Змајеви у српској традицији

[VoSlavu]

Срби су имали много додира са туркијским народима пре Османлија. Било је ту Авара, било је прото-Бугара, било је и мањих народа попут Кумана и сл. Сви су долазили са подручја које је било под утицајем персијске културе и језика. Сасвим је могуће да је реч "аждаја" у додиру са њима и њиховој асимилацији у Србе и Словено-Бугаре ушла у наш језик. Реч аждаја је и превише слична са својим персијским когнатом, док је турска (Османлије) реч "ејдерха" превише искварена у односу на оригинал да би представљала мост између српске и персијске речи. Ажи буквално значи змај и изведена је од персијске речи за змију, док је "аждаха" од најпознатијег и најмоћнијег ажија по имену Дахака, ажи-Дахака, генерално злог, по коме се и речи "аждаха" и "жахак" односе на змаја.

Moguće, i meni je uvek bilo zanimljivo kako to da mi koristimo stariji oblik nego turci(ako je ta reč došla preko turskog)

turski - "ejdeha" , persijski - اژدها "eždehā", avestanski - Aži Dahāka

 

[menjam.se]

Moguće, i meni je uvek bilo zanimljivo kako to da mi koristimo stariji oblik nego turci(ako je ta reč došla preko turskog)

turski - "ejdeha" , persijski - اژدها "eždehā", avestanski - Aži Dahāka

Ако пратимо језичку путању, видимо савремено перијско аждаха и еждеха, курдско ежди, турско еждерха (погрешно сам транскрибовао прошли пут, турско Ј се транскрибује са Ж, а Y је Ј), док преко татарске линије и северних туркијских народа имамо аждаха и ајдаха.

 

[menjam.se]

Требало ми је мало времена да сакупим неке цитате о змају из наших бајки. Она реченица из уводног поста "невероватно је да и поред тога нико од нас не зна како изгледа српски змај, он не личи на гуштера и не бљује ватру" са све оним цртежом бића које као да је изашло из најновијег серијала Звезданих стаза, а не из српске митологије ми стварно боде очи. Шта ми уствари знамо о изгледу змаја?

Цитати из неколико српских бајки:

Spojler

Стојша и Младен

"Брате, сад ће доћи љутит змај огњевити, све ватра из њега сипа, рада бих те заклонити да те оном силом не опали"

"Сестро моја, кажи ти мени шта је његов оброк." Она га онда одведе у другу собу; кад тамо, а то три вола печена, три пећке хлеба и три акова вина, "ето то му је оброк".



Копање блага

Копајући и изгрћући земљу, кад ли – засја му се нешто као да му све жраке сунчане у очи синуше, кад ли што је? змај спава на ономе благу и пошто чоек виђе да од њега никако не могаше благо да узме, у три маха закуми га да се миче. На то се змај пробуди и рече му: "Ја се одолен не мичем, јер нити је твоје ни моје благо ово, ма са свијем тијем, ако пребројиш све изворе колико их има у овој планини и да ми дођеш да кажеш, макнућу ти се с мјеста, а друкчије никако."



Чардак ни на небу ни на земљи

У један мах долети из неба змај шчепа ђевојку између браће и однесе је у облаке.



Златна јабука и девет пауница

Најпосле отвори и дванаести подрум, кад тамо, али насред подрума једно велико буре са гвозденим обручима одврањено па из њега изиђе глас: "За Бога брате! молим те! умрех од жеђи; дај ми чашу воде." Царев син узме чашу воде па успе у буре, али како је он успе, одмах пукне један обруч на бурету. За тим опет изађе глас из бурета: "За Бога, брате! умрех од жеђи; дај ми још једну чашу воде." Царев син опет успе чашу воде, а на бурету пукне још један обруч. По трећи пут изиђе глас из бурета: "За Бога, брате! умрех од жеђи; дај ми још једну чашу воде." Царев син успе још једну чашу воде, пукне обруч и трећи; онда се буре распадне, а змај излети из њега, па на путу ухвати царицу и однесе је.



Баш челик

Стане земан по земану, док на једну ноћ стане неко на вратима лупати, задрма се цијели двор, нека хука, вриска, пјевање, сијевање, би рекао сама ватра око двора сипа. У двору се поплашише и стану од страха дрктати. На један пут неко проговори "отворите, царевићи, врата". На то вели најстарији син царев: "Не отварајте!" Средњи рече: "Не отварајте нипошто." Али најмлађи рече: "Ја ћу да отворим врата" па скочи и врата отвори. Како врата отвори, нешто уђе у двор од чега нијесу могли виђети друго ништа осим ватре да сипа, па проговара: "Ја сам дошао да вам просим сестру најстарију, и то сад овај час да је водим, јер ја не чекам, нити ћу више доћи да је просим, па ми сад одговор дајте, или је дате или не дате, хоћу да знам." Вели најстарији брат: "Ја је не дам. Како ћу је дати, кад не знам шта си и од куда си ноћас дошао, хоћеш одмах да је водиш, па не знам ни ђе би ишао сестри у походе." Средњи вели: "Ја не дам сестре ноћас да се води." Али најмлађи вели: "Ја је дам, ако је ви не дате; зар не знате што је наш отац казао?" па сестру увати за руку и дајући је рече: "Нека ти је сретна и честита!" Кад им сестра преко прага пређе, сви у двору падну по земљи од страха, сева, грми, тутњи, пуца, вас се двор стане љуљати, но то прође, и сјутра осване дан. Како сване, они одмах стану гледати, да л' има какога год трага, куд је она сила ишла од двора царског, али се ништа знати не море; нигдје никакога трага ни гласа.

