Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
срећна Нова!
уз партизански валцер
уз партизански валцер
Poslednja izmena od moderatora:
-
- Popularno:
- Да ли Србија дугује захвалност Русији...
- Zasto ljudi uporno ponavljaju da je...
- Zašto je Rusija prodala Aljasku Americi
- Mapa koja prikazuje najpoznatiju osobu...
- Čak i veštačka inteligencija kaže da bi...
- Adolf Hitler na pragu nove pobede!
- Александар Вучић: Дајемо још 50 дана...
- Demokratija je bezvredna
- Putin se mora predati...Prvo ona 2...
- Da ste žena kako bi smuvali sami sebe?
Злочини партизана над српским народом
- Začetnik teme Koča
- Datum pokretanja
Сребрена
Poznat
- Poruka
- 8.140
a tih 30 000 je malo, posto se ovde spominje i milion Srba
И само један Србин који је изгубио на неприродан начин живот, на било који начин и од било чије руке, превише је.
Poslednja izmena:
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Како су комунисти на челу са распопом Зечевићем уништили Бању Ковиљачу
Рас(поп) Владо Зечевић, званично народни херој који је рођен у Лозници где му је касније подигнута и биста, незванично и засигурно један је од најомраженијих историјских личности у Бањи Ковиљачи. Свештеник, који се током Другог светског рата преобратио, и мантију и оданост краљу заменио партизанском униформом, најодговорнији је за планско уништавање једне од осам краљевских бања након рата. До 1941. године, Бања Ковиљача је имала уз Врњачку Бању, статус најпосећеније бање у Краљевини Југославији, а 1937. године имала је исти број посетилаца као Дубровник. И лечилиште и угоститељски објекти, кафане, смештај за госте, хотели, „квартири“, као и чувени Кур салон радили су пуном паром. Приватне виле на ободу бањског парка биле су препуне гостију, чекало се и по пар месеци на слободан смештај. Читаво место је живело и било упослено, на задовољство свих, мештана, гостију…
Ипак, одмах након Другог светског рата почиње уништавање свега онога што је имало епитет „краљевско“. Бања Ковиљача је претрпела ненадокнадиву штету од стране „ослободилаца“. Приватне виле су уништаване, одузимане власницима, парковске стазе у Бањи затиране јер су подсећале на краљевску круну. Кур салон је претворен у коњушницу, и магацински простор. Сви натписи који су били на било који начин везани за породицу Карађорђевић, а која је у потпуности изградила ово место, уклоњени су, запаљени, уништени, и нису се више смели ни поменути, као нпр. Купатило краља Петра I, или чесма принцезе Јелене, итд.. Бањска црква у центру Ковиљаче, чију изградњу нису ометали ни окупатори током рата, срушена је од стране комуниста које је у лозничком крају предводио бивши поп Владо Зечевић, иако је требала да буде посвећена херојима Дринске дивизије из I светског рата.
Као „круна“ свега, распоп Зечевић је дошао на „генијалну“ идеју како да потпуно уништи Бању Ковиљачу, а да успут буде херој свога краја. Најзаслужнији је за изградњу фабрике хемијске индустрије „Вискоза“, на самом уласку у омиљено одмаралиште некадашње Краљевине, иако је то било потпуно нелогично. Вискоза је расла, а Бања запуштена, гости растерани. Растао је и град Лозница, и почео се развијати у смеру индустријског града, иако је имао све предуслове да уз Бању Ковиљачу прошири туристичке капацитете, уради здраве и перспективне садржаје. Тек након распопове смрти, почиње стидљиви опоравак бање и њена изградња.
Како је изграђена „Вискоза“, тако је и нестала, тачније затворена, на силу… Урушени димњаци и хале остали су као сведоци једне ненормалне освете сопственом народу, од стране Владе Зечевића. 12000 људи је изгубило посао у фабрици, Лозница је постала град незапослених. Могло је много другачије… Краљевска Бања Ковиљача је ипак преживела, и дан данас дочекује госте из земље и иностранства, на жалост намрштеног лица на бисти Владе Зечевића у Лозници…
Извор: www.banjakoviljaca.org
Рас(поп) Владо Зечевић, званично народни херој који је рођен у Лозници где му је касније подигнута и биста, незванично и засигурно један је од најомраженијих историјских личности у Бањи Ковиљачи. Свештеник, који се током Другог светског рата преобратио, и мантију и оданост краљу заменио партизанском униформом, најодговорнији је за планско уништавање једне од осам краљевских бања након рата. До 1941. године, Бања Ковиљача је имала уз Врњачку Бању, статус најпосећеније бање у Краљевини Југославији, а 1937. године имала је исти број посетилаца као Дубровник. И лечилиште и угоститељски објекти, кафане, смештај за госте, хотели, „квартири“, као и чувени Кур салон радили су пуном паром. Приватне виле на ободу бањског парка биле су препуне гостију, чекало се и по пар месеци на слободан смештај. Читаво место је живело и било упослено, на задовољство свих, мештана, гостију…
Ипак, одмах након Другог светског рата почиње уништавање свега онога што је имало епитет „краљевско“. Бања Ковиљача је претрпела ненадокнадиву штету од стране „ослободилаца“. Приватне виле су уништаване, одузимане власницима, парковске стазе у Бањи затиране јер су подсећале на краљевску круну. Кур салон је претворен у коњушницу, и магацински простор. Сви натписи који су били на било који начин везани за породицу Карађорђевић, а која је у потпуности изградила ово место, уклоњени су, запаљени, уништени, и нису се више смели ни поменути, као нпр. Купатило краља Петра I, или чесма принцезе Јелене, итд.. Бањска црква у центру Ковиљаче, чију изградњу нису ометали ни окупатори током рата, срушена је од стране комуниста које је у лозничком крају предводио бивши поп Владо Зечевић, иако је требала да буде посвећена херојима Дринске дивизије из I светског рата.
Као „круна“ свега, распоп Зечевић је дошао на „генијалну“ идеју како да потпуно уништи Бању Ковиљачу, а да успут буде херој свога краја. Најзаслужнији је за изградњу фабрике хемијске индустрије „Вискоза“, на самом уласку у омиљено одмаралиште некадашње Краљевине, иако је то било потпуно нелогично. Вискоза је расла, а Бања запуштена, гости растерани. Растао је и град Лозница, и почео се развијати у смеру индустријског града, иако је имао све предуслове да уз Бању Ковиљачу прошири туристичке капацитете, уради здраве и перспективне садржаје. Тек након распопове смрти, почиње стидљиви опоравак бање и њена изградња.
Како је изграђена „Вискоза“, тако је и нестала, тачније затворена, на силу… Урушени димњаци и хале остали су као сведоци једне ненормалне освете сопственом народу, од стране Владе Зечевића. 12000 људи је изгубило посао у фабрици, Лозница је постала град незапослених. Могло је много другачије… Краљевска Бања Ковиљача је ипак преживела, и дан данас дочекује госте из земље и иностранства, на жалост намрштеног лица на бисти Владе Зечевића у Лозници…
Извор: www.banjakoviljaca.org
Poslednja izmena:
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
,,Била је то језива слика у Крчагову. Лешеви су вађени из земље и ређани по земљи. Било их је око 80. Када су побијени пуцано им је у главу одпозади, а били су у вешу, одела су им била поскидана, па их је тешко било препознати."
Изјава Милоја Миловановића, синовца академског сликара Михаила Миловановића кога су партизани стрељали 28. нов. 1941. године. Милоје је, заједно са сликаревом супругом Валом, идентификовао стрицев леш.
Изјава Милоја Миловановића, синовца академског сликара Михаила Миловановића кога су партизани стрељали 28. нов. 1941. године. Милоје је, заједно са сликаревом супругом Валом, идентификовао стрицев леш.
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Сахрана жртава комуниста на Радачком Бријегу, 1942. Види се плоча са именима жртава. У светлој блузи, десно од крста, поручник Пејановић. Десно од њега, у другом реду, са тамним наочарима, професор Петар Бубрешко
Сахрана жртава комуниста на Радачком Бријегу, 1942. Говор војводе Јевђевића
Добро дошли
Buduća legenda
- Poruka
- 27.854
Ових 20-так имена на крсту нису жртве комуниста већ четници изгинули у борбама са партизанима. То су пали четници који су се борили на страни Вермахта све време рата.
Сахрана жртава комуниста на Радачком Бријегу, 1942. Види се плоча са именима жртава. У светлој блузи, десно од крста, поручник Пејановић. Десно од њега, у другом реду, са тамним наочарима, професор Петар Бубрешко
Сахрана жртава комуниста на Радачком Бријегу, 1942. Говор војводе Јевђевића
Сребрена
Poznat
- Poruka
- 8.140
На споменику не пише тако:
Видим 24 имена
Има овде имена страдалих
http://radiotrebinje.com/zlocin-o-k...olo-radackog-brijega-ekskluzivne-fotografije/
Страдали Љубомирци
На Радачком Бријегу стријељано је осам Ковача: Јово, Бранко, Јанко, Раде, Вељко, Видак, Гојко и Душан, Лечићи: Тривко и Милован, Никола Кашиковић, Перо Сорајић, Пајо Атељевић, Тривко Буднић, Крсто Мијановић, Пајо Милић, Раде Поповац и Перо Сушић. Крста Кашиковића и Обрада Томашевића лично су до смрти моткама претукли партизански команданти (а касније знаменити народни хероји) још на почетку акције, док је Тривко Сорајић убијен за вријеме блокаде Љубомира.
Након Радачког Бријега стријељани су Перо Лечић, Јула и Никола Мијановић, Мато Крунић, Новица Ковач и свештеник Дамјан Зотовић.
