То би требало да буде, али независност не постоји у овом друштву а због слободе ума те третирају као будалу. Моја конкретнија сатисфакција би можда била алкохолизам јер би ме то чинило срећним, или смрт, али неће људи ништа дозволити.
То је скроз поредљиво. Сиромах тешко да ће бити психички скроз здрав. Људи који су физички болесни добијају емпатију, подршку, има се разумевања према њима, док људи који су психички болесни или који су само неуспешни добијају додатно уништавање психичког здравља, насиље.
Људи који су физички болесни имају две основне препреке, физичку бол (која и не мора да постоји а и за које постоје лекови), и друштвено ограничење јер не могу да функционишу као и сви други, морају рецимо да леже, не путују, не живе живот, притом има се разумевања према томе и добијају друштвену подршку. Да ли неуспешни људи немају баш исти тај други део проблема? Сиромашан је друштвено ограничен, нема права да живи, али још га и нападају.
Психичке болести се обично не разумеју, а алкохолизам која је исто болест се чак и осуђује, зато те ствари нисам ни урачунао.
Имати душевни мир је и већи успех од ових класичних успеха. Сви јуре успех да би били поштовани, да би били слободнији, да би мање имали проблема. Ако си неуспешан биће ти угрожен душевни мир. Ја сам некад био скоро потпуно неамбициозан, чак је и то проблем јер се осуђују неамбициозни људи.
Огромна је разлика између тога учити нешто из хобија и учити на начин како неко други хоће. Ја обожавам да читам о разним стварима, када сам ишао у школу свашта сам знао унапред, али увек сам мрзео школу јер ауторитети нису поштени и јер треба бити комуникативан.
Зато друштво и треба да олади према осуђивању појединаца ако они не чине штету ником. Нико не може да зна зашто је неко овакав или онакав. Али то људи нон-стоп раде.
Мене људи баш и подсећају на псе (које исто не волим а волим иначе животиње), исто онако лају на слабије и улизују се јачима, и заједничка агресивност. То сам одавно сконтао. Није ни чудо што су људи и пси тако повезани као врсте, сличности се привлаче.
Ја сам психолошки као мачка, психолошки независан и реципрочан. И обожавам мажење. Као дете сам баш исто улазио у кутије, и слично, чак се једино мачака нисам плашио иако сам се плашио готово свих животиња, као баш мало дете сам имао и "девојку" мачку са улице, тако сам је као сматрао.
Ја тражим девојку, убих се потребом да се зближим са неким, и ништа. Али наслушап сам се безброј осуда које нисам тражио, ја од тога бежим а немам начина, људи ће сами да те нађу за то. То је проблем.
Друштвено тржиште је односи између непознатих људи који желе неку размену и која функционише по законима понуде и потражње. Нпр. ја тражим девојку, морам негде да је тражим, значи да бих се с неким упознао ја морам да дајем опис себе, да показујем све оно што имам да бих привукао неког, то показујем свима који су у истој ситуацији као ја али и многим другима. То је "љубавно тржиште", буквално је то - тржиште, толико лоше и понижавајуће као и било које тржиште, ти углавном добијаш не само одбијања него и критике гратис, а ти мораш даље и даље да будеш изложен том тржишту да би нашао некога. Слично као и тржиште рада, само оваква друштвена тржишта функционишу по неписаним правилима и са екстремном дозом разних дуплих аршина. Бити сам који тражи некога је прави пакао.
А о мени мисле све најгоре јер имам особине које се осуђују, и намере и циљеве које се исто осуђују.
Ја и даље морам да будем изложен том тржишту да бих нашао неког ко је добар. Никако ето нећу наћи девојку, али пошто су такве ствари прожете дуплим стандардима ја имам јако пуно материјарала да то откривам другима, тако можда не повећавам себи шансу али могу да повећам себи сличнима.
Никад нисам ни стигао до конкретне приче, једино до лекова. Али само прича и не може да ми помогне.
Хвала, желим и ја теби