То силно биће које бљује ватру био је змај: "Ја сам се" вели "удала за цара змајског, и мој је чоек змај."

А царевић кад види Баш Челика, повади она сва три пера и кресиво, па стане кресати док мало ватру прижеже па запали сва три пера, али док је запалио Баш Челик га стигне, потегне сабљу и царевића на двије поле расјече. У исти час ето ти чуда! Долети цар змајски са својијем змајевима, цар соколовски са соколовима и цар орлујски с орловима, па се с Баш Челиком страшно побију и много се крви пролије, али Баш Челик опет уграби жену и утече.
Онда три цара стану свога мртва шура гледати и закључе да му живот поврате, па онда запитају најбржа три змаја који може најбрже с Јордана воде донијети. Један вели: "Ја могу за по сахата;" други вели: "Ја могу за један четврт сахата;" трећи вели: "Ја могу за девет тренутака." Онда цареви повичу овоме: "А сад ти, змаје, брже похитај", овај рашири силу ватрену и донесе заиста за девет тренутака воде с Јордана.



Царичина снаха овца

Онда ти вила некуда полеће и доведе змаја. Кад се сви састадоше и змају казаше све потанко, циче змај да се сва гора устресе, и рече цареву сину: "Ако желиш да опет твоја жена остане кака је и била, треба да двије душе изгубимо." "Које?" упита царев син. "Твоју и моју мајку", одговори змај, а змајева мајка била је она аждаја у царице. Царев син на то пристане, али вила рече им: "Не тако, ако су вам мајке душу изгубиле, немојте ви; него хајде ти змају закуми матер аждају, да више не прождире Божјих душа, а ја ћу куму царицу, да се већ окани злочинити."


Лијек од мађија

Сад на чуду како ће наћи змаја, али чу да их има у највисочијим горама и да лете испод облака, па кад сунце западне, и они слете и почину по врховима планина, те он тамо и чекаше кад ће се сунце смирити, док ево ти један змај долеће и леже у једну шуму, те ови младић шумке прикучи му се и пушта огањ плаветан из прстена те му сажеже крила и очи заслијепи, па брже боље малом шкопицом извади му очи.

Оно што знамо о изгледу змаја јесте да је у питању огромно биће веће од човека, које има крила, лети небеским пространством и дефинитивно бљује ватру и то у толико много примера да је просто фантастично како је неко могао да напише да српски змај то не ради, а неки у то и да поверују. Змај има крљушт и пресијава се под сунчевом светлошћу и ту не треба да буни реч перо која се користи, јер перје у бајци има и риба и из те речи је изведена реч за пераје. Када то уклопимо са етимологијом саме речи "змај", која је изведена од речи "змија", јасно је да је и српски змај исто биће као и змај из популарне културе: огромно гуштеролико крилато биће које бљује ватру.

У понеким бајкама се појављује и антропоморфни змај, змај који има руке, лице, јаше коња и по другим особинама личи на човека. То не треба да буни јер се на сличан начин у неким приповеткама описују и Сунце, Месец, или змијски, орлујски и соколов цар, па то опет не значи да српско Сунце није звезда или да српски орао личи на човека.

 

[menjam.se]

Такође, бити "змајевит" не значи нужно и бити зачет од змаја. И коњи могу бити крилати и змајевити, а нису настали тако што је змај опасао кобилу, већ се једноставно ради о изразу који значи силан, ватрен, брз и жесток.

Змај Огњени Вук, један од најсилнијих и најенергичнијих српских владара које смо икада имали. Није ни чудо што је прозван "ватреним змајем". Стварно ми није јасно како након свега неко може да објави у штампи како српски змај нема везе са ватром.

 

[VoSlavu]

Što se tiče one ilustracije sa prve strane, i meni izgleda blesavo, ali valjda svako može da doživljava tog zmaja kako želi ... umetnička sloboda

Evo moje vizije Aždaje i Zmaja

Aždaja

Zmaj

 

[plageton]

Ajde sad ako neko ima ideju neka kaže kakvo je stvorenje Balačko vojvoda iz "Ženidbe Dušanove". Ima tri glave, iz jedne mu ladan vetar duva, iz druge modar plamen suče a iz treće jebemliga šta ono beše. Tu mora da postoji i nešto u vezi s etimologijom imena Balačko.

 

[menjam.se]

Слике су одличне, али баш баш, и за то мора да дође поен.
Едит: Не могу, изгледа да сам ти недавно већ дао, пошто каже да не могу поново.

Само...

Пази, океј је уметничка слобода и све, али аждаја је ружна и страшна, гадна и језива, а твоја је импозантна и достојна дивљења и поштовања. Лепа је, брате. А змај ти нема рибља пера, него птичја и не пресијава се на сунцу тако да заслепи човека.

Ал супер је свеједно. Без зезања. Ово што сам замерио нема везе са тим.

