Znanje, socijalne veštine, i uspeh u životu

Ја на фејсбуку читам свашта, па увек наилазим кад је нека објава или вест како је неко сиромашан, десила се нека трагедија због тога или једноставно траже помоћ, увек у коментарима наилазим на страшне осуде и неразумевања, иако ти људи нису у праву. У проблемима можемо сви да будемо. Једном сам запамтио један коментар "кад видиш да нема шутни га да нема још више", то је само један од 10 000 сличних коментара које сам икад видео. Осуде и јер је неко геј, или што је неко овакав или онакав. Осуде кад неко хоће да се убије. Осуде у групама за упознавање кад код неко тражи девојку. Углавном нису у праву са осудама јер су то углавном ситуације где предмет осуде не чини штету другима.

Јел ја онда треба да волим такве људе?? Не могу да волим неког ко насиљем чини неправду.

А ја сам самац који тражи девојку, буквалмо сам приморан да зависим од туђих мишљења да бих видео какве су ми шансе. Кад си сам теби су друштво у ствари сви непознати људи. Кад сам флертовао онлајн са неком девојком, знате како ме тада баш нигде није било да ишта такво читам.

Ti tražiš devojku kojoj je bitno da ti imaš stan, da budeš uspešan, da joj plaćaš
letovanja. A ne želiš takvu devojku i onda ne možeš ni da nađeš devojku.
Ја такве девојке не тражим али скоро све су такве.


Jel postoji bar jedna devojka na ovom svetu koja nije takva?
Има вероватно али то је реткост.
 
Ništa nemam protiv čoveka, već protiv nekih njegovih negativnih uverenja.
Jeste sve lepo objasnio. Sam pita, sam i odgovara. Samo treba pažljivo
da pročita šta je napisao.
Da. Ali
То би требало да буде, али независност не постоји у овом друштву а због слободе ума те третирају као будалу. Моја конкретнија сатисфакција би можда била алкохолизам јер би ме то чинило срећним, или смрт, али неће људи ништа дозволити.


То је скроз поредљиво. Сиромах тешко да ће бити психички скроз здрав. Људи који су физички болесни добијају емпатију, подршку, има се разумевања према њима, док људи који су психички болесни или који су само неуспешни добијају додатно уништавање психичког здравља, насиље.

Људи који су физички болесни имају две основне препреке, физичку бол (која и не мора да постоји а и за које постоје лекови), и друштвено ограничење јер не могу да функционишу као и сви други, морају рецимо да леже, не путују, не живе живот, притом има се разумевања према томе и добијају друштвену подршку. Да ли неуспешни људи немају баш исти тај други део проблема? Сиромашан је друштвено ограничен, нема права да живи, али још га и нападају.

Психичке болести се обично не разумеју, а алкохолизам која је исто болест се чак и осуђује, зато те ствари нисам ни урачунао.



Имати душевни мир је и већи успех од ових класичних успеха. Сви јуре успех да би били поштовани, да би били слободнији, да би мање имали проблема. Ако си неуспешан биће ти угрожен душевни мир. Ја сам некад био скоро потпуно неамбициозан, чак је и то проблем јер се осуђују неамбициозни људи.



Огромна је разлика између тога учити нешто из хобија и учити на начин како неко други хоће. Ја обожавам да читам о разним стварима, када сам ишао у школу свашта сам знао унапред, али увек сам мрзео школу јер ауторитети нису поштени и јер треба бити комуникативан.



Зато друштво и треба да олади према осуђивању појединаца ако они не чине штету ником. Нико не може да зна зашто је неко овакав или онакав. Али то људи нон-стоп раде.


Мене људи баш и подсећају на псе (које исто не волим а волим иначе животиње), исто онако лају на слабије и улизују се јачима, и заједничка агресивност. То сам одавно сконтао. Није ни чудо што су људи и пси тако повезани као врсте, сличности се привлаче.

Ја сам психолошки као мачка, психолошки независан и реципрочан. И обожавам мажење. Као дете сам баш исто улазио у кутије, и слично, чак се једино мачака нисам плашио иако сам се плашио готово свих животиња, као баш мало дете сам имао и "девојку" мачку са улице, тако сам је као сматрао.



