Malo je reći da živimo u svetu simbola

[*~Anti~*]

GLAVA

''1. Glava je opšti simbol snage aktivnog principa koji uključuje nadmoć u upravljanju, naređivanju i prosvetljivanju.

Glava je i simbol objave duha, u odnosu prema telu koje je objava materije.

Ljudska glava ima oblik kugle pa se, prema Platonu, može uporediti sa svemirom; ona je mikrokosmos.

Sva ta značenja se približavaju simbolizmu Jednog i savršenstva, sunca i božanstva.

2. U keltskom svetu glava je predmet raznovrsnih, ali u celini vrlo homogenih običaja i verovanja. Najvažniji među njima je ratnički običaj: Gali su odsecali glave pobeđenim neprijateljima i donosili ih svojim kućama privezane za vratove svojih konja. Trofeje su brižljivo konzervisali, ponekad u kedrovom ulju (Diodor Sicilski, 5, 29, 5; Strabon, 4, 4, 5). Motiv odsečene glave je čest u galskoj numizmatici i u galskoj i galsko-rimskoj plastici. Irci nisu postupali drugačije od Gala, pa ostrvsko epsko pesništvo nudi stotine primera ratnika sa odsečenom glavom neprijatelja pobeđenog u borbi prsa u prsa. Glava je tu simbol protivnikove ratničke snage i vrednosti koja se dodavala pobednikovoj snazi i vrednosti, a odsečena glava je, pored toga, bila i potvrda da je protivnik mrtav. Kelti su, naime, mislili da smrt nije nastupila ako nije zahvaćena moždana opna. Glave koje su odsecali alsterski ratnici čuvale su se na dvoru kralja Konkobera, u posebnom zdanju, Crvenom ogranku, mitskoj kopiji svetilišta u Entermontu (Buš di Ron), na jugu Galije. Glava velškog kralja Brana, koju su njegovi pratioci doneli iz Irske, gde su bili pobeđeni, pokopana je na belom brežuljku Gvinrinu u Londonu. Sve dok ona ne bude otkrivena Britansko ostrvo neće biti osvojeno. Isto tako, kada su Rimljani, kopajući temelje za Jupiterov hram, otkrili u zemlji veliku lobanju, vračevi su to protumačili kao znak buduće veličine Rima koji će postati glava sveta.

3. U svim mitologijama se spominju višeglava bića: životinje, ljudi, duhovi, bogovi i boginje. Svaka glava je jedan od raznovrsnih oblika u kojima se pojavljuje Jedno; troglavi bog, na primer, izražava tri vida svoje moći. Zmija sa sedam glava, naja, izražava simbolizam toga broja zajedno sa simbolizmom toga broja zajedno sa simbolizmom te zmije: beskrajnu plodnost. Simbolička aritmetika spaja se sa posebnim simbolom višeglavog bića. Tri glave boginje raskršća Hekate, tri glave čuvara podzemlja Kerbera, odnose se na veze koje boginja i pas održavaju sa tri sveta. Janus ima glavu sa dva lica da vidi ispred i iza, prošlost i budućnost. Egipatski bog Amon-Ra prikazivan je sa telom obojenim u zeleno i sa četiri ovnujske glave; prema Šampolionu, one su označavale duh četiri elementa, dušu sveta. Prema Horapolonu: par glava, jedna muška, a druga ženska, u Egiptu su bile simbol zaštite od zlih duhova.

Indira je bog sa tri glave, jer vlada nad tri sveta. Tri Agnijeve vatre označavaju svetlost koja sija u tri sveta. Načelo tumačenja ostaje isto: treba spojiti smisao broja sa značenjem višeglave slike.''

 

[*~Anti~*]

‘’Hesiod prikazuje Hekatu u stvari kao trojnu boginju, najmoćniju od svih na nebu, zemlji ili Tartaru, ali su Heleni stalno isticali njegovu razornu moć na račun stvaralačke, dok je najzad nisu sveli na nedopuštene obrede crne magije, naročito na raskršćima triju puteva. To što joj Zeus nije nikada uskratio stara prava i moć da ispuni svaku želju smrtniku, u stvari je popuštanje tesalijskim vešticama, kojih se svako smrtno plašio. Njene tri glave — lava, psa i konja — svakako se odnose na raniju trodelnu godinu, gde je pas bio pseća zvezda Sirijus; to isto znače i tri Kerberove glave…


Kerber je grčki parnjak Anija, psoglavog sina libljske boginje smrti Neftide, koji je sprovodio duše u podzemni svet. U evropskom folkloru, koji je delom libijskog porekla, čopor pasa uz lavež gonio je duše prokletih u severni pakao — psi su se zvali Anvam, Hern, Artur ili Gabrijel. Ovaj mit o psima stvorio se na osnovu prizora letnje migracije divljih gusaka, koje su se bučno selile ka svojim leglima u arktičke predele. Kerber je u početku imao deset glava, kao avetinjski čopor koji je rastrgao Aktajona; kasnije je bio troglav, kao i njegova gospodarica Hekata…


Ovaj mit izgleda da je izveden iz jedne ikone koja je prikazivala Herakla kako silazi u Tartar. Tu ga pozdravlja Boginja mrtvih Hekata u obličju troglavog čudovišta, a verovatno da tri njene glave predstavljaju godišnja doba — i odvodi ga u Jelisejska polja pošto mu je darivala zlatne jabuke. Kerber je, u stvari, vodio Herakla, a ne Herakle njega. Prema tome, ova verzija je logičan rezultat njegovog uzdizanja do božanstva: heroj mora da probavi u podzemlju, ali čim postane bog, on se vraća i vodi sa sobom i svog tamničara. Štaviše, kad se heroj pretvara u Boga u društvu koje je ranije obožavalo samo Boginju, onda on prkosi drevnom običaju i odbija da umre u njenu čast. Zato je posedovanje zlatnog psa bio dokaz suvereniteta velikih kraljeva i njihovog oslobođenja od potčinjenosti matrijarhatu. Menojtijevo prisustvo u Tartaru i Heraklova krađa Hadove stoke ukazuju da je deseto delo samo jedna verzija dvanaestog: pohara pakla. Sudeći po odgovarajućem velskom mitu, Menojtijev otac, čije je ime namerno izostavljeno, bio je bog Bran ili Foronej, ili Kron, što se poklapa sa desetim delom….’’

Robert Grevs: Grčki mitovi

Slike koje vidimo: Malarme: Hekata; V.Blejk: Hekata; V.Blejk: Kerber ; H.S.Beham: Herkul zarobljava Kerbera

 

[*~Anti~*]

KOSA

''1. Smatra se da kosa ljudskog bića, kao nokti i udovi, ostaje s njim u bliskoj vezi i nakon razdvajanja. Simbolizuje njegova svojstva, koncetrišući u duhovnom smislu njegove vrline. Otuda kult svetačkih relikvija (posebno kult pramena kose), koji ne sadrži samo čin poštovanja nego i želju za učestvovanjem u njihovim vrlinama. Otuda u mnogim porodicama običaj čuvanja pramenova kose i prvih mlečnih zuba, ne samo kao održavanje uspomene, nego i kao želja da se nadživi stanje osobe koja je kosu nosila.

2. Kosa najčešće predstavlja neke čovekove vrline ili moći: snagu i muževnost, kao npr. u biblijskom mitu o Samsonu. Ona ga čak potpuno zamenjuje; Tang Pobednik, prinoseći sebe kao žrtvu za sreću svoga naroda, odseca kosu (a i nokte, koji su njen biološki ekvivalent). Za uspešni preobražaj u topljenju mačeva Kant-Cijang i njegova žena Mo Je prinose žrtvu peći; bacaju u nju svoju odsečenu kosu i nokte; isto se spominje i u zapadnoj alhemiji. U Vijetnamu se odrezana ili češljem iščupana kosa ne ostavlja, jer bi mogla da posluži da se magijom utiče na sudbinu njenog vlasnika.

3. U doba muževnosti kosa se pušta da raste. U Kini je šišanje kose osakaćenje jednako škopljenju, i sprečavalo je pristupanje nekim funkcijama. Rezanje kose nije imalo samo vrednost žrtve već i predaje: bilo je to dobrovoljno ili prinudno odricanje od moći, povlastica, pa i vlastite ličnosti. Trag takvog shvatanja ne nalazi se samo u sklopu američkih Indijanaca, nego i u činjenici da gotovo svuda zaređivanje uključuje i rezanje kose (npr. Sakjamunijevo). Vijetnamci izvode razne zaključke o sudbini i karakteru nekog čoveka iz rasporeda njegova vlasišta; tako su stvorili neku vrstu mantike kose.

4. Način rezanja i raspoređivanja kose bio je određujući element ne samo ličnosti, nego i neke društvene ili duhovne, individualne ili kolektivne funkcije. Frizura je imala izuzetnu važnost u japanskoj ratničkoj kasti. Kad se u Francuskoj počela rezati kosa, samo su kraljevi i prinčevi zadržali povlasticu duge kose, pa je ona bila i obeležje moći. U Aziji je način rezanja i oblikovanja kose često bio instrument kolektivne nadmoći, pa su tako perčin Kinezima nametnuli mandžurski osvajači.

5. U Kini postoji čitav simbolizam rasute i raspletene kose u okviru obrednog ponašanja. Još i danas je znak žalosti, a nekada je bila i znak pokornosti. Raspletenu kosu nosili su neki besmrtnici i učesnici taoističke metode koncentracije. I neki antički obredni plesovi su se izvodili raspletenih kosa; takve su kose čarobnjaka i kandidata za prijem u lože tajnih udruženja. Obično su znak neprihvatanja ograničenja i konvencija individualne sudbine, običnog života i društvenog poretka. Podsetimo na pojavu savremenih bitnika.

6. U indijskoj ikonografiji rasute kose su najčešće obeležje strašnih božanstava; isto je i u grčkoj mitologiji sa Gorgonama i Tifonima. One su međutim i jedno od Šivinih obeležja, a i u vezi s Vajuni, vetrom, te sa Gangom tj. njegovom objavom rekom Gang, koji teče iz krune čupave kose. Pređu tkanja univerzuma čini Šivina kosa, koja se poistovećuje sa prostornim pravcima.

Kosa raspoređena oko glave je slika sunčevih zrakova, pa se tako dovodi u vezu sa nebom: u Kini je na primer rezanje kose, kao i seča drveta u planini, zaustavljalo kišu. Spomenućemo pramen kose kod muslimana i čuperak (sika) kod indijskih božanstava, kao znakove stvarnih ili potencijalnih odnosa s nadljudskim područjem, tj. kao znakove prekoračenja individualnosti i izlaska iz kosmosa.

7. Mada se nigde u keltskom predanju ne navodi da je kosa simbol ili znak muževnosti, ipak, prema ostrvskim tekstovima, nošenje duge kose označava aristokratski ili kraljevski status. Sluge i potčinjeni imaju kratku kosu, a u opisu nekog dostojanstvenika retko se izostavlja spomen na plavu i smeđu kosu. U antičko doba po kosi su se raspoznavali nezavisni Gali. Nasuprot Narbonskoj provinciji (Gallia Narbonensis), tada još slobodna Galija nazivala se Gallia Comata; Kosmata Galija (ili Gallia braccata – Galija u gaćama): I ti Trevire, radostan da se vraćaš u bitku, i ti ošišani Ligure, koji si nekada bio tako lep, kosa rasutih niz ramena, kročeći na čelu cele kosmate Galije (Lukan, Pharsale I, 441-443). Tevir simbolizuje nezavisnog i slobodnog Gala, a Ligur onoga koji je, pošto je sa sobom ostavio i kosu, napustio i urođeno divljaštvo. Kelti su mnogo pažnje posvećivali kosi, češljali je i pleli u pletenice, a prema nekim piscima, čak je i izbeljivali. Silius Italicus (Punica, 4, 200) navodi slučaj nekog Gala koji je kosu zavetovao Marsu. U počecima hristijanizacije Irske, eklezijastička tonzura bila je obeležje velike poniznosti. Tonzura keltskog hrišćanstva dugo je odgovarala tonzuri koju svi tekstovi pripisuju bogu Lugu.

8. Vlas je jedan od magijskih simbola prisvajanja, pa čak i poistovećivanja. Nekog vrača iz Donjeg Zambezija, koji je pravio kišu, zaposela su dva duha, duhovi lava i leoparda. Da ga ne bi napustili, nikada nije rezao kosu niti pio alkohol. Frejzer ističe da je kosa kraljeva, sveštenika i drugih ličnosti često bila predmet tabua te se nije smela rezati.

9. Ponegde se kosa ne reže tokom trajanja rata, putovanja ili kao zavet. Egipćani su puštali da im kosa raste dok su putovali. Kod brojnih naroda (Papuanci sa Nove Gvineje), rast kose (kao i brade i brkova) znak je žalosti, a često i posledica zaveta. Savremena istorija nalazi takav primer u Barbudosima Fidela Kastra koji su se zavetovali da se neće brijati ni rezati kosu sve dok Kubu ne oslobode od tiranije.

10. Kosa se smatrala sedištem duše ili jedne od duša. Na Celebesu i Sumatri pušta se da deci raste kosa, kako ne bi izgubila dušu koja u njoj boravi. U jednom delu Nemačke verovalo se da ne treba rezati kosu detetu dok ne odraste, kako ne bi postalo zlosretno.

