovima i vračanju orao simbolizuje moćnog kralja, a kralj je predznak nesreće. Iranska uzrečica kaže: pojave li se u snu ptica i riba, bićeš kralj ili će ti se sreća nasmešiti. U folkloru se zadržala ovakva simbolička vrednost orla. U Hamzinim tajnama (str. 10) kralj Anuširan (Hosroe I) ugleda u snu let gavrana koji stižu iz Kajbara. Gavran koji predvodi jato otima mu krunu. Tada tri kraljeva orla, dolazeći iz pravca Meke, napadnu gavrana i oduzmu mu krunu, te je vrate Hosroeu. Vezir Buzardjomehr tumači da san ukazuje na kraljevog neprijatelja kojeg će pobediti emir Hamza, negov konjušar Amr(w) i strelac Mokbel. Ta se trojica često označavaju kraljevskim orlom, a prozvani su saheb-qaran, to jest gospodari epohe, koji pobeđuju nevernike, pa se zasluženo upoređuju s orlovima.

U persijskoj književnosti orlova smelost (himmat) i srčanost su stalno poređenje, u skladu s ostalim osobinama koje se orlu pripisuju (veličanstvenost, plemenitost i tako dalje).

U islamskom razdoblju, minijature, krčazi, uljane lampe i drugi kućni predmeti najčešće su ukrašeni motivom orla i drugih mitskih ptica, koje se u umetnosti upotrebljavaju sa svojom simboličkom vrednošću.

13. Kao svaki simbol i orao ima noćni vid: to je uveličavanje njegove vrednosti, izopačenje njegove moći i nerazumnost njegovog uzvišenja. Dvojstvo simbola očigledno je već kod Poni Indijanaca. A. Flečer je uočio da se kod njih ženka smeđeg orla dovodi u vezu sa noći, mesecom, severom, Pramajkom koja je plemenita, ali i strašna, dok se beli orao povezuje sa danom, suncem, jugom. Praocem čiji lik takođe može da postane tiranski. U snovima je orao, kao i lav, kraljevska životinja, koja otelotvoruje uzvišene misli, pa mu je značenje gotovo uvek pozitivno. Simbolizuje naglo uzbuđenje i iscrpljujuću strast duha. No orao je i ptica grabljivica, koja kandžama grabi žrtve i odvodi ih na mesta sa kojih ne mogu pobeći, pa je zato i simbol nesalomive volje koja proždire.''

 

[*~Anti~*]

ORAO (dvoglavi)

’’Simbol dobro poznat starim Meksikancima. U Natal kodeksu, prema Bejeru, verovatno otelotvorava neko božanstvo rastinja; okružen je biljkama i školjkama, i pridružen datumima koji su pod znakom tih božanstava.

Kod drevnih civilizovanih naroda Male Azije dvoglavi orao je simbol vrhovne vlasti. U šamanskom predanju srednje Azije često se prikazuje na vrhu stuba sveta koja stoji usred sela; Dolgani ga zovu ptica gospodar i veruju da je stub koji se nekad ne ruši, a povrh kojeg je on postavljen, replika istovetnog stuba isped kuće Vrhovnog boga, koji, kažu, nikada ne stari niti pada.

Prema Frejzeru simbol hetitskog porekla preuzeli su u srednjem veku Turci Seldžuci, a od njih u vreme krstaških vojnih pohoda Evropljani, pa je tako stigao do austrijskog i ruskog carskog grba.

Udvostručavanje glave ne izražava toliko dvojnost ili višestrukost delova carstva, koliko jača simbolizam orla: to je vlast viša nego kraljevska, istinski carski suverenitet, kralj kraljeva. I životinje naslonjene jedne na druge leđima, ili postavljene sučelice, koje su toliko česte u umetničkim delima, donose simboličke vrednosti do njihovog vrhunca.’’

 

[*~Anti~*]

SIMBOLIKA ORLA KOD SLOVENSKIH NARODA

’’Orao je protivnik nečiste sile i on je prema sižeima basmi uništava. U Hercegovini se verovalo da se veštica jedino ne može pretvoriti u orla krstaša i u goluba. U južnoj Srbiji, Makedoniji i Bugarskoj postoji verovanje da orlovi vode gradonosne oblake. Međutim, u tim istim krajevima se smatralo da je dobro ako se u ataru sela gnezde orlovi jer oni taj kraj štite od gradonosnih oblaka. ’’Dok je bilo orlova u selu Togočevcu kod kapele Gorešnjaka, oblaci nisu donosili štetu’’. ’’Полята, над kоито се вие той, град не бие''. U jednoj basmi iz Srbije (Poljna) orao napada gavrana koji leti s oblakom, i crnokorastim nožem (sredstvom kojim se bajalica služi u bajanju) seče mu krila i kljunove. Nesaglasnost da orao i vodi gradonosne oblake i bori se protiv njih može se rešiti time da se u prvom slučaju ne radi o pravom orlu, već o demonu koji je preobraćen u orla. Kao što je napred rečeno, gradonosne oblake čine stada duša koje na pogrešan put navode predvodnici demoni. Da orao koji vodi obake nije stvarni, govori i narodno verovanje iz Kruševačke župe: tamo narod ne voli da vidi orla ispred oblaka ’’zato što u njemu gleda pomenutu alu’’.

U sižeima više basmi orao odnosi otelotvorenu bolest – uroke, crveni vetar, usova. Bolest se pri tom prikazuje kao čudna ili crvena kvočka s pilićima, ili kao mitološko biće koje pase i koga čuvaju tri pastirice (nema, gluva i slepa):

’’(...)
Čudna kvačka na čudno bunjište,
čudno gnjezdo naprajila,
čudna jajca nanela,
čudna pilići izvela,
čudan se oral zalete,
čudni pilići odnese
i na dete uroci raznese’’

’’Izvela kvačka devet pileta,
na svi’ devet krila crvena,
na svi’ devet noge crvene,
na svi’ devet glava crvena.
Zalete se crn oral,
te odnese kvačku s pilići.“

’’Tri devojke usov pasle;
jedna nema,
jedna gluva,
jedna slepa.
Zalete se sur or’l
pa ugrabi usov. ’’

Poslednja navedena basma javlja se u varijantama gde se umesto orla javlja vuk. Među ovim životinjama postoji bliskost u tome što su obe ’’čuvari’’ granice divljeg i socijalnog prostora, prva po njegovom horizontalnom dodiru (blisko/daleko), a druga po vertikalnom (nisko/visoko). Zato se u narodnim pripovetkama orao javlja kao pomoćnik junaku, i on mu omogućava da premosti granicu između živih i mrtvih.

U jednoj basmi tri orla pomažu bolesniku;

‘’(…)
Doleteše tri orla,
podigoše ga na gornji boj,
pa dozvaše (…) basmaricu,
da ga lako izleči’’.

U drugom primeru bajalica preti bolesti perom žutog orla:

‘’(…)
Al’ govori vračarica
- Ne bojte se, ne plaš’te se
čula sam, pa sam pohitala
i ponela sam pero od žutoh orla,
koji nosi vile po planini,
pa ću njim oterati žuticu prokletnicu.’’

U nekim bajanjima u Hercegovini upotrebljavano je jaje od orla krstaša, dok je na Kosovu svrab lečen tako što su razbijali jaje od ’’orlice’’ i njime mazali bolesno mesto. Kandže od orla okovane u srebro prišivane su mladoj deci na odeću da ih štite od uroka.

Veza orla sa srebrom pokazuje da je jedan od njegovih atributa belina kao druga oznaka za svetlost. Takav se atribut otkriva i u jednoj basmi, gde bela pena koju bljuju dva sukobljena orla uništava urokljive oči:

’’Два се орла били,
бела пена блювали;
пената по камен падала,
от пената каменето се пукнали.
Пукнали се тия очи шо погледная,
шо прорекоя...''

Pomenuta basma ima u Srbiji i Bugraskoj varijante, u kojima se mesto orla javlja ptica koja u kljunu nosi belo mleko od koga takođe puca kamen i urokljive oči:

’’Сива птица фърчеше,
бело млеко капаше,
по камену капаше,
камен се пукнаа.
Да се пукнат тија очи,
дек са (Иванка) урочасале''.''