 

[menjam.se]

Ajde sad ako neko ima ideju neka kaže kakvo je stvorenje Balačko vojvoda iz "Ženidbe Dušanove". Ima tri glave, iz jedne mu ladan vetar duva, iz druge modar plamen suče a iz treće jebemliga šta ono beše. Tu mora da postoji i nešto u vezi s etimologijom imena Balačko.

Војислав Ђурић у "Антологији народних јуначких песама" за Балачка каже да је личност непозната историји и да постоји једно мишљење да се под тим именом крије потурица Балабан, турски јунак из 15. века.

Онако како је описан у песми, ради се о снажном и силном троглавом човеку. За трећу главу се не каже ништа, само да га је могуће убити једино кад испусти пламен и ветар из ове две.

Мада, јуначке песме нису толико одраз митологије чудних бића и натприродних сила, него јуначке митологије везане за стварне личности и догађаје. Бајке, приповетке и легенде су оно где се народна машта распаљује. На пример, за Марка и Шарца постоје многе легенде које никад нису ушле у песму. А у песми Царица Милица и Змај од Јастрепца за змаја није ни јасно да ли је у питању човек или биће које узима људски облик.

 

[vujadin]

Војислав Ђурић у "Антологији народних јуначких песама" за Балачка каже да је личност непозната историји и да постоји једно мишљење да се под тим именом крије потурица Балабан, турски јунак из 15. века.

Онако како је описан у песми, ради се о снажном и силном троглавом човеку. За трећу главу се не каже ништа, само да га је могуће убити једино кад испусти пламен и ветар из ове две.

Мада, јуначке песме нису толико одраз митологије чудних бића и натприродних сила, него јуначке митологије везане за стварне личности и догађаје. Бајке, приповетке и легенде су оно где се народна машта распаљује. На пример, за Марка и Шарца постоје многе легенде које никад нису ушле у песму. А у песми Царица Милица и Змај од Јастрепца за змаја није ни јасно да ли је у питању човек или биће које узима људски облик.

Ово је добра анализа свега осим Змаја Огњеног Вука и Милице. Тај део се треба приписати у оне описе који су намењени умаловажавању, било српске кнегиње или Кнеза Лазара и српства као нације.

 

[VoSlavu]

А змај ти нема рибља пера, него птичја и не пресијава се на сунцу тако да заслепи човека.

Ал супер је свеједно. Без зезања. Ово што сам замерио нема везе са тим.

Hvala ...

oko ovog podebljanog, taj deo našeg zmaja mi je veoma zanimljiv, i tu liči na feniksa - žar pticu

Из крила му сипа ватра жива,
Сипа низ јелове гране,
Која падне на земљицу црну,
Све по земљи запаљује траву.

 

[plageton]

Мада, јуначке песме нису толико одраз митологије чудних бића и натприродних сила, него јуначке митологије везане за стварне личности и догађаје.

Да, и баш зато је та епизода са Балачком војводом занимљива. То је очигледно остатак (антрополози би рекли прежитак) неког старијег предања, који је нашао израз у епској песми у коју такве ствари обично не спадају. Могуће је да због тога ту песму треба рачунати као једну од најстаријих. Има и других прастарих мотива - Милош гађа кроз прстен јабуку да би задобио невесту, што је исто као у Песми о краљу Налу.

 

[plageton]

Mnogo su opasniji oni Srbi, etnolozi, sociolozi, političari, teoretičari, istoričari... koji kažu da su pravoslavci, ali kažu da je to njihovo pravoslavlje neraskidivo skopčano sa paganizmom, jer navodno su krsne slave iz paganizma

A šta, nisu?

 

[_Krang_]

njihov paganizam nije povezan sa nacionalizmom, ideologijom krvi i tla i sovinizmom.

Nije ni ovde.
To je usko vezano za pravoslavne klerofasiste.

 

[Istrebljivac arhaizma]

Šta se pouzdano zna o srpskim zmajevima?

1) Jedni tvrde da je zmaj liči na čoveka samo što ima sakrivena krilca i glavu ribe

2) Drugi tvrde da je zmaj gmizavac koji liči na dinosaurusa tiranosaurusa reksa

Znači, ništa se pouzdano ne zna, sve su obična nagadjanja.

I kako bi zmajevi mogli biti veliki ljubavnici ako su OVOLIKO ružni?

deder objasni.

 

[VoSlavu]

Što se tiče teme, šta se pouzdano zna o srpskim zmajevima?

1) Jedni tvrde da je zmaj liči na čoveka samo što ima sakrivena krilca i glavu ribe

2) Drugi tvrde da je zmaj gmizavac koji liči na dinosaurusa tiranosaurusa reksa


Znači, ništa se pouzdano ne zna, sve su obična nagadjanja.

I kako bi zmajevi mogli biti veliki ljubavnici ako su OVOLIKO ružni?

deder objasni.

1. Tiranosaurus je bio bipedalni gmizavac

http://en.wikipedia.org/wiki/Tyrannosaurus - edukuj se

2.umetnička sloboda. te slike nisu objašnjenje mitološkog zmaja , već njegov moderni prikaz.

 

[menjam.se]

Аждаја...