Kod brojnih naroda prvo rezanje dečje kose propraćeno je značajnom svečanošću uz obilje postupaka koji treba da odstrane zlokobne duhove. Smatra se, naime, da je dete tada u odnosu na zle sile izuzetno ranjivo, jer se s prvom kosom lišilo i jednog dela životne snage. Tako je kod Hopi Indijanaca iz Arizone, koji toj radnji pristupaju samo kolektivno i samo jednom godišnje, tokom svečanosti zimskog solsticija. Kod Inka se prestolonasledniku kosa prvi put rezala u trenutku kada se odbijao od sise u uzrastu od dve godine. Tada je dobijao svoje ime, i to je, po Inki Garsilazo de la Vega, bila prilika za veliku svetkovinu zbog koje su se svi kraljevi rođaci okupljali na dvoru.

Ovo očigledno povezivanje jasno pokazuje odnos koji je uspostavljen između kose i životne snage: budući kralj prima ime i postaje ličnost kad gubi prvu kosu, koja pripada njegovom životu pre rođenja; znači da u toj radnji njegova vlastita životna snaga zamenjuje snagu koju je dotad imao od svoje majke. Takvo tumačenje potvrđuje i činjenica da je istovremeno odbijen od sise.

11. Shvatanje životne snage povlači za sobom i shvatanje duše i sudbine. Opisujući ženidbene obrede Hopija, Don Talajesva navodi da rođake mladih zaručnika operu njihovu kosu, pa je stavljaju zajedno u istu posudu ispunjenu penom od juke (koja pročišćuje i oplođuje), a zatim je ispletu u jednu pletenicu, verujući da će se tako jedno vezati za drugo kao što meso prijanja za košticu breskve.

12. U simboličkom smislu kosa je povezana sa travom, zemljinim vlasima, tj. sa rastinjem. Za ratarske narode rast kose je kao rast hranljivih biljaka; otud njena važnost i pažnja koju svi takozvani primitivni narodi poklanjaju kosi. Ideja o rastu vezana je za ideju o uspenju; nebo prosipa oplođujuće kiše, a one čine da se njemu uspinju biljke sa zemlje; i tako se kosa u obredima izmirenja često nalazi uz perje, glasnike ljudi upućene uranskim bogovima.

13. Kosa je jedno od glavnih ženskih oružja: otkrivena ili sakrivena, spletena ili raspletena često je znak ženine raspoloživosti, predaje ili suzdržanosti. U hišćanskoj ikonografiji Marija Magdalena se uvek prikazuje sa dugom i raspletenom kosom, što je pre znak prepuštanja Bogu, nego podsećanje na njenu nekadašnju grešnost. U Rusiji je udata žena sakrivala kosu, pa i jedna uzrečica potvrđuje da se devojka može zabavljati sve dok joj glava nije pokrivena. Shvatanje čulnog izazova vezanog uz žensku kosu nalazi se u počecima hrišćanskog predanja: žena, naime, ne sme da uđe u crkvu otkrivene glave, jer bi to bio znak težnje ne samo za slobodom prava, nego i običaja. U Rusiji samo devojke nose jednu pletenicu: ona je znak devičanstva. Nakon udaje žena nosi dve pletenice.''

 

[*~Anti~*]

KOSA
(nastavak)

''14. Češljanje nečije kose je znak pažnje, dobrodošlice, kao što je kod mnogih naroda i trebljenje vaši (Rusija, indijski Dravidi). Dopustiti nekom da vas češlja znak je ljubavi, poverenja i prisnosti. Dugo nekoga češljati znači uljuljkivati ga, uspavljivati, milovati, pa otud i čarobni češljevi u bajkama mnogih zemalja (vidi Andersen: zlatni češalj starice sa cvećem u Snežnoj kraljici); otud bez sumnje i običaj ruskih đaka da izbegavaju češljanje uoči ispita, kako ne bi zaboravili naučeno.

15. U jednom mitu Evanka treba isplesti kesu od kose svih ljudi – po jedne vlasi od svakog čoveka – kako bi se natrag dovelo izgubljeno sunce (Folklor Evenka, Priče Severnih zemalja, Moskva Sankt-Petersburg 1959).

16. U praksi hrišćanske crkve sve što se odnosi na kosu predstavlja različite simbole. Pustinjaci su puštali kosu da raste. Sledeći primer Nazarenaca, sami nikad nisu smeli da upotrebe britvu ili makaze; kosa im je bujna i čupava; u srednjem veku neki pustinjaci su rezali kosu jedanput godišnje. Kosa se nije smatrala ukrasom. Naprotiv, oni koji su prilazili veri, i muškarci i žene, bili su u znak pokore ošišani.

Odrezati kosu starijem čoveku bio je znak zavisnosti, neka vrsta stavljanja pod okrilje. Smatralo se da je snaga u nošenju dugih kosa, pa njihovo rezanje dobija značenje gubitka moći.

Kod laika žene nisu smele da nose kratku kosu osim u vreme pokore. Pokajnici oba pola su nagovarali da kosu odrežu. Klement Aleksandrijski i Tertulijan nisu dopuštali ženama da boje kosu ili nose perike. Te zabrane su proizlazile iz duha pokajništva, koji je branio veštine zavođenja.

Važnost koja se pridavala kosi bila je tolika da je neposlušnost u tom pogledu mogla nekome da spreči ulazak u crkvu ili da ga liši verskog pokopa.

Rezanje kose mladićima pratile su molitve. Drevni i srednjovekovni sakramentari sadrže molitve za takve prilike.

Sveti Jovan od Krsta preuzima Pavlovu izreku... A svrh svega toga obucite se u ljubav, koja je sveza savršenstva (Kološanima, 3, 14) i smatra da je kosa supruge, vežući kitu duhovnih vrlina, volja i ljubav.''

 

[*~Anti~*]

FRIZURA

’’Dvosmislena reč (franc. la coiffure) koja označava i ono što se stavlja na glavu i način na koji se češlja kosa. Zbog toga u frizuri nalazimo čitavu simboliku kose.

1. Kratka ili duga kosa, kovrdžava, u pletenicama ili prirodno raspletena, pokrivena ili otkrivena u zavisnosti od svečanosti ili životnog doba, perike: sve vrste frizura su bile usvojene. Ako su im muškarac i žena pridavali toliku važnost, to je zbog toga što su frizure način da se savlada, pokori i iskoristi životna snaga koja je sadržana u kosi. To je sredstvo za približavanje osnovini ili centru života, prihvatanjem njihovih oblika: zrakasto izduženog ili proširenog u sunčev krug. Frizura tako može da postane znak za raspoznavanje zanimanja, kaste, položaja, životnog doba, pa čak i samog ideala ili nesvesnih težnji.

Dugačak kovrdžast uvojak, kakav nose egipatska deca na desnoj slepoočnici, postao je na kraju hijeroglif koji označava dete, a obrijana lobanja egipatskih sveštenika, kao reakcija na preteranu maštovitost frizura carske epohe, je znak pokornosti i odanosti tradiciji. Nositi posebnu frizuru znači potvrditi razliku, imati određenu čast, izabrati neki put. Svečana frizura će se razlikovati od ostalih i nasojaće da pribavi onaj ili onom ko je nosi moć, donekle magičnu, kakva je moć krune ili dijademe. U zavisnosti od oblika, četvrtastog, zašiljenog, zaobljenog, istaknutog ili spljoštenog, frizura simbolizuje usklađenost sa zemljom, uzlet ka nebu ili sabiranje nebeskih sila u jednoj osobi. Firzura je jedna od slika duboke posebnosti.

2. U jednoj pokrajni Alžira, sveta frizura barrita, vezana je za obred prvog oranja. Čuva se sakrivena, a pojavljuje se samo jedanput godišnje i može da je vidi jedino starac koji će da zaore prvu brazdu. Stavlja je na desnu ručicu pluga, pre zore polazi na svoje polje pa, pošto stigne do mesta gde će da zaore prvu brazdu, okrenut licem istoku, stavlja ’’svetu frizuru’’ na glavu i izriče blagoslov.

Ta, ’’frizura’’ koja nosi ime krune ili dijademe, bez sumnje je neka vrsta mitre ili kape, metalne ili čipkane, ali svakako zatvorene. U ovom slučaju je povezana sa simbolima plodnosti.

3. Frizura ponekad simbolizuje i funkciju, situaciju ili poziv.

Efeska Dijana, zaštitnica grada, nosila je na primer frizuru u obliku kružne građevine opasane kulama. I kosa Kibele, boginje zemlje, bila je isto tako uređena kao kruna zidova, kao krunište tvrđave, pošto je ona prva, prema Ovidiju, dala kule frigijskim gradovima (Fastes, 4, 220). Vergilije je opisuje u Enejidi: krunisana kulama, na svojim kolima obilazi gradove Frigije.

U arhajsko doba Grci su u znak žalosti rezali kosu, a Rimljani su je naprotiv puštali da raste.

Vernici Izide i Serapisa imali su obrijane glave. Katolički sveštenici su do nedavno bili obeleženi tonzurom; kaluđeri obrijanom glavom. Možda bismo tonzuru na vrhu glave mogli da uporedimo sa otvorom na kupoli (lobanja je kupola) kroz koji je hram (ili vernik) otvoren za uticaj nebeske svetlosti i moći; kaluđersko brijanje, sa izuzetkom krune od duže ili kraće kose, posvećivalo je kaluđera sunčevom savršenstvu i zračenju, prenesenima na duhovni nivo čiji je simbol kruna.’’

 

[*~Anti~*]

SIMBOLIKA KOD SLOVENSKIH NARODA

’’CENTAR – PERIFERIJA TELA

KOSA I NOKTI​

U narodnoj magiji često se upotrebljavaju nokti i kosa, a ponekad i dlake iz brade i trepavice. Svi ovi elementi mogu se svrstati u opoziciju preriferno.

Pored toga, nokti i kosa simboliziraju neprestano rađanje i umiranje (koje se ostvaruje kroz rašćenje i sečenje), a time se ostvaruje i simbol neprekidne promene, što se i bajaličkim postupcima želi izazvati.

Kosa se asocira sa negativnim načelom i htonskim svetom. Otuda postoji verovanje da ne treba bacati kosu u vodu, jer će od nje postati zmije. Takođe i bolest po imenu vlasac (rusko волoсенъ) dovodi se u vezu s kosom. Žene činjarice, koje čaranjima oduzimaju mleko od tuđe stoke, magijske radnje izvode gologlave. Kod Srba je običaj da muškarci idu gologlavi sve dok se ne sahrani pokojnik. Posle toga se određeni broj dana ne briju. Muškarcima se, inače, zabranjuje da skidaju kosu sa češlja, već to čini žena, jer se veruje, ako bi to činili oni, ne bi im se držao porod.

Kosa, kao i nokti, po principu pars pro toto, mogu biti zamena za čoveka. Tako se u jednom magijskom postupku koji se namenjuje nekom čoveku da umre uzima malo njegove kose, tri nokta s noge i tri s ruke, parče od haljine, i sve se zavije u krpu od mrtvačke haljine i zakopa u neznani grob. Kosa se koristi i u magijskim postupcima koji su namenjeni da se učini šteta tuđoj stoci, itd.

Postoji zabrana bacanja noktiju, jer se u jednom verovanju kaže: ’’Kad umreš, onda duša kupi nokte gdje si ih bacio’’.

U istočnoj Srbiji (Požarevac) ljudi su se mogli lažno zakleti na sudu ako jevanđelje dodiruju samo noktima koje posle toga srežu. Detetu nisu rezali nokte do devet meseci, da mu mora ne bi naudila.

U bajaličkim formulama, kada se bolest vraća zlom čoveku koji ju je poslao, kaže se da ga ona udari pravo u nokte, zatim u zglobove, telo i glavu (od periferije prema centru), a kada se bolest isteruje iz čoveka, onda se kaže da izađe iz mozga u kosti, iz kosti u meso, iz mesa na kožu, iz kože na dlaku, a sa dlake na travu (iz centra prema periferiji).

Treba pomenuti i prisustvo ostalih opozitivnih parova, koji, sa napred pomenutim dihotomijama, čine parametre za stvaranje simboličke slike čoveka. To su otkriveno/pokriveno, pravo/krivo, (simetrično/nesimetrično), lako/teško, suvo/mokro i druge.

Slika sveta koji okružuje čoveka stvarana je istim misaonim postupcima koji su primenjeni za opažanje sopstvenog tela i položaja u tom svetu. Po svemu sudeći, ključ razumevanja sveta u mitsko-poetskim tekstovima stvaran je na osnovu opažanja ljudskog tela i njegovog položaja u postoru. Telo je postalo heuristički model za razumevanje kosmosa.’’

 

[*~Anti~*]

LICE

’’U hebrejskom se reč pânim (lice) upotrebljava uvek u množini. Na čovekovom licu se ispisuju njegove misli i osećanja. Ako je okrenuto svetlosti može sijati od jasnoće. Božje lice se odnosi na njegovu bit, pa ga je nemoguće sagledati. Otud i ovaj sveti tekst: I nećeš moći vidjeti lica mojega, jer ne može čovjek mene videti i ostati živ (Izlazak, 33, 20). Zato će Jovan reći: Boga niko nije vidio nikad (Jovan, 1, 18). A kad Mojsije uzvikne: Pokaži mi put svoj, da te poznam (Izlazak, 33, 13), iskazuje time svoju želju da sagleda božansku suštinu. Prema Svetom Avgustinu čini se da ekstaza omogućuje određeno shvatanje Boga: slučaj Mojsija na Sinaju i Pavla koji bi uznesen do trećeg neba. Takvo viđenje je anticipacija blaženstva. Viđenje licem u lice ostavljeno je za večni život. Mistici često preklinju Boga moleći ga da im pokaže svoje lice. Lice je simbol samog bića Boga ili neke ljudske osobe.