 

[anima.art]

DANI S ORLOVIMA​

Piše: Dragan Simić​

"Jednog sam zavejanog januara u Ključu, u istočnoj Srbiji (to je ona, konjskoj glavi nalik krivina Dunava), na putu pred sobom ugledao orla, mladog belorepana, kako saginje glavu da ruča. Zaustavili smo kola dovoljno daleko da nas orao toleriše, te dok on komada zgaženu lisicu, u kolima je trka: dvogled, foto aparat, otvaraj prozor, pazi sad… Trajalo je to nekoliko divnih minuta da bi se potom jedan automobil zaustavio pokraj orla (koji na to brže-bolje uzleće), vozač izašao i, pod točkovima već spljoštenu i zaleđenu, lisicu ubacio u svoj prtljažnik. Nas četvoro razmenjujemo zgrožene poglede: ukrasti ručak gladnom orlu?! Koliko nisko neko može da padne?"

http://www.zivotinjsko-carstvo.com/ptice/orao_belorepan.php

 

[anima.art]

DETLIĆ​

U narodnim predstavama detlić ima htoničku i vatrenu simboliku.

Poreklo detlića legende vezuju za čoveka: u detlića je pretvoren drvodelja; pčelar, koji je u nedelju dubio bor da napravi lađu, ili je zasekao drvo s rojem pčela, pa ga je zbog toga, što radi nedeljom, Bog kaznio da mora svakog dana, i na praznike, da kljunom dubi drvo. To što meso detlića nije za jelo objašnjavano je gresima te ptice, koja dubi drveće i krovove nedeljom i praznicima. Ukrajinci ne upotrebljavaju detlića u ishrani, smatrajući ga ovaploćenjem duše čoveka koji iskupljuje svoje grehove.

Detliću je svojstvena htonička priroda. Ukrajinci kažu da je «detlić od zemlje», «a što je od zemlje, to je od samoga Boga». Detlić ima veze sa podzemnim blagom. Blaga se mogu dočepati pomoću imele koja raste na drvetu u čijoj duplji živi detlić: treba kucati u drvo dok detlić ne otkine imelu i ispusti je da padne dole; u ivanjdanskoj noći pomoću nje može se izvući zakopano blago iz zemlje.

Verovanje da se detlić dokopao raskovnik- trave, koja otvara sve brave, rasprostranjeno je u različitim slovenskim tradicijama. Lopovi se dočepaju travke pošto zabiju klin u duplju crnog detlića s ptićima, pa je posle zašiju pod kožu desne ruke. Dovoljno je samo dotaći rukom katanac, i on će se sam otvoriti.

Po legendama, crni detlić je u davna vremena skrivio Bogu i za kaznu može da pije jedino kišnicu: crni detlić je jedina ptica koja nije učestvovala u kopanju reka ili je pokušavala da zaspe more, koje su dubile ptice, s toga joj Bog ne dozvoljava da pije vodu iz reka i jezera, pa ona žalosno kriči: «Piti, piti». Oglašavanje detlića se tumači kao najava kiše.

Narodna verovanja pripisuju detliću i simboliku vatre, koja je motivisana svetlocrvenom bojom gornjeg dela njegove glave. Tako Poljaci u crnom detliću gledaju pticu koja je donela vatru ljudima. Po ruskim tumačenjima predznaka, detlić koji sleti na kuću nagoveštava požar.

Kod svih Istočnih Slovena rašireno je verovanje da detlić, koji dubi zid ili ćošak kuće, najavljuje smrt. Zato je drvo, koje je izdubio detlić, smatrano nepodesnim za gradnju i korišćeno je samo za ogrev. Smrt ili tešku bolest nagoveštava takođe crni detlić koji čoveku preleti put.


Literatura: Slovenska mitologija – enciklopedijski rečnik

 

[anima.art]

"VASKRSAO" BELOKLJUNI DETLIĆ​

London, 29. aprila 2005.

Detlići, kažu enciklopedije, žive uglavnom u šumama, a većina provodi vreme dobujući po suvim granama, stablima drveća ili telegrafskim stubovima, u potrazi za hranom. Često ih možete videti i na otvorenom prostoru, tvrde stručnjaci... A da li je baš uvek tako?

Jučerašnji dan bio je za ornitologe širom sveta jedan od najznačajnijih u poslednjih nekoliko decenija. Naučnici sa univerziteta Kornel potvrdili su da je u južnom Arkanzasu pre nekoliko dana zaista primećen belokljuni detlić - vrsta koju su više od šest decenija smatrali izumrlom! Senzacionalni video-snimak belokljunog detlića napravljen je prošle sedmice u rezervatu Big Forest, nedaleko od mesta na kome je ova ptica poslednji put viđena davne 1944. godine. Godinu dana priprema i uporne potrage urodilo je plodom.
Ovaj, kako ga mnogi opisuju, prekrasni crveno-belo-crni detlić prvi put je primećen 11. februara 2004. Džin Sparkling, ribolovac i kajakaš iz Hot Springsa u Arkanzasu , uočio je neobično krupnog detlića sa crvenom krestom kako sleće na proplanak u njegovoj neposrednoj blizini.

Stvorenje koje je ugledao nije ličilo ni na jednu poznatu vrstu, pa se Sparkling brže-bolje javio univerzitetu Kornel. Nakon intervjua sa timom univerzitetskih eksperata, Džon Ficpatrik, ornitolog i vođa tima, pokrenuo je opsežnu potragu, pretpostavljajući da se radi o belokljunom detliću.

Opisujući trenutak kada ga je i sam ugledao, oko mesec dana kasnije, Ficpatrik je uzbuđeno rekao:
"Ja se naježim i na samu pomisao da je ova ptica doživela 21. vek! To je najdivnije stvorenje koje smo mogli da otkrijemo! To je magična ptica."

Istrebljenje belokljunog detlića poklopilo se sa masovnim uništavanjem šuma u jugoistočnom delu SAD, kaze Alister Gemel, direktor za međunarodnu saradnju britanskog Kraljevskog društva za zaštitu ptica. On nije krio oduševljenje zbog "vaskrsnuća" ove retke vrste:
"To je prosto neverovatno! Mi, na žalost, nikada nećemo ponovo videti vrste kao što je, na primer, ptica dodo, ali ovo otkriće može se meriti sa jednim takvim događajem. Ovaj ogromni detlić spada među najveće na svetu, a nekada je živeo širom današnje Amerike i na Kubi. Decenijama smo pokušavali da uđemo u trag nekom preživelom primerku. Mislili smo da je ta vrsta zauvek nestala sa lica Zemlje, a sad, odjednom - našli smo ga! Neverovatno!"

Ovo otkriće "podgrejalo" je teorije naučnika koji tvrde da se u izolovanim delovima planete krije još poneka "izumrla" vrsta ptica.

Američki stručnjaci se sada nadaju da će im belokljuni detlić pomoći da pokrenu snažnu kampanju za očuvanje svojih prirodnih rezervata, a jedan tamošnji ornitolog je, uzbuđen ponovnim pojavljivanjem ove retke vrste nakon punih šezdeset godina, uporedio ovaj događaj sa "povratkom Elvisa Preslija".

Izvor: BBC

 

[*~Anti~*]

Anima.art nas je uputila na veoma zanimljiv sajt ''Životinjsko carstvo''.

Pored priče koju je ona postavila, ja sam pronašao i jednu stranicu koja se zove ''Citati o pticama''.

Pa s obzirom na to da je reč o pticama, preporučujem da pročitate ponuđene citate.

http://www.zivotinjsko-carstvo.com/ptice/o pticama.php

 

[*~Anti~*]

ALKION

''1. Vrsta ptice ronca, koja je ušla u legendu i postala simbol. Alkion je galeb ili morska lasta; ili pak čudesna, lepa i setna ptica. Prema jednoj grčkoj legendi, Alkiona, kćer Eola, kralja vetrova, udala se za Keika, sina Jutarnje zvezde. Njihova je sreća tolika da se upoređuju sa Zevsom i Herom, pa time izazivaju osvetu bogova. Pretvoreni su u ptice, a njihova gnezda, sagrađena uz rub mora, neprestano razaraju talasi. Otuda njihov tužni krik. Ali Zevs, iz samilosti, stišava more dvaput po sedam dana, pre i posle zimskog solsticija; za vreme tog zatišja Alkion sedi na jajima. Zato je postao simbol mira i tišine, ali mira koji treba brzo iskoristiti, jer ne traje dugo.

Pošto su alkioni morske ptice, posvećene Tetidi, morskom božanstvu i jednoj od Nereida, i da su deca vetra i jutarnjeg sunca, vezani su istovremeno i za nebo i za okeane, za vazduh i za vode. Zato su simbol duhovne i materijalne plodnosti, kojoj, međutim, preti zavist bogova i samih elemenata. Ukazuju na opasnost od samozadovoljstva, i pripisavanja sebi one sreće koja dolazi jedino odozgo. Zaslepljenost srećom izlaže ih najgoroj kazni.

