Znamenitosti Beograda

[Nina]

ZGRADA PUTNIK

Zgrada na uglu Terazija i Dragoslava Jovanovića, podignuta je 1914. za potrebe banke Nikole Boškovića, u neposrednom okruženju najznačajnijih i najreprezentativnijih državnih zdanja – dvorskog kompleksa, budućeg doma Narodne skupštine, kao i ministarstava prosvete i pravde.

Projekat za to vreme izuzetno savremene poslovno-stambene višespratnice uradio je jedan od najznačajnijih nacionalnih arhitekata 20. veka, Nikole Nestorovića. Ova zgrada, shodno poziciji i vrednom neposrednom okruženju, koncipirana je kao reprezentativni objekat sa fasadama na kojima dominira bogata secesijska plastika. Poseban akcenat čitavoj arhitektonskoj kompoziciji davao je ugaoni motiv zgrade rešen u vidu uzanog erkera sa bogatom fasadnom plastikom

Ovaj raskošni erker kao i bogata fasadna plastika uklonjeni su tridesetih prošlog veka. Između 1929. i 1933. zgradu je otkupilo turističko preduzeće „Putnik”, za čije potrebe je adaptirana između 1939. i 1940. godine prema projektu arhitekte Đorđa Đorđevića.

Naredne intervencije na objektu izvedene su na samom kraju šeste decenije 20. veka, kada je prema projektu arhitekte Rajka Tatića 1959. dograđen jedan povučeni sprat, veoma pojednostavljene stilske obrade kako ne bi konkurisao postojećem korpusu objekta niti svojom volumetrijom vrednom okruženju. U okviru celine „Terazije” kojoj pripada i čini njen gradivni element, objekat je vrednovan kao delo arhitektonskih, urbanističkih i kulturno-istorijskih vrednosti, značajan u istorijskom razvoju i konačnom formiranju ovog dela grada. Posebnu vrednost predstavlja njegov podređen, ali skladan odnos sa kubetom Starog dvora, kao glavnim prostornim akcentom parnog fronta Ulice Dragoslava Jovanovića i dominantnim motivom poteza Terazije – Kralja Milana.
U toku je rekonstrukcija zgrade i vratice joj se se njen prvobitni secesijkia raskoš.Zgrada ce se pretvoriti u hotel .

izvor politika

 

[Nina]

STADION FK CRVENA ZVEZDA

Stadion Crvene zvezde, ujedno i sedište tog kluba, smešten je u Ljutice Bogdana 1a. U narodu je poznat pod imenom “Marakana”, a od decembra 2014. godine glasi „Rajko Mitić“, po prvoj Zvezdinoj zvezdi. Prethodno, zvanično ime stadiona bilo je „Stadion FK Crvena zvezda“.
Tokom Drugog svetskog rata, FK „Jugoslavija" se gasi, a osnivanjem FK „Crvena zvezda“, 4. marta 1945. godine, stadion nekadašnje FK „Jugoslavije“ ustupljen je Crvenoj Zvezdi

Marakana je građena od 1960. do 1963. godine. Zamenila je stari drveni stadion koji je izgradjen 1927 g.
Dimenzij stadiona su, 110 x 73 m.Podlogaje trava
Prvobitni sportski teren koji je bio izgrađen na ovoj lokaciji bio je u vlasništvu fudbalskog kluba “Jugoslavija”, sa drvenim tribinam. Većina gledalaca morala je da stoji, čak je postojao i “stajaći kapacitet” koji je iznosio 20 hiljada mesta za stajanje. 27. decembra 1959. godine Crvena zvezda je odigrala poslednju utakmicu na svom starom stadionu. Ekipa Novog Sada bila je rival na oproštaju od dotrajalog igrališta.

Sa njim je otišao i deo fudbalske istorije. Na tom igralištu Moša Marjanović je dao gol Zamori, savladan je Planička, a posle Drugog svetskog rata odigrane su mnoge lepe i uzbudljive utakmice.
Kapije novog „fudbalskog hrama" zvanično su prvi put otvorene 1. septembra 1963. godine, na utakmici koju je Zvezda igrala sa Rijekom (2 :1), a toj utakmici prisustvovalo je 55 hiljada gledalaca, da bi rekord te jeseni bio zabeležen u derbiju sa Partizanom, kada je na tribinama bilo 74 hiljade duša.

Već naredne godine, kada je izgradnja stadiona potpuno završena, kapacitet je iznosio čitavih 110 hiljada gledalaca! Zbog svoje grandioznosti i velikog kapaciteta, navijači su sa pravom stadion poredili sa tada najvećim na svetu - „Marakanom" u Rio de Žaneiru.

U okviru stadiona postoje i centralna loža „Pet Zvezdinih zvezda" koja se sastoji iz pet segmenata, a svaki od njih nosi ime jednog od legendarnih Zvezdinih fudbalera (Rajko Mitić, Dragoslav Šekularac, Dragan Džajić, Vladimir Petrović Pižon, Dragan Stojković Piksi). Takođe, tu se nalazi i VIP 2 loža u kojoj su uglavnom smešteni prijatelji i sponzori kluba. VIP 3 loža je uglavnom namenjena veteranima i ljudima koji su obeležili Zvezdinu istoriju.
Prvi gol na Zvezdinoj “Marakani” postigao je Trifun Mihajlović, u susretu pionira Zvezde i Jedinstva iz Zemuna, predigri prvenstvenog meča sa Rijekom. Prvi zvanični, prvoligaški pogodak, delo je Riječanina Vukoja, dok je prvi gol za seniorski tim Crvene zvezde postigao Dušan Maravić, na istoj utakmici.

Najveći broj gledalaca bio je 23. aprila 1975. godine sa Ferencvarošom na utakmici polufinala Kupa pobednika kupova. Tada je prodato 96.070 ulaznica mada se procenjuje da je na stadionu bilo oko 110 000 gledalaca, koliki je kapacitet stadiona tada bio.
Na Marakani je bilo odigrano finale Kupa šampiona 30. aprila 1973. godine između Ajaksa i Juventusa (1-0). Tada je utakmici prisustvovalo 91.564.
U međuvremenu, ta brojka je drastično smanjena. Prateći modernizaciju i istovremeno ispunjavajući zahteve Evropske fudbalske Unije, u cilju povećanja komfora navijača i njihove bezbednosti, ukinuta su stajaća mesta na stadionu. Postavljene su stolice na sve četiri tribine, tako da danas kapacitet stadiona zvanično iznosi 55.538 sedećih mesta.