1. Lice je nepotpuno i prolazno otkrivanje osobe, kao otkrivanje tajni na slikama u Pompejima. Niko nikad nije direktno video sopstveno lice; može ga upoznati samo uz pomoć ogledala i na slici. Lice dakle nije za sebe, ono je za drugoga, ono je za Boga; ono je nemi jezik. Drugome se, hteli to ili ne, pokazuje najživlji, najosetljiviji deo (sedište čula): unutrašnje Ja, delimično ogoljeno, koje odaje beskrajno mnogo više nego svo ostalo telo. Zato, Maks Pikar kaže, čovek se ne usuđuje da pogleda neko lice bez strepnje, jer ono pre svega postoji zato da bi ga gledao Bog. Gledati u neko ljudsko lice, to je kao hteti nadzirati Boga... Samo se u svetlosti ljubavi ljudsko lice može zadržati onakvo kakvim ga je Bog stvorio, kao vlastitu sliku. Ako nije okruženo ljubavlju, ljudsko lice se začara i čovek koji ga posmatra, umesto pravog lica, ima tada pred sobom samo njegov tvar, ono što je bez života, i sve što izriče o tome licu je pogrešno. Da bi se razumelo neko lice, potrebni su strpljenje, poštovanje i ljubav. Analizirati neko lice ne voleći ga znači ponižavati ga; znači uništavati ga, ubijati ga; to je vivisekcija. Lice je simol onoga što je božansko u čoveku.

2. Lice, simbol tajne, jeste kao ’’vrata nevidljivoga’’ čiji se ključ izgubio. Sveto Platno u Torinu je predmet izuzetnog poštovanja, jer se veruje da oslikava Hristovo lice. Po ocu Le Guju, hrišćanstvo je ’’vera lica’’. Olivije Kleman piše da se ’’Bog objavio u Licu kojem se svetlost iz pokoljenja u pokoljenje, umnožava u preobraženim licima’’. Trebalo bi izraditi teologiju i proziveti mistiku lica.

U svojim divnim razmatranjima o Ljudskom licu Marks Pikar vidi u crtama profila, izlomljenim poput munje, jasan znamen naglog proboja što je čoveka iz tmine izveo na zemlju; munja profila svetli pred njim, na njegovom putu, a mi bismo dodali, poput sečiva sekire; čelo se izdvaja od njegovih mračnih početaka kao kakva sena... preobražena u nebeski oblak. Lice simbolizuje evoluciju živog bića od tame prema svetlosti. Svojstvo zračenja će razlikovati demonsko od anđeoskog lica. Đavolje čelo je izbrazdano dubokim vodoravnim crtama i rogovima koji ga čine mračnim. Kad lice više ne izražava nikakav nutrašnji život, samo je proteza... elastična maska.

3. Pošto je lice zamena za čitavu osobu, njegovo ime je dato meri koja se odnosi na ljude. Kao što se kaže toliko i toliko duša tako se kaže toliko i toliko lica. Prema licu velški zakoni Hajvela D’da (kralja zakonodavca iz X veka) i irski pravni traktat Sebhusa Mora određuju cenu nagodbe, odštete porodici,odnosno oštećenome za ubistvo ili uvredu (cena lica). Njegovo ime se daje i mirazu koji muž plaća ženi pre konzmiranja braka. Velški zakoni ponekad spomilju darivanje zlatnog pladnja ili zlatne poloče veličine lica i debljine prsta, u ime razmomčenja.’’

 

[*~Anti~*]

USTA

''1. Usta su otvor kroz koji prolaze dah, reč i hrana; simbol su stvaralačke moći, a poseno udahnuća duše. Kao organ govora (verbum, logos) i daha (spiritus) usta simbolizuju i viši stepen svesti, sposobnost sređivanja razumom. Ali takav pozitivni aspek ima kao svaki simbol, i naličje. Snaga koja može graditi, animirati, zapovedati i uzdizati, može i uništiti, ubiti, pokvariti i umanjiti: usta ruše svoje kule od reči jednako brzo kao što ih grade. Posreduju između one situacije u kojoj se neko nalazi i nižega ili vešeg sveta gde ga mogu povesti. U opštoj ikonografiji predstavljaju se i raljama nemani i anđeoskim usnama; jednako su vrata pakla i vrata raja.

2. Kod Egipćana se posle smrti obavljao obred otvaranja usta. Tim su se obredom svi pokojnikovi organi osposobljavali za obavljanje novih funkcija. Čin je bio pod zaštitom Anubisa, a izvodio se na dan pogreba na pomno prepariranom telu. Sveštenik-sem, koji se time bavio, dotiče pokojnikovo lice dvaput sekiricom (zvanom velika čarobnica) i jedanput makazama ili hvataljkama (zvanim božanska dvojica); potom dletom u obliku volujskog bedra i zlatnim prstom rastvara usta. Nakon tog obreda pokojnik će s lakoćom izustiti istinu i opravdati se pred sudom bogova (psihostazija), te prihvatiti novi život. Sunčev kolut na ustima otkriva da pokojnik deli život boga sunca Ra. Od sada je pozvan da prima nebesku hranu. Egipatska Knjiga mrtvih sadrži molitve kao što je ova: Načini mi usta da bih govorio...

3. Obredi verske inicijacije u nekim tajnim društvima nalagali su da se postulantu u prisutnosti dostojanstvenika najpre začepe usta: sveštenik bi mu čep skinuo tek pošto bi uspešno podneo prva iskušenja. Obred zatvaranja usta simbolizovao je dužnost strogog poštovanja zakona arkanuma (tajne), otvaranja usta tek s dopuštenjem društva, te širenja samo ispravnog nauka primljenog iz učiteljevih usta.

4. Neki primeri skulpture iz južne Galije prikazuju glave bez usta. Kad se rodio irski file (pesnik-vrač) Moran, sin silnika Karbireha, po očevom je nagonu bačen u vodu: bio je bez usta. Nedostatak usta treba povezati s rečitošću, pesništvom ili izražavanjem mišljenja. Potvrđeni keltski vokabular dopušta pronalaženje tačnijeg simbolizma. Reč se potvrđuje u antroponimiji i toponimiji (na primer Geneva, Ženeva, doslovno: usta reke). Kako je slepac obdaren vidovitošću, tako je čovek bez usta govornik, pesnik govora koji nije običan.

5. U mnogim predanjima se usta i vatra dovode u vezu (plameni jezici duhovski, zmajevi koji bljuju oganj, lira boga sunca Apolona i tako dalje), pa K. G. Jung vidi u tome kinestetičku vezu, duboku povezanost između usta i vatre. Dve su osnovne čovekove karakteristike: upotreba govora i upotreba vatre. Obe proizilaze iz njegove psihičke energije (mana). Simbolizmi usta i vatre dolaze iz istih izvora i predstavljaju dvostruki aspekt indijskog boga ispoljavanja Agnija, tvorca i uništitelja. Usta ocrtavaju i dve krive praiskonskog jajeta: kriva gornjeg dela nepca odgovara gornjem svetu, a kriva donje vilice odgovara donjem svetu. Usta su polazište i stecište dva pravca, te simbolizuju ishodište suprotnosti, protivnosti i dvojnosti.''

 

[anima.art]

“2. Lice, simbol tajne, jeste kao ’’vrata nevidljivoga’’ čiji se ključ izgubio. Sveto Platno u Torinu je predmet izuzetnog poštovanja, jer se veruje da oslikava Hristovo lice. Po ocu Le Guju, hrišćanstvo je ’’vera lica’’. Olivije Kleman piše da se ’’Bog objavio u Licu kojem se svetlost iz pokoljenja u pokoljenje, umnožava u preobraženim licima’’. Trebalo bi izraditi teologiju i proziveti mistiku lica.”

Rečnik simbola


PAPA PRED “SVETIM LICEM”

Papa Benedikt XVI postao je u petak prvi rimokatolički poglavar koji je u samostanu Manoppello u Apeninima posjetio "Veronikin rubac", relikviju kojom je prema kršćanskoj tradiciji obrisan znoj s Isusova čela na križnom putu i koja je čudesno zabilježila njegove crte lica.

Papa je kleknuo pred relikvijom poznatom i pod nazivom "Sveto lice", koju kapucinski fratri čuvaju već stoljećima.

- Zajedno tragamo da upoznamo lice Gospodina našega i u njemu pronađemo put našim životima, kazao je papa pred svećenicima i hodočasnicima nakon što je pogledao relikviju uokvirenu zlatom i srebrom iznad oltara.

Krhka tkanina s krvavo crvenim mrljama jasno ocrtava bradatog muškarca koji nevjerojatno sliči još poznatijoj relikviji, Torinskom platnu ili Svetom pokrovu u sjevernoj Italiji, koju neki kršćani štuju kao platno kojim je omotano Kristovo tijelo.

Za rubac mnogi drže da posjeduje svojstvo iscjeljenja, a u srednjovjekovnim vremenima se smatralo čudesnim što se Kristovo lice može vidjeti samo pod određenim kutovima. Podrijetlo Veronikinog rupca je nepoznato.

Veronika se ne spominje u Bibliji već u apokrifnom spisu o Kristovom životu zvanom Djela Pilatova. U Italiji Veronikin rubac štuju barem od 12. stoljeća.

Rubac se do 1608. nalazio u Vatikanu ali je nestao tijekom radova obnove. Legenda kaže da ju je žena jednog vojnika prodala plemiću u zamjenu za slobodu svog muža, a plemić je platno potom darovao kapucinima.

Spominje se i u Danteovoj Božanstvenoj komediji u kojoj su mjesto našli i hrvatski hodočasnici:

"Ko' čovjek možda iz Hrvatske,
koji Veroniku nam vidjet došao je
da pred tom slavom starodavnom stoji
zabezeknut, a misli mu se roje:
Gospodine moj, Isukrste Bože,
takvo je dakle bilo lice tvoje?"


DNEVNIK hr.

Arhiva 2006.

 

[*~Anti~*]

SIMBOLIKA KOD SLOVENSKIH NARODA

GLAS

‘’GLAS I SVETLOST​

Glas je u istoriji kulture imao važnu funkciju. U kosmogonijskim mitovima on je na početku stvaranja kosmosa, jer svetlost i glas stoje nasuprot mraku i tišini. Prvi vesnik da je novorođenče došlo na svet jeste njegov glas; i prvi zvuk koji ono čuje takođe je njegov glas. On ga odvaja od mračne utrobe, ali i uvodi u hladnoću sveta i rizik. I kasnije, kao čoveka, kada ga taj svet ugrozi u bilo kom njegovom razdoblju života, kada ga učini nemoćnim da savlada teškoću, on se opet oglašava – krikom, plačem, molbom. Bajanjem se (tj. uz pomoć glasa, odnosno reči) uspostavlja narušeni poredak, koji ugrožava čovekovo mesto na zemlji.

Kod balkanskih Slovena verbalni deo bajanja naziva se ’’basma’’, ’’basan’’ itd. Ova reč, kao i osnovni naziv ’’bajati’’, praslovenskog su porekla i izvode se iz indoevropskog korena *bla-, koji formira dve glavne grupe leksema – jedna sa značenjem, ’’govoriti’’, a druga ’’svetleti’’. Nezavisno od hipoteze o semantičkoj povezanosti ova dva glagola, u bajanjima se uočavaju dve međusobno suprotstavljene paradigme – jednu čine svetlost i govor (zvuk), a drugu mrak i ćutanje. Prva paradigma je obeležje ljudskog ili ovog sveta, a druga – divljeg i htonskog sveta. Kod hrvatskih primorskih pisaca 17. i 18. veka, sinonim za Isusa je ’’riječ’’: ’’Vječnoga oca vječna riječi, ka si umrlu put uzela, da se od smrti svijet izliječi (Večnoga oca večna reči, koja si uzela put smrti, da bi se od smrti, svet izlečio); ’’Otac, , i riječ i duh sveti’’, itd.

U formulama teranja nečiste sile u bajanjima mesta u kojima se ona šalje opisuju se kao mračna, i do njih ne dopire nikakav glas, a pre svega glas petla, zvona i odjek udarca sekire. U kontaktu s takvim bićima, slučajnim ili namernim, čovek je dužan da ćuti, u protivnom, može biti od njih surovo kažnjen. U jednoj srpskoj pripoveci junak dobija uputstvo kako će se ophoditi u dalekoj gori, na izvoru reke, s čudesnim pomoćnikom: ’’Nemoj riječi progovoriti, jer ako progovoriš, zatvariće te i pretvoriće te u ribu ili što drugo, pak će te izjesti’’. U Crnoj Gori i u okolini Dubrovnika postojalo je verovanje da mitološko biće ’’pustolovica’’ može čoveku oduzeti glas ako joj se čovek odazove u noći. Opet, u susretu s vukom, kako se verovalo u zapadnoj Srbiji, da ne bi čovek ostao nem, dužan je da se prvi oglasi, kao da je time omeđivao ljudski prostor u kome je pošteđen od vučjeg demonskog uticaja.

Nečista sila, kao što je ala, vukodlak, veštica, đavo, kako se verovalo kod Srba, povremeno ugrožava i glavne izvore svetlosti – Sunce i Mesec. Tada nastaju pomračenja ovih nebeskih tela. Da ne bi zavladao potpuni mrak, ljudi su ih branili bukom, zvonjanjem zvona, lupanjem u razne predmete.