Ја тражим девојку, убих се потребом да се зближим са неким, и ништа. Али наслушап сам се безброј осуда које нисам тражио, ја од тога бежим а немам начина, људи ће сами да те нађу за то. То је проблем.



Друштвено тржиште је односи између непознатих људи који желе неку размену и која функционише по законима понуде и потражње. Нпр. ја тражим девојку, морам негде да је тражим, значи да бих се с неким упознао ја морам да дајем опис себе, да показујем све оно што имам да бих привукао неког, то показујем свима који су у истој ситуацији као ја али и многим другима. То је "љубавно тржиште", буквално је то - тржиште, толико лоше и понижавајуће као и било које тржиште, ти углавном добијаш не само одбијања него и критике гратис, а ти мораш даље и даље да будеш изложен том тржишту да би нашао некога. Слично као и тржиште рада, само оваква друштвена тржишта функционишу по неписаним правилима и са екстремном дозом разних дуплих аршина. Бити сам који тражи некога је прави пакао.

А о мени мисле све најгоре јер имам особине које се осуђују, и намере и циљеве које се исто осуђују.



Ја и даље морам да будем изложен том тржишту да бих нашао неког ко је добар. Никако ето нећу наћи девојку, али пошто су такве ствари прожете дуплим стандардима ја имам јако пуно материјарала да то откривам другима, тако можда не повећавам себи шансу али могу да повећам себи сличнима.



Никад нисам ни стигао до конкретне приче, једино до лекова. Али само прича и не може да ми помогне.



Хвала, желим и ја теби 🌹
Brt koji briljantni komentari. Nadam se da nećeš zameriti što sam slobodan da te hvalim. Ne mislim da sam u bilo kom pogledu kvalifikovan da te ocenjujem, osim što sam uveren da sam bar duplo stariji od tebe.

Devojke. Naravno da mi ni ćerka odavno više nije mlada devojka. Šta sam zapamtio: nisam tražio devojku za devojku. Upoznavao sam ih i imao drugarice i prijateljice (imam ih još i matore su koliko i ja) i tek posle devojke.

Možda su se stvari i odnosi promenili. Ne znam.
Znam da ne podnosim ambiciozne ljude. A volim i imam i mačke i pse.
 
За успех је потребно имати и знање и социјалне вештине. Социјалне вештине су чак и битније за успех. Да није тако, интелигентни аутистични људи пуни знања о некој теми би били једни од најуспешнијих људи. Али нису, они су инвалиди и јако лоше пролазе у животу.

Мислим да је то огромна неправда. Да ли више волите да учите или да се дружите и забављате? Већина више воли то друго, учење је углавном смор и нужно зло.

Где је ту неправда? Знање се добија на непријатан начин а социјалне вештине се углавном добијају на пријатан начин. Социјалне вештине су битније од знања за успех. Испада да неко ко се мучио и стицао знање да ће лошије проћи у животу од оног ко је уживао дружећи се. Испада да су социјално невешти људи неуспешни у животу јер се нпр. нису проводили, имали љубав, и слично, јер нису уживали са другима.

Још већа неправда је, јако неподношљива, да се социјално вешти људи изд*кавају над социјално невештима у смислу "ја сам се мучио да бих успео", што је полуистина која се представља као апсолутна истина, и каже им се да се нису довољно трудили, што је лаж, јер заправо јесу, много више су се мучили. Људи свесно или подсвесно обожавају да друге гледају како се они труде без успеха и уживају у туђим фрустрацијама (јер то је можда једна од најгорих ствари у животу) да би се осећали још успешнијим, јер људе од животиња једино разликује то што су само похлепнији, кварнији, и знају да причају људским језиком. А када неко себи каже "НЕЋУ више труд за џабе" такве јако осуђују и буквално терају те људе да поново праве грешку из које су научили, да би кварна већина могла да се слади и уздиже јер они тако доживљавају фрустрације на које су вербалним насиљем приморани. Лењост се сматра лошијом стварју од преваре, и коју треба максимално осуђивати, а то је само оштећен систем награде и казне и начин заштите од даљих фрустрација које настају узалудним мучењем. Људи су екстремно покварена врста, то су чињенице.

Која је сатисфакција за људе који су мање битне вештине (знање) стицали на тежи начин, а да психички не прсну од лошег пролажења и туђих стајања на муку и на најосетљивије место?
Потпуно погрешно постављено.
 

Back
Top