’’Plačite, nežni alkioni, posvećene ptice,
Ptice Tetidi drage, alkioni nežni, plačite...
U krilu je talasa mlada Tarentika,
Lepo joj je telo prekrio morski talas.’’

(Andre Šenije)

2. Legenda o Alkionu spojila se kasnije sa legendom o Izidi; žena leti kroz vazduh iznad mora u potrazi za mužem, sinom Jutarnje zvezde, pošto je Oziris bio sunce što izlazi. Ovidije je susret žene pretvorene u pticu sa mrtvim telom muža što ga nose talasi opisao rečima koje podsećaju na egipatski mit:

’’I netom dobitim krilima pres’jecajuć lagani uzduh
Kao nevoljna ptica dodirkuje najgornje vale.
Tako leteći ona žalovite pušta iz usta
Glase i pune tuge i tankim klopoće kljunom.
A kad na ono n’jemo i beskrvno telo pade;
Novim krilima stane uvijat se okolo njega
I sipat cjelove hladne i zaludne tvrdijem kljunom,
Da l’ to oseti Keit il’ tek se od ljuljanja vala
Činilo glavu da dignu, u sumnji narodu bješe, -
Al’ on oseti to, i bozi se smiluju na njih,
Te ptice oboje budu. Sudbinu dočekav istu
Istu i dalje ljubav sačuvaše…’’

(Ovidije, Metamorfoze, XI, 732-743)

Užasi koje izazivaju razulareni elementi, udružujući žestinu vetrova i talasa, zauvek će trajati. Ispovest Alkiona koji drhti uplašen zbog strašnog besa razularenih elemenata jasno pokazuje u čemu je simbolizam te romantičarima drage ptice:

‘’Ali more me plaši i strašna pučine slika…
Nedavno vidjela sam na obale razbite daske,
Često na grobima sam na praznima čitala ime!
Nemoj se varavoj nadi predavat, što tasta imadeš
Hipotovog sina, u zatvoru kojima vjere
Žestoke drži i more umiruje, kad ga je volja;
Ali kad ispusti vetre i oni ovladaju morem,
Nikakve smetnje im nema, i njihovoj volji je zemlja
Prepuštena i voda i oblake po nebu gone,
Pa kad se udare oni, izbijaju crvene iskre.
Poznajem ja njih, jer mala u očevoj gledah ih kući
I što ih poznajem više, sve više im znadem strahotu.’’

(Ovidije, Metamorfoze, XI, 427-438).’’

 

[anima.art]

BELI GOLUB – simbol životnog duha, duše, prelaza iz jednog stanja ili sveta u drugi. Predstavlja duh svetlosti, čednost, nevinost, blagost i mir.

U hrišćansko manihejskoj ikonografiji kao beli golub se ponekad prikazuje treće lice sv. Trojice – Sveti Duh.


Mali rečnik tradicionalnih simbola

 

[anima.art]

DUHOVI​

Duhovi (ili Trijice) je hrišćanski praznik kojim se proslavlja silazak Duha Svetoga na apostole u Jerusalimu, 50 dana nakon Hristovog uskrsnuća. Odatle i izraz proslava Pedesetice, Pentekoste itd. Slavi se i kao dan "rođenja Crkve" budući da Dela Apostolska donose da su apostoli puni Duha Svetoga govorili tako da su ih mogli razumeti ljudi svih naroda i jezika, a mnoštvo se "dalo krstiti te su primili Duha Svetoga". Inače to je i jasno otvaranje spasonosnog poslanja Crkve prema svima a ne samo prema Jevrejima.

Ovaj praznik slave katolici, pravoslavci i mnoge druge hrišćanske crkve.

U pravoslavne hramove unosi se sveža zelena trava i cveće. Posle svete liturgije služi se večernje, na kome se kleči i pletu venci od trave i cveća. Ti venci se nose kući i stavljaju pored ikone i kandila na zid.

Dela apostolska opisuju silazak Svetog Duha na apostole. Time je započeo njihov rad na širenju nauke Hristove, činjenje čuda u ime Hrista, i organizovanje crkve, ali i njihov progon, od strane Hristovih neprijatelja, kao i stradanje. U delima apostolskim se, takođe, opisuje i život prvih hrišćana i hrišćanskih opština. Apostolske poslanice predstavljaju objašnjenje osnovnih istina sadržanih u Evanđeljima. Apokalipsis govori o borbi Crkve protiv svih zveri sveta i pakla, i o krajnjem trijumfu Hrista nad tim zverskim silama tame.

Trojstvo (ili trojica) je teološki izraz koji predstavlja jedan od osnovnih koncepta hrišćanstva. Čine ga tri lica (gr. ipostas): Bog Otac, Božji Sin i Sveti Duh.Trinitarizam (ili trojičnost), odnosno verovanje u trojstvo, odlika je većine hrišćanskih crkava i smatra se „centralnom dogmom hrišćanske teologije“.

Tokom istorije, neke hrišćanske zajednice su odbacivale trinitarnu poziciju, naglašavajući Božje jedinstvo: arijanstvo, monofizitstvo (koptska, jermenska i etiopska crkva) modalizam i unitarijanizam.

Potpuno odvojenu ljudsku i božansku prirodu Hrista propovedaju nestorijanci.

Neke crkve imaju zasebne hristološke teorije: mormoni, subotari.

Kao hrišćanski koncept, reč "trojstvo" (lat: Trinitas) je počela da se upotrebljava oko 200. godine. Ova latinska reč u značenju „trijade“ je apstraktna imenica formirana od prideva trinus. Grčki termin koji se koristio za trojstvo je Τριάς (trijada). Iako se reč „trojstvo“ ne nalazi nigde u hrišćanskoj Bibliji, hrišćani generalno veruju da se njeno značenje nalazi u Bibliji. Trojična doktrina je rezultat dugotrajnog proučavanja Biblije od strane crkve.
Prvo zabeleženo pominjanje reči trojstvo (gr: Τριάς) u hrišćanskoj teologiji je bilo oko 180. godine, kada je Teofil Antiohijski njome označio „Boga i njegovu Reč i njegovu Mudrost“.
Latinski teolog Tertulijan je, početkom 3. veka, upotrebljavao reč trojstvo za označavanje Oca, Sina i Svetog Duha. Oko vek kasnije, Prvi vaseljenski sabor 325. godine je usvojio učenje o Trojstvu kao pravoverno, ugradivši ga u Nikejski Simvol vere.

Bog Otac

Osnovna istina otkrivena u Starom zavetu jeste da je Bog Jedan. Starozavetno poimanje Boga podrazumevalo je u sebi svest o neprestanom stajanju pred tim jednim Bogom, Tvorcem celoga sveta, nebesa, vidljivih i nevidljivih stvorenja. Zato je pojam Tvorca bio jedan od osnovnih pojmova kojim se karakterisao starozavetni Jedini Bog. On je pored toga bio nazivan i Gospodom, Silnim, Moćnim, no retko i Ocem. Bog i Gospod se u Starom zavetu najpotpunije otkrio u priči o Mojsiju i nesagorivoj kupini kada odgovara Mojsiju na pitanje šta da kaže ko ga je poslao. On kaže : Onaj Koji jeste (bituje, istinuje). Takva pretpostavka već u Starom zavetu o Bogu kao istinski postojećem biću biva preneta i na novozavetno poimanje Boga. Isus Hristos, Bog i čovek, svedoči da od Boga i Oca dolazi i da Njemu ide, uči narod da mu se moli kao Ocu Nebeskom. Hristos produbljuje jevrejsko shvatanje Boga tvrdeći da je Bog ne samo Njegov Otac, nego i Otac svih ljudi. On naravno, tu ima u vidu očinstvo koje dolazi upravo zahvaljujuću činjenici da je Njega (Hrista) Otac poslao da spasi svet, ne nikako drugačije, nego svojom Ličnošću. Tako Tvorac, Gospod, Silni i Moćni, postaje i Otac svih ljudi kroz i u Hristu. Dakle, očinstvo Očevo je posvedočeno i otkriveno dolaskom Sina, Isusa Hrista, za koga kaže i ap. Pavle da je jedina ikona Oca (isto tvrdi i Hristos kada kaže "koji je video mene video je Oca". Ujedno upoznati i znati za Oca može se samo preko Sina. Otac rađa od večnosti Sina i ishodi Duha, On je uzrok u Trojici, što nikako ne znači da On i postoji pre Njih Dvojice, uči hrišćanska dogmatika. Postojanje istinsko Oca jeste uvek i jedino kao Oca Sinu i Oca Duhu, bez Njih nikada nije postojao niti može postojati jer je u svojoj bespočetnosti uvek Onaj Koji jeste - Otac Sina i Duha. Tako je vera starog Izrailja vera u Oca, zaključivali su oci Crkve u Hrišćanstvu.