ŠAPUTANJE I PEVANJE​

Bajanja se kod slovenskih naroda u najvećem broju slučaja realizuju u govornom obliku, i po pravilu, na poseban glasovni način. Najčešće je to šaputanje, po čemu su u nekim krajevima Ukrajine nazivana šeptanie, a vrač – šeptun. Kod Belorusa za bajalice su uvek govorili da one našaptavaju. Kod Poljaka bajalica je sačinjavala glavu i tiho šaputala basmu. Ovakav način izvođenja posvedočen je još kod starih Asiraca, ali i kod mnogih drugih naroda (na primer kod Jevreja). U okolini Mostara u Hercegovini za bajalicu kod koje se nije mogla razabrati nijedna reč dok baje govorili su ’’tvrda baba’’. Ovakav oblik bajanja, predstavljao ih je u očima drugih ljudi kao odabrane u čiju delatnost mogu ući samo pojedinci koje one same izaberu. Šaputanje ima i svoju simboličku funkciju. Ono se može tumačiti i kao tuđi govor, odnosno da je bajalica ’’instrument’’, prenosilac tuđeg govora. Drugim rečima, ona je ’’kapija’’ preko koje putem govora prolazi jača snaga od ljudske. Dovoljno je da ona uspostavi kontakt s moćnim pomagačem i da označi cilj delovanja. Otuda u mnogim bajanjima ona opisuje postojeću situaciju, imenuje bolesti, ponavljajući ’’заговараю, замавляю'' to i to. Kod Belorusa sama bajalica ističe vezu s Bogom; ’’Не я шапчу, а сам Господ Бог'', a kod Poljaka:

’’Nie moja to moc,
Pana Jezusa moc!’’

Novije su forme imenovanje pomoćnika kao Boga. Kod Srba se zadržalo starije stanje, pa se kao zaštitnici javljaju, osim Bogorodice, još i samovile, sa kojima bajalica održava ’’posestrimske’’ odnose.

Posvedočeni su i neki drugi, lokalni načini bajanja. Tako u južnoj Srbiji, neke bajalice su bajale otegnutim i jednoličnim glasom, koji je više ličio na pesmu nego na govor. One su padale u stanje zanesenosti (transa) i kroz pesmu su kazivale bolesniku kako treba da se leči. Posle izlaska iz stanja obamrlosti neke od njih nisu mogle ponoviti to što su pevajući rekle. Pojedine bajalice su u takvim bajanjima dozivale u pomoć posestrimu samovilu, pa i određenog utopljenika. Jedna od njih je bajala ležeći u krevetu, pokrivena belim čaršavom.

Da se u basmi krije onostrana moć, čini mi se da svedoči i jedan osoben način bajanja od ujeda zmije iz Kratova, u Makedoniji. Naime, ovde kao basma služi pesma koju je čovek čuo i upamtio u snu. Pre bajanja on je dužan reći: ’’Moji petli crveni jajca noset’’, a posle svakog izgovorenog stiha te pesme dodavao je: ’’Neje, neje!’’. Ovakvim antiponašanjem stvaran je ’’izvrnuti’’ model sveta, koji je trebalo da dovede do neutralizacije suprotnosti čovek-zmijski otrov, gde se otrov shvata kao nečisti duh iz divljeg prostora.

Da je pesma imala i magijsku funkciju pokazuju i neke latinske reči koje označavaju i pevanje i bajanje, na primer cantus (1. pevanje, glas, pesma; 2. zaklinjanje, bajanje), carmen (1. pesma, 2. proricanje, zaklinjanje), cantio (1. pesma, 2. zaklinjanje), incanto (1. pevati, 2. izgovarati zaklinjanje), incantator (vrač, čarobnjak).

Na osnovu gore pomenutih primera, moglo bi se bajaličko šaputanje i pevanje dovesti u vezu po tome što i jedno i drugo prevazilazi jednostranu usmerenost ljudskog govora, kao socijalnog čina, proširujući mogućnost opštenja i sa bićima van ljudskog sveta. Razlika je u tome, što se jedan oblik ’’spušta’’ ispod govora (šaputanje), a drugi ’’diže’’ iznad njega (pevanje). Za oba vida komunikacije potrebno je posebno emotivno raspoloženje (zanos, ushićenost ili pak velika žalost, kao što je slučaj kod tužbalica). Kod Južnih Slovena sreću se tragovi bajanja šaputanjem, pri čemu se pada u zanos, slično šamanskom uznošenju. U takvim oblicima lečenja glas i suze ostvaruju posebno simboličko značenje.’’

 

[*~Anti~*]

SIMBOLIKA KOD SLOVENSKIH NARODA

GLAS

’’GLAS I DUŠA​

U jednom opisu bajanja od uroka u Preslavskom kraju u Bugarskoj konstatovano je da bajalica, ukoliko se zaista radi o bolesti, počinje sve jače da zeva i oči joj suze. Opširniji opis takvog stanja zabeležen je u Hercegovini, jugozapadno od Mostara. Tu se kaže da bajalica pada u grozničavo stanje, da se trese (’’muči se ko da je đavoli raskidaju’’), znoji se i pođu joj suze na oči. Čak joj se i pena pojavi na ustima, dok prema drugom zapisu iz istočne Hercegovine ona može i da padne za vreme bajanja. Ovome treba dodati da je u mnogim bajanjiima pravilo da bajalica baje s raspušenom kosom, ili u novijoj varijanti, maramu povuče unazad, dok kod Vlaha u istočnoj Srbiji, dok baca čini, ona se svlači gola. Ako se ovakva slika bajalice uporedi s predstavom o nekm ženskim mitološkim bićima, koja se smatraju za izazivače bolesti, kao što su šumska ili gorska majka i babice, među njima se mogu uočiti znatne sličnosti. Ova bića se u basmama prikazuju takođe u stanju jarosti, sa izbačenim očima i iskeženim zubima (’’Ти горска макьа! Ти си грозна, омразна, зъбеста, главата ти като на бик, очите ти като на бивол...'');

’’Gorska majka iz goru zelenu,
nacerila se kano kučka,
naježila se kano svinja,
protrese se kano kokošta...’’;

’’Babice, karakatice,
što ste oči izrogljile (izbečile),
što ste piglji napigljile (narogušile),
što ste zubi icerile...’’

Dovodeći sebe u posebno stanje jarosti, bajalica uzima ’’divlji’’ lik, kao najpogodniji način za obračun s nečistom silom. U pojedinim bajaličkim tekstovima postoje tragovi koji ukazuju da se bajalica protiv nečiste sile borila svojom dušom, odakle je i proistekla potreba stalnog zevanja u bajanju, kao i zahtev izgovaranja basme celim glasom, tj. bez predaha. Zbog tihog izgovaranja basme ovo poslednje teško je zapaziti. Takav način bajanja uočio sam kod bajalice Vukadinke iz okolice Svrljiga u istočnoj Srbiji (od uroka), kao i kod bajalice Mileve iz okoline Ivanjice u zapadnoj Srbiji (od grada). Prema jednom zapisu iz Crne Gore na takav način se bajalo od ujeda zmije.

Mnogi primeri pokazuju shvatanja da je glas samo spoljna manifestacija duše bajalice, koja goni demone kao nevidljivi lovački pas:

’’Bešte uroci niz potoci,
(...)
Na (ime bajalice) duša hrtica,
stiza uroci pa davi’’;

’’Bešte uroci niz potoci!
Moja duša keruša,
pojuriće, uhvatiće, raskinuće’’;

’’Otišla je (Mara) basmarica
i odnela pero u ruci.
Ona je lake ručice,
čiste dušice;
rukom će mahnuti,
dušom će dahnuti’’;

’’Ne boj me se, (Rade),
(Denka) blizo bajalica,
ona će s dušu da uvati,
s ruku da umlati’’...

Zanimljivo je da se u srpskom jeziku reč glas u nekim slučajevima mogla zamenjivati s rečju udarac: ’’Udarce strašne ne daj da čujemo’’; udarati, isto što udarati glasom, vikati, galamiti. Odatle možda dolazi motivacija da pojedini junaci iz epskih pesama – kod Srba, Rusa i nekih drugih naroda – imaju snagu glasa od koje -

’’Sve sa gore lišće otpadaše,
a sa zemlje trava polijeće’’.

U zapadnoj Srbiji raširen je jadan tip bajanja protiv gradonosnih oblaka, koji se izvodi vikom, tj. napregnutim glasom, pa su i nazvana ’’vikalice od grada’’. Obično u takvim prilikama bajalica iznosi oštre predmete iz kuće, stavljajući ih u dvorište ili pak maše njima prema gradonosnim oblacama.’’

​

 

[*~Anti~*]

SIMBOLIKA KOD SLOVENSKIH NARODA

GLAS

’’GLAS I SUZE KAO AXIS MUNDI​

Postoji jedan tip bajaličkih tekstova rasprostranjenih na centralnom Balkanu kod slovenskog stanovništva, a delimično i kod Vlaha, koji se može nazvati ’’priča o stradanju i izlečenju čoveka’’. Po sadržaju on se može podeliti na tri grupe. U prvu grupu mogu se izdvojiti basme kojima se bajalo ’’od podljute’’, tj. od rana na telu koje su u procesu zapaljenja, nastalih slučajnim ubodom na oštre predmete. Ovakve basme rasprostranjene su u istočnoj Srbiji (Timočkoj krajini) i zapadnoj Bugarskoj. One su izgrađene po sledećem modelu:
1. čovek izlazi iz kuće da bere (začinsko) bilje i u bašti ili livadi ubode se na oštar predmet;
2. rana polazi na zlo i on usled velikih bolova glasno plače;
3. pošto njegov glas dolazi do neba, čuje ga Bogorodica i pita za uzrok njegove nesreće;
4. pošto on ponovi priču o načinu svoga stradanja, Bogorodica ga umiruje i kazuje mu da će ga od tih muka osloboditi bajalica (po imenu, upravo ona koja mu i baje), ili neki njeni drugi pomoćnici.

Na primer:

’’Pošla (Vida) uz polje niz polje,
pa nastanula zmijinu kočinu,
češljikov trn,
i vlči zub.
Napadoše ljute rane
pa cvili, pa tuži
sa z’m do z’m
glas do nebo.
Pa ju srela Božja majća Bogorodica,
pa je pituje:…’’
(‘’Od podljutke’’, Timočka krajina);

‘’Търгнал е (Иван),
да бере шетлика, метлика,
та се набол на орлови нокте,
на замени кости,
та на викнал, колку можал,
колку можал, да заплакал.
Срешнала га света Богородица,
а тьа му рекла:...''
(''От подљута'', pirdopski kraj).

Imenovani predmeti na kojima se čovek povređuje ukazuju da postoji veza između njih i nastale bolesti, a to su: biljke – češljika (Dispacus silvester), metljika (Genistra germanica), glog, kao i zmjska kost, vučji zubi, orlovi nokti itd. Pomenute biljke i delovi životinja imaju magijsku funkciju i u drugim bajanjima i magijskim ritualima. Tako na primer ako se kod stoke pojave crvi u rani, savijali su vrh češljike do zemlje, pritiskali ga kamenom i govorili: ’’Ja te evo reštim (zatvaram) i neću te pustiti dok ne ispadnu svi crvi iz rane toga i toga marvinčeta’’.

Sadržaji druge grupe basama razlikuju se od prve po opisu uzročnika koji dovodi do stradanja čoveka; ovde bolest izaziva nečista sila, koju čovek slučajno sreće na otvorenom prostoru. Zato je krug bolesti od kojih se na ovakav način baje znatno širi, pa je i rasprostranjenje ove basme mnogo šire. Ona je posvedočena u raznim krajevima Bugarske, zatim u istočnoj, centralnoj i južnoj Srbiji kao i u zapadnoj Makedoniji. Opasna bića – izazivači bolesti kod čoveka označena su kao: ale, babice, troglava zmija, vile, anatemnici (kod Srba), tri samodive, devet sestre Emenke, tri sestre Marijni, Arapin (kod Bugara) itd. Kao ilustracija može se navesti bugarska basma iz karlovačkog kraja, koja u sebi ima epske elemente:

’’Дигнала са три самодиви
од Стара планина
из длъги друми
та дигнали вийри и ветрове,
мъгли и праове,
срешнали са левент (име)
потрошили го,
та викна коло можа
из тънки гласи
и то се чуло до дядо Господ и до света Богородица
и до свети Рангел.
Дядо Господ запита св. Рангел:...’’
(''Бајање за почуди'').

Fragment jednog apokrifnog zaklinjanja od ujeda zmije iz 14. veka, u rukopisnom zborniku popa Dragolja, pokazuje velike sličnosti s pomenutim narodnim basmama. Naime, i ovde dolazi do susreta čoveka i zlog bića na otvorenom prostoru; čovek od tog bića nastrada; njegov plač dolazi do sedmog neba, gde na prestolu sedi Isus; on pita čoveka šta mu se desilo i on ponovo opisuje događaj.

U trećoj grupi basama ne opisuje se događaj stradanja čoveka, već one počinju tako što on, idući putem, dozove plačem Bogorodicu u pomoć. Ovakve basme se sreću najviše kod Srba, na istom prostoru kao i prethodne, s tim što je njihova jugozapadna granica okolina Dubrovnika. Njime se baje od više bolesti, uglavnom istih kao kod prethodne dve grupe, i one su nastale kao vid njihovog sažimanja i skraćivanja. Na primer:

’’Ide (Mare) djevojka putem
cmili i plače
od pogane poganice
nemile bolesti.
Susrela je blažena Gospa,
pa govori: O (Mare), djevojko,
što cmiliš i plačeš?...’’
(’’Od poganice na oko’’).