Pored samog terena stadion ima mnoge prateće sadržaje (pomoćni tereni, medicinski centar) kao i muzej FK Crvena zvezda.
wikipedija i sajt CZ

 

[Nina]

STADION FK PARTIZAN

Stadion FK Partizan iz Beograda je posle stadiona FK Crvena Zvezda najveći fudbalski i atletski stadion u Srbiji. Nalazi se na Opštini Savski Venac u ulici Humska br.1

Stadion Partizana je objekat sa najdužom sportskom tradicijom u Jugoslaviji. Nalazi se na mestu gde je pre Drugog svetskog rata bilo igralište šampiona BSK-a - Beogradskog Sportskog Kluba. Neposredno po završetku rata, započeta je izgradnja novog stadiona baš na tom mestu. 9. oktobra 1949. godine je na njemu odigrana prva utakmica između Jugoslavija i Francuske (1:1) u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1950.Zvanicno Stadion je otvorio Peko Dapčević 22. decembra 1951. Stadion je od polovine pedesetih do 1987. korišćen kao cilj godišnjeg festivala zvanog „Dan mladosti“. Svakog 25. maja, „Štafeta mladosti“ je predavana Josipu Brozu Titu, predsedniku Jugoslavije.

Stadion je nekoliko puta doživeo manje adaptacije, to se pre svega odnosilo na tehnička rešenja. Prvo su stubovi za reflektore sa atletske staze prebačeni na spoljni gabarit. Ozbiljnija rekonstrukcija je bila 1962. za potrebe Evropskog prvenstva u atletici. Krajem 70-ih i početkom 80-ih došlo je do većih ulaganja u stadion.

Stadion Partizana je imao kapacitet od 62.000 gledalaca pre nego što je UEFA usvojila nova pravila o bezbednosti. Renoviran je tokom 1998. i sada ima 32.710 mesta. Igralište ima dimenzije 105 x 70 m, dok su dimenzije stadiona sa tribinama 236 m x 150 m.Tribine imaju 30 redova sedišta i postoji 30 ulaza za gledaoce. Najviša tačka stadiona je na visini od 21 m, a najudaljenija mesta gledališta su na rastojanju od 236 m po dužini (sever-jug) i 150 m po širini (istok-zapad).U planu je i i zgradnja novog stadiona.

Novi stadion će moći će da primi oko 60.000 posetilaca i obuhvataće hotel sa 5 zvezdica, veliki podzemni poslovni centar, parking, bioskop, 9 teniskih terena i oko 400 stanova.

FK Partizan je osnovan 4. oktobra 1945, kao deo Jugoslovenskog sportskog društva.Klub je u pocetku formiran pod okriljem Jugoslovenske Narodne Armije, a stadion Partizana je dugo nosio ime Stadion JNA. Pocetkom 1950ih je postao nezavistan od vojske. Prvu medunardonu utakmicu je odigrao 6. decembra 1946. protiv CSKA iz Moskve.

Trenutne boje Partizana su crna i bela, nakon plave i crvene tokom prvih 13 godina.

Navijači Partizana, popularno nazvani „grobari“ svoj stadion nazivaju „Fudbalski hram“. Na ovom stadionu svoje zvanične utakmice igra i fudbalska reprezentacija Srbije.

Partizanov gradski rival je Crvena zvezda i utakmice izmedu ova dva rivala se nazivaju „veciti derbi“. Ove utakmice su uvek bile željno išcekivane i vrlo spektakularne, ali zbog slabijeg kvaliteta fudbala u poslednjim godinama, kao i velike kolicine nasilja i huliganizma, je izazvao pad posecenosti. Derbi igran 11. maja 2005. u polufinalu kupa Srbije i Crne Gore je posetilo 8.000 gledalaca, što je najmanje u istoriji. Najveca posecenost je bilo oko 108.000 gledalaca. Iako je prvi derbi dobila Crvena zvezda, Partizan još uvek drži rekordnu pobedu 7-1
wikipedija

 

[Nina]

 

[Nina]

 

[Nina]

ZGRADA PRIZAD-a (TANJUG)

Zgrada PRIZAD-a (TANJUG) se nalazi u Beogradu, na Obilićevom vencu 2.

Zbog svojih arhiktetonsko-urbanističkih i kulturno-istorijskih vrednosti objekat predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture

Institucija koja je podigla objekat – Privilegovano izvozno društvo – jačala je na talasu inflacije i potrebi države da unapredi izvoz. Budući da je imalo poseban značaj za privredu zemlje, a do tada funkcionisalo po iznajmljenim prostorima, društvo je podiglo sopstveni, monumentalni dom.

Na osnovu konkursa sprovedenog 1937. godine, a prema projektu arhiktekte Bogdana Nestorovića tokom 1938—1939. godine podignuta je zgrada PRIZAD. Budući da teren prirodno pada od Obilićevog venca ka Savi, objekat se našao u dominatnom položaju. S jedne strane rešen u ortogonalnoj shemi dva vezana pilona, a s druge u prepoznatljivoj lučnoj formi, fasade objekta su ritmično izdeljene pomoću stilizovanih pilastera u modernističkom duhu i maniru, kao i neutralnom rasteru prozorskih otvora. Monumentalni karakter objekta zahtevao je i oblogu od tankih kamenih ploča koja je primenjena i u enterijeru hola.

U oblikovanju ovog objekta bezornamentalne modernističke arhitekture, vidan je uticaj arhitekture totalitarnih režima (Italije i Nemačke), ali i uticaj francuskog monumentalizma. Posle rata u objektu se nalazilo sedište OZNE. Od početka šezdesetih godina 20. veka u zgradi je sedište TANJUG-a (Telegrafske agencije Nove Jugoslavije), izuzetno značajne javne ustanove. Od tog vremena u holu objekta postavljena je stojeća skulptura Moše Pijade, dugogodišnjeg novinara i publiciste.
wikipedija

 

[Nina]

Tanjug

Osnovan je od strane Komunistička Partije Jugoslavije 5. novembra 1943. godine u Jajcu u Bosni i Hercegovini sa namerom da propagandno informiše o borbi partizana u Drugom svetskom ratu koju su vodili komunisti pod vođstvom Josipa Broza. Osnivač i kum Tanjuga je Moše Pijade, a prvi direktor je bio Vladislav Ribnikar.

Imenu Tanjug, prethodilo je nekoliko predloga skraćenica, među kojima:
Tasjug (Telegrafska agencija slobodna Jugoslavija),
Notasjug ili Notanjug (Novinska telegrafska agencija slobodne Jugoslavije), pa i
Tenanoj (Telegrafska novinska agencija nova Jugoslavija).