Аждаја је много интересантна такође. До сада ни у једној бајци или приповеци нисам пронашао да аждаја лети или бљује ватру. Ако неко јесте, волео бих да знам где је то нашао.

Аждаја готово увек живи на дну језера. Нема је у рекама, морима, планинама. Она не лети и нема крила. Одвратног је и гадног изгледа, ружна је. Често има више глава, али ниједна нема чудотворна својства - оне јој служе само за прождирање.

Традиционални приказ св. Ђорђа како убија аждају ипак не описује аждају из српске митологије, већ изгледом ипак подсећа на змаја, барем што се тиче крила:

Spojler

Легенда о св. Ђорђу и аждаји потиче из источних делова Византије и тек након крсташких ратова се проширила и по западној Европи. Она каже како је у једном граду у Либији на дну језера живело страшно чудовиште које су грађани прво хранили овцама, а потом и својом децом. Од ове страшне пошасти спасао их је св. Ђорђе који је убио ту аждају и након тога је читав град прешао на хришћанство.

Сматра се да ова легенда има дубље корене и да је постојала и у претхришћанско доба, само да се односила на друге јунаке. Чудовиште које је убио св. Ђорђе приказивано је као змијолико и због тога није ни чудно што је одмах повезано са змајем и што се традиционално слика са крилима.

Можда сам пренаглио када сам раније рекао да су у српској митологији аждаја и змај два лица истог бића. За сада уочавам неколико битних разлика: змај бљује ватру, аждаја не; аждаја живи у језеру, змај не; змај има крила и лети, аждаја не; аждаја је ружна и одвратна, змај не.

 

[Istrebljivac arhaizma]

змај има крила и лети, аждаја не;

"За алу се мисли да има од аждахе особиту духовну силу те лети и води облаке и град наводи на љетину"

Вук Караџић

 

[menjam.se]

"За алу се мисли да има од аждахе особиту духовну силу те лети и води облаке и град наводи на љетину"

Вук Караџић

Лоше сам све оно горе формулисао, извињавам се. Мислио сам на аждају као биће из српске бајке или приповетке. Када су целокупна митологија и локална веровања у питању, ту онда не говоримо синтетички, него аналитички и наводимо и све оно што одступа од укорењене опште слике.

Сам Вук ту није ауторитет јер се није тиме бавио, него је само сакупљао грађу и ту грађу треба анализирати. Он на једном месту каже једно, на другом друго. Да би се стекла права слика, треба све приказати. Ево, док у твом цитату говори за аждаху да лети (ако се тако може протумачити), у својим приповеткама које је сакупио, нема ниједну летећу аждаху, већ су све водене немани које излазе на копно. А на другој страни, на пример, у Рјечнику потпуно изједначава аждају, алу и змаја и говори да је то једно потпуно исто биће!

Аждаа, m. der Drache, der Lindwurm, draco.
Ала, f. vide аждаа: ало несита!
Змај, m. der Drache, Lindwurm, draco.

Drache и Lindwurm су немачке речи за змаја, а draco латинска.

Наравно, ако онај цитат схватимо у том смислу да ала лети као аждаха, а не у смислу да од аждахе има особиту духовну силу, а да та сила нема везе са њеним летењем.

За аждају је интересантно и то да је у питању реч која је оригинално мушког рода, а као такву је наводи и Вук у Рјечнику и као такву је описује у пар својих приповедака, иако је на осталим местима у питању женско. Опет се враћам на то да је ажи-Дахака био мушко биће.

 

[Istrebljivac arhaizma]

Ajde sad ako neko ima ideju neka kaže kakvo je stvorenje Balačko vojvoda iz "Ženidbe Dušanove". Ima tri glave, iz jedne mu ladan vetar duva, iz druge modar plamen suče a iz treće jebemliga šta ono beše. Tu mora da postoji i nešto u vezi s etimologijom imena Balačko.

Mislim da je Balačko = TROGLAVA AŽDAJA

 

[Пријезда]

 

[dublin]

nedavno sam citao na netu, da su arturiajnske legende u stvari prepis sarmatskih legendi, i da je kralj artur ustvari bio rimski general, sarmatskog porekla, koji je bio na sluzbi u engleskoj na samom kraju rimske vladavine tim prostorima. on je bio na celu sarmatskih oklopnih konjanika, najelitnijih jedinica rimske vojske, koje bi u vreme na primer drugog svetskog rata bile ekvivalent tenkovskim jedinicama za brze intervencije. covek je ostao u engleskoj posle povlacenja rimske vojske jer su sarmati bili placenici, koji su za rimljane ratovali za pare, i nisu bili pod njihovom direktnom kontrolom. kasnije je otisao iz engleske i zna se da je umro u dalmaciji.
dakle to sarmati su najveca zagonetka engleske arheologije trenutno. navodno ih je u englesku poslato samo 5000. navodno se 4500 njih onda gubi svaki trag, a ostalih oko 500 su bili stacionirani u severnoj engleskoj, prema skotskoj. navodno su onda svi otisli iz engleske posle povlacenja engleske vojske. međutim u poslednjih nekoliko godina, malo malo pa se otkopa još jedno sarmatsko groblje i to iz perioda stotinama godina posle navodnog povlacenja sarmata iz engleske.