Osim postojane strukture, u ovakvim basmama se zadržala i jedna arhaična formula, vezana za glas i suze. Naime, Bogorodica ili sveci priskaču u pomoć čoveku koji strada, tek kada on ’’pišti glasom do neba, suzom do zemlje’’. Kod Srba:

’’Vrišti, pišti,
diže glasi do nebo
pušta suzu po zemlju’’

’’pa pišti, pa cvili,
pa pušta slze do zam
i glasi do nebesa’’;

kod Bugara:

’’Глас дига на небо
сълзи рони до земи'';

kod Madekonaca:

’’Се расплакал (...) се разрекал,
растресол гласје до небеса''... itd.

Ovom formulom na simboličan način dolazi do spajanja neba i zemlje, tj. ugroženi čovek gradi kosmičku osu, koja znači i potrebu uspostavljanja narušenog poretka. Njeno uspostavljanje znači i oživljavanje sakralnog vremena početka, odnosno iskonskog reda, u kome sve ima svoje postojano mesto i gde čovek nije bio ugrožen od bića iz tuđeg sveta. Ovde se može uočiti još jedan nivo simbolike: osa se gradi posredstvom realija, koje su u isto vreme i atributi koji se vezuju za Gromovnika (glas) i Majke Zemlje (suze – vlaga).

Zanimljivo je da se u nekim basmama kosmička osa na simboličan način gradi uz pomoć glasa petla i plača. Jedna takva basma iz istočne Srbije glasi:

’’Petli poju na zemlju
ditle (plač) biju (udara) na nebo’’.’’

 

[*~Anti~*]

BRADA

’’Brada je simbol muževnosti, hrabrosti i mudrosti.

1. Vedski bog Indra, Zevs (Jupiter), Posejdon (Neptun), Hefest (Vulkan), i tako dalje, junaci, bogovi, vladari i filozofi, svi se uglavnom prikazuju sa bradom. Isto tako i jevrejski hrišćanski Bog. Egipatske kraljice prikazivane su sa bradom kao znakom moći koja je jednaka kraljevoj. U antici se ljudima bez brade i ženama, koji su dokazali hrabrost i mudrost, stavlja veštačka brada.

2. U keltskoj epohi žene traže od mladog Kukulina da sebi prilepi bradu. U priči Tain Bo Cuallnge ili Otmica kulejskih krava irski ratnici odbijaju da se bore sa alsterskim junakom Kukulinom, jer ovaj nema bradu. Zbog njihovog odbojnog stava primoran je da napravi lažnu, čarobnu bradu od trave. Franački ratnici su bradati. U srednjem veku devet junaka nosi zlatnu bradu kao dokaz junaštva i nadahnuća.

3. U Levitskom zakoniku (19, 27) Hebrejcima se preporučuje: Ne zaokružujte kose na svojim slepoočnicama; ne šišajte okrajka svoje brade.

Do VI veka, Hrist se najčešće prikazuje kao golobradi mladić, a potom sa bradom. Orijentalni monasi nosili su, i još nose bradu.

Kod Semita je brada bila vrlo važna. Ne samo da je bila znak muževnosti, nego se smatrala i ukrasom muškog lica. Brižno je negovana i često namirisana, nenegovana i zapuštena, bila je znak ludila (I Carevi, 21, 13-14). Prema istočnjačkom običaju, u znak poštovanja trebalo je položiti usne na bradu (I Carevi, 20, 9). Odrezivanje brade neprijatelju ili gostu značilo je nanošenje teške uvrede. Žrtva bi se tada sakrivala, da se ne bi izlagala izrugivanju, sve dok brada ne bi ponovo porasla. Samo u jednom slučaju je bilo dopušteno odrezati bradu – u doba žalosti ili neke boli; ponekad bi u znak tuge bila samo prekrivena. Gubavci su na bradama morali nositi veo. Egipatski sveštenici, međutim, briju brade, glavu i čitavo telo. Mojsije zahteva od Levita da za čin posvete budu potpuno obrijani (Brojevi, 8, 7).

4. Mada su se Egipćani brijali, od samih početaka, upozorava Fransova Dima, bogovi su se isticali nošenjem veštačke duge, tanke brade. Bila je ispletena u pletenice, i pričvršćena o uši koncem koji je prelazio preko obraza. Kraljevi su delili tu povlasticu sa bogovima. Ta veštačka brada, sa vrhom zavijenim prema napred, ličila je na bradu koju danas nose dostojnici nekih plemena centralne Afrike.’’

 

[*~Anti~*]

UHO

''1. Najznačajniji simbolizam uha odnosi se na mit o Vaišvanari – Kosmičkoj inteligenciji: njegove uši odgovaraju prostornim pravcima, što zapanjuje, setimo li se uloge koju savremena nauka pripisuje polukružnim kanalima.

U belešci o rešetu navodi se posebna uloga po kojoj se razlikuju uši Ganeše, široke kao rešeto, zbog čega preuzimaju i istu funkciju.

U Kini je najznačajniji simbolizam dugih ušiju znak mudrosti i besmrtnosti: Lao Ce je imao uši dugačke sedam palaca; dobio je uostalom, i nadimak duge uši. Jednako je bilo s još nekim čuvenim i dugovečnim ličnostima kao što su Vu Kang, Ku Juan, te legendarni junak tajnih društava Ču Čun Mei.

Podsetićemo i na simboličku ulogu auditivne funkcije (indijska percepcija nečujnih zvukova koji su odrazi praiskonske vibracije; tajanstvena taoistička percepcija ušne svetlosti).

2. U Africi uho uvek simbolizuje animalnost. Za Dogone i Bambare iz Malija uho je dvostruki seksualni simbol: spoljno uho je muški ud, a ušni kanal vagina. To se objašnjava analogijom između reči i sperme, pošto su oboje homologni oplodnoj vodi koju prosipa vrhovno božanstvo. Muškarčeva reč, kažu Dogoni, jednako je nužna za oplodnju žene kao i semena tečnost. Muška reč silazi kroz uho, kao što sperma silazi kroz vaginu da bi se spiralno omotala oko materice i oplodila je.

Prema jednom mitu Fona, koji je u Dahomeju Našao B. Mopoal, stvaralačko božanstvo Mavu, stvorivši ženu, najpre je njene polne organe postavio na mestu ušiju.

3. Takav seksualni simbolizam ušiju se može pratiti sve do najranijih hrišćanskih vremena: Jedan je jeretik po imenu Elijan, piše Remi de Gurmon, bio osuđen na Nikejskom koncilu, jer je kazao Reč je ušla kroz Marijino uho... Ali, kako je Crkva ovu temu nerado proučavala i nije se o njoj dogmatski izjašnjavala, prepustila je Enodiju da preuzme Elijanovu tezu; tako su se u salzburškom Misalu našla i ova dva pesnikova stiha:

’’Gaude, Virgo, mater Christi
Quae per aurem concepisti’’

ili

’’Raduj se, Device, Hristova majko,
koja si kroz uho začela’’.

Gurmon dodaje da Brevijar maronita sadrži antifonal u kome stoji: Verbum Patris per aurem Benedictae intravit. Seksualno tumačenje zasenilo je drugo tumačenje: uho simbolizuje pokoravanje božanskoj reči; pošto je čula, te potpuno shvatila i prihvatila najavu, Marija je slobodno začela Mesiju, uho je ovde organ poimanja.

4. Probijanje uha je veoma stari oblik pruzimanja obaveze i prisvajanja. U Starom zavetu stoji:

’’Ako li ti reče: neću da idem od tebe, zato što te ljubim i dom tvoj, jer mu je dobro kod tebe, tada uzmi šilo i probuši mu uho na vratima, i biće ti sluga dovijeka; i sluškinji svojoj učini tako’’
(Ponovljeni zakon, 15, 16-17).

Na Istoku bi derviši bratstva bektaši, koji su bili vezani zavetom celibata, probušili jedno uho i nosili naušnicu po kojoj su se raspoznavali. Po evropskoj tradiciji jedno uho probijaju mornari i nose naušnicu kao znak svojih zaruka s morem, što je nesumnjivo istog porekla.

5. Jedna od druidskih inkantacija koju su preneli irski tekstovi jeste briamnon smethraige (smisao izraza je nejasan), a izvodila se na uhu: druid trlja uho vradžbinom designirane osobe, i ona umire. Ne samo da druid tako izoluje čoveka od ostalih ljudi, kao što misli irski glosator, već ga i usmrćuje sprečivši ga da s drugima saobraća i onemogućuvši mu prihvatanje bilo kakve pouke. U nekoliko slučajeva navedenih u ostrvskoj hagiografiji uho služi za simbolično dojenje – duhovno dojenje koje neki sveci daju svojim najdražim učenicima. U alegoriji o rečitosti u Kunstubuchu Albert Direr prikazuje likove koji slede Ogmiosa, a vezani su za njega lancima koji idu od jezika boga do ušiju njegovih poštovalaca. Mali bronzani kip iz Muzeja u Bezansonu prikazuje nekog boga s jelenjim uhom, koji se savio u položaj kao Buda.

6. Uho je simbol komunikacije ukoliko se ona prima i pasivna je, a nije ukoliko se predaje i aktivna je. U Burmi, u Pozanu postoji drevni kip Bude koji prihvata otkrivenje ušima. I sveti Pavle je rekao da je vera došla usmenim predanjem, ali dodajući da je prihvaćena slušanjem: fides ex auditu. Uho se ovde javlja kao materica ili barem kao kanal duhovnog života (vidi tačku 3. ove odrednice).

7. Prema grčkoj legendi o kralju Midasu, velike uši su bile i obeležje gluposti. Međutim, analiza legende otkriva mnogo više: voleći više Panovu frulu od Apolonove lire, kralj Mida je izabrao ono što ti bogovi i simbolizuju: čar zadovoljstva umesto razumnog sklada. Njegove velike uši označavaju glupost koja je proizišla iz izopačenja njegovih želja. Uz to, on želi svoju nakaznost da sakrije: time razvratu i gluposti dodaje još i taštinu. Uprkos odbijanju da to prizna, kralj Mida, simbol banalne plitkosti, od svih smrtnika je najgluplje nasamareni čovek.''

 

[*~Anti~*]

OKO

''1. Oko, organ čula vida, gotovo uopšteno je simbol intelektualnog opažanja. Treba da postepeno osmotrimo fizičko oko u njegovoj funkciji primanja svetla; čeono oko – treće oko Šive; i na kraju oko srca koje kao i srce prima duhovno svetlo.

Onaj koji ima oči kod Eskima izrekom označava šamana, vidovnjaka. U Bhagavad Giti i u Upanišadama dva oka izjednačuju se s dva svetla; suncem i mesecom. To su dva oka Vaišvanara. U taoizmu sunce i mesec su oči Pan Gua ili Lao Juna, u Šintou oči Izanagija. Po predanju desno oko (sunce) odgovara aktivnosti i budućnosti, levo oko (mesec) pasivnosti i prošlosti. Rešenjem te dvojnosti prelazi se s distinktivne percepcije na sjedinjujuću, na sintetičko viđenje. Kineska oznaka ming (svetlo) sinteza je oznaka koje obeležavaju sunce i mesec: Moje oči predstavljaju oznaku ming, čitamo u jednom trebniku tajnog udruženja.

Sjedinjujuće opažanje je funkcija trećeg oka, čeonog oka Šive. Dok dva fizička oka odgovaraju suncu i mesecu, treće oko odgovara vatri. Njegov pogled sve pretvara u pepeo, to jest, izražavajući sadašnjost bez dimenzija, istovremenost, ono uništava stvoreno. Budističko Prajnâ-čaksus (oko mudrosti) ili Dharma-čaksus (oko Dharme), koji su na granici jedinstva i mnogostrukosti, praznine i ne-praznine, omogućavaju da se obuhvate istovremeno. Zapravo, to je organ unutrašnjeg viđenja, dakle, eksteriorizacija oko srca. U islamu se to sjedinjujuće viđenje izražava prepletanjem dva oka slova ha čiji arapski crtež doista sadrži dva prstena što simbolizuju dvojstvo, distinkciju. Treće oko označava nadljudsko stanje, stanje kada pronicljivost dostiže savršenstvo kao, na višem nivou, sunčevo sudelovanje.

Dualističko viđenje takođe je i mentalno opažanje: Duša ima dva oka, piše Silesius, jedno gleda vreme, drugo je okrenuto večnosti. Prema Viktorinima jedno je ljubav, a drugo umni rad. Tu se opet veruje da unutrašnje viđenje mora ujediniti te dvojnosti. Prema Platonu i svetom Klementu Aleksandrijskom, oko duše nije samo jedinstveno, već i nepomično: dakle, ono je sposobno za samo jedno sintetičko i globalno opažanje. Isti izraz za oko srca ili duha sreće se i kod Plotina, svetog Avgustina, sv. Pavla, sv. Jovana Lestvičnika, kod Filoteja Sinajskog ili kod Eli l’Ekdikoza i sv. Grgura Nisenskog. To je još jedna konstanta islamske duhovnosti (’ajn-el-Kalb) koju nalazimo kod većine sufija, upavo kod Al-Alađa. M. Šion slično je otkrio i kod Sijuksa. Oko srca je čovek koji vidi Boga, ali i Bog koji vidi čoveka. Ono je instrument ujedinjavanja Boga i duše, Principa i stvorenog.

Samo oko, bez kapaka, još je i simbol esencije i božje spoznaje. Upisano u trougao ono je u tom značenju i masonski i hrišćanski simbol istovremeno. Otkriveno je i u armenskoj trinacria. Vijetnamski caodaizam prihvatio ga je bez promene, učinivši od njega pečat koji zapečaćuje nebesko postavljanje odabranih. Jedno oko Kiklopa označava, naprotiv, podljudsko stanje, jednako kao i mnoštvo Argosovih očiju, dva, četiri, stotine očiju rasutih po čitavu telu, koja se nikada sva zajedno ne zatvaraju. To znači da je vanjski svet apsorbovao biće, budnost koja je uvek upućena samo prema spolja.