А споменик је обновљен после уништавања:
И овде се слажу имена: 18 је стрељано тог фебруара , а још 6-оро после
http://jadovno.com/video-krvavi-kamen-hercegovacki-radacki-brijeg-ljubomir/#.Wl0GQbynEdU
Цивили су жртве:
Срби из Љубомира нису знали ко им долази у фебруару 1942. године. По наређењу Саве Ковачевића његови комунисти хватају Србе земљораднике из села Љубомира и доводе на Радачки бријег, 27. фебруара 1942. године. На Радачком бријегу хладнокрвно су убијени пред својом родбином и комшијама од стране комуниста: Атељевић Пајо, Буднић Тривко, Лечић Милован, Лечић Гаврило, Ковач Јово, Ковач Бранко, Ковач Јанко, Ковач Раде, Ковач Вељко, Ковач Видак, Ковач Гојко, Ковач Душан, Кашиковић Крсто, Кашиковић Никола, Мијановић Крсто, Милић Пајо, Поповац Раде, Сушић Перо, Сорајић Тривко, Сорајић Перо, Томашевић Обрад. По убиству Срба – земљорадника из Љубомира, Драгица Правица прилази мртвим Србима и сваком од њих пуца из пиштоља у главу. Сава Ковачевић и Драгица Правица ожалошћене Србе присиљавају да поред убијених Срба играју и пјевају.
http://www.kmnovine.com/2016/10/5.html
Poslednja izmena:
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Све из пера партизанског генерала Саве Скока...било је и комуниста који једноставно нису могли да пређу преко секташких злочина својих другова...то што некима и данас смета истина је жалосно...али то је само знак колико је секта била јака
стравичан злочин „над недужним мјештанима“, да на Радачком Бријегу нису побијени никакви „бандити, већ у огромној већини мирни и вредни љубомирски сељаци“, те да је проливена крв само подстакла нове таласе братоубилачке мржње и насиља.
http://radiotrebinje.com/zlocin-o-k...olo-radackog-brijega-ekskluzivne-fotografije/
јел зато потребно да се тема испамује?
- - - - - - - - - -
Наравно да су Срби сарађивали са Италијанима који их спашавају против удружених комуниста и усташа...пишемо о томе све време...шта није јасно....лепо да ти признајеш сарадњу комуниста и усташа против Срба
стравичан злочин „над недужним мјештанима“, да на Радачком Бријегу нису побијени никакви „бандити, већ у огромној већини мирни и вредни љубомирски сељаци“, те да је проливена крв само подстакла нове таласе братоубилачке мржње и насиља.
http://radiotrebinje.com/zlocin-o-k...olo-radackog-brijega-ekskluzivne-fotografije/
јел зато потребно да се тема испамује?
- - - - - - - - - -
Наравно да су Срби сарађивали са Италијанима који их спашавају против удружених комуниста и усташа...пишемо о томе све време...шта није јасно....лепо да ти признајеш сарадњу комуниста и усташа против Срба
Poslednja izmena:
Василиј Зајцев
Elita
- Poruka
- 18.999
Period 1941-1945 je bilo doba krvavog bratoubilačkog obračuna, zarad ideologije. Svi su sarađivali sa svima, koliko god prljav Drugi svetski rat bio u svetu, na prostoru bivše Jugoslavije je bio najprljaviji. Na Istočnom frontu se znalo ko je Rus a ko Nemac, a ovde se gledalo da li nosi kokardu ili petokraku.
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Истина...ал треба свима да буде позната чињеница да су комунисти ти који су изазвали и форсирали "братоубилачки рат"...
___________
Злочини истакнутих комуниста били су толико стравични да су партизани масовно прелазили у четнике па чак и чланови партије
...група од тридесет четника Саве Ковача, за свега три-четири дана, прерасла у батаљон од преко 500 људи, дотадашњих партизана, па чак и чланова Комунистичке партије…“
Најгори међу злочинцима били су Саво Ковачевић и Драгица Правица који су своје злочине прослављали играјући коло око својих жртава
„Када је након првог плотуна један од стрељаних, док му је крв шикљала из груди, узвикнуо ‘Живјела Русија!’ – пришао му је Сава Ковачевић с пиштољом у руци и, уз ружну псовку, испалио му неколико хитаца у главу. Драгица Правица је, на запрепашћење присутних, проверила да ли је смртна казна ваљано извршена, пуцајући из пиштоља у мртве људе. Најтужније и најружније било је коло које се ухватило око побијених људи, ни кривих ни дужних…“
http://radiotrebinje.com/zlocin-o-k...olo-radackog-brijega-ekskluzivne-fotografije/
Невиђено је то секташење било, а чак и дан данас у Зборницима стоји да су поносно убијали и рођене очеве уколико не би пришли секти
___________
Злочини истакнутих комуниста били су толико стравични да су партизани масовно прелазили у четнике па чак и чланови партије
...група од тридесет четника Саве Ковача, за свега три-четири дана, прерасла у батаљон од преко 500 људи, дотадашњих партизана, па чак и чланова Комунистичке партије…“
Најгори међу злочинцима били су Саво Ковачевић и Драгица Правица који су своје злочине прослављали играјући коло око својих жртава
„Када је након првог плотуна један од стрељаних, док му је крв шикљала из груди, узвикнуо ‘Живјела Русија!’ – пришао му је Сава Ковачевић с пиштољом у руци и, уз ружну псовку, испалио му неколико хитаца у главу. Драгица Правица је, на запрепашћење присутних, проверила да ли је смртна казна ваљано извршена, пуцајући из пиштоља у мртве људе. Најтужније и најружније било је коло које се ухватило око побијених људи, ни кривих ни дужних…“
http://radiotrebinje.com/zlocin-o-k...olo-radackog-brijega-ekskluzivne-fotografije/
Невиђено је то секташење било, а чак и дан данас у Зборницима стоји да су поносно убијали и рођене очеве уколико не би пришли секти
Poslednja izmena:
Василиј Зајцев
Elita
- Poruka
- 18.999
Mesto odakle vode moji roditelji poreklo je bilo mesto krvavih obračuna. U tom regionu su tokom većine rata četnici držali područje, ali su sarađivali sa partizanima s vremena na vreme do 1943. godine. Veruj mi, bilo je i njihovih ispada i to žestkokih. Partizani kad su došli tu posle 1944. naravno da su napravili generalku i palo je par streljanja, ali ih je i padalo dok su četnici bili tu. Haos živi, nije se znalo ko pije, a ko plaća. Da mi je bilo to videti iz perspektive Nemaca, verovatno su se pišali od smeha što se međusobno kokamo zbog značke na kapi.
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Много је било умоболника у партизанским редовима који су убијали искључиво Србе, само зато што су Срби, тј што нису пришли секти...један од њих, Петар Драпшин
Savo Skoko srpski istoričar i oficir JNA u svojoj knjizi "Krvavo kolo hercegovačko 1941-1942" opisuje ga kao "psihički nestabilnu ličnost", uz napomenu da se ova nestabilnost "graničila sa ludilom". Takođe postoje istorijska kazivanja koja Drapšina opisuju kao jednog od glavnih nosioca "crvenog terora" u Hercegovini i da je najpre unapređen zbog zločina nad srpskim življem u Hercegovini, a potom i degradiran, jer je došlo do rasula u redovima komunista upravo zbog zločina koji su činjeni nad srpskim stanovništvom.
Savo Skoko srpski istoričar i oficir JNA u svojoj knjizi "Krvavo kolo hercegovačko 1941-1942" opisuje ga kao "psihički nestabilnu ličnost", uz napomenu da se ova nestabilnost "graničila sa ludilom". Takođe postoje istorijska kazivanja koja Drapšina opisuju kao jednog od glavnih nosioca "crvenog terora" u Hercegovini i da je najpre unapređen zbog zločina nad srpskim življem u Hercegovini, a potom i degradiran, jer je došlo do rasula u redovima komunista upravo zbog zločina koji su činjeni nad srpskim stanovništvom.
Сребрена
Poznat
- Poruka
- 8.140
Исповест џелата Видана Мићића, који се пензионисао и мирно живео у завичају
http://www.delfi.rs/knjige/11562_dzelat_knjiga_delfi_knjizare.html
http://www.delfi.rs/knjige/56287_zi...vjetskog_termidora_knjiga_delfi_knjizare.html
Autorizovan razgovor sa Vidanom Micicem (prvoborac iz Pozege, rodjen 1910), decembra 1985. i marta 1986. godine,
http://www.yurope.com/zines/republika/arhiva/2001/273/273_23.html
http://www.cacak-dis.rs/knjiga-nedelje/knjiga-nedelje-dzelat/
http://www.delfi.rs/knjige/11562_dzelat_knjiga_delfi_knjizare.html
http://www.delfi.rs/knjige/56287_zi...vjetskog_termidora_knjiga_delfi_knjizare.html
Autorizovan razgovor sa Vidanom Micicem (prvoborac iz Pozege, rodjen 1910), decembra 1985. i marta 1986. godine,
http://www.yurope.com/zines/republika/arhiva/2001/273/273_23.html
Poslednja izmena:
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Страшно каквих је садиста било у партизанским редовима...али и колико је утицај секте био јак....људи су убијани као муве....И опет, наравно омиљена ЈАМА...Сам Ђилас пише да их је народ називао Јамарима...
Да ли се могло другачије очекивати те 1941. године од оваквог стартног састава партизана:
Početkom novembra 1941.nemačka Komanda daje ovakve karakteristike ustanika:
Komunistički pokret: Bande se sastoje velikim delom od seoskog ološa i robijaša.“
(Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom 12, knjiga 1, strana 566).
Ако су с поносом истицали да би дигли руку на рођеног оца, ако су без да трепну убијали рођену браћу, какав су онда осећај могли да имају према тамо неким сународницима...
Poslednja izmena:
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
У Подгорици представљена књига! 5. фебруар 2018.