iranci tvrde da su sarmati persijski elitni konjanici, takozvani besmrtnici, koji su prvi izumeli oklopnu konjicu da bi mogli da se suprotstave skitskim strelcima. pre njih nije postojala teska oklopna konjica, samo laka konjica.

iranci tvrde, a englezi se slazu, da su sve arturijanske legende prepisi mnogo starijih persijskih (sarmatskih) legendi. takođe sarmatski jezik, koji je trenutno sacuvan najviše u osetijskom, objašnjava mnoge reci koje su bile potpuno nerazumljive iz ovih legendi ali i sire. takođe verski sistem i drustvena organizacija sarmata je potpuno preslikana u u arturiajanskim mitovima. sarmati su obozavali mac i njihov oltar je bio mac pobijen u kamen (cudno kako krst pobijen u kame izgleda isto kao mac pobijen u kamen). sarmatske trupe su bile sastavljene i od muskaraca i od žena. to su bile prve žene ratnici koje su vidjene na tlu evrope. odatle reč amazon za žene ratnike, koja na sarmatskom znaci samo ratnik. sarmati su prvi u evropu doneli porodicne grbove koji su bili obojeni na stitovima i zastavama. glavni simbol sarmata je bio zmaj (na engleskom dragon). englezi tvrde da su sarmati to uzeli od kineza (ja lično mislim da su kinezi ovo uzeli od sarmata). prezime arturovog oca je bilo pandragon. velsani tvrde da je artur nihove gore list. velski simbol je zmaj. iranci tvrde da velski, staroskotski i irski poticu iz sarmatskog jezika.
iranci tvrde da su sarmati osnovali belu srbiju i belu hrvatsku u centralnoj evropi, kada su dosli u evropu i pomesali se sa starosedeocima slovenima. iranci takođe tvrde da u sarmatskom reč beo bela znaci zapadni zapadna. znaci bela srbija - zapadna srbija. to kao pandan zakavkaskoj zrvenoj srbiji i hrvatskoj.

 

[dublin]

evo ovde ukratko o arturijanskim legendama i sarmatima:

sarmatski komandant: Lucius Artorius Castus velsani ga zovu Nennius (Nin???)
bio u engleskoj: oko 182 AD
umro u dalmaciji
sarmatske legende: mac u kamenu kao oltar, ko izvuce mac iz kamena postaje kralj, sveta kupa, vile koje žive u jezerima...

The following is a rough explanation of the hypothesis, and a partial explanation for the problems it poses to civil discussion.

The Alano-Sarmatian hypothesis proposes, more or less, that the original, historical Arthur was a Roman military leader named Lucius Artorius Castus, who served as commander of a group of Sarmatian warriors (from what is now Iran and Russia) for two years in Britain, around 182. Castus probably led this group in battle several times, though he left Britain for other commands and eventually died in Dalmatia. The theory proposes that the Sarmatians in Britain continued to live there, possibly employed by the Roman military, possibly maintaining their nomadic ways and their own language, but at any rate telling their traditional stories with a new hero, Castus, called by them Artorius. Although the stories of Arthur were incorporated into British history as those of a fifth/sixth-century British military leader (Welsh annals and Historia Brittonum, aka „Nennius”) or king (Geoffrey of Monmouth) leading a confederation of British kings against the Germanic invaders/colonists, they are thought to contain information about the actual brief career of Castus in Britain, or perhaps of subsequent leaders of the Sarmatians nicknamed or actually named Artorius. According to this hypothesis, the emphasis on horsemanship in the later legends does not reflect high medieval chivalry but rather the horsemanship of these steppe nomads.
The hypothesis further proposes that, around the eleventh and twelfth centuries, the Artorius stories were combined with similar sagas told by people on the Continent descended from the Alans, a cultural group from the same region as the Sarmatians and with similar folklore and mythological traditions. These Alanic stories would include motifs such as a sword stuck in the ground and a sacred cup (possibly associated by Christian Alans with the Crucifixion), and women who dwell in watery places who help warriors. The assumptions here are that (1) these motifs are exclusively the property of the Alano-Sarmatian group and their modern descendents, and (2) these stories could become attached to Arthur only if he was originally the hero of that kind of story, i.e. a saga of Sarmatian origin. Thus Arthurian literature would have been born out of the meeting of two strains of the same type of legend, one told by Sarmatians in Britain about a man named Arthur, the other told on the Continent by Alans about several heros, including Lancelot. This would explain why there was such a sudden flowering of Arthurian literature in the twelfth century, when in fact political and economic conditions brought English, Anglo-Norman, Breton, and French cultures into contact.

