За успех је потребно имати и знање и социјалне вештине. Социјалне вештине су чак и битније за успех. Да није тако, интелигентни аутистични људи пуни знања о некој теми би били једни од најуспешнијих људи. Али нису, они су инвалиди и јако лоше пролазе у животу.
Мислим да је то огромна неправда. Да ли више волите да учите или да се дружите и забављате? Већина више воли то друго, учење је углавном смор и нужно зло.
Где је ту неправда? Знање се добија на непријатан начин а социјалне вештине се углавном добијају на пријатан начин. Социјалне вештине су битније од знања за успех. Испада да неко ко се мучио и стицао знање да ће лошије проћи у животу од оног ко је уживао дружећи се. Испада да су социјално невешти људи неуспешни у животу јер се нпр. нису проводили, имали љубав, и слично, јер нису уживали са другима.
Још већа неправда је, јако неподношљива, да се социјално вешти људи изд*кавају над социјално невештима у смислу "ја сам се мучио да бих успео", што је полуистина која се представља као апсолутна истина, и каже им се да се нису довољно трудили, што је лаж, јер заправо јесу, много више су се мучили. Људи свесно или подсвесно обожавају да друге гледају како се они труде без успеха и уживају у туђим фрустрацијама (јер то је можда једна од најгорих ствари у животу) да би се осећали још успешнијим, јер људе од животиња једино разликује то што су само похлепнији, кварнији, и знају да причају људским језиком. А када неко себи каже "НЕЋУ више труд за џабе" такве јако осуђују и буквално терају те људе да поново праве грешку из које су научили, да би кварна већина могла да се слади и уздиже јер они тако доживљавају фрустрације на које су вербалним насиљем приморани. Лењост се сматра лошијом стварју од преваре, и коју треба максимално осуђивати, а то је само оштећен систем награде и казне и начин заштите од даљих фрустрација које настају узалудним мучењем. Људи су екстремно покварена врста, то су чињенице.
Која је сатисфакција за људе који су мање битне вештине (знање) стицали на тежи начин, а да психички не прсну од лошег пролажења и туђих стајања на муку и на најосетљивије место?
Мислим да је то огромна неправда. Да ли више волите да учите или да се дружите и забављате? Већина више воли то друго, учење је углавном смор и нужно зло.
Где је ту неправда? Знање се добија на непријатан начин а социјалне вештине се углавном добијају на пријатан начин. Социјалне вештине су битније од знања за успех. Испада да неко ко се мучио и стицао знање да ће лошије проћи у животу од оног ко је уживао дружећи се. Испада да су социјално невешти људи неуспешни у животу јер се нпр. нису проводили, имали љубав, и слично, јер нису уживали са другима.
Још већа неправда је, јако неподношљива, да се социјално вешти људи изд*кавају над социјално невештима у смислу "ја сам се мучио да бих успео", што је полуистина која се представља као апсолутна истина, и каже им се да се нису довољно трудили, што је лаж, јер заправо јесу, много више су се мучили. Људи свесно или подсвесно обожавају да друге гледају како се они труде без успеха и уживају у туђим фрустрацијама (јер то је можда једна од најгорих ствари у животу) да би се осећали још успешнијим, јер људе од животиња једино разликује то што су само похлепнији, кварнији, и знају да причају људским језиком. А када неко себи каже "НЕЋУ више труд за џабе" такве јако осуђују и буквално терају те људе да поново праве грешку из које су научили, да би кварна већина могла да се слади и уздиже јер они тако доживљавају фрустрације на које су вербалним насиљем приморани. Лењост се сматра лошијом стварју од преваре, и коју треба максимално осуђивати, а то је само оштећен систем награде и казне и начин заштите од даљих фрустрација које настају узалудним мучењем. Људи су екстремно покварена врста, то су чињенице.
Која је сатисфакција за људе који су мање битне вештине (знање) стицали на тежи начин, а да психички не прсну од лошег пролажења и туђих стајања на муку и на најосетљивије место?