- Poruka
- 63.704
U cg u bahanalijama tita i mose pijade likvidiran je veliki broj pravoslavnog sveta ko politicki nepodoban pa su ubili cuvenog barjaktara mandica iz I sv rata i tri sina jer mu je jedan sin bio u cetnicima...pavle petrov je ubio svoga oca jer treba toboz ubit sve koji primaju oficirske penzije na racun radnicke klase...posto je ubio oca odmah je posto politicki komesar za hercegovinu...
Ledeni copo nam je fino j.ebo majku ali smo mu u mnohome podguzno pomagali ko peko dapcevic... u cg je narod bio odan starim vrednostima i pravoslavlju...tamo su titoisti gadne stvari radili...
Ledeni copo nam je fino j.ebo majku ali smo mu u mnohome podguzno pomagali ko peko dapcevic... u cg je narod bio odan starim vrednostima i pravoslavlju...tamo su titoisti gadne stvari radili...
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Видео: У Подгорици представљена књига Милоша К. Војиновића и мр Тадије Бошковића „Комунистички злочини у Црној Гори и Херцеговини 1941. и 1942. године“
У крипти храма Христовог Васкрсења у Подгорици синоћ је представљена књига „Комунистички злочини у Црној Гори и Херцеговини 1941. и 1942. године“, аутора Милоша К. Војиновића и мр Тадије Бошковића.
Академик Матија Бећковић рекао је да ова књига и није књига него рана.
„Рана над ранама Црне Горе, рана која је, како је казао песник, зинула уврх Црне Горе, а дно јој је у Егејско море. Зато је говорити о овој књизи исто што и тицати у ту рану која је остала незацељена осамдесет година“, казао је он.
Додао је да су од те ране настале све остале и од ње почињу све странпутице које су нас довеле довде.
„Протеклих деценија о њој је причано много, али је казано мало, у суштини готово ништа. У међувремену је избио нови домаћи рат, а да се ни онај стари светски није честито завршио нити је о њему речена права реч. Нови рат још траје, рушећи све за шта се гинуло у претходном. Победници су писали историју, не само своју већ и побеђених не сумњајући у своју верзију. Победник никад нема проблема са присталицама који накнадно пристижу са свих страна као првоборци бојева у којима нису учествовали“, рекао је Бећковић.
Казао је да је и наше вријеме потврдило стару истину да нико не може бити судија у сопственој ствари.
„Власт и мржња били су у обавези у школи, у суду, у штампи, домаћем васпитању. Најгласнији су се запослили као чиновници мржње и лажи. Прогонили смо и презирали једни друге не бисмо ли били напредни и прогресивни. На крају се испоставило да нисмо ратовали ни с ким сем један с другим и толико се делили да има оних који још нису приметили да нас нема ни кад смо заједно. Тако прође готово читав век, а ми као да још не умемо ни да завршимо стару ни да започнемо нову причу, а све више сумњамо у њен смисао и све мање знамо коме бисмо је и зашто причали“, поручио је Бећковић.
Бећковић је казао да смо храбри онолико колико смо способни да погледамо истини у очи.
„Нема слободе изван истине. Лаж је чедо кукавичлука. Светост и морал се не деле према странама и странкама, ни правда према државама, ни истина према нацијама. Зато је радосна и благословена вест која се чула ових дана да су се у Црној Гори грлили и мирили потомци четника и партизана. Пошто смо се помирили са сваким, време је да се помиримо и са самима собом, својом судбином и историјским удесом“, закључио је Бећковић.
Милош Војиновић је казао да се ради о штиву које има за циљ само једно – истину о том периоду наше историје.
Тадија Бошковић захвалио је свима коју су помогли да књига угледа свијетло дана, посебно Митрополиту Амфилохију.
Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије евоцирао је своје успомене из дјетињства које се поклопило са крвавим патризанско-четничким братоубилачким колом и запитао се да ли ико ко има памети може посумњати да Дража Михаиловић није био антифашиста кад је све до друге половине 1944. године био војни министар у краљевској влади у Лондону.
„То би онда значило да је и та влада била фашистичка, онда би ваљда и Черчил био фашиста. Друго је питање што је Черчил, под Стаљиновим притиском издао свога савезника и њега и његов покрет препустио револуционарима који су у том дијелу своје борбе престали да буду антифашисти и постали богоубице и братоубице у своме народу“, казао је Митрополит црногорско-приморски.
Казао је да је у наше вријеме неокомунизам завладао оном струјом нашег друштва која је наслиједила и власт и моћ и сласт оних првих комуниста.
„Ови данашњи су, нема никакве сумње, наставак оних претходних, само што су од њих узели оно што је најгоре и на томе граде будућност. И онда су из тог разлога створили нове диобе, незапамћене у Европи. Тога тамо нити је било нити ће бити“, рекао је Митрополит Амфилохије.
Пјесник Благоје Баковић је казивао своје стихове, а у програму је још учествовао гуслар Васо Ђондовић.
Модератор промоције био је свештеник Предраг Шћепановић.
У крипти храма Христовог Васкрсења у Подгорици синоћ је представљена књига „Комунистички злочини у Црној Гори и Херцеговини 1941. и 1942. године“, аутора Милоша К. Војиновића и мр Тадије Бошковића.
Академик Матија Бећковић рекао је да ова књига и није књига него рана.
„Рана над ранама Црне Горе, рана која је, како је казао песник, зинула уврх Црне Горе, а дно јој је у Егејско море. Зато је говорити о овој књизи исто што и тицати у ту рану која је остала незацељена осамдесет година“, казао је он.
Додао је да су од те ране настале све остале и од ње почињу све странпутице које су нас довеле довде.
„Протеклих деценија о њој је причано много, али је казано мало, у суштини готово ништа. У међувремену је избио нови домаћи рат, а да се ни онај стари светски није честито завршио нити је о њему речена права реч. Нови рат још траје, рушећи све за шта се гинуло у претходном. Победници су писали историју, не само своју већ и побеђених не сумњајући у своју верзију. Победник никад нема проблема са присталицама који накнадно пристижу са свих страна као првоборци бојева у којима нису учествовали“, рекао је Бећковић.
Казао је да је и наше вријеме потврдило стару истину да нико не може бити судија у сопственој ствари.
„Власт и мржња били су у обавези у школи, у суду, у штампи, домаћем васпитању. Најгласнији су се запослили као чиновници мржње и лажи. Прогонили смо и презирали једни друге не бисмо ли били напредни и прогресивни. На крају се испоставило да нисмо ратовали ни с ким сем један с другим и толико се делили да има оних који још нису приметили да нас нема ни кад смо заједно. Тако прође готово читав век, а ми као да још не умемо ни да завршимо стару ни да започнемо нову причу, а све више сумњамо у њен смисао и све мање знамо коме бисмо је и зашто причали“, поручио је Бећковић.
Бећковић је казао да смо храбри онолико колико смо способни да погледамо истини у очи.
„Нема слободе изван истине. Лаж је чедо кукавичлука. Светост и морал се не деле према странама и странкама, ни правда према државама, ни истина према нацијама. Зато је радосна и благословена вест која се чула ових дана да су се у Црној Гори грлили и мирили потомци четника и партизана. Пошто смо се помирили са сваким, време је да се помиримо и са самима собом, својом судбином и историјским удесом“, закључио је Бећковић.
Милош Војиновић је казао да се ради о штиву које има за циљ само једно – истину о том периоду наше историје.
Тадија Бошковић захвалио је свима коју су помогли да књига угледа свијетло дана, посебно Митрополиту Амфилохију.
Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије евоцирао је своје успомене из дјетињства које се поклопило са крвавим патризанско-четничким братоубилачким колом и запитао се да ли ико ко има памети може посумњати да Дража Михаиловић није био антифашиста кад је све до друге половине 1944. године био војни министар у краљевској влади у Лондону.
„То би онда значило да је и та влада била фашистичка, онда би ваљда и Черчил био фашиста. Друго је питање што је Черчил, под Стаљиновим притиском издао свога савезника и њега и његов покрет препустио револуционарима који су у том дијелу своје борбе престали да буду антифашисти и постали богоубице и братоубице у своме народу“, казао је Митрополит црногорско-приморски.
Казао је да је у наше вријеме неокомунизам завладао оном струјом нашег друштва која је наслиједила и власт и моћ и сласт оних првих комуниста.
„Ови данашњи су, нема никакве сумње, наставак оних претходних, само што су од њих узели оно што је најгоре и на томе граде будућност. И онда су из тог разлога створили нове диобе, незапамћене у Европи. Тога тамо нити је било нити ће бити“, рекао је Митрополит Амфилохије.
Пјесник Благоје Баковић је казивао своје стихове, а у програму је још учествовао гуслар Васо Ђондовић.
Модератор промоције био је свештеник Предраг Шћепановић.
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Svedočenje o partizanskim streljanjima stanovništva iz okoline Pirota.
