Злочини партизана над српским народом

[Koča]

Предали се партизанима, па завршили на дну јаме!

06. октобар 2017.

На златиборском брду Церова откривена масовна гробница ликвидираних повратника из рата. Сумња се да је овде погубљено између 200 и 300 младића.



ТАЈНУ о страдању између 200 и 300 српских младића, старих од 16 до 20 година, на измаку Другог светског рата, крила је пећина у селу Мушвете на Златибору. На дну јаме Церова, фрескописац и спелеолог Димитрије Мирко Ћелић пронашао је скелете страдалника чије су руке биле везане жицом, а пре него што је изашао из масовне гробнице, успео је да преброји десетак костура, док су испод велике хрпе камења извиривале кости ко зна колико још несрећника. Тако се предање најстаријих живих Златибораца, немоћних да своје речи о свирепом убиству заробљених четника на крају рата поткрепе доказима, после седам деценија показало истинитим.

- Радећи иконостас у једној златиборској цркви, упознао сам радника овдашњег јавног предузећа који ми је испричао предање о две јаме, масовне гробнице у овом крају - објашњава Ћелић. - Пошто сам се раније активно бавио спелеологијом, одлучио сам да са колегама из београдског клуба "Асак" истражим оближњу пећину. После пешачења кроз шипражје, на брду Церова нашли смо улаз у пећину широк пола метра. Иза пролаза дугог два метра отвара се пространа дворана богата пећинским накитом, на дубини од око 15 метара.

http://www.novosti.rs/вести/насловн...redali-se-partizanima-pa-zavrsili-na-dnu-jame

велики напредак...да овакве вести излазе данас...и то у једним Новостима...колико је само српских младића страдало од руке секташа...

тек ће се откривати истина

 

[Marko Mare Jaric]

Предали се партизанима, па завршили на дну јаме!

06. октобар 2017.

На златиборском брду Церова откривена масовна гробница ликвидираних повратника из рата. Сумња се да је овде погубљено између 200 и 300 младића.



ТАЈНУ о страдању између 200 и 300 српских младића, старих од 16 до 20 година, на измаку Другог светског рата, крила је пећина у селу Мушвете на Златибору. На дну јаме Церова, фрескописац и спелеолог Димитрије Мирко Ћелић [U]пронашао је скелете страдалника чије су руке биле везане жицом,[/U] а пре него што је изашао из масовне гробнице, успео је да преброји десетак костура, док су испод велике хрпе камења извиривале кости ко зна колико још несрећника. Тако се предање најстаријих живих Златибораца, немоћних да своје речи о свирепом убиству заробљених четника на крају рата поткрепе доказима, после седам деценија показало истинитим.

- Радећи иконостас у једној златиборској цркви, упознао сам радника овдашњег јавног предузећа који ми је испричао предање о две јаме, масовне гробнице у овом крају - објашњава Ћелић. - Пошто сам се раније активно бавио спелеологијом, одлучио сам да са колегама из београдског клуба "Асак" истражим оближњу пећину. После пешачења кроз шипражје, на брду Церова нашли смо улаз у пећину широк пола метра. Иза пролаза дугог два метра отвара се пространа дворана богата пећинским накитом, на дубини од око 15 метара.

http://www.novosti.rs/вести/насловн...redali-se-partizanima-pa-zavrsili-na-dnu-jame

Stoka komunistička,ne razumem zašto se i dan danas kriju imena tih zlikovaca i decoubica.
Da li je istina da je šesta lička(titovi verni psi) najviše okrvavila ruke prema srpskoj nejači!?

 

[Koča]

U IME NARODA! - U Boljevcu je otkrivena spomen-ploča žrtvama iz masovne grobnice u potoku Zmijanac, koje je nova vlast streljala u novembru 1944. godine. Državna komisija za tajne grobnice ekshumaciju ostataka streljanih žitelja Boljevca i nekoliko susednih sela, obavila je 2011. godine, a potom su sahranjeni u zajedničku grobnicu na boljevačkom groblju. Na inicijativu potomaka, podignuta je spomen ploča sa imenima 37 nedužnih žrtava, a pomen su služili sveštenici boljevačke crkve u prisustvu građana i predstavnika lokalne samouprave....