Tanjug je počeo svoj rad sa zaplenjenim predajnikom, rasklimatanom mašinom za umnožavanje (geštetnerom) i jednom pisaćom mašinom. U prvim godinama uzor im je bio sovjetski TASS, da bi, kasnije, po objavljivanju rezolucije Inforbiroa 1948. godine, oslobodili uticaja SSSR-a i oslonili samo na sopstvene snage.
U Tanjugu su uvedeni teleprinteri 1947. godine, koji su zamenili telegraf, a prvi moderan radio-printer uveden je 1957. godine. Tanjug je pored centrale u Beogradu, imao i prijemni centar najpre u Batajnici, a potom u Ovči i otpremni centar u Makišu, oba sa moćnim antenskim poljima. Oba centra su napuštena, zbog pojave novih tehnologija. Krajem 1985. godine Tanjug je kompjuterizovan nabavkom velikog centralnog računara Honeywell i terminala Megadata. Danas novinari i čitava agencija rade na savremenim kompjuterima. Najznačajniji novinarski proizvod Tanjuga je Generalni servis, koji obaveštava domaću javnost o najznačajnijim zbivanjima u zemlji i svetu, a svetsku javnost o događajima u Srbiji.
wikipedija

 

[Nina]

Beogradska kaldrma

Verovali ili ne, Beograd mestimično i dalje diše u ritmu prošlih dana, uzanih ulica, starih kafana i neispričanih priča za kariranim stolnjakom. Ponegde još uvek živi onim životom koji sa crno belih fotografija odiše tako specifičnim i prepoznatljivim „šmekom“, elegičnim duhom i harmonijom. Taj ritam se danas može osetiti u malom broju preostalih ulica koje se i dalje opiru modernim trendovima, u ulicama koje čuvaju stari duh Beograda u vidu podloge po kojoj gazimo.

Ovo je priča o beogradskoj kaldrmi, priča o preteči asfalta i potomku zemljanih puteva...

Kaldrma (dobar put) je naziv za kamenom popločan put ili ulicu. Naziv je nastao spajanjem dve grčke reči, kalo što znači dobar i dromos što znači put. Reč kaldrma doputovala je do nas sa turskim osvajačima koji su pod tim nazivom podrazumevali put od okruglog i šiljatog kamena nabijenog u pesak. Turci su na ovaj način popločavali samo najznačajnije ulice u gradu dok su ostale bile zemljane. Ovakvu tehniku osmislili su još antički narodi pa se tako i danas u centru Rima mogu videti njeni ostaci.

Rimljani su gradske ulice popločavali ravnim kamenim pločama i takve ulice se i danas nalaze u dubljim arheološkim slojevima antičkog Beograda. Pored turske kaldrme u Evropi se masovno koristila i kamena kocka, koja je austrijskim osvajanjima došla u Beograd.

Brojni su bili izazovi pred gradskim vlastima Beograda na kraju 19. veka. Nasleđeni orijentalni stil gradnje, krivudave blatnjave ulice, nepostojanje vodovoda i kanalizacije koji bi zadovoljili sve veći broj stanovnika samo su neki od brojnih problema sa kojima se susretala gradska vlast. Pri svakoj većoj kiši stvarala bi se opšta kaljuga koja bi otežavala kretanje kroz grad. Jedna od prvih stvari koju su prilikom rekonstrukcije grada urbanisti trebali da reše, bilo je upravo popločavanje ulica. Preostala turska kaldrma u pojedinim ulicama, zbog svoje specifičnosti više je smetala nego koristila, a šiljato kamenje pravilo je poteškoće pešacima i kolima te su se tražila druga rešenja.

Sredinom osamdeseih godina 19. veka na čelo beogradske opštine dolazi jedan od najznačajnijih intelektualaca toga doba – dr Vladan Đorđević, lekar, književnik i političar. Dolaskom Đorđevića na to mesto, pored brojnih komunalnih radova započinje i intenzivno kaldrmisanje gradskih ulica. Jedna od prvih stvari koju je uradio bila je formiranje komisije koja je imala za cilj da napravi plan komunalnih radova. U tu svrhu komisija sastavljena od tri člana (Krsmanović, Antula i Đorđević) obišla je veće evropske prestonice ne bi li prikupila podatke i metode o urbanizaciji i rešavanju komunalnih pitanja. Na tom putovanju, između ostalog, videli su razne moderne načine popločavanja ulica, od kamenih kocki, makadama i engleskih drvenih kocki, do asfalta. Trotoari su uglavnom izrađivani od kamenih blokova kakvi su tada već bili korišćeni u Beogradu. Po povratku u Beograd napravljen je plan o kaldrmisanju gradskih ulica. Smatralo se da će za to biti potrebno između deset i petnaest godina. Nažalost, kao i uvek kada su planiranja na ovim prostorima u pitanju, trebalo je znatno više vremena da se na gradskim ulicama pojavi kaldrma.

Kaldrmisanje grada išlo je jako sporo, delimično zbog hroničnog nedostatka novca u gradskoj kasi, ali i zbog nesuglasica komisije oko toga kako će se raditi i koja će se kocka koristiti. U tim dogovaranjima proteklo je nekoliko godina i samo je nekoliko centralnih ulica dobilo novu kaldrmu. Ulice u centru grada kaldrmisane su kamenom kockom, ulice van centra makadamom, a ulice na periferiji grada drobljenim kamenom. U tom prvom talasu, kaldrmisane su samo centralne gradske ulice - Kneza Mihaila, Uzun Mirkova, Vasina i Kralja Milana.

I dalje je najveći broj popločanih ulica bio pod turskom, za pešake i kola nepraktičnom, kaldrmom. Kaldrmisanje je bilo neplansko, haotično, pa se dešavalo da se u kratkom vremenskom razmaku kocka premešta iz jedne u drugu ulicu. Postoji podatak da su se stanovnici Požarevačke ulice pobunili zato što se prekidaju radovi u njihovoj ulici i odnosi kamenje, na šta su od gradskih vlasti dobili sledeći odgovor: „U Nemanjinoj ulici je nestalo kamena pa je naređeno da se donese iz neke druge ulice. Ako bude potrebno kamen ćemo ponovo odneti u Požarevačku“. Ova situacija pomalo podseća na nedavno krečenje fasada u prestonici, kada su radovi naprasno prekidani, a skele se nepovratno selile na druge lokacije.