У ИМЕ НАРОДА ЗА СЛОБОДНУ СРБИЈУ - ВАМ ПРЕДСТАВЉА : Ексклузивно сведочење људи који су преживели ,,Дуги марш смрти" октобра 1944. Група од око 300 људи из околине Грделице, Лесковца и Власотинца везана жицом прешла је пешака пут до Пирота (око 80км) и тамо је већином ликвидирана од ОЗНЕ. Разлози за овај транспорт и поступак и даље је обавијени велом тајне. Неки од актера тадашње драме и данас су у животу и чланови су СУБНОР-а . (Аудио-документ са сведочењима о стрељанима у Барју, истраживање Николе Ћирића Мирослава Зубића и Музеј Понишавља
,,.....Из Власотинца у Пирот смо путовали пешице, а било нас је 299. После два дана колико смо били у згради Ћилимарске школе, сместили су нас у зграду затвора крај суда. Питали смо се зашто је зграда празна и убрзо смо схватили. Они од пре неки дан једноставно су нестали. На саслушање су изводили по 25 људи, и то обично ноћу. Везивали су нас по двојицу и степеницама водили на спрат. После су нас тако везане, уз команду: ’Налево круг!’ враћали у затворско двориште у коме су били војници са шаторским крилима и алатом. Изашли смо на другу капију и онако постројене повели су нас ка Циганској мали. Негде крај последњих кућа, испред једног мостића, одјекну команда: ’Чело стој!’ Неки на зачељу колоне су покушали да побегну па се стража узмувала. Онако у паровима сви смо били везани једним дугачким конопцем, али је неко успео да га пресече и колона се прекинула. Олабавио сам везу на рукама и успео да умакнем у помрчини“..... (Сведочење Милутин Костић из села Козаре (Власотинце) и Бранка Пејчића из села Нишор)
У ИМЕ НАРОДА ЗА СЛОБОДНУ СРБИЈУ - ВАМ ПРЕДСТАВЉА : Ексклузивно сведочење људи који су преживели ,,Дуги марш смрти" октобра 1944. Група од око 300 људи из околине Грделице, Лесковца и Власотинца везана жицом прешла је пешака пут до Пирота (око 80км) и тамо је већином ликвидирана од ОЗНЕ. Разлози за овај транспорт и поступак и даље је обавијени велом тајне. Неки од актера тадашње драме и данас су у животу и чланови су СУБНОР-а . (Аудио-документ са сведочењима о стрељанима у Барју, истраживање Николе Ћирића Мирослава Зубића и Музеј Понишавља
,,.....Из Власотинца у Пирот смо путовали пешице, а било нас је 299. После два дана колико смо били у згради Ћилимарске школе, сместили су нас у зграду затвора крај суда. Питали смо се зашто је зграда празна и убрзо смо схватили. Они од пре неки дан једноставно су нестали. На саслушање су изводили по 25 људи, и то обично ноћу. Везивали су нас по двојицу и степеницама водили на спрат. После су нас тако везане, уз команду: ’Налево круг!’ враћали у затворско двориште у коме су били војници са шаторским крилима и алатом. Изашли смо на другу капију и онако постројене повели су нас ка Циганској мали. Негде крај последњих кућа, испред једног мостића, одјекну команда: ’Чело стој!’ Неки на зачељу колоне су покушали да побегну па се стража узмувала. Онако у паровима сви смо били везани једним дугачким конопцем, али је неко успео да га пресече и колона се прекинула. Олабавио сам везу на рукама и успео да умакнем у помрчини“..... (Сведочење Милутин Костић из села Козаре (Власотинце) и Бранка Пејчића из села Нишор)
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
ЦРНОГОРСКА ГОЛГОТА: Како су комунисти разапињали свештенике и бацали у јаме!
Од 200 свештеника у Црној Гори, побијенио је њих 182, и то најчешће на најсвирепије начине, пошто су их претходно звјерски мучили – чупали им браде, качили им овнујска звона, упрезали у коњске кочије, тјерали их да пију крв убијених четника, живе их бацали у јаме. Послератна власт регистровала Удружење свештеника Црне Горе, које је објавило црквени календар с петокраком!
Пише: Љубиша Морачанин
Прије Другог свјетског рата, у Црној Гори је било скоро 200 свештеника. Преживјело је тек 15 застрашених црквених пастира. Није преживио ни митрополит Јоаникије (Липовац) – убијен је по окончању рата, у једном потоку код Аранђеловца. Но, о том злочину ћемо касније. Кренимо редом…
Један од првих црногорских свештеника којег ће погубити комунисти је архимандрит Никодим Јањушевић, настојатељ манастира Свети Лука у Жупи код Никшића. Убијен је у манастирском конаку јула 1941. године, да би потом његове убице опљачкале многе манастирске драгоцјености, али и личне ствари убијеног архимандрита. Тако је однешено и 16 његових одликовања.
ЖИВЕ ИХ БАЦАЛИ У ЈАМЕ
Партизанска патрола Ловћенског одреда, чији је командант био Пеко Дапчевић, одвела је Петра Вујовића из Жупе Добрске само зато што је био поп. По кратком поступку, осудили су га на смрт и живог бацили у јаму дубоку 17 метара, у Куновом присоју, недалеко од Пековог штаба. Свједоци кажу да је пет-шест дана из јаме запомагао: „Воде, воде… Убијте ме ако сте људи!“
Ново Н. Караџић, свршени богослов из Лијеве Ријеке, пошто је побјегао са породицом из Метохије, настанио се код ујака у околини Бијелог Поља гдје је ухваћен и звјерски убијен од својих братучеда партизана Луке Жарића и његових синова.
Жртве свијетлих револуционарних традиција Дурмиторског партизаног одреда су свештеници Ново Делић из Дробњака и протојереј Богдан Церовић са Жабљака. У исто вријеме, у Боану, код Шавника, изречена је смртна пресуда проти Митру Лопушини, али је он успио да побјегне. Попа Делића су бацили у јаму у Шавнику, са још 16 угледних људи; о том злочину је Радован Бећировић испјевао гусларску пјесму.
У Црмници су комунисти опљачкали скоро све манастире, а у некима су чак и логорске ватре палили. Тако је у цркви Свете Петке у Подгори потпуно изгорио иконостас са иконама и одеждама.
За вријеме напада на Пљевља, 1. децембра 1941. године, комунисти су упали у манастир Свете Тројице. Ухватили су архимандрита Серафима Џарића, 75-годишњег старца, претходно му почупали браду, а онда га задавили.
На Бадњи дан 1942, комунисти су побили и у ријеку Тару бацили 38 људи. Међу њима су била и два свештеника из среза колашинског: Ђуро Томовић и Петар Грдинић.
Из ровачке општине убијени су и бачени у јаму Мртвица, у фебруару 1942, свештеник Крсто Бећковић и теолог Пеко Јовановић. Иста јама прогутала је још 16 Ровчана.
Кривица Сава Пејовића, свештеника из Боке Которске, била је што је јавно осуђивао комунистичко безбожништво и неморал. Зато је крајем марта 1942, убијен на путу за Поборе, гдје је ишао да служи вјерски обред.
Комунисти нијесу само убијали свештенике, већ су их на разне начине злостављали и понижавали са намјером да унизе њихов углед у народу. Прота Косарић и још једна свештеник били су упрегнути у коњске кочије, а комунисти су о том „херојском подвигу“ испјевали пјесму: „Вјерне слуге пророка Илије, упрегнуте у коњске кочије…“
ЦРКВЕНИ КАЛЕНДАР С ПЕТОКРАКОМ!
Српска православна црква у Црној Гори, слично као и у другим крајевима тадашње Југославије, није уништавана само споља – комунистичким и другим злочинима – већ је подривана и изнутра. Комунисти су успјели да заврбују неколико свештеника, а неколико их је стало на страну црногорских сепаратиста.
У цетињској Богословији комунисти су током рата успјели да створе веома јаку скојевску организацију. Од око 140 богослова чак је 80 било симпатизера СКОЈ-а. Већина њих је отишла у партизане, неки су изгинули, други су се истакли у прогањању цркве и високо су се успели у комунистичко-државној хијерархији. Веселин Булатовић, један из те генерације цетињских богослова, био је министар унутрашњих послова Црне Горе и познати голооточки мучитељ.
У комунистичким редовима били су распоп Блажо Марковић, Бошко Поповић, Симо С. Радуновић, прота Јагош Симоновић (у прво вријеме архијерејски намјесник у Колашину, доцније Титов пуковник), Леонтије Марковић (острошки архимандрит), распоп Јово Радовић (вјерски референт у покрајинској комунистичкој влади за Црну Гору)…
Међу издајнике у црквеној кући спада и Удружење свештеника Црне Горе која је Удба основала 1945. године, а први предсједник му је био поп Петар Капичић. Уз помоћ Удружења, власт је осудила митрополита Арсенија Брадваревића, помогла се при рушењу Ловћена и у другим сличним пословима.
Милиција је ноћу упадала у свештеничке куће и црквене објекте и са пиштољем на слепочници водила свештенике на упис у Удружење.
Преко овог Удружења, власт је објавила црквени календар за просту 1945. годину. На насловној страни, у самом врху, стоји комунистичка лозинка: „Смрт фашизму, слобдоа народу“, испод тога стилизовани крст, а испод наслова је велика црвена петокрака! Посебну улогу у овоме је одиграо поп Ђорђе Калезић, први предсједник владине Комисије за вјерска питања у Црној Гори.
Одмах после рата, звјерски је убијено неколико свештеника. У Кртолама код Котора, ухапшен је прота Михаило Барбић, под лажном оптужбом да је издао Њемцима неке комунисте који су касније ликвидирани. Дуго је звјерски мучен у которском затвору, гдје је и убијен, а његов леш је бачен у затворску септичку јаму.
На другој страни Црне Горе, поп Пријовић, са Чемерна код Пљеваља, убијен је децембра 1945. Претходно је нељудски мучен, бацан у воду по децембарском мразу, јахан, чупана му брада, сурово батинан. Мучитељска машта предано је радила, па је на крају везан за волове и тако вучен по прашњавом и џомбастом друму.
Од 200 свештеника у Црној Гори, побијенио је њих 182, и то најчешће на најсвирепије начине, пошто су их претходно звјерски мучили – чупали им браде, качили им овнујска звона, упрезали у коњске кочије, тјерали их да пију крв убијених четника, живе их бацали у јаме. Послератна власт регистровала Удружење свештеника Црне Горе, које је објавило црквени календар с петокраком!