Ljudsko oko kao simbol spoznaje, natprirodnog opažanja, ima ponekad začudne osobine: kod stanovnika Ognjene zemlje ono izlazi iz tela ne odvajajući se ipak od njega i spontano se upućuje prema predmetu opažanja; kod taoističkih besmrtnika ono ima četvrtastu zenicu. Otvaranje očiju obred je otvaranja spoznaji, obred inicijacije. Sveti kipovi Indijanaca imaju otvorene oči, jer se time oživljavaju; drugde se maskama otvaraju oči; u Vijetanamu se džunki otvara svetlo urezivanjem ili slikanjem dva velika oka na pramcu.

Božje oko koje sve vidi prikazuje se i suncem: to je oko sveta, izraz koji odgovara Agni, a koji označava i Budu. Oko sveta je i rupa na vrhu kupole, vrata sunca koja su božji pogled što obuhvata celi kosmos, ali i neizbežni prolaz za izlaz iz kosmosa.

Oko koje odgovara vatri u vezi je s kontemplativnom funkcijom Amitâbha. Njegov presto drži paun čije je perje posuto očima.

Treba još zabeležiti da se oko ponekad upotrebljava kao simbol skupa spoljnih opažanja, a ne samo viđenja.

2. Kod Egipćana je oko Oudžat (namazano oko) bilo sveti simbol koji se nalazi na gotovo svim umetničkim delima. Smatralo se izvorom magičnog fluida, očisnim okom – svetlošću. U umetnosti i religioznoj književnosti starog Egipta poznato je mesto sokola. Na Egipćane je ostavila utisak neobična mrlja ispod sokolova oka, oka koje sve vidi, te se oko oka Horusa razvila cela simbolika sveopšte plodnosti.

Ra, bog sunca, imao je jedno plameno oko, simbol ognjene prirode. Prikazivao se uspravljenom naočarkom raširenih očiju, nazvanom uraeus.

Egipatksi sarkofazi često su ukrašeni crtežom očiju za koje se verovalo kako omogućuju umrlome da ne mičući se prati zbivanja u vanjskom svetu.

U svim egipatskim predanjima oko se javlja kao sunčeva i vulkanska priroda, izvor svetlosti, znanja i plodnosti. To shvatanje transponirano nalazimo kod Plotina, aleksandrijskog neoplatonskog filozofa iz 2. veka nove ere, po kojemu oko ljudkoga uma ne bi moglo posmatrati svetlo sunca (vrhovni razum) kad ne bi sudelovalo u samoj prirodi tog sunca razuma.

3. Reč ’ajn, što znači oko, u islamskom predanju može značiti i naročiti identitet, neki izvor ili esencju. U mistici i u teologiji tim se izrazom često obeležava sveopšta karakteristika neke stvari. Prema neoplatonskim mističarima i filozofima univerzalije postoje večno u Božjem duhu. Te večne ideje odgovaraju Platonovim idejama ili arhetipovima: one su kao oči.

Za mistike ovaj je svet samo san: pravi svet i stvarnost nalaze se u božanskom Jednom. Bog je jedini pravi, stvarni poslednji izvor iz koga sve izvire. Dakle, ’ajn (oko) se upotrebljava u dvostrukom značenju stvarnosti i izvora za označavanje nadopstojnosti najdublje esencije Boga. To značenje nalazimo kod Avicene koji govori o onima što prodiru sve do ’ajna, posmatranja unutarnje prirode Boga.

Na kraju možemo zabeležiti da se izraz ’ajn al-jakîn, kontemplacija sigurnosti koja je jedan od stepenova spoznaje, može upotrebljavati u značenju intuicije prema dvostrukom značenju: predracionalističkom značenju intuitivnog razumevanja prvih filozofskih načela i postracionalističkom značenju intuitivnog razumevanja nadracionalne mistične istine. Arapska i persijska elegična poezija u mnogim metaforama povezuje oko s pojmovima magije, opasnosti, opojnosti. Za oko lepotice kaže se da je poluopijeno ili opijeno, ali ne vinom. Ono progoni ili hvata lavove; ono je željno krvi, pogubno. Oko je i pehar, narcis, gazela, školjka.

4. U islamskom svetu vrlo je raširen izraz urokljivo oko koji simbolizuje osvajanje moći nad nekim ili nečim zbog zavisti ili zle namere. Kaže se da je urokljivo oko uzrok smrti polovine čovečanstva. Urokljivo oko prazni kuće i puni grobnice. Posebno su opasne oči starih žena i nevesta. Na njih su posebno osetljiva mala deca, rodilje, mladoženje, konji, psi, mleko, pšenica.

Osoba koja ima urokljivo oko na arapskom se naziva ma’ian. Kad ma’ian sa željom nešto gleda, kaže Kast-’allâmi (predmet ili čoveka koji mu se sviđa), on tome nanosi neku štetu. Ne zna se, no moguće je, da njegovo oko baca na ono što gleda neku nevidljivu materiju, poput otrova koji se oslobađa oka guje.

Oko nekih životinja prestrašeno je: oko guje, macaklina. Urokljivo oko može pomoriti stoku. Obraćam se Bogu protiv zla što ga čini zavidnik kad ga zavist obuzme. Prorok je rekao: ’ajn (oko) je stvarnost.

Postoje i sredstva za zaštitu od urokljvog oka: koprena, geometrijski crteži, sjajni predmeti, mirisna kađenja, užareno gvožđe, so, stipsa, rogovi, mladi mesec, ruka Fatime. I potkovica je talisman protiv urokljivog oka: zbog materije od koje je napravljena, oblika i funkcije ona kao da okuplja čarobne moći više simbola: roga, mladog meseca, ruke i konja, domaće životinje koja je prvobitno bila sveta.''

 

[*~Anti~*]

OKO
(nastavak)

''5. U predanjima severne Evrope postoji jednooki i vidoviti kralj Ohajd, kralj Konahta, koji svoje jedino oko daje zlom druidu Alstera – Erneju. Potom odlazi da se očisti na izvoru, a kao nagradu za njegovu plemenitost Bog mu daruje dva oka. Bog Midir, koji je u tučnjavi izgubio oko, ne može više da vlada jer slepoća diskvalifikuje. Počinitelj Engas i njegov otac Dagda (Apolon i Jupiter) pozivaju božanstvo medicine Diankekta (Diancecht – aspekt Apolona medicine) koji bolesniku isceljuje oko. Ali, prema irskim zakonima Diankekt ima pravo na naknadu, i on traži kola, ogrtač i najlepšu devojku Irske, Ajdin (Etain – personifikacija vrhovne vlasti). Boandi, Engasovoj majci, za kaznu za preljubu s Dagdom voda sa izvora Segais, gde je pošla da se očisti, odnosi jedno oko, ruku i nogu. Tu se oko javlja kao simbolički ekvivalent vrhovne savesti. Slepa greška (ljutnja, nasilje, preljuba) i slepilo sprečavaju vladanje; plemenitost ili priznanje, naprotiv, čine čoveka pronicljivim.

S druge strane, oko je simbolički ekvivalent sunca, a irski sul, oko, odgovara bretonskom nazivu za sunce. Na galskom jeziku se kaže metaforom oko dana (Ilygad y dydd). Na mnogim galskim novcima urezana je glava junaka s prekomerno velikim okom. Jedan od Apolonovih nadimaka, potvrđen u samo jednom galo-rimskom natpisu, jest Amarcolitanus, s drugim okom u glavi, a izraz dugo oko u glavi (rosc imlebur inachind) čest je u irskim tekstovima. Nasuprot tome, jedno oko nižih bića iz reda Fomora je zlokobno. Oko Balora parališe čitavu vojsku, a otvara se uz pomoć poluge, kao i oko Gala Aspadaden Penkava. Kraljica Mejv Kalatinovu decu pretvara u veštice izvršivši nad njima protivinicijacijska sakaćenja. Oslepljuje im levo oko, te su zato sve veštice u ostrvskim legendama ćorave na levo oko. Slepoća je simbol ili znak vidovitosti, i ima druida ili vračeva koji su slepi.

6. Za Bambare čulo vida sažima, zamenjuje sva druga čula. Od svih čulnih organa jedino se okom može integralno opažati. Slika koju oko opaža nije prividna, ona je materijalna kopija koju oko zabeleži i čuva. U polnom činu žena se sjedinjuje s muškarcem očima i udom. Bambare kažu: vid je žudnja, oko je želja, a čovekov svet je njegovo oko.

Oko metaforički može obuhvatiti i pojmove lepote, svetla, sveta, kosmosa, života. U srednjoj Africi važnost koja se pridaje čulu vida potvrđuje se vrlo čestom upotrebom životinjskih ili ljudskih očiju u pripremanju čarobnih preparata koje vračevi pripravljaju da bi saznali božji sud. U kasai čarobnjaci Baluda i Lulua, kad žele da otkriju vešca krivog za neku sumnjivu smrt, upotrebljavaju oči i gubicu psa žrtve. U Gabonu članovi udruženja ljudi pantere uzimali su oči svojih žrtava.

7. U masonskoj tradiciji oko na fizičkom planu simbolizuje vidljivo sunce iz koga emanira život i svetlo; na prelaznom ili astralnom planu Reč, Logos, stvaralački Princip; na duhovnom ili božanskom planu Veliki Graditelj Sveta.’’

 

[*~Anti~*]

Hans Biderman

‘’OKO, najvažniji je čulni organ čoveka. U simbolici je uvek povezano sa svetlošću i »prozirljivošću«, istovremeno, prema starijim gledištima, nije samo organ koji prima nadražaje iz spoljašnje sredine, već i ono samo odašilje »snažne zrake« i simbol je spiritualne izražajne sposobnosti. Priča se kako su opaka bića i slična stvorenja velikih magijskih moći posedovala oči čiji pogled okamenjuje ili čini bespomoćnim. U antičkoj priči to je slučaj sa Meduzom (Gorgonom), koju je Persej ubio pomoću ogledala, a u staroirskoj junačkoj priči sa kraljem fomorijskog naroda Balorom, čije su »urokljive oči« na bojnom polju mogle da budu delotvorne kada četiri muškarca podignu kapke. Tobožnje zračenje »urokljivog oka« (ital. malocchio) motiv je za proizvodnju bezbrojnih amajlija. Simbolički značajnija je ipak pozitivna izražajna vrednost oka. U mnogim kulturama Sunce se shvata kao svevideće oko, ili je ono njegov simbol, kao npr. mladoliki egipatski bog sunca Hor, koji se inače prikazuje kao soko ili čovek sa glavom sokola. Oko mu je stilizovano na karakterističan način, njegovo oko udžat važilo je za svemoguću amajliju. U hrišćanskoj ikonografiji oko je – sred sunčevih zraka ili u trouglu sa vrhom okrenutim nagore – opštepoznati simbol Božije sveprisutnosti, odn. Svete Trojice. I najviši horovi anđela (heruvim, sarafim) nose na krilima oči kao znak pronicljive mudrosti. Često se tražilo da se bolesti oka pobeđuju religioznim običajima (blagoslovom očima, prilozi u vidu zaveta očima) i ispiranjem očiju svetim izvorima i kladencima. Slepoća je smatrana za sreu (fortunu) pošto ona rasipa svoje darove posvuda. Justicija se prikazuje sa povezom preko očiju pošto pravda mora da bude zadovoljena bez »prethodnog gledanja u osobu«, a tako se pokazuje i »sinagoga«, otelotvorenje judaizma, koji u svojoj »slepoći nije prepoznao Hrista kao istinskog izbavitelja« (zaslepljenost – slepoća u prenesenom značenju). Kod svete Hildegarde iz Bingena (1098 – 1179) oko je organ od mnogostrukog simboličkog značaja: »Oči, koje tako mnogo sagledavaju, ukazuju na sazvežđa koja na nebeskom svodu svugde svetle. Njihova bela boja simbolički predstavlja čistotu etra, njihova jasnoća ukazuje na njihov sjaj, a zenice na zvezde u etarskom prostoru. Njihov sok ukazuje na sok, što upravo etar natapa vodama koje padaju odozgo kako mu viši slojevi vatre (ognjeno nebo, empirej) ne bi naškodili.« Svaka funkcija oka ima svoju analogiju u makrokosmosu, kao i u moralnom životu. »Kristalno jasno pojavljuje se i saznanje u čoveku, takoreći kao belina oka, a njegovo razgledanje svetluca u njemu poput snage zračenja očiju, a um svetli u njegovom biću baš kao i zenica oka.«

U masonskoj simbolici »svevideće oko« nalazi se u trouglu i svetlom krugu, što odgovara već pomenutom simbolu Svete Trojice, a smešteno je u mnogim ložama iznad stolice neimara i treba da podseća na mudrost koja ponire u sve tajne, i na budnost Tvorca, »velikog neimara svih svetova«. Ponekad ga nazivaju i »okom proviđenja«. U dubinskopsihološkoj simbolici oko je organ svetlosti i svesnosti jer nam dozvoljava da opažamo svet, čime mu daje realnost. »Snovi o očima imaju veze sa činom sagledavanja postojanja ... Muke sa očima u snu nisu retkost. One svakako imaju veze sa kompleksno ograničenom psihičkom sposobnošću opažanja, sa nesposobnošću da se u ovakvom stanju na život gleda pravilno. Kada se svest nađe u opasnosti da se rastoči (na ivici smrti), onda su sve oči uprte u teško bolesnog« (E. Epli). Za psihoanalitičara oko je, poput slike u snu (kao i usta), često prikriveni simbol ženskog polnog organa. Mnogo se raspravlja o poreklu simboličko-slikovnog prikazivanja trećeg oka, koje se u indijskoj i lamajskoj umetnosti tumači kao znak natprirodne snage opažanja i prosvećenja. Oko na čelu posedovali su fosilni reptili u središnjem periodu Zemljinog postojanja, a ono se još uvek može videti kao rudiment kod novozelandskog guštera (Tuatara, lat. Hatteria). Da li pak azijska ikonografija ima ikakve veze sa pričom o nastanku organizama i njihovim zakržljalim organima, da li okruglo jedino oko na čelu kiklopa Polifema i da li Grimove bajke o »jednom oku, paru očiju i tri oka« stoje u vezi sa ovim motivom, za nauku je nerešiv problem.’’