Nove odluke i promene u planiranju grada donose se 1911. godine. U tom periodu Beograd je imao oko 300 ulica i sokaka, oko polovine ih je bilo pod turskom kaldrmom, polovina bez ikakve podloge, a svega osam ulica imalo je modernu kocku. U međuratnom periodu se pristupalo intenzivnim radovima pa svake godine oko 18 kilometara ulica dobijalo je kaldrmu. Najčešće se koristila kamena kocka, a nekoliko ulica, poput Knez Mihailove, Vuka Karadžića, Obilićevog venca, zatim u Kolarčevoj i na Pozorišnom trgu (danas Trg Republike) popločano je modernom drvenom kockom potopljenom u katran. Uporedo sa izradom kaldrme i trotoara gradili su se i vodovod i kanalizacija što je usporavalo radove.

Danas je malo ulica koje su sačuvale predratnu kaldrmu ili kocku. Sve je manje majstora koji umeju kvalitetno da je postave i sve se manje mari za detalje prilikom rekonstrukcije pojedinih delova grada. Koristi se manje kvalitetan kamen dok se stara kocka najčešće prodaje Austriji, Češkoj i Nemačkoj koji je koriste za rekonstrukcije svojih pešačkih zona. Poslednjih decenija veliki broj kaldrmisanih ulica je asfaltiran i time je kocka nepovratno gurnuta u zaborav. Tek povremeno, iz brojnih uličnih rupa proviri po koja kocka kao podsetnik na vreme kada je ona dominirala gradom. Pešačke zone rade se danas kombinovanjem svetlijih granitnih kocki i tamnih ploča od stene gabro (Knez Mihailova).

Nedavno je rekonstruisan Kosančićev venac, najstarije gradsko jezgro, središte oslobođenog Beograda, mesto na kojem je napravljena jedna od najstarijih kaldrmi u srpskoj varoši. Ta kaldrma uklonjena je na kratko šezdesetih godina prošlog veka da bi nakon nekoliko godina bila vraćena kada je od ove ulice napravljena pešačka zona. Prilikom nedavnih radova stara kaldrma je uklonjena i na njeno mesto postavljena je stara turska kaldrma koja je, kako su tada navodili mediji, preneta sa Kalenić pijace.

U Skadarskoj ulici takođe je nedavno kocka zamenjena turskom kaldrmom. Prethodno je asfaltirana pa je preko njega postavljan sloj oblog kamenja. Međutim, kako više ne postoje kvalifikovani majstori koji bi to umeli valjano da urade, Skadarska ulica je nažalost izgubila mnogo od svoje auteničnosti.

Ako prošetamo Balkanskom ulicom, ulicom Kralja Petra, Cara Uroša, ulicama Vojvode Dobrnjca, Rige od Fere ili Studentskim trgom osetićemo dodir beogradske kaldrme. Pokušajmo da uhvatimo ritam starog Beograda i dozvolimo da nas mislim odvede u neko prošlo vreme.
Autor: Ratomir Veselinović

 

[Nina]

Bezistan

Najsjajniji prolaz Beograda 20. veka

Značenje reči Bezistan označava mesto gde je tržnica ili trgovačka kuća u bazaru, odnosno čaršiji, rađena većinom od kamena, pokrivena sistemom od više kupola ili bačvastim svodom. Uz glavnu prostoriju u kojoj se trguje često su u nizu smešteni, poput boksova ili spremišta, dućani sa skupocenom robom i zanatske radnje.

Na mestu gde se od 1870. godine nalazio hotel "Pariz", posle Drugog svetskog rata, u samom srcu prestonice, u pasažu koji spaja Trg Nikole Pašića i Terazije, projektovan je i sagrađen Bezistan, sa idejom da prolaz bude kulturni i turistički centar Beograda - pokriveni trg gde bi ljudi mogli da predahnu i odmore se od gradske gužve.

Iz istog razloga je i čuveni prestonički arhitekta Vladeta Maksimović osmislio kružni trg sa mrežastim krovom na čijoj sredini je postavio fontanu sa bronzanom skulpturom Aleksandra Zarina - "Devojka sa školjkom" postavljenom 1959. god. Čitavo mesto nazvano je Bezistan, po uzoru na pokrivene tržnice kakve postoje u islamskom svetu.

Zaštitni znak Bezistana bez ikakve dileme decenijama je bio bioskop "Kozara", najpopularniji u prestonici. Mesto na kojem se za projekcije uvek tražila karta više, potpuno je renoviran osamdesetih godina prošlog veka. Nekoliko puta je menjao vlasnika, pre nego što je zbog neuspešne privatizacije zatvoren 2003. godine. Konačno, u požaru maja 2012. izgoreo je dobar deo unutrašnjosti.

Osim nekada popularnog bioskopa, ovde se nalazilo i jedno od omiljenih sastajališta Beograđana tokom ’80-ih godina prošlog veka – diskoteka koja je radila u podrumu današnjeg "Meka".

Takođe, ovde je bila postavljena i prva u Beogradu, kabina za brzinsku izradu fotografija. Nedavno je i ona sklonjena, tako da više ništa od starog Bezistana nije ostalo.
Nažalost, pasaž koji je nekada bio ponos moderne arhitekture Beograda, godinama liči na zapušten haustor sa ižvrljanim i izlepljenim stubovima i osvetljenjem koje često ne radi. Negde u proteklim decenijama izgubilo se čak i ime ovog mesta.
Tek poneki veseli ulični svirač povremeno svojim čarobnim zvucima instrumenta vrati malo magije i starog sjaja ovom prelepom mestu.
tekst sa Beograda

 

[Nina]

 

[moonja..]

Brao, za prenošenje txta o Tanjugu posebno.

 

[Nina]

Beograd je bilo ispred Evrope

Beograd se krajem 1936. godine nije mnogo razlikovao od drugih metropola – slušao se džez i izlazilo na korzo i u bioskop, a grad pun zabave u potpunosti je išao u korak sa Evropom… ponekad i ispred nje!

U junu 1936. godine otvoren je prvi golf klub u Košutnjaku, a nepunih mesec dana kasnije i Zoološki vrt. U aprilu iste godine izdata je uredba o građenju Savskog pristaništa, pa su turisti Beograd mogli da posete i brodom.

Decembra 1936. godine Beograd je, mnogo pre nekih drugih evropskih gradova, zvanično proglašen za turističko mesto! U vodiču “Vođ kroz Beograd” izdatom iste godine navodi se da jugoslovenska prestonica ima 23 hotela, 33 restorana, 433 kuća za izdavanje, 427 kafana, 197 bistroa, 412 restorana nacionalne kuhinje i 318 krčmi.