Пише: Љубиша Морачанин
Прије Другог свјетског рата, у Црној Гори је било скоро 200 свештеника. Преживјело је тек 15 застрашених црквених пастира. Није преживио ни митрополит Јоаникије (Липовац) – убијен је по окончању рата, у једном потоку код Аранђеловца. Но, о том злочину ћемо касније. Кренимо редом…
Један од првих црногорских свештеника којег ће погубити комунисти је архимандрит Никодим Јањушевић, настојатељ манастира Свети Лука у Жупи код Никшића. Убијен је у манастирском конаку јула 1941. године, да би потом његове убице опљачкале многе манастирске драгоцјености, али и личне ствари убијеног архимандрита. Тако је однешено и 16 његових одликовања.
ЖИВЕ ИХ БАЦАЛИ У ЈАМЕ
Партизанска патрола Ловћенског одреда, чији је командант био Пеко Дапчевић, одвела је Петра Вујовића из Жупе Добрске само зато што је био поп. По кратком поступку, осудили су га на смрт и живог бацили у јаму дубоку 17 метара, у Куновом присоју, недалеко од Пековог штаба. Свједоци кажу да је пет-шест дана из јаме запомагао: „Воде, воде… Убијте ме ако сте људи!“
Ново Н. Караџић, свршени богослов из Лијеве Ријеке, пошто је побјегао са породицом из Метохије, настанио се код ујака у околини Бијелог Поља гдје је ухваћен и звјерски убијен од својих братучеда партизана Луке Жарића и његових синова.
Жртве свијетлих револуционарних традиција Дурмиторског партизаног одреда су свештеници Ново Делић из Дробњака и протојереј Богдан Церовић са Жабљака. У исто вријеме, у Боану, код Шавника, изречена је смртна пресуда проти Митру Лопушини, али је он успио да побјегне. Попа Делића су бацили у јаму у Шавнику, са још 16 угледних људи; о том злочину је Радован Бећировић испјевао гусларску пјесму.
У Црмници су комунисти опљачкали скоро све манастире, а у некима су чак и логорске ватре палили. Тако је у цркви Свете Петке у Подгори потпуно изгорио иконостас са иконама и одеждама.
За вријеме напада на Пљевља, 1. децембра 1941. године, комунисти су упали у манастир Свете Тројице. Ухватили су архимандрита Серафима Џарића, 75-годишњег старца, претходно му почупали браду, а онда га задавили.
На Бадњи дан 1942, комунисти су побили и у ријеку Тару бацили 38 људи. Међу њима су била и два свештеника из среза колашинског: Ђуро Томовић и Петар Грдинић.
Из ровачке општине убијени су и бачени у јаму Мртвица, у фебруару 1942, свештеник Крсто Бећковић и теолог Пеко Јовановић. Иста јама прогутала је још 16 Ровчана.
Кривица Сава Пејовића, свештеника из Боке Которске, била је што је јавно осуђивао комунистичко безбожништво и неморал. Зато је крајем марта 1942, убијен на путу за Поборе, гдје је ишао да служи вјерски обред.
Комунисти нијесу само убијали свештенике, већ су их на разне начине злостављали и понижавали са намјером да унизе њихов углед у народу. Прота Косарић и још једна свештеник били су упрегнути у коњске кочије, а комунисти су о том „херојском подвигу“ испјевали пјесму: „Вјерне слуге пророка Илије, упрегнуте у коњске кочије…“
ЦРКВЕНИ КАЛЕНДАР С ПЕТОКРАКОМ!
Српска православна црква у Црној Гори, слично као и у другим крајевима тадашње Југославије, није уништавана само споља – комунистичким и другим злочинима – већ је подривана и изнутра. Комунисти су успјели да заврбују неколико свештеника, а неколико их је стало на страну црногорских сепаратиста.
У цетињској Богословији комунисти су током рата успјели да створе веома јаку скојевску организацију. Од око 140 богослова чак је 80 било симпатизера СКОЈ-а. Већина њих је отишла у партизане, неки су изгинули, други су се истакли у прогањању цркве и високо су се успели у комунистичко-државној хијерархији. Веселин Булатовић, један из те генерације цетињских богослова, био је министар унутрашњих послова Црне Горе и познати голооточки мучитељ.
У комунистичким редовима били су распоп Блажо Марковић, Бошко Поповић, Симо С. Радуновић, прота Јагош Симоновић (у прво вријеме архијерејски намјесник у Колашину, доцније Титов пуковник), Леонтије Марковић (острошки архимандрит), распоп Јово Радовић (вјерски референт у покрајинској комунистичкој влади за Црну Гору)…
Међу издајнике у црквеној кући спада и Удружење свештеника Црне Горе која је Удба основала 1945. године, а први предсједник му је био поп Петар Капичић. Уз помоћ Удружења, власт је осудила митрополита Арсенија Брадваревића, помогла се при рушењу Ловћена и у другим сличним пословима.
Милиција је ноћу упадала у свештеничке куће и црквене објекте и са пиштољем на слепочници водила свештенике на упис у Удружење.
Преко овог Удружења, власт је објавила црквени календар за просту 1945. годину. На насловној страни, у самом врху, стоји комунистичка лозинка: „Смрт фашизму, слобдоа народу“, испод тога стилизовани крст, а испод наслова је велика црвена петокрака! Посебну улогу у овоме је одиграо поп Ђорђе Калезић, први предсједник владине Комисије за вјерска питања у Црној Гори.
Одмах после рата, звјерски је убијено неколико свештеника. У Кртолама код Котора, ухапшен је прота Михаило Барбић, под лажном оптужбом да је издао Њемцима неке комунисте који су касније ликвидирани. Дуго је звјерски мучен у которском затвору, гдје је и убијен, а његов леш је бачен у затворску септичку јаму.
На другој страни Црне Горе, поп Пријовић, са Чемерна код Пљеваља, убијен је децембра 1945. Претходно је нељудски мучен, бацан у воду по децембарском мразу, јахан, чупана му брада, сурово батинан. Мучитељска машта предано је радила, па је на крају везан за волове и тако вучен по прашњавом и џомбастом друму.
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
МАСОВНЕ ЛИКВИДАЦИЈЕ У ЦЕЉУ
Најстравичнија судбина задесила је 76 свештеника, на челу са митрополитом Јоаникијем, који су хтјели да избјегну судбину великог броја своје браће, па су отпочели повлачење са четницима Павла Ђуришића, преко Санџака и Босне. Од 76 свештеника, само су неколицина преживјела велики комунистички злочин и енглеску подвалу: Крсто Рогановић који је успио да се пребаци у Италију, и Марко Кусовац који је пронашао неку везу у комунистичким редовима и доцније свједочио против митрополита Арсенија.
Митрополит Јоаникије и свештеници су кратко вријеме држани у једном логору у непосредној близини Цеља. Сви они су, изузев митрополита, предани у руке црногорских комуниста који су их, голе и везане телефонском жицом, спровели у Техарје код Цеља, гдје су стријељани. Радуле Ј. Остојић је свједочио: „Митрополита Јоаникија и остале свештенике су злостављали, палили им косе и браде, палили им мантије, ломили крстове и спаљивали пред њиховим очима иконице и свете књиге. Јоаникију су доносили четничку крв у чашама и приморавали га да пије.“
Митрополита Јоаникија депортовали су у Београд. После тога је спроведен у Младеновац, па у Аранђеловац. Једина кривица му је била што је био антикомуниста. Према једној верзији, Пеко Дапчевић је био наредбодавац његовог убиства, Владимир Роловић извршни пресудитељ, док је Василије Циле Ковачевић био непосредни егзекутор. По другој верзији, убио га је лично Пеко Дапчевић. Сигурно је следеће: убијен је 15. маја 1945. године, у једном потоку код Аранђеловца.
Комунисти су се обрушили и на цркве и црквену имовину, о отимањуцрквених имања да не причамо – ријеч је о хиљадама хектара њива, ливада и шума. У Рожајама је 1947. године порушена црква, скојевци су били ангажовани и за рушење Пивског манастира, који је у последњи час спасио једна старији вјерник. Црква Свете Тројице у Брезојевицама код Плава, после рата је била два пута у пламену, оба пута су је спалили скојевци, а црквено звоно са брда Градац бацили у Лим.
КЊИГЕ НА ЛОМАЧИ
Из Цетињског манастира власт је однијела преко хиљаду књига, много значајних докумената, бројне драгоцјености. Ове књиге су већим дијелом данас у библиотеци „Ђурђе Црнојевић“ на Цетињу, а много тога је завршило у приватним собама или на аукцијама у свијету. Дио намјештаја из радног кабинета митрополита Гаврила Дожића и његових претходника, однијет је и сада се налази у Дому омладине у Подгорици.
Пљеваљска црква Свете Петке скрнављена је на најприземније начине; као и Манастир Морача, чија је огромна библиотека и архива, спаљена на ломачи 1952. године, у присуству колашинских партијских функционера.
За послератни однос комунистичке власти према Цркви, једна од примјера је и страдање митрополита Арсенија Брадваревића, који је наслиједио свог несрећног претходника мученика Јоаникија, 1947. године. Митрополит Арсеније је био веома посвећен обнови Цркве. То је засметало Блажу Јовановићу и осталим комунистима, па је 1953. године, на монтираном процесу, осуђен на 11 година робије под оптужбом да је радио против режима. На крају тог суђења, митрополит Арсеније је рекао: „Какав је то црни режим који један стари митрополит, са три-четири свештеника, може срушити?!“
Проти Луки Вујашу, секретару Митрополије, суђено је истовремено, јер није хтио да свједочи против митрополита Арсенија. У затвору су га жестоко мучили и толико пребијали да су му се ноге одузеле.
Рушење Његошеве капеле на Ловћену, комунистичка власт је замислила као последњи ударац српству и православљу у Црној Гори.
