Ево, један мали цитат из изванредне књиге
4. ВУК КАРАЏИЋ: СВЕТИ САВА НИЈЕ ГОВОРИО СРПСКИ!
Не само порекло, већ и особине првог словенског језика, важно је знати због одговора на следеће питање:који књижевни језик су користили Срби кроз читав средњи век? Извести логичан закључак да су Срби имали српски књижевни језик, као што су Бугари имали бугарски, Руси руски, итд, за лингвисте после Вука Караџића ипак није било могуће. Прва заблуда њих је повукла у море заблуда, због чега српска наука о језику ни дан-данас, 1994. године, не признаје да су Срби икада имали посебан књижевни језик. Према њој, тај језик се до XII века зове ''старословенски'', а од XII до XVIII ''црквенословенски'', "српскословенски" и "српска редакција словенског језика". За време од XVIIIдо средине XIX
века дали су му више имена: "црквеноруски", "словеносрпски", "славјаносрпски" и "славјаносербски". Тада је наступио Вук Караџић са новим именима: "српскохрватски", "хрватскосрпски", "српски или хрватски" и "хрватски или српски" језик. И мада се Југославија распала пре три године, српска наука о језику се још није изјаснила о овим називима, тако да су "Бечки договор" из 1850. и "Новосадски договор"из 1954. године практично још на снази.Зашто, дакле, према српским лингвистима од Вука Караџића наовамо, никада није постојао самосталан српски књижевни језик, иако, у ствари, нема сумње да он као такав живи већ 11 векова?У основи неспоразума је непризнавање српског порекла првог словенског књижевног језика, али то питање није од пресудног значаја. И да тај први књижевни језик није био српски, мада му је у најмању руку морао бити веома сличан, јер су тада и још кроз дуги низ векова сви словенски језици били налик један другом, неспорна је чињеница да је на српским подручјима он коначно посрбљен најкасније у XII веку, што признају и послевуковски лингвисти. (То је она њихова "српска редакција старословенског језика".) Али, чему та замршена формулација, уместо једноставног признања да је најкасније језик великог жупана Немање и Светог Саве био српски?Зато што, кажу, то није био народни језик. Од Вука Караџића створена је теорија о тзв. двојству српског језика кроз свс те векове, до коначне појаве "оца писмености". Према тој теорији, Срби су имали два језика: "црквенословенски", итд, на једној страни, и "народни" на другој. Само тај други језик је наводно био српски. Зато су потиснули онај први, уместо њега на ниво књижевног језика уздигавши "српски народни језик". Али, "српском народном језику" онда одмах одузимају посебно српско име и проглашавају га "српскохрватским језиком", тако да отада, према вуковској језичкој школи, Срби немају ни књижевног ни народног језика.Ево како то у једном свом чланку образлаже водећи српски, тј. српскохрватски, лингвиста последњих неколико деценија, академик Павле Ивић:"Српска култура била је тада оријентисана ка цркви и православљу, што значи ка византијско-словенском кругу. Такав је био и језик. Друштвени поредак био је аристократичан: једино тако је могуће да и сам језик књижевности и учености буде приступачан само малом сегменту друштва. С друге стране, феудални световњаци су у својим правним и управним документима употребљавали народни језик, јер им је само он могао обезбедити прецизности јасност коју су морале имати исправе имовинске садржине. Тако је у српској писмености настало језичко двојство. које је постојало све до XIX
века.После пада под Турке угасило се српско племство, а црква је остала као једини политички фактор ван турских власти. Улога цркве је тако добила на значају, а тако и црквени језик. Исправе на народном језику више није издавао нико".Поставља се, најпре, питање зашто је само "тада'' српска култура била оријентисана ка цркви, православљу и византијско-словенском кругу, а не и после Вука Караџића и данас? Где је српска култура усмерена од тог доба? Уместо цркви и православљу од Вука Караџића српска култура је окренута атеизму или католичанству, а уместо византијско -словенском кругу тзв. аустријском словенству и утицајима западне цивилизације. То Павле Ивић не каже отворено, али, видећемо, неки други лингвисти су веома изричити.Даље произилази да је Српска православна црква намерно замршивала и тајила језик, како би "књижевност и ученост били приступачни само малом сегменту друштва". Ивић ту мисао нарочито наглашава у следећем цитату из истог чланка:"Тај су језик најбоље знали и њиме се најуспешније служили монаси и свештенство, људи који су га употребљавали у обављању својих свакодневних дужности. Такав језик био је неодвојив од превласти цркве у култури, али он је објективно и подржавао ту превласт".Погрешност теорије академика Ивића још је очигледнија ако се овоме дода и његова следећа теза, да је на другој страни властела употребљавала "народни језик", односно да је између цркве и властеле постојала борба за превласт на културном пољу! Код свих лингвиста нећемо наићи на баш овако формулисане теорије о српској култури пре Вука Караџића. Напротив, рекли бисмо да већина цркву ставља уз властелу, уз "вишу класу", како је то писао сам Вук, и тек онда је супротставља "народу". Али, код свих је присутан класни моменат, онако како га је на марксистички начин дефинисао још Вук Караџић револуционарних 1848-их година у свом чланку "Виша класа нашега народа". Сви, дакле, "народном језику" супротстављају "ненародни језик" "више класе". А како су управо припадници више класе", од Светог Саве преко деспота Стефана до грофа Ђорђа Бранковића, исписали најлепше странице српске књижевности тога доба, то је због њихове припадности "вишој класи" морала да страда читава та књижевност са својим језиком-српским књижевним језиком. 3ато према том језику и књижевности постоји велика одбојност, насупрот привлачности према "народном језику", која поред осталог резултира и његовим кршћењем погрешним именима. Наравно, има још много последица, као што је потцењивање вековима стваране културе, чак толико да у народу који се назива светосавским ни сва дела Светог Саве још нису преведена и објављена.