Naredne godine, na Obilićevom vencu je otvoren “Mažestik”, tada najmoderniji hotel u gradu, a izgradjen je Beogradski sajam.
Naročita atrakcija za turiste bile su automobilske trke oko Kalemegdana koje su počele da se održavaju uoči Drugog svetskog rata, 1939. godine.Zabeleženo je da je prvima prisustvovalo neverovatnih 75.000 gledalaca. Bio je to najveći sportski događaj u Jugoslaviji između dva rata i najposećinija priredba na Balkanu tog vremena

 

[Nina]

 

[Nina]

ZGRADA PRVE BEOGRADSKE GIMNAZIJE

Cara Dušana 61

Godinu dana nakon osnivanja liceja, 1838. godine u Kragujevcu, koji je tada bio prestonica Srbije, ukazom Miloša Obrenovića, osnovana 18. juna 1839. godine u Beogradu, Prva beogradska gimnazija.Nalazi se u centru Beograda, u Ulici Cara Dušana 61, na mestu gde se nekada nalazila Vidin kapija kroz koju se ulazilo u Beograd, a pored Crkve Aleksandra Nevskog.

Iako je danas simbol Dorćola, gimnazija se u početku nalazila na sasvim drugom kraju grada, u neposrednoj blizni današnjeg Zelenog venca u kući Nikole Selakovića. U neadekvatnoj zgradi u Jug Bogdanovoj 26, u početku su se učenici pohađali samo dva razreda, da bi šklolsku 1842/1843. godinu dočekali kao potpuna gimnazija sa pet razreda. S obizirom da je Srbija vekovima bila pod turskom vlašću, koja je nerado gledala na postojanje narodnih škola, u početku su profesori bili uglavnom Srbi koji su živeli ili se školovali u Austrougarskoj, najvećim delom iz današnje Vojvodine. Poneseni patriotskim žarom, dolazili su u Beograd i Srbiju i prenoseći svoje znanje postavljali osnove moderne srpske države.

Osnivanje Gimnazije dalo je zamajac za dalji kulturni razvoj Beograda, tako da se u narednim godinama u Beograd seli Licej, preteča Beogradskog univerziteta, a zatim se osnivaju Narodni muzej i Narodna biblioteka. U to vreme Beograd postaje prava prestonica Srbije, kao i društveni, ekonomski, kulturini i obrazovni centar cele zemlje.

Kako je menjala lokacije sa razvojem Beograda, gimnazija je menjala imena. Prvo ime je bilo jednostavno Gimnazija beogradska ili Gimnazija. Nije bilo potrebe za drugim nazivima, jer je u to vreme bila jedna i jedina obrazovna ustanova tog tipa u Beogradu. Zatim je usledilo novo ime koje se dugo zadržalo - Velika Gimnazija. Svoj današnji naziv dobija sa osnivanjem Druge (1887.) i Treće gimnazije (1891). Odlukom iz 1898. godine, postala je Gimnazija kralja Aleksandra I, ali već 1903. godine, posle smene dinastija, vraća se prethodni naziv. Posle Prvog svetskog rata dobila je ime Prva muška realna gimnazija u Beogradu, a zatim samo Prva muška gimnazija. Posle još jedne reforme školstva, 1959. godine spojena je sa Četvrtom ženskom gimnazijom, i ponovo nosi ime Prva beogradska. U periodu usmerenog obrazovanja zvala se Obrazovno-vaspitna organizacija "Moša Pijade", škola sa društveno-jezičkim i prirodno-matematičkim smerom. Posle propasti ovog obrazovnog eksperimenta, 1990. godine vraćen joj je status klasične gimnazije, i konačno ime Prva beogradska gimnazija.

Sama zgrada predstavlja prvi namenski objekat projektovan za smeštaj Prve beogradske gimnazije . Sagrađena je 1938. godine po projektu arhitekte Milice Krstić, u duhu bezornamentalne modernističke arhitekture Beograda. Oblikovana je sa tri vidljive fasade od kojih je najznačajnija ona okrenuta ulici Cara Dušana. Fasade su oživljene nizom prozorskih otvora i tri portala u prizemnoj zoni glavne fasade, što objekat stilski povezuje sa primerima kasnog modernizma.

Gimnazija je u pocetku bila iskljucivo muška gimnazija. Gotovo da ne postoji osoba koja je obeležila srpsku nauku, prosvetu, kulturu, politiku ili diplomatiju, a da je nije pohađala. Pored kralja Petar Karađorđevića, u školskim klupama ove škole sedeli su: Ljuba Nenadović, Jovan Ristić, Milutin Garašanin, Dragutin Dimitrijević Apis, Svetozar Marković, Milovan Glišić, Stevan Sremac, Laza Lazarević, Petar Kočić, Vojislav Ilić, Jovan Skerlić, Branislav Petronijević, Slobodan Jovanović, Kornelije Stanković, Stevan Mokranjac, Jovan Cvijić, Mihajlo Petrović Alas, Branislav Nušić, Stepa Stepanović, Radomir Putnik i Živojin Mišić, i mnogi, mnogi drugi. Danas su hodnici i unutrašnjost ove gimnazije ukrašeni hjihovim portetima, kao podsećanje na značajan doprinos koji je ova škola dala srpskom društvu.

Tokom šestoaprilskog bombardovanja zgrada je oštećena, a ratne godine provešće kao kasarna nemačke vojske, da bi se rad normalizovao tek u jesen 1946. godine. Zgrada Prve beogradske gimnazije danas nosi status nepokretnog kulturnog dobra kao spomenik kulture.
delovi teksta Jelene Tepavac, 011 i Wikipedije

 

[причалица]

cara dusana 61 je adresa I beogradske.

 

[Nina]

cara dusana 61 je adresa I beogradske.

permutovala sam broj
ispravila..hvala

 

[Nina]

Ulica kralja Petra, Momo Kapor

Ko smo, šta smo i od čega smo napravljeni iznutra

Kad bih imao samo pola sata da nekom strancu koji ne zna ništa o nama, pokažem ko smo, šta smo i od čega smo napravljeni iznutra, proveo bih ga Ulicom kralja Petra. To je, naime, ulica koja poput duge spaja dve civilizacije, dve kulture i dve reke – Savu i Dunav, poput sedla prebačenog preko hrbata Beograda koji liči na leđa bika. Onaj deo uz Savu zvao se srpska ili savska varoš jer je pripadao srpskim trgovcima, a deo prema Dunavu nemačka ili dunavska varoš jer su u njemu, kao u kakvom malom Vavilonu živeli dubrovački, bokeljski, jemenski i jevrejski trgovci, a bilo je tu i Grka, Italijana i ne mali broj Austrijanaca zaostalih iza austrijske okupacije Srbije.