Објављујемо збирку фотографија жртава комунизма у зиму 1941/42. у Црној Гори. Ове фотографије спашене су тако што их је енглески пуковник Вилијем Бејли, шеф британске мисије при Врховној команди генерала Драже Михаиловића, 1944. године однио из Црне Горе. Бејли је потом фотографије предао краљу Петру Другом у Лондону, а краљ Петар их је дао мајору Николи Бојовићу, команданту 1. дурмиторске бригаде, који се, по изласку из њемачког логора 1945. године, настанио у Лутону крај Лондона. Мајор Бојовић је снимке оставио свом сину, др Радмилу Бојовићу из Београда
Најстравичнија судбина задесила је 76 свештеника, на челу са митрополитом Јоаникијем, који су хтјели да избјегну судбину великог броја своје браће, па су отпочели повлачење са четницима Павла Ђуришића, преко Санџака и Босне. Од 76 свештеника, само су неколицина преживјела велики комунистички злочин и енглеску подвалу: Крсто Рогановић који је успио да се пребаци у Италију, и Марко Кусовац који је пронашао неку везу у комунистичким редовима и доцније свједочио против митрополита Арсенија.
Митрополит Јоаникије и свештеници су кратко вријеме држани у једном логору у непосредној близини Цеља. Сви они су, изузев митрополита, предани у руке црногорских комуниста који су их, голе и везане телефонском жицом, спровели у Техарје код Цеља, гдје су стријељани. Радуле Ј. Остојић је свједочио: „Митрополита Јоаникија и остале свештенике су злостављали, палили им косе и браде, палили им мантије, ломили крстове и спаљивали пред њиховим очима иконице и свете књиге. Јоаникију су доносили четничку крв у чашама и приморавали га да пије.“
Митрополита Јоаникија депортовали су у Београд. После тога је спроведен у Младеновац, па у Аранђеловац. Једина кривица му је била што је био антикомуниста. Према једној верзији, Пеко Дапчевић је био наредбодавац његовог убиства, Владимир Роловић извршни пресудитељ, док је Василије Циле Ковачевић био непосредни егзекутор. По другој верзији, убио га је лично Пеко Дапчевић. Сигурно је следеће: убијен је 15. маја 1945. године, у једном потоку код Аранђеловца.
Комунисти су се обрушили и на цркве и црквену имовину, о отимањуцрквених имања да не причамо – ријеч је о хиљадама хектара њива, ливада и шума. У Рожајама је 1947. године порушена црква, скојевци су били ангажовани и за рушење Пивског манастира, који је у последњи час спасио једна старији вјерник. Црква Свете Тројице у Брезојевицама код Плава, после рата је била два пута у пламену, оба пута су је спалили скојевци, а црквено звоно са брда Градац бацили у Лим.
КЊИГЕ НА ЛОМАЧИ
Из Цетињског манастира власт је однијела преко хиљаду књига, много значајних докумената, бројне драгоцјености. Ове књиге су већим дијелом данас у библиотеци „Ђурђе Црнојевић“ на Цетињу, а много тога је завршило у приватним собама или на аукцијама у свијету. Дио намјештаја из радног кабинета митрополита Гаврила Дожића и његових претходника, однијет је и сада се налази у Дому омладине у Подгорици.
Пљеваљска црква Свете Петке скрнављена је на најприземније начине; као и Манастир Морача, чија је огромна библиотека и архива, спаљена на ломачи 1952. године, у присуству колашинских партијских функционера.
За послератни однос комунистичке власти према Цркви, једна од примјера је и страдање митрополита Арсенија Брадваревића, који је наслиједио свог несрећног претходника мученика Јоаникија, 1947. године. Митрополит Арсеније је био веома посвећен обнови Цркве. То је засметало Блажу Јовановићу и осталим комунистима, па је 1953. године, на монтираном процесу, осуђен на 11 година робије под оптужбом да је радио против режима. На крају тог суђења, митрополит Арсеније је рекао: „Какав је то црни режим који један стари митрополит, са три-четири свештеника, може срушити?!“
Проти Луки Вујашу, секретару Митрополије, суђено је истовремено, јер није хтио да свједочи против митрополита Арсенија. У затвору су га жестоко мучили и толико пребијали да су му се ноге одузеле.
Рушење Његошеве капеле на Ловћену, комунистичка власт је замислила као последњи ударац српству и православљу у Црној Гори.
Објављујемо збирку фотографија жртава комунизма у зиму 1941/42. у Црној Гори. Ове фотографије спашене су тако што их је енглески пуковник Вилијем Бејли, шеф британске мисије при Врховној команди генерала Драже Михаиловића, 1944. године однио из Црне Горе. Бејли је потом фотографије предао краљу Петру Другом у Лондону, а краљ Петар их је дао мајору Николи Бојовићу, команданту 1. дурмиторске бригаде, који се, по изласку из њемачког логора 1945. године, настанио у Лутону крај Лондона. Мајор Бојовић је снимке оставио свом сину, др Радмилу Бојовићу из Београда
- Poruka
- 63.704
povlačenje djurišiča ?
a šta ti znas o tome ? osim kopi paste ?
prvo to pvolačenje je bjezanija. tutanj. pada mu talijanski okupator kome je vjerno sluzio i vreme vatanja magle. doduse u toj opstoj bezaniji raznih cetnickih formacija, bilo je svega...
prvo je uteko ljotic koji je u sloveniju pokuso stvoriti zajendicku formaciju svih antikomunistickih formacija u borbi protiv NOVJ, pa je bio sklon surovanju sa svima... govorio je čak prodanoj proustaskoj pidzi drljevicu da bi trebalo primiti djurišića koji oe da se povuče ka sloveniji, jer ima 5000 svojih boraca a ipak je rec o crnogorcima i dobrim borcima po recima ljotica...
djurisic je doso u bosnu kod draze jer je dobio depesu toboz od draze da dodje u bih radi zajednickog povlacenja i pregrupisavanja... draza mu je rekao da mu nista pisao o tome nije i da to prvi put cuje...ocito su to odradili drljevic i pavelic preko spijuna...
kako god, on pokusava nagovorit drazu da idu i posto ovaj to odbija tu dolazi cak i do svadje, djurisic se dere i okrece... obraca se ljoticu da prihvata njegov plan i da moli da mu obezbede prolaz do slovenije preko dela teritorije pavelica... tu toboz drljevic daje rjec ali, djurisica docekuju ustase u zasjedi na lijevca polju, bitci koju su jedino ustase dobile u ratu, jer je bila klasična sačekuša... tu mu ubijaju mnogo ljudi a njega zarobljavaju i odvode u jasenovac dje su ga spalili!!!
eto mu saradnje
toliko o tom povlačenju koje je u stvari bila kukavična bjezanija usranih pizdi...
bjezo je on glavom bez obzira i trgovo sa samim djavlom, pa je tako i proso od tih svojih saveznika s kojima je dogovorio bjezaniju...
spaljen u jasenovcu
a šta ti znas o tome ? osim kopi paste ?
prvo to pvolačenje je bjezanija. tutanj. pada mu talijanski okupator kome je vjerno sluzio i vreme vatanja magle. doduse u toj opstoj bezaniji raznih cetnickih formacija, bilo je svega...
prvo je uteko ljotic koji je u sloveniju pokuso stvoriti zajendicku formaciju svih antikomunistickih formacija u borbi protiv NOVJ, pa je bio sklon surovanju sa svima... govorio je čak prodanoj proustaskoj pidzi drljevicu da bi trebalo primiti djurišića koji oe da se povuče ka sloveniji, jer ima 5000 svojih boraca a ipak je rec o crnogorcima i dobrim borcima po recima ljotica...
djurisic je doso u bosnu kod draze jer je dobio depesu toboz od draze da dodje u bih radi zajednickog povlacenja i pregrupisavanja... draza mu je rekao da mu nista pisao o tome nije i da to prvi put cuje...ocito su to odradili drljevic i pavelic preko spijuna...
kako god, on pokusava nagovorit drazu da idu i posto ovaj to odbija tu dolazi cak i do svadje, djurisic se dere i okrece... obraca se ljoticu da prihvata njegov plan i da moli da mu obezbede prolaz do slovenije preko dela teritorije pavelica... tu toboz drljevic daje rjec ali, djurisica docekuju ustase u zasjedi na lijevca polju, bitci koju su jedino ustase dobile u ratu, jer je bila klasična sačekuša... tu mu ubijaju mnogo ljudi a njega zarobljavaju i odvode u jasenovac dje su ga spalili!!!
eto mu saradnje
toliko o tom povlačenju koje je u stvari bila kukavična bjezanija usranih pizdi...
bjezo je on glavom bez obzira i trgovo sa samim djavlom, pa je tako i proso od tih svojih saveznika s kojima je dogovorio bjezaniju...
spaljen u jasenovcu
Poslednja izmena od moderatora:
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Један сјајан текст који је мој рођак поставио на Фејсу, уз питање за Кочу-јеси га некад раније читао или поставио?
Драгослав Бокан
ЂЕНЕРАЛ ШТУРМ И КАДИЊАЧА
Многи међу нама (посебно мог годишта или старији) учили су у школи о Ужичкој републици и, посебно, о "херојској погибији Радничког батаљона, који је страдао до последњег, бранећи одступницу главнини партизанских снага". И бубали смо, напамет, онај чувени пркосни стих: "Пао је четрнаести километар, ал' никад неће Кадињача".
То смо учили. Али нам нису рекли да су у тој чувеној борби припадници легендарног и песмом опеваног "Радничког батаљона" (са Кројачко-обућарском, Ткачком и Пекарском четом у свом саставу) убили укупно два (2) и ранили само једног (1) немачког војника, док су Немци у бици која се ту развила убили њих двестатридесеттроје (233), а затим, у јурњави са Титовим Врховним штабом који је безглаво бежао, остављајући своје рањенике на милост и немилост противника - још двеста (200) партизана.
Линија Бајина Башта - Ужице је тако, у пар сати, лако освојена, готово без губитака...