Bog Sin

U svojoj želji da i drugima podari postojanje i život Bog u premudrom Savetu svom donosi odluku da stvori sve i da ga privede iz nepostojanja - iz nebića u postojanje. To ne čini uzevši već nešto od ranije postojećeg, već iz ničega sve stvara. Stvara ga Rečju - Logosom (jelinski termin, prihvaćen u Hrišćanstvu) svojim i održava ga Njime. Tim Logosom će Bog (Otac) i uzhtednuti da spasi svet. To u slučaju Trojice (Oca, Sina i Duha), znači konkretan pokret. Tako se i desilo, Otac Duhom Svetim šalje Sina koji se u istoriji rađa od devojke Marije, uzima ljudsku prirodu i postaje istinski čovek, uči Hrišćanstvo. Taj Isus, nazvan Hristom (Pomazanikom) je ni manje ni više nego Sama Reč - Logos Božiji kojim je sve stvoreno i kojim se sve presazdava u toku njegovog boravka na zemlji i života sa ljudima. Prema hrišćanskom razumevanju ove tajne (istine koja se uvek i iznova preživljava), Isus Hristos nije samo dobri učitelj i iscelitelj bolesnih i nemoćnih. On je, prema hrišćanskom shvatanju, Onaj koji je nanovo uspostavio (vozglavio) celu tvorevinu i vratio je u poslušnost Ocu. Uspostavio je kroz pobedu nad smrću. Nije On došao zbog greha, nego zbog smrti. Smrt je kao poslednji neprijatelj, prema hrišćanskom poimanju, ono što je Hristos pobedio svojom smrću i vaskrsenjem. Vera Crkve, tj. hrišćanstva jeste zasnovana na tom događaju vaskrsenja Hristovog. Njega kao Sina, Bog Otac je podigao Duhom Svetim iz mrtvih.

Bog Duh Sveti

Kao poslednju Ličnost koja se neprestano otkriva, naravno, nikada ne sama već uvek dajući i otkrivajući i Oca i Sina, hrišćanstvo spominje Duha Svetoga. Uloga Duha je bila da održava i čini sve dejstvenim. Ta dejstvenost pre svega znači davanje večnoga postojanja svemu onome što istinski postoji. On je merilo i zalog života Cele Trojice u istoriji i istorije u Trojici. Njime se Hristos ovaplotio, Otac je Njime uvek održavao stvorenja i celu tvar u životu. Vreme i uloga Duha Svetog je uvek i bez prestanka, jer bez njega niko i ništa ne može biti u zajednici Ocem i Sinom, a zajednica je zadati pojam i nikada do kraja doveden. Razlog tome jeste što je ljubav merilo božanskoga života, a s obzirom da ljubav nema kraja to ni zajednica i delo Duha neće imati kraja. On uvodi već sada i ovde u istoriji ljude u zajednicu poslednjih vremena (eshaton). Tako on ostaje svedok i Ličnost koja delatno sa Ocem i Sinom otkriva ljubav čoveku, uči Pravoslavna Crkva.

Shvatanje Katoličke Crkve

Istinske i prave razlike između shvatanja Katoličke i Pravoslavne Crkve su vrlo male. Može se pre konstatovati da su dve Crkve svaka za sebe prihvatile jedan određeni pristup Svetoj Trojici, koji je u daljem raspletu događaja uticao i na kasnije dogmatske razlike. Dok Pravoslavna Crkva kao pretpostavku za iskustvo Svete Trojice, Oca i Sina i Duha, uzima njihov lični odnos koji svu Trojicu čini Jednim Bogom,a koji podrazumeva zajednicu Tri Ličnosti kojoj je uzrok Bog Otac, dotle Katolička Crkva kao pretpostavku uzima i polazi od kategorije jednosti bića u smislu suštine, koju tri Ličnosti Trojice dele. Oba stava su prisutna kod otaca Crkve, samo su im u zavisnosti od vremena i okolnosti davana određena preimućstva. Tako će trojičnost Ličnosti biti nepobitno čuvana kao osnovna pretpostavka Crkve na Istoku i pre Velikog raskola. Takav stav su zastupali kapadokijski oci kao: Vasilije Veliki,Grigorije Bogoslov,Grigorije Niski itd. Prednost suštine nad ličnostima kao garanta jednosti božanstva više i češće je zastupana od strane Zapadne Crkve i pre raskola. Ovaj stav se može naći u delima Svetog Avgustina. Svaka Crkvena zajednica je kasnije, posle raskola, nastavila da koristi jedan od dva izneta stava, što je dovelo do zastranjenja jednih od drugih.

Shvatanje protestantskih crkvi

Najšareniju ideju i poruku o Svetoj Trojici možemo čuti u protestantskim zajednicama. Tako se od neizostavnog korišćenja Simvola vere kod protestantskih zajednica lako dolazi i do apsolutnog negiranja bilo kakve Trojice. Već posle Reformacije pojavili su se teolozi protestanti koji su negirali bilo kakvo postojanje Trojice Ličnosti. Tako već Mišel Serve, poljski protestant, biva prvi koji javno tvrdi kako Trojica ne postoji. Za takvu hulu je bio kažnjen spaljivanjem na lomači. Njegova teorija je bila da je takvo jedno učenje navuklo senku na jedinog Spasitelja koji je Hristos. Može se sa izvesnom sigurnošću tvrditi da je takav stav protestantskih teologa bio izazvan bezličnošću Trojstva onako kako ga je predstavljala Katolička crkva u to vreme. Treba konstatovati da je sa vremenom sve više protestantskih zajednica prihvatalo takav stav, što je dovelo da se poslednje nastale protestantske zajednice, kao recimo pentekostalci, uopšte i ne osvrću na Trojični dogmat.

Shvatanje islama

Bezbožni su oni koji govore: «Bog je jedan od trojice». Nema Boga osim Boga jedinoga.
– Kuran, Sura V, Trpeza (Al-Mā'idah)

Shvatanje hinduizma

U hinduizmu tri vrhovna božanstva Šiva, Brama i Višnu takođe čine sveto trojstvo koje se na sanskritu naziva Trimurti.


Izvor: www.wikipedia.org

 

[anima.art]

ДУХОВАН - ДУХОВНОСТ (гр. πνεθματηκος, лат. Spiritualis, spiiritualitas): свесно опажање или доживљавање благодати Божје које се манифестује у начину познавања и живота где духовни поново задобија своју слободу и племићство, тј. опет им се враћа. То је суштински процес обожења, за поновно лично стицање Духа Светога, кроз "невидљиве борбе", да би човек поново задобио осећање према Богу.

Велики духовни Оци виде различите аспекте овог процеса. За Евагрија Понтијског (346-399) предмет духовног подвига јесте созерцање Бога кроз молитву, јер рат демона тежи да нас спречи да сазнамо или да упознамо Истину. За Григорија Ниског (рођ. око 331, умро око 395) духовност претпоставља непрестано напредовање (епектаза) и успевање у бесконачној заједници са Богом. За Светог Јована Лествичника (+680) духовни живот јесте пењање по степеницама, при чему превазилазимо "замке" које нас спутавају да задобијемо Бога. Свети Симеон Нови Богослов (949-1022) и његов ученик Никита Ститат виде у помрачености духа и неосетљивости према Богу сенку греха, те зато верник треба да поново стекне свесно осећање присуства благодати, у виду светлости и радости. За Никодима Агиорита (1748-1809) хришћанин се налази у "невидљивој борби" (αορατος πολεμος), са циљем да овлада својом сопственом етиком кроз расуђивање и тиховање.

Сви велики подвижници сматрају да је живот у Христу актуализација благодати крштења, или стална чежња за Богом, силом Духа Светога. Они уче да духовност не треба мешати са монашком мистиком, јер ово прво доживљај је сваког хришћанина.