 

[Koča]

Истина о комунистичким злотворима који су се утркивали са усташама ко ће више Срба да побије излази на видело....октобар 2017. Вечерње Новости


Сакрили масакр 6.000 Срба због братства и јединства
ОКТОБАР 11, 2017

Сећање Милорада Ћебића, једног од малобројних преживелих сведока усташког пира у Старом Броду у априлу 1942.Заклано и 72 Ћебићевих рођака, најмлађи имао седам дана. Девојке у самртном загрљају скакале са стене

Слика дугих девојачких белих кошуља које се расцветавају у мутнозеленој набујалој Дрини као цвеће на воденом гробу непрестано се враћа у сећање Милорада Ћебића (83), једног од ретких преживелих сведока усташког злочина у Старом Броду у априлу 1942. године. Он и даље чује крике српског збега у замци између планине и реке које је слушао као десетогодишњак.
– Црна легија Јуре Францетића је, према немачким подацима, поклала 6.000 Срба, искључиво цивила, а о том злочину се после рата није смело говорити – каже Ћебић. – Гледао сам групе девојака које у самртном загрљају скачу са стене у Дрину покривену њиховим дугим косама и белим кошуљама. И родитеље који држећи децу за руке идући у смрт у подивљалој реци да би избегли усташко иживљавање. Ко није скончао у Дрини, масакриран је.
Срби у источној Босни су до почетка 1942. одолевали усташким нападима. Одбрану су организовали и предводили предратни официри.
– Наредника Радомира Нешковића народ је изабрао да буде командант српске одбране, јер су муслимани већ били у усташким униформама. Српска територијална одбрана, која нас је сачувала у почетку рата, постала је део Југословенске војске у отаџбини. Партизана није било. Само ми, Срби. Отац ми је погинуо у јесен 1941, бранећи село од усташа.

Власти НДХ су у пролеће 1942. покренуле офанзиву за истребљење Срба, од Сарајева до Дрине. Десетине хиљада избеглица из Фоче, Зворника, Рогатице, Вишеграда, Хан Пијеска, Кладња, Сокоца, Олова и Пала сливале су се у колону која је покушавала да дође до Србије.

Путеви су били закрчени стоком и запрегама које су носиле сав иметак и нејач. Италијани, који су чували вишградски мост, тражили су да се људи одвоје од кола, да се наводно не би загушио пролаз. Они који су их послушали одведени су у немачки логор на Старом сајмишту који се налазио у НДХ, а не, како појединци данас причају, у Недићевој Србији.
Српски збег је очајнички почео да тражи други излаз. Прочуло се да из Старог Брода, уског простора између Дрине и планина, чамци превозе људе на другу обалу реке.
– До Брода је водила уска стаза по планинској литици клизавој од кише којом ни овце нису хтеле да иду – сећа се Ћебић. – Ми смо некако прошли са оним што смо имали на себи и стигли на плато прекривен хиљадама бедних и промрзлих људи који су се од јаке кише скривали испод шатора од грања и ћебади. Маса се тискала у блату крај Дрине покушавајући да уђе у чамце. Србе који су имали злато да плате превозили су и немачки војници у својим гуменим сплавовима.
Они који га нису имали скакали су у Дрину и покушавали да је пређу држећи се за конопац који је опасивао сплав. Немачки војници су их ударали веслима по главама док се не би удавили. Када су се усташе приближиле, Немци су забранили прелазак Дрине.
– Део збега упутио се ка селу Милошевићи, одакле нико није живу главу изнео. Стриц који је некако прешао на другу страну Дрине успео је да нас спасе у задњи час. Давао је немачким војницима по дукат из невестинске ниске своје жене за сваку главу коју пребаце чамцем.
На десној обали Дрине, Ћебићева породица се придружила невољницима око ломача који су покушавали да се загреју и осуше. Немци су држали збег на обали, да гледа како усташе и муслиманска милиција изводе крвави пир.