Нисмо учили ни да је након тога дошло до правог расула и панике међу комунистима и њиховим до тад самоувереним борцима, па је од 1000 бораца Романијског одреда у четнике отишло или побегло на неку другу страну њих чак 700.
Али, питаћете: какве то сад па има везе са ђенералом Павлом Јуришићем-Штурмом (некадашњим пруским официром, лужичким Србином, који је добровољно прешао у младим данима у војску свог порекла и тамо, знањем и храброшћу, направио блиставу каријеру, умало поставши пети по реду српски војвода)? Какве везе има он са Ужичком републиком и Кадињачом?
Одговор је неочекивано једноставан и језив.
У последњој тури масовних злочина партизанских џелата је, те последње ноћи, 28. на 29. новембар 1941, када је Раднички батаљон ужурбано кретао на своје положаје - убијен метком у потиљак, након обавезног мучења и ритуалног понижавања, аутор овог портрета, Штурмов ратни друг и један од највећих српских сликара двадесетог века, Михаило Миловановић.
Била је то завршна ноћ комунистичког иживљавања над грађанима Ужица, започета два месеца пре тога (упадом партизана у град).
Пре тога је забележено масакрирање недужних људи и њих готово хиљаду је већ побијено и бачено у необележене масовне гробнице по разним рупама и јаругама у том крају.
Убијали су солунске борце, интелектуалце, студенте, виђене домаћине, националне раднике, државне службенике, преводиоце..., већ поменутог сликара Михаила Миловановића, па чак и свог јеретика, Живојина Павловића, предратног комунисту и дугогодишњег грађанина Париза (ожењеног Францускињом), чувеног по књизи "Биланс совјетског термидора" која је уочи рата прва описала макар део истине о стаљинистичким логорима.
Бивши добровољац у српској војсци у Првом светском рату, Живојин је после рата отишао у Француску, у Паризу завршио Правни факултет и водио партијску штампарију, као близак сарадник првог човека КПЈ, Милана Горкића. Када је Горкић, по Титовој денунцијацији, стрељан у СССР-у, Павловић је схватио у каквом паклу живи и ради, и напушта своје бивше "друговe". Враћа се у Србију и овде пише своју детаљно документовану књигу о смртоносним Гулазима и страдању Руса у комунистичком режиму - коју, веровали или не, одмах забрањује званична југословенска влада (Цветковић-Мачек), а на захтев совјетских власти.
Комплетан тираж (осим једног јединог, случајно сачуваног примерка) се уништава.
Уласком у Ужице, комунистичко руководство хвата Живојина Павловића и систематски га мучи на најстрашније начине, све време трајања револуционарне Републике.
Убија га од батина прво Владимир Дедијер, па кад се он умори крене да бије Пера Стамболић (он кида табане несрећном Павловићу бичем од волујске жиле), а кад и он изнемогне наставе, без предаха, Крцун, па Ранковић и онда Родољуб (Роћко) Чолаковић. Смењују се, као у филму страве у ужаса будући државни функционери, министри, академици... у нељудском и вишедневном мучењу свог некадашњег сапутника и сапатника, зато јер је написао истину о логорима у Совјетском Савезу и јер га је Тито лично осудио на дугу и страшну смрт.
Сви поменути су желели да лично "покажу његовог Бога" свом бившем другу и саборцу из предратних времена...
То је била права касапница, по сведочанству присутних партизанских чувара.
Живојин (звани "Ждребе") је покушао и да парчетом стакла исече вене, али су га спречили у томе и тог задњег дана, пред повлачење из Ужица, га убили. Пуцали су му у кичму и пустили га да, тако рањен, пати и тек онда га, голог и скроз искасапљеног, гурнули у рупу са осталим осуђеницима на смрт те вечери (довеженим у Крчагово, са пет препуних камиона живих мртваца).
Ужички републиканци су показивали на делу шта чека Србију ако они дођу на власт.
Учитељ и партизански командант Душан Јерковић, 1. октобра, недељу дана по уласку у небрањено Ужице (из кога су Немци сами отишли) објављује проглас:
"Главни циљ наше борбе јесте уништење наших класних непријатеља".
И почињу свакодневне ликвидације, након хапшења и мучења свих оних које су Титови комунисти прогласили за "класне непријатеље".
Колико је то само различито од онога што су нас учили о "Ужичкој републици", од оне сентименталне и пропагандне филмске верзије ("Чико, јел' сав овај 'лебац твој?").
Као да су нам (наши доскорашњи комунистички господари, логорски чувари и "перачи мозга") све изврнули наопачке, правећи од истине лаж, од зла - тобожњу "правдуу", од патриотизма - издају, а од чисте и потпуне издаје свега отаџбинског, српског и православног - оно наводно "народно-ослободилачко".
А тог истог последњег дана тираније и бездушности, задњег ноћи мрачне "Републике" убијен је, на правди, Бога, и портретиста ђенерала Штурма, најпознатији "ратни сликар" српске Врховне команде у Првом светском рату, носилац Албанске споменице и ордена Светог Саве, Михаило Миловановић (превише Србин за укус нових господара живота и смрти, равних усташама, горих по свему од немачких војника).
Драгослав Бокан
ЂЕНЕРАЛ ШТУРМ И КАДИЊАЧА
Многи међу нама (посебно мог годишта или старији) учили су у школи о Ужичкој републици и, посебно, о "херојској погибији Радничког батаљона, који је страдао до последњег, бранећи одступницу главнини партизанских снага". И бубали смо, напамет, онај чувени пркосни стих: "Пао је четрнаести километар, ал' никад неће Кадињача".
То смо учили. Али нам нису рекли да су у тој чувеној борби припадници легендарног и песмом опеваног "Радничког батаљона" (са Кројачко-обућарском, Ткачком и Пекарском четом у свом саставу) убили укупно два (2) и ранили само једног (1) немачког војника, док су Немци у бици која се ту развила убили њих двестатридесеттроје (233), а затим, у јурњави са Титовим Врховним штабом који је безглаво бежао, остављајући своје рањенике на милост и немилост противника - још двеста (200) партизана.
Линија Бајина Башта - Ужице је тако, у пар сати, лако освојена, готово без губитака...
Нисмо учили ни да је након тога дошло до правог расула и панике међу комунистима и њиховим до тад самоувереним борцима, па је од 1000 бораца Романијског одреда у четнике отишло или побегло на неку другу страну њих чак 700.
Али, питаћете: какве то сад па има везе са ђенералом Павлом Јуришићем-Штурмом (некадашњим пруским официром, лужичким Србином, који је добровољно прешао у младим данима у војску свог порекла и тамо, знањем и храброшћу, направио блиставу каријеру, умало поставши пети по реду српски војвода)? Какве везе има он са Ужичком републиком и Кадињачом?
Одговор је неочекивано једноставан и језив.
У последњој тури масовних злочина партизанских џелата је, те последње ноћи, 28. на 29. новембар 1941, када је Раднички батаљон ужурбано кретао на своје положаје - убијен метком у потиљак, након обавезног мучења и ритуалног понижавања, аутор овог портрета, Штурмов ратни друг и један од највећих српских сликара двадесетог века, Михаило Миловановић.
Била је то завршна ноћ комунистичког иживљавања над грађанима Ужица, започета два месеца пре тога (упадом партизана у град).
Пре тога је забележено масакрирање недужних људи и њих готово хиљаду је већ побијено и бачено у необележене масовне гробнице по разним рупама и јаругама у том крају.
Убијали су солунске борце, интелектуалце, студенте, виђене домаћине, националне раднике, државне службенике, преводиоце..., већ поменутог сликара Михаила Миловановића, па чак и свог јеретика, Живојина Павловића, предратног комунисту и дугогодишњег грађанина Париза (ожењеног Францускињом), чувеног по књизи "Биланс совјетског термидора" која је уочи рата прва описала макар део истине о стаљинистичким логорима.
Бивши добровољац у српској војсци у Првом светском рату, Живојин је после рата отишао у Француску, у Паризу завршио Правни факултет и водио партијску штампарију, као близак сарадник првог човека КПЈ, Милана Горкића. Када је Горкић, по Титовој денунцијацији, стрељан у СССР-у, Павловић је схватио у каквом паклу живи и ради, и напушта своје бивше "друговe". Враћа се у Србију и овде пише своју детаљно документовану књигу о смртоносним Гулазима и страдању Руса у комунистичком режиму - коју, веровали или не, одмах забрањује званична југословенска влада (Цветковић-Мачек), а на захтев совјетских власти.
Комплетан тираж (осим једног јединог, случајно сачуваног примерка) се уништава.
Уласком у Ужице, комунистичко руководство хвата Живојина Павловића и систематски га мучи на најстрашније начине, све време трајања револуционарне Републике.
Убија га од батина прво Владимир Дедијер, па кад се он умори крене да бије Пера Стамболић (он кида табане несрећном Павловићу бичем од волујске жиле), а кад и он изнемогне наставе, без предаха, Крцун, па Ранковић и онда Родољуб (Роћко) Чолаковић. Смењују се, као у филму страве у ужаса будући државни функционери, министри, академици... у нељудском и вишедневном мучењу свог некадашњег сапутника и сапатника, зато јер је написао истину о логорима у Совјетском Савезу и јер га је Тито лично осудио на дугу и страшну смрт.
Сви поменути су желели да лично "покажу његовог Бога" свом бившем другу и саборцу из предратних времена...
То је била права касапница, по сведочанству присутних партизанских чувара.
Живојин (звани "Ждребе") је покушао и да парчетом стакла исече вене, али су га спречили у томе и тог задњег дана, пред повлачење из Ужица, га убили. Пуцали су му у кичму и пустили га да, тако рањен, пати и тек онда га, голог и скроз искасапљеног, гурнули у рупу са осталим осуђеницима на смрт те вечери (довеженим у Крчагово, са пет препуних камиона живих мртваца).