Ne postoji grad na svetu koji u jednoj jedinoj ulici, kao što je Ulica kralja Petra, ima Sabornu pravoslavnu crkvu, tursku džamiju i jevrejsku opštinu. Pođimo redom: Saborna crkva, zadužbina kneza Miloša podignuta je 1840., a delo je (kakvog li apsurda) nemačkog arhitekte Verfelda. Preko puta nje, nalazi se najstarija beogradska kafana, koja se u početku zvala „Kod Saborne crkve“ ali su crkveni oci zbog svetogrđa zabranili da nosi to ime, pa je vlasnik, umesto firme, tražeći novi naziv postavio znak pitanja koji stoji i dan današnji na njoj.

Na samo pedesetak metara od Ulice kralja Petra, na kraju Gospodar Jevremove stoji Bajrakli džamija podignuta 1690. novcem trgovca čojom Hadži Alije, pa se u starim dokumentima pominje i kao Čohadži džamija. Pokraj nje je turbe (nadgrobni spomenik) čuvenom dervišu Šejhu Mustafi iz 1783.

Pođemo li dalje ovom jedinstvenom ulicom, nailazimo na velelepno zdanje Jevrejske opštine koja i dan današnji radi i okuplja potomke beogradskih Sefarda iz znamenitih porodica Alkalaja, Medina, Amara, Levija, Kalderona i ostalih. U ovom kraju na Dorćolu odrasli su slikar i političar Moše Pijade, izvanredni umetnik Leonard Koen, poznata braća Baruh i kolekcionar Erih Šlomović. O ugledu i imetku ovih trgovačkih familija i dan-danas svedoče lepa zdanja u stilu poznog baroka i rane secesije. Ovaj kraj se zvao Zerek, a Jevreje koje je u petnaestom i šesnaestom veku izgnala španska kraljica Izabela primio je turski sultan Sulejman Veličanstveni, pa su se uglavnom naselili u Sarajevu i Beogradu gde su ostali do dana današnjeg.

Ova ulica se najpre zvala Dubrovačka, a tako se i danas zove njen produžetak koji vodi do obale Dunava. To ime dobila je 1872. kada su beogradske ulice prestale da se zovu po zanatima koji su se u njima upražnjavali; Ratarska, Kujundžijska, Abadžijska, Čohadžijska… Od 1904. do 1946. kada je dobila ime 7. jula (dan ustanka 1941, protiv Nemaca), ova ulica se zvala Kralja Petra po imenu kralja Petra Karađorđevića Oslobodioca, i to ime joj je danas vraćeno.

U neposrednoj blizini ove ulice, sa savske strane, nalaze se i dve ambasade; francuska i austrijska – država između kojih se mnogo godina odlučivalo o sudbini Srbije.

Okanemo li se na trenutak istorije, odvešćemo radoznalog stranca u beogradski Aero-klub na uglu Uzun-Mirkove i Kralja Petra, najelitnije mesto u Beogradu pre Drugog svetskog rata, koje je i danas zadržalo svoju ekskluzivnost luksuznih baroknih salona i visoke srednjoevropske kuhinje. U blizini je i remek-delo savremene arhitekture, staklena palata „Cepter“, u kojoj se nalazi jedna od najbolje opremljenih beogradskih knjižara i ugledna galerija slika. U pokrajnoj ulici je i Muzej Vuka Karadžića, a tu je i Pozorišni muzej.

Koliko je ova ulica, jedna od mnogih, upisana u srca Beograđana, najbolje svedoči podatak da je na njenom uglu sa Knez Mihailovom, izvršena prva mala revolucija u socijalizmu protiv takozvanih sivih restorana društvene ishrane u prvom mlečnom restoranu otvorenom u posleratnom Beogradu pod poetičnim imenom „Snežana“. Tu su se, dakle, prvi put umesto vladavine crnog hleba, pojavile kifle, do tada čudo neviđeno. Kifle, koje su kao što se zna, dobile svoj oblik polumeseca kao sećanje na tursku opsadu Beča, označile su kraj pedesetih prošlog veka u Beogradu, početak kraja sumorne socijalističke kuhinje. Kakve li ironije! „Snežana“ je danas jedan sasvim običan beogradski kafe čije se uloge u našim životima malo ko seća.

Kralja Petra ulica ima samo jedan nedostatak. U njoj gotovo da nema nijednog drveta, što je dokaz da je jedna od najurbanijih ulica, od samog početka, pobegla od „šumskog“ porekla. Ovo, inače, nije ulica u kojoj se ljubavnici grle u kapijama, niti ulica u kojoj se šeta. Suviše je značajna za obe te stvari, ali to ne znači da se u njoj, oni koji se vole, ne drže za ruke, naročito u otmenom restoranu „Ke pasa“, koji je takođe i mali luksuzni hotel sa pet zvezdica, gde se neguje meksička kuhinja.

Tu je i italijanski restoran sa srpskim nazivom „Košava“ gde bi moj gost mogao da pojede najbolji karpačo u gradu, nimalo lošiji od onog u venecijanskom „Haris baru“ u kojem ga je kao specijalitet lansirao čuveni Ćiprijani.

No, to ne znači da posle toga moj gost ne bi otišao stotinak metara niže, u orijentalnu poslastičarnicu na desert, gde mu na raspolaganju stoje isključivo turske poslastice: baklave, tulumbe, kadaif, sudžuk, tufahije i ćeten-halva, sve to, zaliveno bozom. Tu poslastičarnicu, inače, drži jedan od potomaka čuvene familije poslastičara sa Šar-planine, Pelivana.

Ne zaboravimo ni hotel „Rojal“ pri dnu ulice koji se donedavno zvao „Toplice“ u kojem su tradicionalno odsedali turisti iz Istočne Evrope, danas jedan od najelitnijih hotela u Beoradu.

Na kraju, ova je ulica najbolja potvrda istinitosti reči Milana Grola iz tridesetih godina prošlog veka da je Beograd „završan han na dugom karavanskom drumu, poslednji bazar Carigrada i prvi magazin Beča, na savskom đumruku“.