Оци који су се бавили учењем православне духовности говоре о степенима духовног живота или о прогресу у освећењу, некој врсти поретка у егзистенцији, што је у међусобној вези. Степени духовног живота јесу:

1) Очишћење од страсти и стицање врлина. Страсти су не само одраз егоизма (зато што показују немоћ воље да се одвикне од слабости) и одсуства скрушености, него су и знак ирационалности, јер мењају смисао (логосност) ствари, употребљавајући их противно њиховој природи. Отварање према Богу могуће је само кад се воља ослободи од те страсне стварности. Страсти су ослабиле дух; стога једино бестрашће регенерише моћ духа и даје слободи подстрек за врлине.

2) Созерцавање божанских "логосности" ствари или усредсређење духа на Бога, гледање логосности које су делале од почетка стварања. Заустављање страсне маште која ограничава познање на чисто материјалну структуру света и тела, већ значи напредак. Контемплацијом, то јест продирањем духа иза материјалне површине света, присуство Божје постаје очигледније и делотворније.

3) Непосредно сједињење или стално доживљавање Бога, последњи стадијум обожења, где је Бог активнији него ли човечји субјекат. То је више стање у богопознању, зато што је Он Јединствени и Kрајњи Смисао егзистенције.

www.svetosavlje.org

 

[anima.art]

ДУША (гр. ψυχη и πνευμα, лат. anima, spiritus, дух, дисање, дување): није само специфична компонента људскога бића ("Нисте ли ви много претежнији од њих [птица небеских]?" - Мт. 6,26), него јединствен и динамички формирајући принцип човекове личности. Душа је ентелехија тела, суштински и разумни део, који даје индивидуални и лични облик људскоме бићу, по којем се оно разликује како од Бога тако и од других створења. Мада Нови Завет употребљава два назива за душу - ψυχη и πνευμα - (Лк. 1,46-47; Филип. 1,27), библијски садржај им је исти: душа је супстанција која човека чини човеком, чини да буде слободно биће, лично и бесмртно: "Јер каква је корист човјеку ако сав свијет добије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју?" (Мт. 16,26).

Што се тиче генезе душе, то је тајна Творца (Пс. 139,13 -16). Душа нема преегзистентну ипостас, нити је састављена из преегзистентне материје као тело, које се саставља од тела родитеља. Људско биће прима егзистенцију по телу као резултат рађања од других тела. Душа има друкчију позицију и функцију него тело. Она је створена вољом Божијом, божанским надахнућем, на начин који је само Створитељу познат.

Душу даје Бог кроз животодавно удахњивање, заједно са телом, у часу зачећа, тако да се људско биће појављује на свету као психосоматско јединство. Заправо, божански дух који ствара душу даје и моћ да се уобличи тело. Душа има живот као битисање, стога она не треба да се меша са виталним иманентним моћима које постоје код животиња и свих живих створења. Она је субјекат, лични подмет те виталне енергије; она има живот као биће по себи и за саму себе.

Душа је формирајући принцип који индивидуалише људску природу у једном субјекту; стога се душе Адамових потомака не садрже у Адамовој души. Као прототип људскога рода Адам обухвата све у себи, али сваки прима своју индивидуалну егзистенцију кроз нову душу коју Бог ствара за ту личност. После физичке смрти душа се одваја од тела за неко време, са надом на живот вечни и у очекивању васкрсења тела.

Писац Посланице Диогнету упоређује однос хришћана и света са односом душе и тела, говорећи: "Душа која је бесмртна обитава у пролазном храму; а хришћани, који су ходочасници за неко време усред онога што се руши, очекују нетрулежност на небесима" (гл. 16).

www.svetosavlje.org

 

[*~Anti~*]

Sada ćemo se malo vratiti onome koji je i promišljao život i utemeljivao simbole korz čitavu istoriju svoga postojanja. Dakle, govorićemo (ili već ja ću se držati te tematike) o simbolici čoveka kao i simbolici delova njegovog tela.

Naravno, opet ste svi srdačno pozvani da mi se pridružite!

 

[*~Anti~*]

ČOVEK

''1. Čovek nije propustio da i samog sebe shvati kao simbol. U mnogim predanjima, počevši od najprimitivnijih opisan je kao sinteza sveta, smanjeni model univerzuma, kao mikrokosmos. On je centar sveta simbola. Mnogobrojni autori, od mudraca Upanišada do hrišćanskih teologa i alhemičara, upozoravali su na analogije i podudarnosti između elemenata ljudskog spoja i elemenata koji sačinjavaju univerzum, između onih načela koja upravljaju čovekovim kretanjima i onih koja pokreću univerzum. Za jedne, čovekove kosti su od zemlje, krv od vode, pluća od vazduha, glava od vatre; za druge, živčani sistem se povezuje sa vatrom, disajni sa vazduhom, krvotok sa vodom, probava sa zemljom. Čovek dodiruje tri kosmička nivoa: zemaljski nogama, atmosferu grudima, nebeski nivo glavom. Deo je tri carstva: mineralnog, biljnog i životinjskog; svojim duhom dolazi u vezu sa božanskim, itd. U beskraj bismo mogli nabrajati podudarnosti, koje su češće bliže fantazmagoriji nego simbolici.

2. U Atarva-vedi (10, 7) prvobitni čovek se, kao neka vrsta Atlasa koji nosi svet, smatra za kosmički stub, čiji je bitan zadatak da podupire nebo i zemlju, kojima trajno preti opasnost da se razdvoje i da se raspadnu. Čovek je tako centar i načelo jedinstva, pa se konačno i poistovećuje sa najvišim načelom, sa bramanom:

’’On u kome se neumiranje i smrt koncentrišu u Čoveku, kome pripadaju koren, žile koje se koncentrišu u Čoveku... Veliko čudo u centru univerzuma primiče se na leđima okeana, zahvaljujući Kosmičkom žaru. Bogovi će se, sve dok ih bude, oslanjati na njega, kao grane drveta oko debla. On kome Bogovi uvek prinose neograničen danak u ograničenom prostoru.’’

3. Ideja da je čovek napravljen po obličju Božjem potiče iz Biblije: reče Bog: da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi... A stvori Gospod Bog Čovjeka od praha zemaljskoga i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa (Postanje, 1, 26; 2, 7). Komentatori napominju da ideja sličnosti ublažuje ideju obličja, odstranjujući svako poimanje istovetnosti. Tu je koncepciju Postanja astrologija postavila u temelje svoje doktrine: ona utemeljuje veze mikrokosmosa (čovek) i makrokosmosa (ne samo univerzum, nego i sveobuhvatna Božja misao; ideja i snaga univerzuma). Za svakog čoveka je njegovo rođenje kao stvaranja sveta: njemu je svejedno da li se rađa on ili se rađa svet; isto tako, njegova smrt je kao kraj sveta: onome koji umire svejedno je da li umire za svet, ili sa njim umire i svet. Celina Bog-univerzum-čovek iskazuje se kuglom, uobičajenom slikom sveta kuglom u čijem centru se nalazi svaki čovek. On se ne određuje u svetu, a svet se za njega određuje samo njihovim uzajamnim odnosima: čovek simbolizuje čvor kosmičkih veza.

4. Za Kineze je svaka ljudska jedinka kompleks i odgovara izvesnoj kombinaciji elemenata. Sastavni delovi nikada nisu shvaćeni ni kao samo duhovni, ni kao samo telesni. Čitava priroda je, dakle, rezultat određenog doziranja i više ili manje skladne kombinacije. Fizičko stanje čoveka karakteriše proporcija jina i janga; u bolesti je ta ravnoteža poremećena.

Kineski lekari su uspostavili podudarnost ljudskog tela sa kosmosom:

• okrugla glava – nebo
• kosa – zvezde i sazvežđa
• oči i uši – sunce i mesec
• pluća – vetar
• krv – kiša
• žile i telesni sokovi – reke i vode
• otvori i vene – doline i reke
• četiri telesna mora (želudac, more vode; aorta, more krvi; grudna pregrada, more pluća; mozak, more koštane srži) – četiri kosmička mora
• čovečje telo – element zemlja
• kostur – planine
• srce – Veliki medved
• sedam otvora srca – sedam zvezda Velikog medveda
• pet unutrašnjih organa – pet elemenata
• osam delova tela – osam trigrama
• devet otvora tela – devet nebeskih vrata
• četiri uda – četiri godišnja doba
• dvanaest velikih zglobova – dvanaest meseci
• 360 malih zglobova – 360 dana u godini

Kineska medicina je priznavala pet unutrašnjih organa i devet otvora, dva oka, dva uha, dve nozdrve i usta kao jang, i dva donja otvora kao jin.