Ужички републиканци су показивали на делу шта чека Србију ако они дођу на власт.
Учитељ и партизански командант Душан Јерковић, 1. октобра, недељу дана по уласку у небрањено Ужице (из кога су Немци сами отишли) објављује проглас:
"Главни циљ наше борбе јесте уништење наших класних непријатеља".
И почињу свакодневне ликвидације, након хапшења и мучења свих оних које су Титови комунисти прогласили за "класне непријатеље".
Колико је то само различито од онога што су нас учили о "Ужичкој републици", од оне сентименталне и пропагандне филмске верзије ("Чико, јел' сав овај 'лебац твој?").
Као да су нам (наши доскорашњи комунистички господари, логорски чувари и "перачи мозга") све изврнули наопачке, правећи од истине лаж, од зла - тобожњу "правдуу", од патриотизма - издају, а од чисте и потпуне издаје свега отаџбинског, српског и православног - оно наводно "народно-ослободилачко".
А тог истог последњег дана тираније и бездушности, задњег ноћи мрачне "Републике" убијен је, на правди, Бога, и портретиста ђенерала Штурма, најпознатији "ратни сликар" српске Врховне команде у Првом светском рату, носилац Албанске споменице и ордена Светог Саве, Михаило Миловановић (превише Србин за укус нових господара живота и смрти, равних усташама, горих по свему од немачких војника).
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Пошто је завршио Академију лепих уметности у Минхену, живео је тамо, прекинувши лепу и осигурану европску каријеру пријавивши се 1912. као добровољац у српску војску на почетку Првог балканског рата.
Након разних перипетија, Велики (светски) рат проводи у славној Дринској дивизији (чијим изгинулим херојима ће, касније, направити, срцем и талентом, споменик на Крфу).
Као ратни сликар урадиће низ дела са патриотском тематиком (између осталог: портрете све четворице српских војвода, краља Петра Првог и регента Александра..., па и овај ђенерала Штурма).
После рата је неуморно сликао, вајао споменике (хаџи Мелентију у манастиру Рача, комити и мајору Кости Тодоровићу у Сребреници, српским ратницима у Младеновцу...), израђивао мермерне црквене иконостасе, а његова велика ретроспективна изложба 1938. у београдском павиљону "Цвијете Зузорић" на Калемегдану је била "најпосећенија у међуратној историји ове галерије".
Оно што је било карактеристично за овог академски школованог европског сликарa je његово доживотно опредељење за тражење нашег "народног израза" и "традиционалног духа" у уметности. И реализам и импресионизам и симболизам су за Миловановића били само средства и форме за исказивање аутентично српског сликарског и вајарског израза.
Рођен у златиборском селу Гостиница 26. фебруара 1879. године, свој животни пут је завршио у некој рупи, бачен на гомилу других лешева, тог злосрећног 28. новембра 1941, последњег дана крволочне "народне власти" у њиховој револуционарној, ужичкој и републиканској творевини.
Није стари српски уметник и прекаљени ратни ветеран могао ни да замисли док је (као заклети родољуб) ратовао против оних код којих се школовао и који су га прихватили као свог, препознавши његов таленат - да ће, у блиској будућности, владар Србије и (не само) његов џелат постати један хрватски (и, касније, комунистички) србомрзац, аустроугарски каплар, тамо с друге стране церског и колубарског фронта.
Није могао ни да претпостави да ће херојско Ужице кнеза Лазара и толиких српских јунака постати његово стратиште и, убрзо затим, добити Титово име.
Слава свим српским херојима и молитва покајница њихових несрећних потомака за оно што се догодило у "Ужичкој републици", али и на многим другим комунистичким губилиштима и стратиштима најбољим српским синовима. Уз извињење за наше наивно, дечије веровање како су њихове убице биле некакви "народни хероји", а "Раднички батаљон" и Кадињача већи и важнији од Косовске битке, Куманова и Кајмакчалана и свих наших јуначких пукова из (показало се) узалудно вођеног Великог рата.
P. S.
У исто то време комунистичке власти, у једном подруму (доскорашњег Среског начелства) у Чачку је чувени леворуки комунистички фанатик Милан "Бата" Јанковић (шурак злогласног издајника Милоша Минића), својеручно убијао "класне непријатеље" - чекићем.
Рука којом је "чекићао" и масакрирао своје немоћне жртве била му је у црвеној рукавици без прстију, да се зна ко то и због чега убија!
У том подруму су, после повратка Немаца у град, пронађена тела без глава, ископане људске очи и просути мозгови.
Толико о народно-ослободилачкој борби и правој природи комунистичког покрета у ратом обихваћеној и запаљеној Србији.
P. P. S.
А ево како о Србији пише њен сликар, ратник и мученик, Михаило Миловановић:
"Srbijo majko,
Pokušah da naslikam
Lice tvoje i dušu tvoju...
I zaneh se u krilu tvom
Opjanjen ljubavlju
Zasjenjen ljepotom tvojom ... "
Како не заплакати?!
А Михаило Миловановић и даље нема улицу у свом родном крају (у Ужицу није било добро воље за тако нешто).
Након разних перипетија, Велики (светски) рат проводи у славној Дринској дивизији (чијим изгинулим херојима ће, касније, направити, срцем и талентом, споменик на Крфу).
Као ратни сликар урадиће низ дела са патриотском тематиком (између осталог: портрете све четворице српских војвода, краља Петра Првог и регента Александра..., па и овај ђенерала Штурма).
После рата је неуморно сликао, вајао споменике (хаџи Мелентију у манастиру Рача, комити и мајору Кости Тодоровићу у Сребреници, српским ратницима у Младеновцу...), израђивао мермерне црквене иконостасе, а његова велика ретроспективна изложба 1938. у београдском павиљону "Цвијете Зузорић" на Калемегдану је била "најпосећенија у међуратној историји ове галерије".
Оно што је било карактеристично за овог академски школованог европског сликарa je његово доживотно опредељење за тражење нашег "народног израза" и "традиционалног духа" у уметности. И реализам и импресионизам и симболизам су за Миловановића били само средства и форме за исказивање аутентично српског сликарског и вајарског израза.
Рођен у златиборском селу Гостиница 26. фебруара 1879. године, свој животни пут је завршио у некој рупи, бачен на гомилу других лешева, тог злосрећног 28. новембра 1941, последњег дана крволочне "народне власти" у њиховој револуционарној, ужичкој и републиканској творевини.
Није стари српски уметник и прекаљени ратни ветеран могао ни да замисли док је (као заклети родољуб) ратовао против оних код којих се школовао и који су га прихватили као свог, препознавши његов таленат - да ће, у блиској будућности, владар Србије и (не само) његов џелат постати један хрватски (и, касније, комунистички) србомрзац, аустроугарски каплар, тамо с друге стране церског и колубарског фронта.
Није могао ни да претпостави да ће херојско Ужице кнеза Лазара и толиких српских јунака постати његово стратиште и, убрзо затим, добити Титово име.
Слава свим српским херојима и молитва покајница њихових несрећних потомака за оно што се догодило у "Ужичкој републици", али и на многим другим комунистичким губилиштима и стратиштима најбољим српским синовима. Уз извињење за наше наивно, дечије веровање како су њихове убице биле некакви "народни хероји", а "Раднички батаљон" и Кадињача већи и важнији од Косовске битке, Куманова и Кајмакчалана и свих наших јуначких пукова из (показало се) узалудно вођеног Великог рата.
P. S.
У исто то време комунистичке власти, у једном подруму (доскорашњег Среског начелства) у Чачку је чувени леворуки комунистички фанатик Милан "Бата" Јанковић (шурак злогласног издајника Милоша Минића), својеручно убијао "класне непријатеље" - чекићем.
Рука којом је "чекићао" и масакрирао своје немоћне жртве била му је у црвеној рукавици без прстију, да се зна ко то и због чега убија!
У том подруму су, после повратка Немаца у град, пронађена тела без глава, ископане људске очи и просути мозгови.
Толико о народно-ослободилачкој борби и правој природи комунистичког покрета у ратом обихваћеној и запаљеној Србији.
P. P. S.
А ево како о Србији пише њен сликар, ратник и мученик, Михаило Миловановић:
"Srbijo majko,
Pokušah da naslikam
Lice tvoje i dušu tvoju...
I zaneh se u krilu tvom
Opjanjen ljubavlju
Zasjenjen ljepotom tvojom ... "
Како не заплакати?!
А Михаило Миловановић и даље нема улицу у свом родном крају (у Ужицу није било добро воље за тако нешто).
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Јосип Броз је наређивао да се стреља обичан народ, сви они који не би пришли партизанима...
- Pored ovog posla, obavezno morate sprovoditi mobilizaciju ljudstva u bjelopoljskom srezu. One koji se ne bi javili - strijeljati.
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:549818-Gradjanski-rat-i-preko-Drine
______________
Поздрав Ненаде! Мислим да си га и раније постављао, овде или на Погледима...прочитао сам свакако поново...сјајан текст!
- Pored ovog posla, obavezno morate sprovoditi mobilizaciju ljudstva u bjelopoljskom srezu. One koji se ne bi javili - strijeljati.
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:549818-Gradjanski-rat-i-preko-Drine
______________
Поздрав Ненаде! Мислим да си га и раније постављао, овде или на Погледима...прочитао сам свакако поново...сјајан текст!
Poslednja izmena:
- Poruka
- 63.704
to je slepo sledio maniti savo kovačević
ko mu ne bi prišao on bi streljao fanatik...
platio je glavom svoju zaludjenost...izjeb.o ga copo ...
ko mu ne bi prišao on bi streljao fanatik...
platio je glavom svoju zaludjenost...izjeb.o ga copo ...