– Заклано је тада и 25 Ћебића. Клање је потрајало до мрака, а онда се све утишало. У зору се појавио усташки командант Јуре Францетић на белом коњу, и покољ је почео изнова. Касније су се појавили немачки војни моторни чамци из Вишеграда. Пуцали су у ваздух и викали: „Усташе цурик“. После смо сазнали да је Недић умолио Немце да зауставе покољ. Масакр у Старом Броду је прекинут, а Францетић је рекао преживелима да се слободно врате у своја села. То је била лаж, сви су побијени на путу. Тада је заклано и 72 мојих рођака. Најмлађи је имао само седам дана.
Српским избеглицама на десној обали које су узбегле усташку каму запретила је глад.
– Спровели су нас до напуштених кућа у околним селима. Мајка је дала велики златни ланац за џачић кукуруза који је самлела, а нас децу послала да беремо јагорчевину. Данима смо јели проју од кукурузног брашна помешаног с том биљком. Убрзо је и тога нестало, мислили смо да ћемо помрети од глади. А онда је стигла храна из Србије. Били смо спасени. Недић је успео да од Немаца добије одобрење да нас прими у Србију.

Родитељи, суочени с крајњом бедом, давали су децу Комесаријату за избеглице који их је одвео у Матарушку Бању, први сабирни центар за српске малишане из НДХ.
– У Бањи смо добили чисту одећу, јели и спавали у топлом и били сигури. А онда је почело да стиже још српских сирочића, на стотине сваког дана. Бања је ускоро била препуна деце, требало је нахранити хиљаде уста, и храна је постајала све скромнија. Српски домаћини узимали су децу у своје куће, али и они су живели у беди. Онда су избиле епидемије. Мој млађи брат и његова васпитачица умрли су истог дана од заушака.
Ћебићева мајка је дошла да сахрани сина и повела са собом осталу децу. Милорад је као најстарији, са 12 година, одређен да са стричевима иде у печалбу, на бербу кукуруза у Банату.
– Домаћин из Лајковца кога смо упознали у возу убедио је стричеве да ме оставе код њега. Добри човек је желео да ме усвоји. Код њега сам дочекао и ослобођење 1944, а мајка није долазила, иако је обећала – прича сузних очију Ћебић. – Мој домаћин крио је од мене да су ми мајку комунисти усмртили кундацима јер јој је брат био у Дражиној војсци. Срби у Подрињу, који су бранили свој народ, прогањани су и убијани без суда. Нико од муслимана који су листом били у усташама није одговарао за злочине.
Ћебића су из хранитељске породице одвели у дом из кога је отишао на занат. После војске остао је у Србији, запослио се у Трстенику. У родно село Бранковиће одлазио је само по неколико дана годишње, док му је деда био жив.
– Село је опустело, готово сви су били побијени или расељени. О злочину у Старом Броду се ћутало. Тек 2007. нас неколицина преживелих из Србије и Аустралије подигли смо спомен-капелу жртвама из Бранетића. После освештања обратио сам се званицама: „Срам нас било Срби, срам вас било председници општина од Сокоца до Дрине, стидите се владике и Цркве кад сте заборавили 6.000 покланих Срба на Старом Броду који ни крст немају.“ Већина тих младих људи је била запањена, јер није ни чула за страшни злочин. Годину касније, у Старом Броду подигнут је споменик, а затим и капела. Надам се да ће неко такву капелу подићи и на Старом сајмишту, где су страдале десетине хиљада Срба из НДХ.

КУНДАЦИМА ПО УДОВИЦИ
Кад су се у Бранковићима 1941. појавили наоружани људи с петокракама на капама, нико није знао каква је то војска, каже Милорад Ћебић.
– Партизани су били из неких других крајева, међу њима није било наших људи. Са оружјем су по кућама тражили храну. Викали су на мајку која је кроз плач говорила: „Људи, ја сам удовица, мужа ми убише усташе, имам петоро деце, не остављајте их гладне.“ Претукли су је кундацима.

ЦРНОКОШУЉАШИ ОТИМАЛИ СРПСКУ ДЕЦУ
Срби из Бранковића први окршај са усташама имали су на Малу госпојину 1941. године.
– Црнокошуљаши су изненадили скоро сву децу из села окупљену на ливади око стоке и убацили их у два камиона. Стајао сам на оближњем брегу укочен од страха. Гледао сам усташу како наслања пушку на ограду и нишани у мене. Два метка су ме промашила, трећи ме је окрзнуо, и пао сам у несвест. Људи из села су чули пуцњаву и, предвођени наредником Нешковићем, направили заседу и ослободили децу.

