Извињавам се што упис раздвајам, разлог је форумско ограничење његове максималне дужине.
Није проблем што је неко прихватио део туђег културног обрасца, већ што је свој нови идентитет доказивао и доказује непрестаним сатирањем старог, како код себе тако и код других који су задржали стари идентитет, јер га подсећају на конвертизам. Ово наравно изазива реакцију са друге стране, која такође може бити непримерена, и пукотина се претвара у непремостиву провалију.
На жалост, реалност последица турске окупације смо видели и искусили, а реалност последица језичке окупације тек треба да искусимо, а обриси се већ назиру, погледајте само овај форум, па да ли оваквих расправа има у још неком народу, туђе или своје, окупаторско или не, једно писмо или два?
Како ће било шта конструктивно да уради нација која оволико енергије троши на овакве ствари, па то ниједан народ на свету не ради, ја стално инсистирам да нико други нема два писма, нема оваквих сатирућих дилема.
Жиг конвертитства је нешто што колективно сви носимо, јер нисмо део истог културолошког обрасца као и стари Словени, већ смо прихватили (у извесној мери), једни грчки, а други латински. Доласком Турака, неки прихватају и турско-арапски. Данашњом глобализацијом, многи прихватају и англо-амерички.
Ћирилица је наше национално добро и наше национално писмо, једино што треба спречити је то да се нешто што се не користи аутоматски и одбацује. Ако прелазимо на централно грејање, нећемо бацити калорифер на улицу, већ ћемо га очистити, ставити у кутију и оставити негде по страни, проверавајући с времена на време да ли је исправан и чист. Ако га бацимо, доћи ће неко други и однеће га својој кући и тврдиће да је одувек био његов.
Према склоности ка конвертитству и поимању самог појма конвертитства се мора имати озбиљан и далековид став. Мора се јасно увидети шта представља један минимум националног заједништва. Ако, на пример, сматрамо да је православље један од критеријума припадништва српској нацији, онда из ње изузимамо Србе који нису били хришћани, изузимамо силне католике од времена Немањића (и у њиховој држави) до 20. века, изузимамо атеисте и било кога другог са било којим другим верским или духовним погледима. Ако је неко ко се служи латиницом свестан Србин, чак преферира латиницу, а још притом и аргументује свој став до танчина, а своју оданост и посвећеност роду непрестано потврђује (као, на пример, Мркаљ), ко онда сме да у питање о писму у разговору са њим потеже елемент националног и приче о конвертитству?
Зато се треба чувати усамљеничких борби и ратова са ветрењачама. У овој конфузној ситуацији није потребно Србе поларизовати на оне "праве" који пишу ћирилицом и на оне који су већ једном ногом постали "конвертити" јер пишу латиницом. Треба вршити своју просветитељску делатност афирмацијом, а не негацијом; афирмацијом ћирилице, а не негацијом латинице. Наравно, треба и политички деловати како би се ситуација јасно дефинисала на државном нивоу, јер је овакав рад бесмислен. Устав по овом питању, нажалост, није довољно јасан, није довољно општ и обавезујућ, а латиница је у јавној сфери и приватној употреби доминантно писмо. За то није крив појединац који се њоме служи, ма био он трговац на пијаци који латиницом исписује име свог производа или био он један од писаца Правописа и не може се деловати изазивањем осећаја кривице и индивидуалним оптужбама за противуставну делатност или издају националног идентитета код појединаца са којима се тренутно расправљамо, које смо приметили или које смо узели на зуб.
Па какве везе има и ако је ђуриница, па Ђ.Д. је био први секретар ЈАЗУ у Загребу, зар је битно које националности је био?
Ако Срби католици нису писали Гајевим абецедним саставом, тек онда не разумем која је историјска подлога својатања гајевице?
У једном Загребу који је био центар и српског културног живота, немојте то никако заборавити. То што су Срби доживели егзодус и холокауст на том подручју, па данас не представљају тамо никакав фактор, не може их избрисати из историје тог града. За Даничића је битно којим се језиком бавио и која су му била убеђења и схватања у вези са тим језиком и у које је сврхе радио. Случајно му је и националност српска, али он се бавио српским језиком, језиком (и) Срба.