Discussion problems: rhetoric
According to the defenders of this hypothesis, anything in Arthurian literature which can't be traced to these story types is irrelevant „overlay.” If a Welsh poem speaks of Arthur travelling to the otherworld to rescue a cauldron, the story is „overlay,” a borrowing of the name Arthur for a plot that does not really belong to him; if the same poem mentions Cei, that might be an authentic detail about Castus, who might have had a brother named Caius, and therefore part of the „core” of the legend. However, for those primarily interested in the Welsh texts themselves as integral works of literature, or for the information they offer about the culture and traditions of those who composed them, these Arthurian works are of great importance, while their significance as „proof” of Sarmatian influence is trivial.
There is also a considerable redundancy of explanation: for example, the sword cast into the lake is insisted upon as an Alano-Sarmatian motif, but it would have been extremely significant to British audiences, since the peoples of Britain had been making ritual deposits of swords in lakes since long before the coming of the Romans. Similarly, some names in the legend can be interpreted both using Celtic language roots and using Alano-Sarmatian or Latin roots.
Thus it can be seen that two sides easily form. One claims that only the Alano-Sarmatian material is of interest and that anything that can be interpreted as Alano-Sarmatian must be added to the „core” and is no longer part of the heritage of British folklore and story. The other is deeply offended by this attitude and insists on a more traditional examination of the relationships between the Arthurian legend and the cultures it purports to represent. A great deal of anger and ill-will has resulted, not only in these two parties, but in those who are not amused by the constant attacks of one party on the other. Notably, Dr. Malcor will never allow anyone to contradict her without contradicting them back.

 

[dublin]

evo ovde tekst o zmaju kao simbolu sarmatskih (skitskih) konjanika koji je kasnije preuzet od rimljana a koristio se i u kasnom srednjem veku. ka li postoje bilo kakve slike (freske) naših knjanika sa zmajevima???

http://www.fectio.org.uk/articles/draco.htm

 

[dublin]

Kazu da je u to vreme bilo vise redova, od kojih su poznatija tri - godine 620. nastao je prvobitan, originalni srpski Red crvenog zmaja, zatim 1318. Red svetog Djordja i 1408. je nastao Ordo equestris draconis, koga je osnovao ugarski Zigmund. Taj poslednji je najpoznatiji i o njemu se prica na sajtu.

Milos Obilic je osnovao Red sv. Djordja, 1318. kao nastavak originalnog Reda crvenog zmaja sa zakletvom da ce unistiti svakog ko vodi Turke na srpsku zemlju. On je na slici sa slemom na kome se jasno moze videti zmaj.

Prvi, originalni srpski Red crvenog zmaja je osnovao car Stefan Dusan, ili se bar tako smatra. Cinili su ga ne samo vitezovi iz Srbije, vec sa citavog Balkana, pa odatle i rec "crveni" u nazivu Reda, jer vitezovi nisu bili samo braca po macu, vec i po krvi njihovih predaka, a rec "zmaj" po psima - Silvanima ili Zmajevima, koji su bili pratioci starih srpskih vitezova i koji su po staroj slovenskoj legendi predati coveku od Boga, da ga vodi od tame ka svetlosti. Koliko su psi bili vazni u to vreme, govori cinjenica da je uz Dusanov zakonik isao jos jedan dokument - Zakonik Rase, koji je propisivao standard i nacin drzanja ovih pasa. U tom Zakoniku rase se kaze: ''Svima onima koji zmajeve drze, ovaj zakonik neka se u um postavi i dovjeka postuje, jer zmajevi su uz nas od davnina, od prije nego sto smo i slovo imali, pa ih valja postovati i cuvati, jer su od Boga. Kao sto nas bez zmajeva ne bi ni bilo, tako nas bez zmajeva nece ni biti.''

Nakon primanja hriscanstva u Srbiji, crkva je poistovetila crvenog zmaja sa sotonom da lakse unisti originalni red u Srbiji. Govorilo se da su vitezovi ovog Reda bili demoni u sluzbi Boga, nekadasnji andjeli koji su jedini bili sposobni da se bore sa Sotonom jer ga i sami najbolje poznaju. A crni pas kao zli pomocnik Sotone je upravo temeljen na srpskim crnim sumskim psima.

Zanimljivost u vezi ordena na kome je zmaj koji sam sebe davi repom. Tu je prikazana upravo ta borba izmedju Boga i Sotone, onako kako je crkva vidi. Zato zmaj ima stit sa krstom na ledjima, i davi sebe sopstvenim repom. Zanimljivo je da je srpski inat tu terao zmajare da svojim psima seku repove da se ne bi udavili od straha od crkve. Zato se kaze da Zmaj (Silvan) nema strah ni od cega, pa ni od Boga (sto je u principu tacno ako se u obzir uzme karakter tih pasa).

Posto je odgoj ove rase uglavnom bio samo u rukama Zmajara, oni ne zele da se rasa danas siri medju nama, obicnim ljudima, jer je po njihovom misljenju mi i ne zasluzujuemo, upravo zbog napustanja i odbacivanja svoje tradicije i obicaja i gubljenja srpskog identiteta. Pretpostavljam da isto misljenje vazi i za samu diskusiju o starim srpskim Redovima. Mi, obicni ljudi, ovakvi kakvi smo, modernizovani, diramo u nesto sto je za njih sveto i za sta smo nedostojni. Verovatno je to razlog za fanaticne reakcije.

Prsten kao amajlija
Osim karakteristične odeće i ponašanja u pojedinim situacijama članovi reda su, izgleda, nosili na ruci i prstenje sa različitim predstavama zmaja. Verovatno je reč o sredstvima raspoznavanja, ali postoji mogućnost da prsten predstavlja i amajliju koja štiti nosioca. Dakle zmaj štiti nosioca. I na srpskim prostorima nađeno je više takvih primeraka, ali je interesantno da ih ima i iz perioda pre osnivanja reda 1408. godine. Takvo je prstenje otkriveno u Brestoviku (13 vek), nekoliko u Južnoj Srbiji (14-15 vek), zatim u Debrcu (14 vek), Prilepu i Gnjilanu.