Tekst preuzet sa interneta.

 

[*~Anti~*]

POGLED

''1. Pogled usmeren polako od dole prema gore je ritualni znak blagoslova u tradiciji Crne Afrike. Pogled je ispunjen svim strastima duše i obdaren magičnom moći koja mu daje strahovitu moć. Pogled je instrument unutrašnjih naređenja: on ubija, opčinjava, pogađa kao grom, zavodi, kao što i izražava.

U priči o Pijanstvu Ulata reč je o alsterskom junaku Trikasalu, čiji je pogled dovoljan da ubije ratnika. Princip je isti kao kod parališućeg i zgromljujućeg oka Balora i Aspadadena Penkave.

2. Žan Paris je pokušao da kritiku vizuelnih umetnosti zasnuje na pogledu, na načinu na koji se pogled nameće, razmenjuje, odbija... Ali i oko se slika. A delo nas takođe posmatra. U čemu se može bolje otkriti tajna nekog slikara nego u pogledu koji daruje svojim likovima kako bi večno mogli da ga upućuju drugima? Promene pogleda ne otkrivaju samo onoga koji gleda; otkrivaju, kako njemu samom, tako i posmatraču, i onoga koji je gledan. Zaista je zanimljivo posmatrati reakcije gledanoga pod tuđim pogledom i posmatrati samog sebe pod pogledima drugih. Pogled se pojavljuje kao simbol i sredstvo otkrivanja. No, on je još više uzajamni reaktor otkrivač onog koji gleda i gledanog. Pogled drugoga je ogledalo koje prikazuje dve duše. Na njega bi se mogli primeniti ovi Bodlerovi stihovi:

’’Slobodni čoveče, sav si moru predan!
Ko u ogledalu, u njem ti se duša
Sa odmotavanjem talasa penuša,
A i duh ti je gorki morski bezdan.

Isto ste ćutljivi i mračni vas dvoje;
Niko ti ne izmeri, čoveče, ponore,
Nit tvoja bogatstva dogleda, o more,
Ljubomorno tajne vi čuvate svoje!’’
(prepevao Milovan Danojlić)

Pogled je kao more koje se menja i svetluca, istovremeno odraz morskih dubina i neba.''

 

[*~Anti~*]

NOS

’’Nos je kao i oko simbol oštroumnosti.

1. U Crnoj Africi mnogi čarobni praškovi za uspostavljanje veza s duhovima, dušama i nevidljivim silama se temelje na pasjoj njušci ili svinjskom rilu.

Slično su sudanski narodi upotrebljavali njušku hijene čiji je njuh neuporediv.

Za Bambare je nos, zajedno sa nogom, polnim udom i jezikom, jedan od četriri radnika društva. Kao organ njuha koji odaje simpatije i antipatije nos usmerava želje i reči, vodi korak noge, jednom rečju, upotpunjuje rad tri ostala radnika koji su odgovorni za dobro ili loše funkcionisanje zajednice.

2. Jakuti, Tunguzi i mnogi lovački narodi iz Sibira i s Altaja čuvaju njušku lisice i soba, jer se u njoj krije duša životinje. Čukči čuvaju njuške divljači verujući da one čuvaju kuću; Gilaki odnose fokin nos; slični običaji sreću se kod fino-ugarskih naroda. U 19. veku Laponci su skidali kožu s medveđe njuške, a čovek koji bi odrezao glavu životinje stavljao je tu kožu oko lica; sličan običaj postojao je u Finskoj sa zecom. Jedan finski napev tumači značenje tih običaja ovim rečima: uzimam nos svoga medveda da mu otmem njuh. Lovački narodi imali su iste obrede i u pogledu očiju divljači: Sagai vade medvedu oči kako više ne bi mogao videti čoveka.’’

 

[*~Anti~*]

JEZIK

''1. Jezik se poistovećivao s plamenom. Ima njegov oblik i pokretljivost. Razara i pročišćuje. Kao oruđe reči, stvara i uništava, moć mu je bezgranična. Upoređivao se i s polugom na vagi: on sudi. Prema onome što govori, jezik je pravedan ili opak (Izreke, 15,4), drzak (12, 4), lažljiv i zao (Psalmi, 109, 3; Izreke 6, 17; Psalmi, 52, 4). Moć jezika je tako potpuna da su u njegovoj vlasti i život i smrt (up. Izreke, 18, 21). Kad se jezik spominje bez dodavanja atributa, uvek se misli na zao jezik.

Božji jezik se upoređivao s ognjem koji proždire (Isaija, 30, 27): simbolom njegove moći i pravednosti. Jezici kao od plamena (Dela apost. 2, 3) su simbol Duha Svetoga koji se uzima kao snaga svetlosti. Dar jezikâ omogućuje onima što su ga primili, ispunjeni Duhom Svetim, da se izraze na njarazličitijim jezicima s nesavladivom snagom.

2. U Hagadi se govori o zlom jeziku (lašone hara), jednoj od četiri nevolje koje su izopačile svet (ubijanje, blud, idolatrija).

Kletva – zao jezik – smatra se teškim prekršajem; prema hebrejskom predanju, klevetniku su morale suditi dvadeset tri sudije. Spor se vodio kao da je bio ugrožen život, kao da je klevetnik (motsi šem râ), tj. onaj koji izgovara ružno ime, zločinac.

U jednoj epizodi irske pripovetke Kukulinova bolest ljudski jezik je uzet kao ekvivalent glave. Kaže se da su alsterski junaci, prilikom junačkih nadmetanja, pokazivali jezike neprijatelja koje su ubili u borbama prsa u prsa. U nekim bretonskim narodnim pripovetkama junak brižljivo čuva jezike višeglave hidre ili zmaja koje je ubio. Oni mu služe kao dokaz da se uzurpator ili izdajnik nezasluženo domogao glava.

3. Za Bambare je jezik jedan od četiri organa, uz nogu, nos, seksualni organ, o kojima zavisi dobro funkcionisanje društenog tela; zato mu pridaju izuzetnu važnost. Kao organ govora, smatra se tvorcem reči i poseduje moć oplodnje kao i kiša, krv, sperma, slina koja je prenosilac reči. O jeziku zavisi saobraćanje među ljudima; on može biti izvor sukoba, svađa, ali i bogatstva, materijalnog i duhovnog. Smatra se da jezik sâm od sebe može reći samo istinu, da ima samo jednu boju i da je njegova posebna funkcija davanje boje društvu; za lažljivca se kaže da ima prugast jezik.

Znati zaustaviti jezik za Bambare znači, kao i za Evropljane, postići zrelost, vladati sobom. Zato se u nekim inicijacijskim obredima kandidati bičuju, nastojeći saćuvati mir, bičevima koje nazivaju jezicima. Izuzetna važnost koju za Bambare ima jezik proizlazi svakako i odatle što se on poziva na nešto što je mnogo više od reči, na spoznaju: bogatsvo jezika je, kažu oni, spoznaja. Jezik je, zatim, organ ukusa, tj. rasuđivanja. On razlikuje dobro od zla; on reže; tim se svojim aspektom pridružuje simboličkom skupu biča, a zbog toga se, kod Bambara, izjednačava i s nožem i britvom.

Simbolički iskaz ptičji jezik označava u alhemiji postupak pomoću analogija i fonetskih ekvivalencija. To je, u ezoteričnom stilu, umetnost zvuka, a po tome je tradicionalna alhemija dobila ime umetnost muzike.’’

 

[*~Anti~*]

NOGA

’’Kao organ hoda, noga je simbol društvene povezanosti. Omogućuje zbližavanja, podupire druženje, ukida rastojanja: ima dakle društveno značenje. Iz toga proizlazi ezoterično značenje svodnice kod Bambara koji nogu udružuju sa polnim organom, nosom i jezikom što poput nje stvaraju i ruše društva. Ta četiri organa imaju za Bambare temeljnu važnost: graditelji su društvenosti, odgovorni su za povezanost – ili nepovezanost – zajednice. Stopalo je nastavak noge, pa se simbolički dopunjuju: noga stvara društvene veze, a stopalo je njihov gospodar i ključ. U širem smislu, noga je društvenom telu ono što je polni ud ljudskom telu: ona je instrument materičnog srodstva i društvenih odnosa, dok je polni ud instrument krvnog srodstva. Noga je kao i polni ud simbol života: otkriti nogu znači pokazati svoju moć i muškost. Oponašati kretanje navlačenja čizme teška je uvreda za majku onoga pred kim se to radi.’’

 

[*~Anti~*]

SIMBOLIKA KOD SLOVENSKIH NARODA

NOGE​

’’Simbolička funkcija nogu, uglavnom se zasniva na njihovom dodiru sa zemljom. Važan element je i to, što se one shvataju i kao završetak tela, pošto je glava njegov početak. Iz tog razloga pri bajanju se najčešće počinje od glave, da bi se na taj način bolest postupno oterala u noge, a odatle – napolje, kao na primer:

’’Beži urok iz glave na prsa,
iz prsa na trbu,
iz trbua na bedra,
iz bedra na tabane...’’

Postoji verovanje da čoveku na samrti iznad glave stoji anđeo čuvar, a kraj nogu đavo i zovu njegovu dušu svako sebi. Napad pojedinih zlih bića na čoveka počinje s nogu. Tako se u Hercegovini napad noćnog demona – more ovako opisuje: ’’Najpre počne s palca leve noge, čovek oseća da ga nešto teglji, vuče za palac pa se penje uz nogu, kao da na nogu padne teška stena. S nogu pređe na trbuh, pa na grudi’’.

U Crnoj Gori se pazilo da mlada, kada izlazi sa svatovima iz kuće, ne povuče nogom preko praga, jer bi, po verovanju, u novi dom prenela svaku sreću iz svoga roda.

Kao značajni za izvođenje magijskih postupaka pominju se koleno i peta, a takođe čarape i obuća.

Kad se digne vihor, za koji se smatra da su ga izazvali đavoli, da ne bi naškodio čoveku, kaže se: ’’Pod levo koleno!’’ ili mu se upućuje psovka, takođe pod levo koleno. Postoji verovanje u Bosni da se za vreme uskršnjeg posta mogu videti veštice ako se za vreme večere prvi zalogaj metne u usta a potom stavi pod levo koleno, gde se drži za vreme večere. Kada se taj zalogaj uzme u ruku i pogleda se oko sebe, mogu se videti veštice kako ’’pršu i svetle kao zažareni ugarak’’.

U jednom bajanju od uroka koje je namenjeno kravi ritualni postupak se izvodi desnim skutom košulje, koja je provučena ispod levog kolena. U Slavoniji je zabeleženo verovanje: ako neka baba padne, da ju je veštac udario pod koleno.

Postoji više bajanja u kojima se prilikom izgovaranja bajaličke formule obolelo mesto na čoveku dodiruje petom. Najčešće se petom baje od bolesti stomaka koja se u narodu naziva nastup. Smatra se delotvornom ona peta kojom je bajalica ubila zmiju. U narodnoj medicini Srba (Levač) kao predohrana od bolesti preporučuje se da svaki čovek okusi po malo od svoje pete.

Osim opozicije gore/dole, za koleno se vezuju još i opozicije iznad/ispod i desno/levo. Magijske radnje vezuju se za drugi član ovih opozicija. A za petu još i opozicije napred/nazad i desno/levo.

Značajnu ulogu u bajanjima ima obuća (najčešće opanak), a delom čarape i obojci. Simbolika ovih predmeta najvećim delom se zasniva na parametrima koji veže za noge, ali od značaja je i materijal od koga su oni načinjeni. Tako kod Rusa najčešće se pominju opanci od like (lapti), dok su čarape i obojci po pravilu od vune.

Veza obuće sa plodnošću zemlje vidi se i iz božićnih običaja: na Badnje veče pred spavanje svi izuvaju obuću da bi, po verovanju, usevi podjednako nikli.

U Slavoniji od čireva baju opankom koji je donet sa đubrišta, u Bosni štitili su kravu od uroka tako što su joj vezivali stari opanak za rep. Da bi muž zavoleo svoju ženu, po verovanju iz istočne Srbije, ona treba da skuva u bakarnom kotlu, u prvi sumrak ili u ponoć, njegov opanak, itd. Široko je rasprostranjeno verovanje da žena koja se muči pri porođaju treba da popije vode iz opanka svoga muža, da bi se lakše porodila.