Bilo je dovoljno spojiti teoriju otvora i pet unutrašnjih organa sa njihovim podudarnostima sa pet elemenata, da bi se postavila približno tačna dijagnoza; donji otvori su bili dodeljeni bubrezima, nozdrve plućima, oči jetri, usta slezini, uši srcu. Na temelju ove teorije Grane u Kineskoj misli daje portret Konfučija:

’’Konfučije je potekao od Jina koji su vladali vodom; na temenu lobanje (njegovo prezime znači šupalj, a ime šuplja humka) imao je udubljenje slično onima koja na vrhovima brežuljaka zadržavaju vodu; voda odgovara bubrezima i crnoj boji (znaku dubine) i njegov duh je bio označen mudrošću, jer mudrost zavisi od bubrega...’’

5. Čovek je duh i telo. Ali postoje bića koja se nazivaju ljudi, a nemaju duha, i koja se dobro osećaju u svetu odvojenom od Boga, i nemaju nikakvu transcendentalnu čežnju. Gnostik Bazilid postavlja pitanje: da li su takvi ljudi ljudi u pravom smislu te reči? Bazilid to kategorički poriče (Efpifanija, Pan). Bazilid proročkim tonom govori o vremenu u kojem više neće biti duhovnih ljudi, nego će postojati samo psihičko koje ništa neće znati i koje će odbijati ono što pripada duhu. Svako će se zadovoljiti svetom u kojem živi, bez interesa za večni život. Tada će čovek, koji bude govorio o duhovnom životu, biti smešan kao i riba koja bi pasla sa ovcama na visokim planinama. Kad se to neznaje proširi zemljom, neće više biti niti traženja ni želje na duhovnom planu. Svet će ostati bez čežnje za duhovnim. Bazilid tako prikazuje kraj čoveka duha i tela. Tako će doći dan kada će čovek simbolizovati samo telo. U tom slučaju, on rizikuje da izgubi besmrtnost.''

 

[*~Anti~*]

SIMBOLIKA LJUDSKOG TELA KOD SLOVENSKIH NARODA

''PREDSTAVE O LJUDSKOM TELU​

Pada u oči da se u bajanjima, kao i u drugim obredima, često iskazuju zahtevi kojim delom tela treba izvršiti određenu radnju: pljunuti na domali prst leve ruke, dodirnuti petom leve noge, ostrići dlake sa zadnjeg dela glave itd. To pokazuje da postoji princip sistemnosti, koji svojim diskretnim pravilima dozvoljava ili ne dozvoljava određenu komunikaciju. Time se ova pravila izdižu iznad volje pojedinca i funkcionišu kao i pravila upotrebe verbalnog jezika.

U magijsko-religijskim tekstovima telu se ne pridaje značenje kao biološkoj organizaciji, koju sačinjavaju organi s određenim funkcijama, već prevashodno kao prostorno organizovanoj celini čiji delovi, po tom parametru ili drugim parametrima, dobijaju određena simbolička značenja. Tako pojedini delovi tela postaju oznake pomoću kojih se iskazuju mitski sadržaji.

Predstave o čoveku zasnovane na pomenutom parametru prostora omogućile su stvaranje analogija između ljudskog tela i drugih oblika realnog sveta. Tako je čovek u stvaranju modela sveta koji ga okružuje svoje telo stavio kao merilo vaseljene. Dovođenjem u vezu telesnog bića čoveka i vaseljene dalo je osnova za stvaranje kosmogonijskih mitova, u kojima rađanje vaseljene nastaje iz tela mitskog junaka – prvočoveka. Tako u Upanišadama kosmos se stvara iz delova tela Puruše: iz njegovih usta izašla je reč, iz reči vatra, iz nozdrva disanje, iz disanja vetar, iz očiju svetlost, iz svetlosti se stvara sunce, iz ušiju sluh, iz sluha strane sveta, iz kože dlaka, iz dlake rastinje, iz srca duh, iz duha mesec, iz pupka – apana, iz apane smrt, iz falusa sperma, iz sperme voda. Sem imena mitskog junaka Puruše, u straroindijskim verovanjima javlja se i naziv puruša, u značenju ’’čovek’’. U desetoj knjizi Rig-vede stoji: ’’Puruša je ceo svet, on je to što je bilo i što će biti, on je vladalac besmrtnosti, koje se (tako) hrani’’.

Vizantinci su tumačili ime praoca Adama kao skraćenicu (ADAM), nastalu od prvih slova grčkih oznaka za Istok, Zapad, Sever i Jug, izvodeći iz ovoga zaključak da je čovek mala veseljena. U jednoj rukopisnoj knjizi, iz Bosne pod nazivom ’’Skazanije popa Ilije Ilića’’, koja verovatno vodi poreklo od nekog vizantijskog apokrifa, postanak čoveka se tumači kao božje delo, nastalo od delova vaseljene. Telo mu je Bog stvorio od zemlje, oči od mora, krv od rose, um od oblaka, snagu od vetra, kosti od kamena, kosu od trave, duh od svetog duha.

Slični kosmogonijski mitovi posvedočeni su i u drugim kulturama.

Formiranje simboličke slike ljudskog tela, kao što će u daljem tekstu biti pokazano, zasniva se na nizu binarnih opozicija, koje su, inače prisutne u tekstovima tradicijske kulture kao operativni vid mitskog mišljenja.

GOLO – ODEVENO​

Neposredno po rođenju dete se smatra da je na granici između prirode i kulture i zato ga ranije nisu oblačili već povijali. Za prvo povijanje obično su korišćene iznošene košulje oca ili majke, čime je istican periferni položaj deteta u odnosu na porodicu kojoj pripada. Povijeno dete nije isto što i obučeno, jer platno pelena obavija telo, čineći od njega neraščlanjenu celinu, dok se odeća kroji i šije prema meri tela. Do krštenja dete su u Bugarskoj i istočnoj Srbiji i nazivali goljča, golčo, kušlja i slično, čime je isticano njegovo razlikovno obeležje u odnosu na ostale ljude. Na krštenju dete je dobijalo od kuma ime, a od kume košulju, i na taj način je iz prirode prevođeno u svet kulture. Ime i odeća shvatani su kao mera ljudskog bića i zato su skrivani, u slučajevima kada mu je pretila opasnost od nečiste sile.

Pošto se suprotnost ljudskog sveta prema divljem može iskazati i kao suprotnost odevenog prema neodevenom (golom), u uslovima magijske komunikacije, gde se zahteva neposredni kontakt čoveka s demonskim bićima, on mora biti neodeven. Tako su u Bugarskoj muškarci koji su ’’progonili’’ zmaja iz sela bili goli, ili prilikom zaoravanja sela od čume, nekad i oni koji su ’’vladali’’ tzv. ’’živu vatru’’ u obredima izazivanja kiše. Kod Srba se pominje pravljenje majušnog oružja i oruđa, u posebnim uslovima i na poseban način, koje je imalo funkciju magijske zaštite. Pravili su ga ćuteći, od gvožđa goli kovač i njegova žena u gluvo doba noći.

TELO – DUŠA​

U slovenskoj, a i u mnogim drugim kulturama, prisutno je shvatanje da čoveka čini telo i duša. Posle njegove smrti duša napušta telo i ide u drugi svet, a telo se raspada. ’’Opako čeljade umrlo, rastalo se tijelo i duša. Duša izazivala svoje tijelo: - Izađide, tijelo moje, da te vidim, kako ti je? Kad si sa mnom drugovalo, nijesi na me ni mislilo: rano jelo, ne umivalo se: pod katanski crkvi išlo, i druge ogovaralo’’. Odnos između duše i tela može se iskazati dihotomijama: unutra/spolja, trajno/promenljivo, nevidljivo/vidljivo.

Kod južnoslovenskih naroda razvijeno je i verovanje da duša pojedinih ljudi može da napušta telo i da se u njega ponovo vraća. Po pravilu, takvo napuštanje ostvaruje se noću, i to u određeni čas. Ti ljudi obično imaju demonske osobine i protivnici su ljudskog roda (npr. veštica, mora, i tako dalje), ali mogu da rade i u korist čoveka, kao što su zduhači, koji se bore protiv predvodnika gradonosnih oblaka. Narodno shvatanje da su kod pojedinih ljudi s demonskim obeležjima, razdvojeni duša i telo, svedoči verovanje iz Mačve kako se može zaustaviti žena-veštica. U toku dana, ako se sumnja da je žena veštica, treba zabosti iglu s crvenim koncem u njenu senku u predelu glave. Ukoliko je ona zaista veštica, verovalo se, neće se moći pomeriti s tog mesta sve do zalaska sunca.