 

[dublin]

Silvan
Silvan, Starosrpski Vučjak, Garov… mit ili stvarnost?

извор berzapasa.com

Može se reći i jedno i drugo. Svak onaj ko o ovim psima nesto zna, mora dobro znati i istoriju srpskoga naroda, jer jedno bez drugog nemože. I ne samo istoriju, već mitove i predanja, prenošena sa kolena na koleno od naših starih predaka.


Verovanja o ovim psima, u Srba su takva da se smatra da ih je lično Bog podario nama od postanka sveta da nas čuvaju i brane od raznih nevolja, pa i od nas samih.

Prastaro Srpsko i Vlaško (a i opšte Slovensko) verovanje kaže da je čovek postao od Vuka, pa kad su se braća razdvojila da su Bogovi ljudima podarili pse da se ljudi i vukovi ne bi zavadili jedni sa drugima. Kod Srba, smatra se da je taj pas bio upravo Silvan, jer pre hrišćanstva ovo je bio vuk zaštitnik Šumskog Boga u staroj Srpskoj mitologiji.

Koliko veliko poštovanje su stari Srbi imali prema svojim psima govore nazivi koje su ti psi nosili, zavisno od vrste i načina upotrebe: goniči su bili Hajkasi, Dagari ili Zagari, hrtovi su bili Hrtovi ili Rtovi, planinski psi ovčari i mečkari su bili Lavovi, a Silvani kao psi nad psima su bili – Zmajevi. Reč “pas” se gotovo nikada nije upotrebljavala, a kada jeste njeno značenje je bilo isključivo pogrdno, jer psima su smatrale dzukele, jedinke bez karaktera i srca junačkoga. Ovo je kod običnih seoskih pasa bilo u redu, ali ne kod Silvana.
Poneki stari vlasnici i poznavaoci Silvana, svoje pse ne zovu Silvanima, Vučjacima, Garovima i sl. (što su takodje stari nazivi), već upravo Zmajevima.

Zašto je važno upravo ime Zmaj? Kao što rekoh, razdvajati ove pse od srpske istorije jednostavno nije moguće.

U doba vladavine Dinastije Nemanjića, u Srbiji se osniva mocni viteški red, Red Crvenog Zmaja. Pripadnici ovoga reda nisu bili samo srpski vitezovi, vec i Rumuni, Bugari, Hrvati, Makedonci, Vlasi, Grci, ukratko Vitezovi Balkana koji su bili spremni da brane i poginu za tada srpsku istinu, ali i ne samo srpsku, jer je to bila istina i pravda svih starosedelaca Balkana, jer nekada davno svi smo mi bili jedno, jedan rod, jedno veliko pleme. Psi pratioci srpskih vitezova su tada, a i mnogo, mnogo godina pre osnivanja reda bili upravo Silvani tj. Zmajevi. Neki misle da upravo zbog tih razloga red dobija ime Crveni Zmaj. Crveni zbog viteske braće, koji su bili braća ne samo po maču već i po krvi, krvi svojih predaka, i Zmaj po psu nad psima koji ih je kroz sve vekove svoga postojanja (bar kako verovanja kažu) vodio iz tame ka svetlosti.34eqjrs

Postoji pisani dokument poznatiji pod imenom “Zakonik Rase” čija se starost (prema načinu pisanja i samome pismu) procenjuje na 12 ili 13 vek. Predanje kaže da ga je pisao jedan Car, a jedini Car toga doba koji je imao veze sa dinastijom Nemanjića, i sa viteškim Redom Crvenog Zmaja bio je Car Stefan Dušan. Ne znamo da li je taj dokument bio jedan od pratećih elemenata Dušanovog Zakonika ili pak zasebno pisano štivo, no kako god da bilo, taj zapis predstavlja prvi ikada zabeleženi i to tako precizan zapis o jednoj rasi pasa, tako da sam slobodan da ga nazovem Prvim pisanim standardom za pse na celoj zemaljskoj kugli. Od imena ovog viteškog reda, kasnije su i mnogi srpski junaci od naroda dobijali ime Zmaj, kao Zmaj Ognjeni Vuk (i ovo Vuk u njegovom imenu je vrlo interesantno), Zmaj od Jastrepca, Zmaj od Avale…

Naravno, nije Zmaj tj. Silvan bio privilegija samo viteza i vladara, bio je on i pas srpskih pastira i seljaka, ipak od drugih naroda tj. sabraće po precima, samo vladari i članovi viteških redova su imali tu privilegiju da ih odgajaju i oblikuju. Srpskom čobaninu taj pas je bio sve, od čuvara stoke i ognjišta pa do zaštitnika od demona i zlih sila. Svestran i inteligentan i neopisivo hrabar kakav se kaže da je bio, u ratnim pohodima je igrao značajnu ulogu kao jedno od vrlo bitnih oružja srpskih ratnika.

Rasa se od starih vremena pa do današnjeg dana delila i deli u više tipova, kao i većina radnih pasa.