 

[Nina]

Moda u Beogradu izmedju dva svetska rata

"Moda se javlja kao revolucionar koji obara predrasude, kao anarhista koji ruši tradicije, ali istovremeno i kao despot koji nemilostivo potčinjava mase i nasilnički im nameće svoju vlast. Njeni glavni regulatori su klimatske, ekonomske i socijalne prilike, državna vlast, društveni motivi, lični razlozi i estetika. Ona nije samo stvar odevanja, već vladajući oblik ponašanja i mišljenja koji deluje na porodične odnose, politiku, umetnost, moral, ljubav, uopšte na sve manifestacije ljudskog duha." – Branslav Nušić

Ako nešto predstavlja i boji decenije, onda je to moda. Modni bum zahvatio je prestonicu dvadesetih i tridesetih godina XX veka. Prestonica je tada počela da poprima izgled svetskih metropola, a beogradska moda se menja revolucionarno u periodu između dva rata i postaje manje tradicionalna.

Zbogom, neudobni mideri!

Na modna kretanja najviše je uticao novi položaj žena i samim tim došlo je do drastičnih promena u načinu njihovog odevanja. Upravo ova činjenica je razlog što se muška moda manje pominje u ovom periodu. Pripadnica "nežnijeg pola" napustila je stege karakteristične ženske mode u vidu čvrstih korseta i dugih haljina, onog trenutka kada je morala da izađe iz svoje kuće i radi do tada muške poslove. Neretko su Beograđanke bile bolničarke na frontu, a u porodici su preuzimale uloge muža ili brata. Samim tim, žene su bile više uključene u društveni život i neminovno osvojile veće slobode i prava koja su do tada pripadala isključivo muškarcima.
Žena na poslu više nije mogla da se pojavi u dugoj haljini sa ogromnim šeširom, niti da pozira pred ljudima u stegnutim miderima. Slobodno kretanje, plesanje čarlstona, vožnja automobila, bavljenje sportom, bili su novi imperativi koji su diktirali drugačiju garderobu.

Foto: "Ilustrovani svet", 1929. - Dame iz visokog društva i njihovi ljubimci

 

[Nina]

Pariski modni diktat

Francuska prestonica bila je odavno vodeći centar svih modnih zbivanja. Njene velike modne kuće morale su brzo da se prilagode novim zahtevima, budući da posle Prvog svetskog rata više ništa nije bilo kao pre. Nestali su suvišni detalji, a dugačka haljina koja je sputavala kretanje je proširena i skraćena. Ženska garderoba je postala nalik odeći bolničarki i radnica: široke suknje do pola listova (ironično nazvane ratnim krinolinama), široke tunike, tamne boje. Uzimali su se detalji iz muške mode, a manji šeširi nametnuli su se pre svega praktičnošću koju je zahtevao trenutak.

Foto: "Žena i svet" - Moda za svaku priliku i sve društvene klase

Međutim, to što je u datom trenutku beogradska moda išla naizgled u korak sa svetom, ona je zapravo kaskala čitavu sezonu, što nije bilo iznenađujuće. Velika ekonomska kriza i strah od novih svetskih sukoba bili su nametnuti čitavom svetu. Utoliko je veći doprinos svih onih Beograđana koji su u takvom kriznom periodu u svojim modnim salonima radili, stvarali i kreirali lepši svet.
Beogradska moda između dva svetska rata bila je, u skladu sa vremenom i na svoj način vrlo autentična. Otvarao se veliki broj zanatskih i trgovačkih radnji koje su oblačile, obuvale i kitile beograđane.

Procvat krojačkih radnji i juvelirnica

U međuratnom periodu, elegantna odela su se šila po meri, a nosili su ih najčešće inženjeri i bankarski činovnici. Najelegantnije obučeni bili su krojači, trgovački pomoćnici i studenti, a najmanje pažnje svojoj odeći su pridavali profesori.
Na najboljem glasu bila je radnja "Bijouterie" u Knez Mihailovoj 18, koja je nudila nakit za veče od štrasa i lažnog dragog kamenja, kao i tašne za plažu izrađene od drvenih perli. Za ovom radnjom nije zaostajala ni "Bijou de Paris" koja je nudila najnoviji pariski nakit.

Foto: "Žena i svet" - Moda za gospodu i oglas za prodavnicu štofova

Jedan od najpoznatijih i najboljih krojača bio je Voja Jeremić. On je bio među prvim krojačima koji su umeli da sašiju moderno odelo. Sve što se pojavilo u Parizu, on bi već posle petnaest dana nudio mušteriji. Uz odobrenje i finansijsku pomoć Ministarstva trgovine i industrije, Jeremić je osnovao "Akademiju krojenja".
Za njegovim salonom nije zaostajao ni krojački salon "Mašutković i Vuković" koji je prvi u Beograd doneo smokinge sa dvorednim zakopčavanjem. Poznati mondenski krojač bio je i Sima Stričević, koga su smatrali diktatorom muške mode u Beogradu.
Osim krojača koji su pratili francuske uzore, u Beogradu je bilo salona u kojima se šilo isključivo po engleskim modelima. Glavni predstavnik engleske elegancije bio je vlasnik krojačkog salona kod koga su šili otmeniji Beograđani i stranci koji su tu živeli. Za otmenu klijentelu šio je i Pavle Balaša, koji je nudio prvoklasne engleske i domaće štofove. Početkom 1939. godine u ovom salonu su sašiveni žaket i kaput za kralja Petra II.

 

[Nina]

Belo rublje i mideri

Kako dame, tako i gospoda, vodili su računa o kvalitetu i izgledu svog intimnog rublja, odeće za spavanje i kuću. Prvi ovakav salon bio je "Salon za belo rublje za dame i gospodu" Milice Kostić u Kosovskoj ulici 21. Ovaj salon nudio je rublje koje se moglo videti po bečkim, francuskim i engleskim žurnalima.
Druga radnja za šivenje muškog i ženskog rublja po meri "Nina" otvorena je 1936. Midere su pretežno nosile žene punijeg stasa, ali i vitke dame koje su pratile modu. Za balske haljine bio je potreban jedan, a za dnevne i sportske aktivnosti drugi tip midera.

Prvi francuski salon midera i damskog finog rublja, otvorila je, 1921. godine, Vera Marković-Gizan koja je učila zanat u Parizu. Nekoliko godina kasnije, Vera je počela da izrađuje damske haljine i otvorila je "Francuski salon".

Jedan od najuglednijih stručnih ateljea, gde se nisu radile kopije, već vlastiti modeli, bio je "Graziosa" Danice Pogorelac. Cene su bile veoma visoke. Za razliku od "Graziose ", salon "Koen" se ponosio svojim kopijama najmodernijih bečkih i francuskih midera.

