Splitski kroničar Toma Arhiđakon ostavio je u 13. stoljeću zapis o kraljevskom mauzoleju hrvatske dinastije u Solinu kraj Splita. Napisao je da su "mnogi hrvatski kraljevi i kraljice" pokopani u tom mauzoleju, a istaknuo je imenom kralja "Krešimira Velikog". Uz to je zapisao da su "do nedavno" mauzolej čuvali "neki redovnici" i brinuli se o grobovima pokojnika, a da je narod iz okolice "redovito hodočastio do grobova svojih kraljeva".
13. век ок могуће али нико то није могао да потврди као и многе наводе Томе Архиђакона.
Међутим он јако лоше пише о Хрватима и често га зову кроатофобом.
Да су Хрвати у његово време аријанци погани народ лоших навика.
Онда изненађење:
"Regio autem illa antiquitus dicebatur Chulfelda, et populi eius Chulfelani, postmodum vero dicta est Corethia, a quibusdam etiam Corethica, et populi eius Corethi sive Corethici. Hos quidam volunt esse eosdem quos poetae vocant Curetes, quos dicunt in temporibus antiquissimis fuisse pugnacissimos et bellicosos homines."
"Та област се у старини звала Хулфелда, а њени становници Хулфелани, затим је прозвана Куретија, а неки је зову и Куретика, а становници Курети или Куретики. Неки сматрају да су то исти они које песници зову Куретима, за које се говори да су у најстарија времена били веома ратоборан и ратнички народ."
"Cum autem intrassent ecclesiam beati Petri apostoli, videntes candelas ardentes ante altare, mirabantur valde et accedentes ad eas, ceperunt eas comedere, putantes esse quasdam escas, et ita ignorantes sacramenta ecclesiastica, cum magna reverentia comederunt candelas."
„Када су ушли у цркву светог апостола Петра, видевши свеће како горе пред олтаром, силно се зачудише, па приђоше и почеше да их једу, мислећи да су то неке јестиве ствари. И тако, не знајући ништа о црквеним обредима, с великом побожношћу поједоше свеће.“
Нема доказа никаквих да се земња икад звала Куреција
Јер се Курети по античким митовима везују за Крит где су чували бебу Зевса од Титана.
Други историски помени су још чуднији и уопште не знам како му је то уопште пало на памет!?
Хурити (Hurrians) су били древни народ који је живео на подручју северне Месопотамије, источне Анадолије и Кавказа, током трећег и другог миленијума пре нове ере.
Главне одлике Хурита:
Језик: Говорили су хуритским језиком, који није повезан са семитским, индоевропским или другим познатим великим језичким породицама — дакле, био је језички изолат, мада су касније утицали на језик Урараца (Урарту – древна држава у Јерменији).
Култура и религија: Имали су развијен пантеон богова (нпр. бог Тешуп – бог олује), утицали су на хетитску и касније месопотамску религију. Њихова митологија је делимично сачувана у хетитским записима.
Државе: Најпознатија хуритска држава је Митани, моћно краљевство које је постојало у 15. и 14. веку п.н.е. Било је ривал Египту и Асирији. Владарска елита Митанија је, занимљиво, користила индоевропска имена, што указује на мешавину култура.
Наслеђе: Хурити су извршили велики утицај на хетите, Асирце, па чак и на касније персијске и анатолијске културе, али су као народ нестали или били асимиловани.
Имао је неке податке јако сличне Дукљанину помиње неке детаље.
Мислим да је Славен то поменуо да је штета што неко од балистичких историчара попут Тибора Живковића није извршио анализу истотије Солитана и имамо проблем као са Дикљанином што не не знамо шта можемо шта не можемо прихватити.
Он има и своју верзију о крунисању Стефана Првовенчаног.
Књига је јако интересантна али има заиста збуњујућих неких делова које не можеш потврдити ничим.