Po gradji na dva tipa: Dolinski – veoma visok i suv pas, izvanredne brzine i okretnosti,
Planinski- niži i širi, pas izuzetne snage,

Po dlaci na tri tipa: Kratkodlaki,
Dugodlaki,
Bradati sa kovrdžavom dlakom,

Po boji na četiri tipa: Crni sa paležom – najzastupljeniji i najcenjeniji od davnina,
Crni – potpuno crn bez ikakvih belina i drugih fleka,
Crni sa belinama – raspored dozvoljenih belina je na nogama, trbuhu, grudima, njusci i vrhu repa,
Trobojni – istovetni crnim sa paležom ali i sa rasporedom belina kao kod prethodno opisanog tipa.

Karakter rase je ta odlika, koja spaja sve ove (ma koliko se oni činili različitima) gore pobrojane tipove, koji su prvo nastali mešanjem izmedju dva osnovna tipa u rasi i posle po ličnim željama zmajara za odabir. Moglo bi se reći da su kod Silvana ženke nosioci karaktera, dok su mužjaci uglavnom hladnije glave. One su prznice, koje prve započinju svadju ili kreću na predatore, one dižu nogu i bacaju busenje iza sebe kad „obeležavaju“ svoju teritoriju, one su te koje se i na sam pogled nepoznatih očiju bacaju pravo na grlo. Mužjaci su uglavnom stalozeniji, neverovatno svesni svoje snage i „oružja“ kojim raspolažu u vidu ogromnih očnjaka, ali samo dotle dok ne procene da je vreme da krenu u akciju. Mužjaci jesu skloni izbegavanju sukoba, ne zato sto zaziru od protivnika već takodje zbog jedne bitne, ako ne i najbitnije odlike karaktera ove rase, a to je da ne štede ni sebe a ni svoje protivnike. Kada pravi Silvan udje u sukob sa zverima a i sa drugim psima, konačni ishod mora biti smrt, ili njegova ili njegovog protivnika, treća solucija jednostavno ne postoji. Jos jedna vrlo bitna odlika njegovog karaktera je ta da sa gotovo istom dozom žara i strasti čuvaju svoj posed, tj. posed svoga gospodara i od zveri i od lopova pa čak i od komšijske stoke ili živine. Njemu ne promiče ništa, a ako kojim slučajem to što udje u njegovo dvorište nije dovoljno pametno da se brzinom svetlosti okrene i pobegne iz njega, sve su prilike da će tu i završiti svoj zivot. Silvan je prava definicija psa jednog gazde i pas prema kome se sa istinskim poštovanjem mora ophoditi čak i njegov gazda a nepoznata lica pogotovo na šta mnogi ljudi nisu navikli, ustvari odvikli su se od pravih pasa.

Znamo svi da je srpska istorija, i ne samo srpska već istorija svih naroda Balkana, bila veoma burna. Pre Kosovskog boja, veliki broj ovih srpskih zmajeva ostavio je svoje kosti na bojistima od Istre do Crnoga mora. To ipak nije bilo pogubno po rasu. Nešto mnogo gore deslio se upravo posle Kosovske bitke i Otomanskog osvajanja. Pomor ostrih pasa od strane Turaka koji je usledio imao je veliki uticaj na sve pse Balkana, ali čak ni samo to činjenje nije bilo toliko opasno koliko je bilo prihvatanje i ukorenjivanje Otomanskog shvatanja psa kao nečiste i prljave životinje, Šejtanovog pomoćnika. Još jedan udarac zadesio je relativno skoro tada vec retku rasu. Bili su to I i II Svetski Rat. Ponovo su se dešavala ubijanja pasa koji su čuvali imanja svojih gospodara. Posle II Svetskog Rata, svest naroda o njihovim psima je i dalje opstala, ali pasa je bilo malo. Tada se dešava nagla popularnost Nemačkih Ovčara koji su tada ipak bili gotovo identicni sa Stepanićovom kreacijom, a malo zajednickog su imali sa danasnjim kinološkim idealom ove rase. Narod prihvata ove pse, i zbog izvesne slicnosti (iako su ovi psi bili mnogo niži) prihvata ih i to pod imenom Vučjak. Žal za vremenima starim…

Danas jos uvek postoji izvesna populacija Zmajeva ili Silvana, mada veoma, veoma mala. Ljudi koji ih drže, zbog svega kroz šta su ti psi prošli nisu, i verovatno još dugo (a mozda i nikad) neće biti raspoloženi za priču o njima. Kaže se da je dostojanstvenije da rasa izumre, nego da nastavi svoj put izmenjena i omekšana da bi je ljudi lakse prihvatili.



Pratilac jednog od sinova Svarogovih je krilati vuk ili krilati pas, zavisno kako ko tumaci. Vuk je totemska zivotinja Srba, a krilati vuk Svarogovog sina zvao se (opet zavisno od toga kako se gde izgovaralo) Kuzmoj ili Kosmaj. Od tog imena kasnije proistice rec Zmaj kao naziv za pse Silvane, a povezivanje tog mita sa nekim gusterima i zmijama je samo cin priprostog naroda a cesto i serviran nam od samih neprijatelja nasih, sto je kasnije kroz proticanje vekova postao folklor koji su i vitezovi prihvatili.