ТАЈНА ГРОБНИЦА
Шума у Борикама била је склониште за 65 српска официра и подофицира који су одбили да се предају после Априлског рата. Ту су чекали да им Дража Михаиловић одреди распоред, да се боре против окупатора, открива Ћебић. -Партизани су дошли из правца Жепе, из муслиманских села, и похватали те људе на спавању, без метка. Одвели су их до оближње јаме и живе у њу побацали. Нисам сигуран да је икада очитано опело над том гробницом.

http://www.novosti.rs/вести/насловн...li-masakr-6000-Srba-zbog-bratstva-i-jedinstva

 

[Koča]

 

[Koča]

Обрен Ђекић: Златиборска тројка у јаму бацала младе
14. октобар 2017.
После открића скелета у пећини Церова, Обрен Ђекић (90) сведочи о злочину: Мој отац Иван је тог јуна 1945. с комшијом гледао како младиће одводе исти људи, и увек у цик зоре

Ђецо, кад за овцама пођете кроз шуму, у ону јаму камење више не бацајте! То се сад не ваља.

Обрен Ђекић (90) може бити најстарији живи Златиборац, а седамнаест је имао кад од оца Ивана, солунца и рањеника с Мачковог камена, поче слушати шта се у пећини Церова збило. - Тајну чувах 72 године, четири месеца и јоште који дан, све досад. Од старости, вид сам изгубио, ал' ми памћење оста цело, o злој људској коби, на идеологију наслоњеној. И све што знадем сад ћу рећи вама, тужиоцима и ко 'оће да чује.

- Mој отац Иван се, с комшијом Николом Рајевцем, тог јуна '45. искрао на ово брдо у Мушветама над нама. Гледали су издалека како тројица према јами одводе младиће, повратнике из рата, везане жицом. Чим се она тројица удаљише, отац приђе јами. Видео је локве крви свуда унаоколо и на њима ројеве мува. И један опанак код отвора с којим није знао шта ће, па га је убацио доле. Исто се поновило два или три дана заредом. Све у цик зоре, са истим џелатима - говори Обрен, у својој кући у Сушици, одакле се брдо Церова уздиже. - Следећег јутра дође нам на врата Ј. Б. из Мушвета. Жена у ужас претворена, оца пита: "Шта се ово побогу ради?" Њен син, бегунац од освете партизана, крио се тих дана у кукурузима. Тако се догодило да је све видео. Рече жена, а ја упамтих: Б. А. са Д. Р. и Ђ. М. (имена позната редакцији) убијају људе над јамом! Ова су тројица Златиборци. Предводио их је Б. А., јер је он једини у тој групи могао знати за ову пећину.

Иван, војник свикао на страву, није могао да ћути. По'ита у Чајетину, да нађе Сретеновића, шефа Озне. Па шта му добри бог да, и њему и његовима.

ЕКСКЛУЗИВНО Предали се партизанима, па завршили на дну јаме!

- Сретеновић дође чезом у пратњи Џ. Р и У. Д. из Бранежаца. Отац удбаше поведе до јаме. Упита Сретеновић: "Ко је ово урадио?" Отац му рече имена. Би само да оцу узеше фронтовску карту, инвалиднину стечену на Мачковом камену. И грађанска права. Ми, из благостања стеченог када смо пре рата нашу земљу продали за нови пут, падосмо у сиромаштво. Са јамом ништа не урадише, направише се луди - наставља причу старац. - Остасмо ми сами, са својом истином. Да на Задушнице свеће палимо над јамом. Ко би о страви говорио, одмах би га прогласили лудим или му места међу људима више није било.

Кости страдалих на дну јаме

Тако ућуткани, сведоци преживеше поратне године и још седам деценија. Све оста ко да се није ни десило. Страх и шапутање населише златиборска брда. И свештеници су ћутали. Нису хтели, ил' смели, ни опело да одрже над јамом. Тад у Мушвете дођоше две жене. Кажу из Косјерића потегле. У црнини, да убијене мужеве траже.