Kraljica stila, kneginja Olga Karađorđević

 

[Nina]

Modni detalji

Između dva rata krzno je bilo neizostavan modni detalj, čak je nošeno i u letnjim mesecima. Smatralo se da je ono atribut prave dame. Bunde su se izrađivale od plemenitog krzna, poput persijanera, činčile, vizona, astragana, hermelina i predstavljale su pravo bogatstvo.
Od krzna nisu izrađivane samo bunde, već i raznovrsni detalji u skladu sa modnim zahtevima. Vrsta, boja i kroj krzna uvek su pratili siluetu. Po svojoj sklonosti za plemenitim krznom, Beograd nije zaostajao za ostalim evropskim gradovima. Čak i dame najskromnijih materijalnih mogućnosti nosile su bunde ili modne detalje napravljene od krzna zeca. O toj naklonosti Beograđanki prema krznu svedoči i veliki broj krznarskih salona i radnji.

"Žena i svet", 1939. - "Butoni" od stakla koji su i danas popularn

Radnji koje su prodavale lažan nakit bilo je mnogo manje nego juvelirnica. Ona koja je bila na najboljem glasu bila je "Bižuteri" u Knez Mihailovoj ulici.
Budući da je šešir bio obavezan deo garderobe, međuratne dame su ga nosile već od petnaeste godine u skoro svim prilikama, a u centru grada postojao je veliki broj salona koji su ih izrađivali.

 

[Nina]

Moda i promene u društvu

Teoretičari mode smatraju da je moda između dva rata mnogo doprinela demokratizaciji društva. Upravo u ovom periodu, krojač zanatlija postaje umetnik.
Beogradska modna ponuda bila je bogata ne samo zbog velikog broja zanatlija koji su se bavili izradom cipela, rublja, krzna, tašni i ostalih modnih detalja već i zbog trgovaca koji su u svojim velelepnim radnjama nudili poslednji modni krik Pariza, Beča i Berlina.

Veliku ulogu u popularizaciji mode igrali su modni žurnali i štampa, a Beograđanke su mogle da se informišu o modnim novitetima u tada dobro opremljenim knjižarama. Zna se da su kneginja Olga i kraljica Marija bile pretplaćene na francuski modni žurnal "Le jardin des modes", odnosno berlinski časopis "Die Dame". Na taj način Beograd je postao mnogo bliži svetu i svojim savezničkim prijateljima – Francuzima. Roba poručena putem kataloga mogla je, zahvaljujući otvorenom aero-saobraćaju i čuvenom "Orijent-ekspresu", da stigne za samo dva do tri dana.
Sigurno je da još uvek na ulicama Beograda, i pored uniformisanih i u najmanju ruku oskudnih odevnih kombinacija, možemo videti žene koje znaju da, po rečima čuvene Koko Šanel "Lepota počinje onog momenta kada žena postaje svoja i da moda nije samo haljina. Moda je na ulicama, na nebu. Moda je povezana sa idejama, načinom na koji živimo i onim što nas okružuje."
(autor:Ina Borenović)

 

[Nina]

Neji od časopisa tog doba

Iz šarene i vesele Evrope do Beograda su stizale modne novosti preko modnih magazina. Možemo samo zamisliti oduševljenje Beograđanki pred izlogom sa cipelema sa špicastim vrhom i potpeticama, sa lutkama na kojima je haljina obnaženih leđa, sa žaketićem, kloš šeširom, kožnom tašnom, sa jakom šminkom i nakitom!
U međuratnoj štampi objavljeno je hiljade tekstova koji su pratili modna dešavanja u Beogradu između dva rata.

Ovo su neki od časopisa: „Ilustrovani list“, „Ženski svet“, „Žena i svet”, „Nedeljne ilustracije“, „Ilustrovano vreme“ čiji sadržaj je pravo blago za sve ljubitelje sociologije, istorije i mode.

“Politika” je imala redovnu rubriku „Ženski svet“.

Neke tekstove dopisnici su slali iz Pariza, Londona Beča, a intervjue sa vlasnicima modnih salona i trgovina, oglase, reportaže sa revija pisali su novinari iz Kraljevine Srbije.

U „Ilustrovanom vremenu“ bilo je fotografija holivudskih zvezda i crteža, ilustracija, modnih saveta. Dva isključivo modna žurnala bila su „Moda“ ( donosila ne samo novosti iz sveta već i savete stručnjaka u vezi krojenja, šnitove za haljine) i „Moda u slici i reči“ ( jedini objavljivao modele samo beogradskih salona, fotografije sa venčanja, trkališta, plaža, parkova i ulica).
Retko je bilo autentičnih detalja, neki kritičari su u kolumnama postavljali pitanje “zašto kopije?” i “kada će beogradski saloni pokrenuti našu modu? ”
U Beogradu su samo ugledne dvorske dame i žene oficira, trgovaca i diplomata mogle da kupe originalne haljine i komplete, krzna, nakit i tašne.
Da razjasnimo – finansijska situacija građanki Kraljevine nije bila tako sjajna da su mogle da kupuju haljine i odela za svaku priliku, posebno tokom ekonomske krize tridesetih godina. Jedna toaleta se nosila više sezona, razlike u društvenom statusu su primetne.

 

[Nina]

 

[Nina]

Nekoliko zanimljivih datuma iz modne istorije Beograda između dva rata

* Prva modna revija održana je u “Inženjerskom domu” 22. marta 1936. Učestvovalo je trideset modnih salona i sto dvadeset modela. U maju iste godine na reviji su i frizeri, tašneri, krznari, obućari. Tek od 1938. zanatlije ovih struka iz cele Kraljevine Jugoslavije izlažu svoje umetničke proizvode.

* Najveći i prvi zavod za izradu uniformi raznih vrsta i građanskih odela pokrenuo je Isidir Najman 1883.

*Prva radnja sportskih artikala na Balkanu otvorena je 1923. Knez Mihailovoj “English Sports House”

*Jedna od najstarijih i najuglednijih trgovina, “Đura Janošević” u Knez Mihailovoj ulici, počela je da radi 1889.

*Beograd je imao dvorske obućare, krznare i juvelire kao i nekoliko dvorskih liferanata koji su dopremali odevne stvari direktno u Dvor.

*Salon obuće “Lektres” je za izradu obuće 1925. dobio Grand Prix u Parizu na Izložbi modernih primenjenih i industrijskih umetnosti.