Postoji još jedan manje poznati oblik tradicijskih predstava o izlaženju duše iz svoga tela. U srpsko-makedonsko-bugarskoj tradiciji bajanja zadržao se jedan arhaični vid magijskog ponašanja u kome bajalica dušom goni demonsku silu. Otuda i rašireni postupak da bajalica u toku izvođenja rituala lečenja neprekidno zeva. Ukoliko se bajalici ne zeva, to znači da nije pronašla bolest od koje bolesnik strada. Ovakva predstava našla je svoj odraz i u bajaličkim tekstovima koji često prepričavaju ono što bajalica čini. O tome svedoče ovakvi primeri:

’’... Čim ga baja, čim ga ubaja;
čim ga stuknu, čim ga ustuknu?
Stdenom vodicom,
zelenom travicom,
kartanjivicom i celom dušicom.’’

„S ruku će oturi,
s dušu će ovuda,
od tebe će rasturi.“

U nekim primerima bajalica upoređuje svoju dušu sa hrtom:

„Bešte uroci na potoci
(...) Na (Vide) duša rtica,
stiza uroci pa davi.’’

U nekim bajanjima namenjenim deci bajalica preti nečistoj sili dušom detetove majke: „Beži, krunica, eto majčina dušica.“

„Pa ne vido nigde nikog,
samo vido suri vuci
kusi psi i majčinu dušicu,
gde se s detetovu stravu gnjavi.“

Očigledno je da se ovde radi o nekim vidovima šamanskih lečenja, koji se u literaturi vezuju za vanevropska društva.’’

 

[*~Anti~*]

SIMBOLIKA LJUDSKOG TELA KOD SLOVENSKIH NARODA

’’PODELA TELA PO VERTIKALI​

Po vertikali telo je opažano kao trostepeno – glava, grudi, noge. O takvom opažanju tela svedoče pojedini oblici magijskog lečenja. Tako su u Makedoniji (Železnik) lečili strah kod dece prinoseći im, jednu za drugom, raspaljenih devet konjskih ili magarećih ploča, i to u visini čela, zatim grudi, pa do kolena. Taj postupak je pratila basma:

’’Ristos na čelo,
Bogorodica na gradi,
uplav pod noze!’’

U Levču i Temniću posvedočeno je trodelno ’’zamenjivanje’’ čoveka za petla, kao oblik magijskog lečenja od padavice. Kada takav bolesnik zaspi kidali su glavu crnog petlića koji još nije propevao nad njegovim pojasom, a zatim je zakopavali iznad njegove glave, dok su trup s krilima zakopavali ispod njegovog pasa, a noge ispod nogu. Često u bajanjima grudi može zamenjivati srce:

’’Stra na glavu,
anđel na srce,
vuk na noge,
stra u zemlju...’’

Ta zamena se vidi i u jednom narodnom verovanju iz leskovačkog kraja, gde se kaže kako je neko ubacio ’’pustinjske nitke’’ (konac koji je ostao posle umrle žene) čoveku u kuću i od toga mu je ’’dete dobilo tugu u srce i umrlo’’.

PODELA TELA PO HORIZONTALI

DESNO – LEVO​

Od svih opozicija koje se tiču ljudkog tela najčešće je uočavana ona koja se tiče njegove desne i leve strane. Desno se, po pravilu, poima kao dobro, povoljno, pozitivno, i to je muška strana, dok je levo označeno kao loše, nepovoljno, negativno, i to je ženska strana. Zbog komunikacije s nečistom silom, koja ide u istu paradigmu kao i levo obično se baje levom rukom. Čest je izraz u basmama ’’levo, ruka krsta nema’’. Da bi bajanje bilo uspešno kada bajalica u proleće naiđe na prvog puža u polju, dodirne ga domalim prstom leve ruke po rogovima i kaže: ’’Ustu, što si da si, natrag!’’ Domali prst leve ruke može se shvatiti i kao deveti prst ruku, a najrasprostranjeniji broj u slovenskoj magiji jeste devet. Ako čoveku izađe prišt na jeziku s desne strane, kaže se da ga je ogovaralo muško, a na levoj – žensko. Ako čoveka ili životinju ujede zmija, bajalica mu šapuće basmu na levo uvo, i mora, kako je napred navedeno, napada čoveka počevši od leve noge itd.

PREDNJA – ZADNJA STRANA TELA​

U bajanju i gatanju prednja strana tela ima atribute: svoj, ljudski, povoljan i tako dalje, dok se za zadnju stranu vezuju suprotni atributi – tuđ, neljudski, nepovoljan itd.

O tome svedoče i ovi zapisi: ’’Ako neko sedi, a drugi mu sedne za leđa, onaj prednji se odmah pomiče i kaže – Što si mi seo za leđa, da te nosim na onome svetu’’. U gatanju, ako čoveku zaigra koji deo na glavi spreda čuće dobar glas, a odstraga – rđav. Zlo mitološko biće – čuma, po narodnom verovanju, može gledati samo napred, a nikako sa strane i pozadi, pošto ju je Bog pogodio munjom i ukočio joj glavu. Takođe, čuma, kao i veštice, prebacuju svoje grudi preko ramena.

Radi uspešnije komunikacije s nečistom silom u bajanjima se koriste elementi zadnjeg dela tela: bolesnika brišu stražnjim polom košulje, govoreći: ’’Kakav kum, onaki mu peškir’’, u ljubavnoj magiji pripremali su kolačić koji je umešen vodom koja se slivala niz leđa i pri tome je hvatana na zadnjici; u pravljenju amajlije od uroka korišćena je kosa sa zadnjeg dela glave. Opozicija prednja/zadnja strana tela prevodila je u širu opoziciju napred/nazad. Ovde bi išli magijski postupci hodanja natraške (kad devojka gata za koga će se udati, ona pored drugih postupaka, ide natraške od drvljanika sejući proso), kao i pljuvanje preko levog ramena.’’

 

[*~Anti~*]

TELO (put)

’’Značenja ove reči razvijala su se tokom vremena u pravcu sve veće interiorizacije. Put se često predstavlja prikazima svetog Jeronima koji kamenom para kožu ili, opet, iskušenjima svetog Antuna; javlja se kao dijabolička sila koja boravi u čovekovom telu, odnosno kao đavo u telu.

U Starom zavetu telo se, nasuprot duhu predstavlja u svojoj krhkosti i prolaznosti; ljudski rod je telo, a božansko je duh (pneuma). U Novom zavetu telo se dovodi u vezu s krvlju da bi se naznačila ljudska priroda Hrista i čoveka; antagonizam između tela i duha izražava bezdan između prirode i milosti. Ne samo da se telo ne može otvoriti duhovnim vrednostima, nego je i sklono grehu; prepustiti se telu ne znači samo postati pasivnim, već u samom sebi posejati klicu poročnosti. Čovek je razapet između puti i duha, rastrgan dvostrukom težnjom koja ga pokreće, on hoće dobro, a volja mu je nedelotvorna (Rimljanima, 7, 14; Galaćanima, 5, 13; 6, 8). Sa svetim Pavlom udaljujemo se od jevrejskog predanja, a kako se terminologija izmenila, pojmovi više nemaju isti sadržaj, pa telo od sada poseduje moralni smisao koji ranije nije obuhvatalo; nije više reč o telu ili ljudskom rodu, nego o ljudskoj prirodi koja je prvim grehom izgubila svoju ispravnost. Telo vuče nadole, pa otud neprestana potreba da se bori protiv nereda koje ono ne prestaje da stvara.

Nauk svetog Pavla privukao je pažnju crkvenih otaca koji, zavisno od žestine ili umerenosti svoga karaktera, uvećavaju ili s merom komentarišu apostolovu misao; prvoj skupini pripadaju Jeronim i Tertulijan, a drugoj Ambrozije i Avgustin. Telo se smatralo protivnikom duha, neprijateljem, neukroćenom i neukrotivom zveri koja se neprestano buni. U želji da izrazi težinu tela Grgur Nisenski poredi ga s olovom, po Ambroziju Bog u telesnima ne boravi, a oni koji se odvoje od tela upoređuju se s anđelima koji ne poznaju patnje i robovanja telu; zaštićeni od svetovnih misli, oni potpuno pripadaju božanskim stvarnostima.

Gnosticizam, montanizam i manihejizam preterali su u suprotnostima između puti i duha; niti će neki od Otaca, mada su se borili protiv različitih pokreta, izbeći težnjama koje žele da savladaju. Pogotovo će stoicističke doktrine izvršiti dubok uticaj na objavljene suprotnosti između puti i duha.