- Њима је неко дошапнуо тачно место где су им мужеви скончали. Отац их, два месеца после покоља, поведе до пећине. Рече једна од њих да јој се муж звао Србо - додаје старац. - Тако сазнадосмо име једног јединог мученика. А тих дана су ухваћене четнике масовно доводили у Чајетину, било их је између две и три стотине. И свима им се одатле траг губи.

Репортер Новости над јамом

Држали су партизани заробљенике у кафани, у центру Чајетине. Обећавано им је да ће одатле кућама. У Косјерић, Ваљево, у села западне и југозападне Србије. Тамо никад нису стигли. Неки су скончали у јами Церова. Говорили су најстарији, баш као за ову јаму, да негде у близини постоји још једна, исто крцата костима. Она још није нађена.

Покошеној младости подижу споменик

- Остали заробљеници спровођени су у ужички затвор. Само је један међу стотинама преживео. Он је посведочио мом оцу, почетком педесетих, да су сви из његове групе поубијани после доласка у град. Само је он неким чудом остао - завршава старац причу чувану у души дуже од седам деценија, па нас испраћа и показује како ћемо до јаме стићи. - Још да знате, онај Б. А., који је џелате предводио, одселио се у Банат. Тамо је и умро...

Кости страдалих на дну јаме

Од старчеве куће, преко златиборске магистрале, па три-четири километра кроз густу нераскрчену шуму и шипражје, стиже се до јаме Церова, на тромеђи Мушвета, Мачката и Криве реке. Корак по корак идемо кроз недођију, са Ненадом Шишовићем, радником чајетинског јавног предузећа. На дну пећине, фрескописац и спелеолог Димитрије Мирко Ћелић из Пригревице код Апатина пронашао је недавно скелете страдалника. Руке и ноге су им везане жицом, баш као што је Обрен посведочио.

До Ћелићевог открића и објављивања доказа о страдању српских младића у "Новостима", пре неколико дана, о злом усуду српских младића се ћутало.

Само су деца по оној команди Ивана Ђекића, солунца и хероја с Мачковог камена, још пре седам деценија престала камење у јаму да бацају.

Отвор јаме Церово

ТАЈНА О ДЕВОЈЦИ

Пећина у Мушветама потпуно је неистражена. Зна се само да постоји још један улаз и да поред дворане у којој су нађене жртве постоје још два дугачка подземна крака. Пећина има изузетну вредност због пећинског накита какав се ретко где може видети.

- Иза другог улаза, природа је верно извајала фигуру девојке "као од мајке рођене". Најстарији памте да је девојка, у природној величини, имала главу пса. Њу је неко, не тако давно, сломио, причинивши тако огромну штету - сведочи један мештанин Мушвета.

СПЕЛЕОЛОЗИ ПОНОВО СИЛАЗЕ

Општина Чајетина решена је да до краја истражи пећину у Мушветама и да настрадалим младићима подигне спомен-комплекс.

- Наредних дана спелеолози ће поново сићи у јаму. Претходно ћемо позвати тужилаштво, које је обавештено о открићу масовне гробнице, да уради свој део посла. На терен су већ изашли радници нашег комуналног предузећа, да раскрче прилаз до јаме кроз непроходну шуму, куда је некада пролазио турски пут - каже Милан Стаматовић, председник Општине Чајетина.

Општинско веће је, само дан после објављивања открића масовне гробнице у "Новостима", донело одлуку о даљем истраживању пећине. На пролеће, додаје Стаматовић, Општина ће издвојити новац да страдалницима подигне спомен-обележје достојно њихове жртве и да омогући посете пећини.

ЈОШ ЈЕДНА ГРОБНИЦА

У златиборским селима током 1945. године нестало је између 200 и 300 заробљених повратника из рата. Спелеолози ће наредних дана пребројати жртве у јами Церова, а на основу трагова који су довели до њеног открића, покушаће да пронађу још једну масову гробницу која, сасвим извесно, постоји у близини.

Остале жртве, према сведочењу Чајетинаца, одвођене су у Ужице.