Da i čarape igraju određenu ulogu u bajanjima, pokazuju i ovi primeri: u Makedoniji (Kratovo) bolesniku od padavice izuvaju desnu čarapu, napune je zemljom i bace preko kuće, i gde padne, tu je zakopaju, u Srbiji (Levač) tzv. živu ranu (rak) lečili su pepelom od sagorele čarape, koja je ostala nezavršena ženi koja je umrla; u istom kraju bolesnika od velikog kašlja zapajali su vodom iz desne čarapice muškog deteta koje se prvo rodilo; na sličan način su lečili i stoku od šapa, pri čemu se sagorevala polovina čarapice prvorođenog deteta i pepeo i gar se metao volovima u trice da pojedu; poznato je i verovanje da treba kao zaštitu od uroka nositi raznobojne čarape. U Metohiji je zapisano da jedna treba da bude crvena, a druga zelena.

Obojak iz opanka stavljao se detetu u kolevku radi zaštite od veštica. U srpskom i hrvatskom jeziku postoje izrazi za onoga koji nije pri zdravoj pameti ošinut blatnim obojkom ili udaren mokrom čarapom.’’

 

[*~Anti~*]

STOPALO (korak)

''1. Iz legende o Budi je poznato da je on nakon svoga rođenja izmerio svet tako što je napravio sedam koraka u svakom pravcu prostora; iz legende o Višnuu, da je izmerio svet u tri koraka, od kojih prvi odgovara zemlji, drugi međusvetu, a treći nebu; ponekad se kaže da ti koraci odgovaraju izlasku, zenitu i zalasku sunca. U istočnoj Aziji se poštuju bezbrojni Višnupade i Budapade, nešto ređe i Šivapade. To je trag Boga, Bodisatve u ljudskom svetu; pokazuje se i trag Hristovih stopala na Maslinovoj gori; tragovi besmrtnika Pong Cua na brdu Tao-jing; Muhamedovi u Meki i još nekim velikim mošejama. Stopala hodočasnika sreću se oko mnogih kultnih mesta. Kada se ostavljaju otisci stopala, nije reč o tome da se kaže došao sam, već da se potvdi; ja sam ovde, i ovde ostajem, kao što to ponekad dokazuje i legenda, ucrtana u stopalu, koja iskazuje želju da se ostane u prisutnosti božanstva.

2. Ipak, za Budu i za velike budističke svece se kaže da su bez traga, izvan dometa; podsećamo ovde na univerzalni simbolizam vestigia pedis. To su tragovi stopala koji se prate u lovu i simbolički u duhovnom lovu. Međutim, ostisci su vidljivi samo do Vrata sunca, samo do granica kosmosa. Sa one strane tragovi nestaju, jer božanstvo je na svom početku i konačno bez stopala (zmijoliko). Što se tiče gledišta hijerarhije duhovnih stanja, trag viših stanja zamenjuje se stopalom vertikalne ose, dakle sa centralnim stanjem, a to je stanje Istinskog čoveka kineskog predanja čen-žen. Izvan tog centralnog stanja nije dakle moguće razlikovati trag o kojem je reč.

3. Spomenućemo još da u mitu o Vaišvanari stopala odgovaraju zemlji sa kojom ona uspostavljaju dodir telesnog prikazivanja. Uostalom, i u antikoničnim prikazima Bude otisci stopala odgovaraju zemlji, presto prelaznom svetu, a suncobran nebu. Jednostavnije rečeno: stopalo simbolizuje i izvestan smisao za stvarnost: imati noge na zemlji.

4. Pošto je stopalo oslonac tela u hodu, Dogoni smatraju da je ono pre svega simbol osnove i zraz za pojam vlast, poglavice i kralja. Međutim, podrazumeva i pojam porekla; kod Bambara se kaže da je stopalo prvo pupljenje tela zametka. Stopalo označava i kraj, jer u hodu kretanje uvek počinje i završava stopalom. Simbol je vlasti, ali i polaska i dolaska; blisko je simbolizmu ključa koji je takođe izraz pojma zapovedanja. Kao početak tela, suprotstavlja se glavi koja je njegov završetak. Prema rečima D. Zahana, taj početak je zaboravljen, zanemaren i zlostavljan, ali Bambare ipak tumače da glava ništa ne može bez stopala; autor zaključuje kako je to način da se istakne zavisnost božanskog čoveka od običnog čoveka.

5. Čovekovo stopalo ostavlja otisak na stazama – dobrim ili lošim – koje on odabira po slobodnoj volji. I obrnuto, stopalo nosi znak obavljenog hoda – dobrog ili lošeg. To objašnjava obrede pranja nogu koji su zapravo obredi očišćenja. Za vreme inicijacijskog obreda Bektaši derviša, dok pere noge kandidatu duhovni vođa izgovara ove reči: Ovo je obaveza koju zahteva Bog milosti i saosećanja da svaki put budeš opran od prljavštine koju su ostavili putevi greha i pobune kojima si hodio.

6. Stopala anđela, piše Pseudo-Dionisije Areopagit, su slika njihove brzine i onog snažnog i večnog kretanja koje ih nosi prema božanskim stvarima; zato nam ih je teologija predstavila sa krilima na stopalima.

7. Ono što mi u Evropi nazivamo zamotana stopala je bilo povod za bezbrojne pretpostavke, od kojih su neke više ili manje tačne, a druge potpuno pogrešne. O toj tipično kineskoj temi izgleda da je ispravnije dati reč kineskom piscu Lin Ju Tangu koji je napisao ove redove: Priroda i poreklo izobličenja stopala nisu bili shvaćeni. Ukratko, u dobro prilagođenom obliku, taj običaj je predstavljao simbol sputavanja žena. Veliki konfučijevski pisac Či-Ksi iz vremena dinastije Song hvalio je tu praksu na jugu Fu Kijena, kao način za širenje kineske kulture i za pouku o razlikama između žena i muškaraca. Međutim, da je isključivi cilj bio sputavanje žena, majke verovatno ne bi tako rado obmotavale stopala svojih kćeri. Takvo izobličavanje naime, je pre svega bilo seksualne prirode. Nema sumnje da potiče sa dvorova raskalašnih kraljeva; sviđalo se muškarcima zbog njihovog kulta ženskih stopala i cipela, u njihovim očima fetiša ljubavi, a sviđalo im se i hodanje koje je takva izobličenost prirodno nametala njihovim partnerkama; što se njih tiče, one su po svaku cenu nastojale da steknu naklonost muškarca.

Obmotana stopala predstavljaju najvišu čulnu prefinjenost Kineza. Pored ženstvenog hoda, muškarac je počeo da obožava i mala stopala, da im se divi, da o njima peva, pa je od njih napravio ljubavni fetiš. Noćne papučice zauzele su važno mesto u erotskom pesništvu. Kult Zlatnog ljiljana nesumnjivo pripada području seksualne psihopatologije (La Chine et les Chinois, Pariz, 1937).

8. Prema psihoanalitičarima (Frojd, Jung i drugi) stopalo ima i faličko značenje, a cipela je ženski simbol; stopalo treba da joj se prilagodi. Stopalo je infantilni simbol falusa. Prema jednoj američkoj anketi o najprivlačnijim delovima tela, stopalu pripada peto mesto, nakon očiju, kose čitavog tela i stražnjice. Ali, te rezultate je lako osporiti. Profesor Hesnard ispravno kaže: Za muškarca normalne seksualnosti, erotska privlačnost tela željene žene nije banalna sinteza delova, nego struktura (Geštalt), to jest celina, sveukupnost čiji svaki element za zaljubljenog postoji samo onoliko koliko njegovo značenje kao dela pridonosi značenju celine čitave osobe (telesne i psihičke)... Erotsko pretpostavljanje stopala pokorava se toj strukturaciji ženstvenosti: ono ulazi u igru elemenata koji su vezani za fiksaciju, u proživljenom iskustvu subjekta, nekih detinjih doživljaja koji su se sačuvali u nesvesnoj psihičkoj aktivnosti zbog erotske nedozrelosti. Stopalo je bilo fetiš Retifa de la Bretona, a cipela je za njega bila snažan seksualni nadražaj. Ako se stopalo i ne javlja kao bitno žarište, ono je barem jedan od polova polne privlačnosti. Stopalo je erotski simbol, naročito moćan u dve krajnosti društva – kod primitivaca i kod prefinjenih.

U psihološkom razvoju deteta otkriće stopala igra važnu ulogu. Milovati nečija stopala, naročito ako su lepa, može kod neke dece da postanje prava strast; i mnogo odraslih priznaje da su sačuvali ostatke istog nagona, koji im izgleda obezbeđuje jako zadovoljstvo. Veoma je čest interes koji neke majke pokazuju za prste na stopalima svoje dece i iskazuju ga strastvenom i gotovo neverovatnom žestinom; svakako je reč o vrlo značajnom seksualnom faktoru. Kod muškarca, koji je u seksualnom pogledu normalno razvijen, faličko značenje stopala smanjuje se kao posledica objektivacije vlastitih funkcija koje su svojstvene svakom organu i svakom udu subjekta.

9. Prema Polu Dilu stopalo je simbol snage i duše, pošto je uporište uspravnog položaja koji je karakterističan za čoveka. Ranjivo stopalo (Ahilej), hromost (Hefest) i svaka izobličenost stopala otkrivaju slabost duše.''

 

[*~Anti~*]

KOLENO

’’Bambare, koji koleno nazivaju čvorom štapa glave, postavljaju u njega sedište političke vlasti.

Pridružuju se tako brojnim drevnim predanjima po kojima je koleno glavno sedište telesne snage... simbol čovekovog autoriteta i njegove društvene moći. Otud i smisao izreka: saviti koleno – poniziti se; prisiliti nekog na kolena – nametnuti nekom svoju volju, štaviše, ubiti ga; kleknuti pred nekim – dokaz odanosti, obožavanja; u kolenima bogova – u njihovoj vlasti; dotaći kolena – zatražiti zaštitu, i tako dalje. Već je Plinije Stariji upozorio na religiozno značenje kolena, simbola moći.’’

 

[*~Anti~*]

RUKA

''1. Ruka je simbol snage, vlasti, pružene pomoći i zaštite. Ona je i oruđe pravde: ruka koja drži vlast određuje kaznu osuđenicima.

Prema Pseudo-Dionisiju Areopagitu ramena, ruke i šake predstavljaju sposobnost da se radi, deluje i izvrši. U egipatskim hijeroglifima ruka je opšti simbol delovanja. Indijski bog Brama, koji upravlja radnjama prikazivanja, predstavlja se sa četiri lica i četiri ruke, koje označavaju njegovu svuda prisutnu i svemoćnu delatnost; i Ganeša, bog znanja slonovske glave, se isto tako predstavlja sa četiri ruke. Više ruku okružuju Šivu dok igra.

2. Ruka je sredstvo kraljevske uspešne aktivnosti u smislu podsticanja, ravnoteže, podele ili ruke pravde. Irski mitološki tekstovi i označavaju je rečju ruka (lam). Kralj-sveštenik Nuah, kome je u prvoj bici kod Mang Tureda protiv Fir Bolga odsečena ruka, ne može više da vlada, pa ga zamenjuje Bres (jedan od fomora), čija je vladavina kobna. Irski dostojnici su tražili od Bresa povratak nezavisnosti, pa se Nuah vraća na presto, ali tek pošto mu je lekar Diankekt napravio protezu, srebrnu ruku (srebro je kraljevski metal). Jedan irski reljef iz hrišćanske epohe prikazuje Nuaha kako zdravom rukom drži odsečenu. Deo mitološke sheme nalazi se i u bretonskoj legendi o svetom Melaru (ili Meloaru).

3. Bambare ruku, a posebno njen donji deo sa ispruženim prstima, smatraju za produžetak duha. Međutim, lakat, ishodište radnje, božanske je naravi, dok su usta, kroz koja se iskazuje inteligencija, najljudskiji organ. Zato u osnovnom pokretu, kojim čovek ustima prinosi hranu, donji deo ruke, srednji prostor između lakta i usta, simbolizuje ulogu duha, posrednika između boga i čoveka. Otud i važnost lakta kojim se meri udaljenost čoveka od boga. Lakat kod Bambara iznosi dvadeset i dva prsta, a taj broj odgovara celokupnosti kategorija stvaranja i zato predstavlja univerzum. Bambare tvrde da je lakat najveća razdaljina na svetu. Razmak koji čoveka deli od njegovog stvoritelja ispunjen je rukom, to jest duhom, samo zato što je isti broj mera za ruku i za stvaranje. Jedna poslovica kaže da usta nikad ne uspevaju da dohvate lakat, a Bambare time iskazuju transcendentalnost boga. Isti taj simbolizam je objašnjenje zašto kod Bambara stavljanje ruke iza leđa izražava čovekovu podređenost božanskoj volji.

4. U hrišćanskoj liturgiji uzdignute ruke označavaju prizivanje svevišnje milosti i otvorenost duše Božjim dobročinstvima. Pokret potiče iz opšte simbolike, a da ne gubi ništa od originalnosti svojstvene svakoj veri. Govoreći o egipatskom Ka, andre Virel otkriva suštinski smisao pokreta: uzdignute ruke su izraz pasivnog prijemčivog stanja. Telesna radnja prepušta mesto duhovnom učešću. Otvaranje ruku nad faraonovom glavom isto je što i otvaranje rogova nad glavom svete životinje. U oba slučaja otvaranje uslovljava i označava primanje kosmičkih sila: Čovekovo nebo učestvuje u nebu univerzuma.

Podignute ruke onih koji se predaju, ratnih zarobljenika ili uhvaćenih zločinaca, očigledno su mera opreza koju nameće pobednik, da se protivnik ne bi poslužio sakrivenim oružjem. U dubini one označavaju i čin podređivanja, poziv na pravednost i na milost: pobeđeni se prepušta volji pobednika. Sam se neće braniti. To je pokret predavanja i prepuštanja. Onaj koji ga izvodi postaje pasivan, prepušten volji svog gospodara.''