Iz tog nasleđa će monasi XII veka crpsti svoje najstrože eptitete; kao revni čitatelji Kasijana ponovo će pomoću njega naći elemente proizašle iz stoicizma i neoplatonizma, pa će meditirati o moći i nedelima tela prepuštenog vlastitoj tegobi. Napisi pustinjskih otaca, consuetudines monasticae i dela velikih reformatora biće za njih dokumenti koji im pokazuju primere koje treba slediti i uspehe koje u asketskom redu treba oponašati. Cilj njihovog isposništva je sticanje slobode koja proizlazi iz milosti i duha posvećenih Bogu, što dovodi do slabljenja puti i njenih zahteva. Otud važnost devičanstva koje je od prvih vekova hrišćanstva dobilo izuzetno mesto, postavljajući se odmah iza mučeništva, a smatralo se i zamenom za njega.

Iz tela izviru mnogi poroci u smislu u kom je sveti Jovan govorio o tjelesnoj želji i želji očiju i ponosu života (I Jovan, 2, 16), ili kako to u drugim prevodima Biblije stoji: o požudi tela, požudi očiju i oholosti zbog imetka; telu se zato pridružuju demon i svetovnost.

Po Gijomu de Sen-Tjeriju telom se treba baviti umereno, jer su njegove požude suprotne namerama duha. Ipak telo procveta, kad se duh preobazi na sliku Božju; ponekad ono i prethodi duhu koji ga vodi, uživa u onom što duh napaja pa njegova pokornost postaje prirodna. Čovek koji je duhovan, i koji se svojim telom služi na duhovni način, dostojan je da vidi kako pokoravanje njegovog tela postaje prirodno i spontano.

Za Bernara de Klervoa telo je najveći neprijatelj duše; pošto je od rođenja iskvareno, čini se pokvarenim po lošim navikama, pa zamagljuje unutrašnje oko. Od mladih redovnika Bernar zahteva da telo ostave pred vratima manastira, jer samo je duh pušten u klaustre. Dokad će bedno, bezumno, slepo sumanuto i ludo telo tražiti prolazne i ništavne utehe? stoji u 6. propovedi o Adventu. Telo, muđutim, može postati verni pratilac duhu. Ali u hrišćanskom pogledu ono ne prestaje da izaziva nepoverenje. Humanizam će umanjiti to nepoverenje tek u pokušaju da obori ograde koje dele telo i duh i u nastojanju na nerazdruživom jedinstvu ljudske prirode.

Ako je put Hildebertu Lavardinskom lepljivi glib, očigledno je da odvajanje od nje zahteva dinamizam za koji je malo ljudi sposobno; molitva, poniznost, skrušenost i čežnja za Božjim kraljevstvom jednako pomažu pri postizanju mira srca, što proizlazi iz savršenog vladanja telom. Malo pomalo telo se posvećuje i učestvuje u svetlosti duha. Duša tako poseduje slutnju o nebeskom blaženstvu, mada nastavlja svoje zemaljko hodočašće.’’

 

[*~Anti~*]

KODOVI SLOVENSKIH KULTURA – DELOVI TELA

Delovi tela u narodnim kulturama Slovena bili su podsticajna tema za saradnike četvrte sveske časopisa Kodovi slovenskih kultura. U izloženim radovima narodna anatomija i fiziologija se pokazuju kroz analizu naziva delova ljudskog, životinjskog ili tela demona, kroz verovanja, magijske postupke vezane za telo. Kako su telo i njegovi delovi na složen način isprepleteni sa slikom sveta, razmena telesnih i netelesnih predstava u jeziku i kulturi je dvosmerna, od najstarijih vremena do danas. Iako su autori svoju pažnju usmerili na različite sinhrone ili dijahrone aspekte okvirne teme, kroz radove se posebno otkriva večna preokupacija zdravljem i plodnošću.

Pojavu i značenje delova tela u ruskim bajanjima sistematizovao je i ispitao Aleksej Judin. Srpskohrvatska zdravica, u radu Tanje Petrović je razmotrena kroz upotrebu ljudskih i životinjskih delova tela u magijskom prizivanju plodnosti i berićeta, te kletvenim slikama umanjenog, slabog, mršavog, zgrčenog, sputanog i mekanog tela. Marta Bjeletić grupiše nazive delova tela u narodnom označavanju srodstva na tri grupe: 1) kost, meso, put, krv — simbolizuju životnu snagu i vitalnost, 2) trbuh, pupak, srce su u vezi sa trudnoćom i potomstvom, 3) trup, žila, zglob, seme koleno su lekseme koje imaju anatomsko, botaničko i „rodbinsko" značenje. Posebno su izdvojene lekseme koleno i pojas. Na građi savremenog poljskog jezika, Dorota Filar nabraja uobičajene osobenosti pojedinih delova tela, a potom tumači iskaze u kojima su neanatomske kategorije (fizički prostor, vreme, intelektualni, etički i estetski pojmovi) predstavljene korišćenjem naziva delova tela.

U svom prilogu poznavanju narodne antropologije, Tatjana Agapkina je osvetlila magijske i kalendarsko-ritualne radnje sa vodom (kupanje, polivanje, prskanje, valjanje u rosi i dr.) kojima se obezbeđuje zdravlje. Drugi deo njenog teksta govori o htonskim i svadbeno-erotskim postupcima i verovanjima vezanim za noge, a treći — o vezivanju (zatvaranju) usta. Malgožata Daviđak je svoj rad posvetila sagledavanju glave u poljskim frazeologizmima. Na osnovu ruskih poslovica o koži Ilja Utehin ukazuje na njen status u predstavi tela i mesto u iskazima o psihološkim stanjima, osećanjima i metonimijskim iskazima o čoveku i njegovoj sudbini. Otkrivanje princezinih belega u slovenskim i grčkim bajkama Vitalij i Tatjana Zajkovski dovode u vezu sa narodnim obredima: pokrivanjem devojke kada dostigne polnu zrelost, „zagledanjem neveste", probnim brakom, obnaživanjem pred svinjskim pastirom-žrecom kao ritualnim brakom sa pretkom/božanstvom ili demonom. Svojom studijom u južnoslovenskom nazivu za muški ud, u kojem su dosad videli banalnu metaforu iz slenga, Aleksandar Loma otvara neočekivane uvide u jezičku i kulturnu prošlost. Elena Uzenjova je pažnju posvetila proveri devičanstva u bugarskom svadbenom obredu i ukazala na akcionalne, predmetne i telesne aspekte utvrđivanja časnosti ili nečasnosti neveste. Ana Plotnikova piše o nazivima košuljice i posteljice (placente) novorođenog deteta kod južnih Slovena uz podatke o arealnoj rasprostranjenosti ovih naziva, magijskim postupcima sa košuljicom i posteljicom i verovanjima o deci rođenoj na neobičan način. Dagmar Burkhart piše o parodijskim predstavama zadnjice u nekim zapadnoevropskim delima, ruskim štampanim slikama (lubok), futurističkoj pesmi „Spomenik" Hlebnikova i tekstovima savremenog ruskog pripovedača Vladimira Sorokina. Simboliku vučjih usta u srpskim i hrvatskim običajima, verovanjima i folklornim tekstovima Piter Plas posmatra kroz „kontinuume" žensko — muško, gornje — donje, produktivno — destruktivno, domaće —divlje i pokazuje različita značenja vučjeg zeva: destruktivan, magijsko zaštitni i isceliteljski, i produktivan. Polazeći od Čajkanovićeve studije o Svetom Savi, Mirjam Mencej šepavost vuka u legendama o vučjem pastiru kod južnih Slovena dovodi u vezu sa drugim slovenskim mitologijama i savremenim rekonstrukcijama slovenskog panteona. Ljubinko Radenković pokušava da utvrdi opšta merila na kojima se zasnivaju razlike u izgledu čoveka i mitoloških bića i navodi opozicije: stalno/promenljivo, antropomorfno/zoomorfno, srednje/veliko-malo, celovito/necelovito, kratko/izduženo, jednoglavo/višeglavo, simetrično/asimetrično, govor/odsustvo govora, sposobnost vida/slepost, dvojno/jedno. Čitajući dela istočnoslovenskih i južnoslovenskih književnosti 19. veka, Dejan Ajdačić ukazuje na životinjske delove u izgledu demona, izdvaja pojave životinja kao pratilaca nečiste sile i motive pretvaranja demona u životinje.

Izvor: Rastko