- Добро смо запамтили једну појаву с краја рата. Два-три часа после поноћи, чуо би се звук камиона надомак затвора, а затим и бат корака групе затвореника који су возилима негде одвођени - говори Милорад Искрин, познати историчар из Ужица. - Мало касније, проломили би се над градом рафали...

Опанак У пећини нађени предмети који су припадали убијенима

У истраживању које су спровеле "Новости", обелодањено је да су егзекуције обављане на више црних тачака: на Шанчевима, у Крчагову, у Зуковини на врху данашње Улице Маге Магазиновић, у Ћендовини, уз обалу Ђетиње, на Пори, у близини Уремовачког потока.

У општинским књигама, поратна власт је ова места обележавала црним тачкама, као места на којима грађевинци не смеју копати.

http://www.novosti.rs/вести/насловн...-Ђекић-Златиборска-тројка-у-јаму-бацала-младе

 

[Лекизан]

Сада ће нама друг прока да објасни да су све то сарадници окупатора, најгори злочинци и фашисти иако су побијени без суда и пресуде али они су ионако то заслужили!!!!

Исти начини убијања као и њихове усташке колеге.

 

[Koča]

Сада ће нама друг прока да објасни да су све то сарадници окупатора, најгори злочинци и фашисти иако су побијени без суда и пресуде али они су ионако то заслужили!!!!

Исти начини убијања као и њихове усташке колеге.

Срби у ЦГ су их назвали ЈАМАРИМА...

Najpoznatije jame gde su izvršeni zločini su jama u selu Griže kod Berana, Šahotička jama kod Bijelog polja, Šavnička jama, jama kod Rijeke Crnojevića i kotorska jama kod Nikšića

 

[Дундурије]

Партизани под командом Милана Купрешанина су у Личком селу Радуч 27.Септембра 1942. убили 52.Срба. Ни један партизан није страдао, нити је било борбе, сви убијени су ухваћени од партизана и стрељани, по оптужбом да су "ненародни" елемент. Купрешанин је посље рата проглашен народним херојем а након распада СФРЈ иако Србин по рођењу, он је живио у Загребу гдје је и умро дочекавши дубоку старост, никада се након рата није враћао у родни крај, рођен је у селу Медак које је сусједно Радучу.

http://www.vaseljenska.com/misljenja/neumrli-branioci-raduca/

 

[Koča]

Партизани под командом Милана Купрешанина су у Личком селу Радуч 27.Септембра 1942. убили 52.Срба. Ни један партизан није страдао, нити је било борбе, сви убијени су ухваћени од партизана и стрељани, по оптужбом да су "ненародни" елемент. Купрешанин је посље рата проглашен народним херојем а након распада СФРЈ иако Србин по рођењу, он је живио у Загребу гдје је и умро дочекавши дубоку старост, никада се након рата није враћао у родни крај, рођен је у селу Медак које је сусједно Радучу.

http://www.vaseljenska.com/misljenja/neumrli-branioci-raduca/

Истина излази на видело...истина је неумољива...

а ово је посебно трагично у целој причи

Половином јуна стигао је батаљон „Матија Губец“ у село Мекињар, недељу дана после ослобођења Подлапаче. Партизани су распоређени у српске домове где су се хранили и одмарали. Један жена, којој се не сећам имена, излетела је заплакана из своје куће, тражећи команданта бригаде. Кад га је нашла, узела га је за руку и повела напоље. Замолила га је да пође са њом и да види усташу-партизана, који је пре годину дана, 1941 године, као усташа убио њеног мужа. Кад је Купрешанин видео тог усташу рекао јој је: да му је то најбољи партизан у бригади, додајући: камо среће да имам више таквих.“


Читав рат су усташе прелазиле у партизане и обрнуто...а било је случајева да су истовремено били и у усташама и у партизанима...јер једноставно, непријатељ и циљ се нису мењали...

 

[Mstislav]

Najbolje da smo ko Bugari bili.

 

[Рацка варош]

Najbolje da smo ko Bugari bili.

Најбоље је да се нисмо петљали у светску политику и чекали да се рат заврши и да га дочекамо неутрални, без губитака, али не, Срби су слушали либерални Лондон и црвену Москву.