Ако ћемо прецизно до краја, Гајев абецедни састав не постоји, већ постоје само гајева слова (Đ не спада у њих). На пример, да ли је израз "na primjer" написан словима Гајеве латинице или словима неког другог латиничног писма? Модерна латиница даје само другачија (иста или слична) графичка решења за карактеристичне словенске гласове. Није у питању засебно писмо. Ми када кажемо да је ћирилично писмо наше традиционално писмо, сигурно не мислимо на традицију од краја 19. века до данас, већ мислимо на ћириловску традицију од 9. века. То да ли је у средњем веку неко избацио слово Ѫ, неко уместо Ѣ писао Е или IЕ, неко додао Љ и Њ, а други додао Э, не чини та писма петровицама и ђорђевицама, нити прекида историјски континуитет писма. За подручје српског језика је у 19. веку уобличена и стандардизована једна варијанта ћириличног писма и једна варијанта латиничног писма. Латинична је традиција, а поједина решења и мале измене се ту само уклапају, не треба од муве правити слона.
Извините, али ја и посматрам и том смислу, у смислу аката, декларација, указа итд.. Мали Иђош и јесте српска општина, јер се према законима Србије налази у Србији, Арпад је и био срски рукометаш јер има држављанство Србије итд.. Ја свакако не мислим да је слово Ш или А српско слово или српски глас, али српски језик, као и српско писмо ипак постоје, као и толики други језици и писма...
Зато и говорим о значењу придева. Придев "српски" не мора бити везан за српску националну карактеристику, већ и за државу Србију, српски језик итд. И Дрвар и Мали Иђош су српски градови, само што је један српски у једном смислу, а други српски у другом. Када говоримо о писму, говоримо о писму језика, писму државе, писму нације итд.
А зар ти мене ниси убеђивао до малопре да су ми добро рекли да је гајевица наше писмо јер је користимо?
Како си сад одједном променио мишљење, па чак тврдиш да ћелава гајевица није ни писмо, па макар који да је разлог што је пишемо?
Није у питању стандардно писмо. На пример, не можете писање малим словима и без знакова интерпункције називати засебним писмом. Нити писање српског језика руским или грчким словима. Овде се ради о довијању, о писању словима енглеског алфабета (у нестостатку техничке могућности или знања) на онај начин да највише личи на нашу латиницу. На пример, да мени на тастатури не раде тастери за слово О и 3 и да уместо њих пишем бројеве нулу 0 и три 3 и напишем "3ак0н" и "03ак0њен", тиме не пишем никаквим ћелавим или чупавим писмима, већ само пишем онако како ми је могуће.
Не тврдим
ја да писање коришћењем искључиво словима енглеског алфабета није засебно писмо (још мање стандардно писмо), оно заиста то и није.
Руси у Бугари пре свега користе пресловљавања за своје (тј. међународне) потребе, нажалост ми и они смо небо и земља када је питању чување писма.
Што се тиче стандардног писма, ја се овде само подсмевам онима који имају двоструке стандарде. Исти ти који тврде да је гајевица наша јер је то наша реалност, има је по улицама (ту аргументацију користи и академик Клајн), одједном запене као бесни кад им се помене ћелава гајевица. У чему је ствар, зашто једна може, чак и уз кршење Устава и закона у многим областима, а друга је непожељна?
Не постоје Бугари под утицајем латинске културе, већ само под утицајем грчке и словенске, Бугарска никад није покушавала своју експанзију на католичке крајеве и уједињавање "Бугара све три вере" (јер имају само једну) и ни не постоји верзија бугарске латинице. Не ради се ту ни о каквом чувању, Бугарска једноставно нема нити стандардно латинично писмо прилагођено бугарском језику, нити латинично писмо које је било у државној употреби. На примеру Срба и Србије, од 19. века постоји стандардно латинично писмо српског језика, а од 1918. године (изузимам период 1815-18 као период кад српска власт у Србији није ни постојала) то се писмо примењује и на територији Србије и млади нараштаји њему уче од 8. године. То је битна разлика, Бугари немају на шта да пређу, немају ни "своју" ни "окупаторску" бугарску латиницу, већ би морали нову и да измисле и да уведу. У Србији се она уводи већ 70 година, а Србима ван Србије је добро позната и од раније.
Понављам, небитно је да ли неко писмо уводи "окупатор" или га осмишљава странац када је у питању функционалност, распрострањеност, познатост и масовност тог писма.
"субјективне оцене су небитне"....