 

[Mstislav]

Izvini, ali ovaj narod bar u proslosti nije bio jajara sto ceka da vidi ko je jaci da se prikljuci kao neki drugi u okruzenju.

 

[Рацка варош]

Izvini, ali ovaj narod bar u proslosti nije bio jajara sto ceka da vidi ko je jaci da se prikljuci kao neki drugi u okruzenju.

Овај народ су комунисти претворили у јајаре и сецикесе. Видели смо одзив да се ратује у РСК и БиХ од стране генерација рођених у урбаном СФРЈ Новом Саду и Београду. Част изузецима.

А некад је паметније бити по страни него глумити главног бају.

 

[Рацка варош]

Za vreme komunizma parade ponosa su bile parade Jna, muskost se sticala sluzenjem vojnog roka,

У томе смо сагласни. Међутим, то није због тога што је овде владао комунизам, већ због тога што је тада тако било у целом свету. И у капиталистичкој Америци и у комунистичком СССР-у.

a ne glumljenjem mafijasa. Za svo jajarstvo zahvali 90-im pa naovamo.

Заправо, први и највећи мафијаши су управо били синови високих партијских функционера. Дакле продукт бахаћења партијашке елите.

 

[Лекизан]

ZEMLJA SE NEĆE SMIRITI do sahrane žrtava komunizma
Autor: mondo.rs
04.11.2017.

U Lisičjem potoku u Beogradu danas je, na Zadušnice, održan skup podrške inicijativi za izgradnju spomenika žrtvama komunističkog terora i održano opelo nevinim ljudima ubijenim posle oktobra 1944. godine bez sudske presude.

Foto: mondo Mogući izgled budućeg spomenika

"Skupili smo se na Zadušnice 2017. godine iznad jedne od masovnih grobnica još neotkrivenog podzemnog srpskog arhipelaga. Valjalo bi reći ono što se na groblju govori, ali ovo nije groblje niti grobnica, ili grobnica jeste, ali takvih grobnica nema više nigde u današnjoj Evropi", rekao je pesnik i akademik Matija Bećković na skupu na kojem se okupilo nekoliko stotina potomaka žrtava crvenog terora i građana koji podržavaju inicijativu za podizanje spomenika.

Bećković je rekao da oni su oni koji leže u Lisičjem potoku više od 70 godina lišeni života i smrti.
"Verujem da bi njihova reč, ispaćena i blaga, bila sva založena za pravdu i pomirenje, ali mi još ne znamo ni koliko ih ovde ima ni kako su se zvali. Nije slučajno da su dovedeni i pobijeni blizu Belog dvora. Lenjin i Staljin su pobili rusku carsku porodicu, ali se nisu uselili u Petrogadu u carske dvorove, a Josip Broz je najkraćim putem pohitao u Beli dvor, a domaćinu zabranio da se u njega vrati. To navodi na pomisao da ovde nije mogao biti likvidiran ko bilo i lako bi bilo pooditi ko je voleo da to gleda. Imena 104 streljanih objavljena su na prvoj strani 'Politike' dva dana po oslobođenju Beograda, sve čuveniji od čuveniji, a među njima i glavni urednik 'Politike' Jovan Tanović", rekao je Bećković.
Princeza Jelisaveta podržala podizanje spomenika
Današnjem pomenu i skupu prisustvovala je i princeza Jelisaveta Karađorđević, kao i članovi Krunskog saveta Dragomir Acović i Predrag Marković, profesor estetike Leon Kojen, istoričar Bojan Dimitrijević i druge ugledne i poznate ličnosti.
On je podsetio da su ti ljudi samo najmarkantnije ličnosti i predstavnici 10.000 streljanih Beograđana i na stotine hiljada onih koji su pobijeni u Srbiji.
"Kažu da je drveće najviše tamo gde raste iz ljudskih lobanja i da zemlja nikada nije poravnjena nego zauvek ostaje ulegnuta tamo gde leže pobijeni ljudi. Jedno takvo ulegnuće vidimo i ovde i utoliko ih je lakše naći. Nas svaki čas nazivaju i danas fašistima, a i mi fašistima zovemo one koje su fašisti pobili. Dragiša Vasić i Pavle Đurišić su živi zapaljeni u Jasenovcu", rekao je Bećković.
"Zemlja se neće smiriti dok se ovi ljudi ne sahrane, a nemoguće je razumeti kako to do danas nije uradila jedino slobodna Srbija", naveo je akademik.
Bećković je istakao da nijedan Srbin nije podigao ruku na fašistički pozdrav, a da je to istina dokaz je, da je to bilo, ta forografija bila bi u svim bukvarima i čitankama i na bilbordima, ali pošto je nema, znači da takvog pozdrava nije bilo.
"Da nemamo drugih grehova osim onog prema svojim nevinim žrtvama, to bi bilo dosta da smo zaslužili nevolje koje nas svaki dan sustižu. Oni koji leže još nesahranjeni oprostili su svojim ubicama jer nisu znali šta rade. Vreme je da i mi oprostimo i njima i sahranimo nevine žrtve kako bi se vratili na ono mesto među ljudima i narodima koje smo imali pa izgubili. Mir njihovom pepelu, kape dole njihovom posmrtnom mučeništvu", zaključio je Bećković.

PRINC KARAĐORĐEVIĆ: STRELJANI BEZ DOKAZA I KRIVICE

Na skupu je pročitano i pismo princa Aleksandra II Karađorđevića, koji je naveo da je Lisičji potok pre Drugog svetskog rata bio izletište Beograđana sa Kraljevom česmom posvećenoj njegovom dedi Aleksandru I Karađorđeviću sa lepo uređenim parkom.
Kako je nastala ideja o spomeniku
Ideja o podizanju spomenika žrtvama komunističkog terora u Lisičjem potoku rodila se prilikom obilaska lokacija neobeleženih grobnica o kojima je u aprilu 2016. godine za Mondo govorio istoričar Srđan Cvetković, koji je potom pokrenuo inicijativu, a podržali su je pisci, akademici, univerzitetski profesori i crkva.

"Posle okončanja sukoba ovde su, kao i na mnogim drugim lokacijama u Beogradu i Srbiji, streljani ljudi bez ikakvog suđenja i dokazane krivice samo zbog drugačijeg mišljenja i mogućeg protivljenja uspostavljanju novog društvenog poretka. Tim nevinim ljudima bilo je uskraćeno osnovno ljudsko pravo na dostojanstvenu sahranu i obeleženo grobno mesto", dodao je princ Karađorđević.
"Podržavam napore da se sazna istina o ovim strašnim događajima, kao i da se svim nevinim žrtvama komunističkog režima podigne dostojanstveno obeležje u Lisičjem potoku. Nadam se da ćemo uspeti da se sazna teška istina o tim događajima, a da nevine žrtve posle više od sedam decenija pronađu mir", naveo je Karađorđević.


SIN ŽRTVE KOMUNISTIČKOG TERORA:OZNA UBIJALA I LAGALA PORODICE UBIJENIH

Predsednik Udruženja političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima Slobodan Đurić rekao je da je Lisičji potok najveće beogradsko posleratno stratište na koje su po završetku Drugog svetskog rata dovođeni Beograđani u kamionima, vezani žicom, dvoje po dvoje.
"Prethodno ih je Ozna u logoru Banjica ispitivala i mučila tako da su ličili više na aveti nego na ljude. Stanovnici okolnih kuća su mesecima noću slušali puščanu paljbu", naveo je Đurić.
Među žrtvama su bili i Đurićev otac, Dragoljub Đurić, sanitetski potporučnik i njegovih 15 kolega iz Glavne vojne bolnice, koji su od 22. oktobra do 26. oktobra 1944. godine bili mučeni u Devetom kvartu u Vojvode Milenka 40, pre odvođena u logor Banjica.
Podrška crkve, nevladinih organizacija i stranaka
Inicijativu za podizanje spomenika su, pored Udruženja političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, podržali i Srpska pravoslavna crkva, kao i udruženja Oteto prokleto, Kraljevina Srbija, U ime naroda za slobodnu Srbiju, aktivisti Srpskog pokreta obnove i Pokret za obnovu Kraljevine Srbije.
"Moja majka, koja ga je posećivala u istražnom zatvoru, kaže da je za četiri dana naglo ostario i da mu je mladi oficir Ozne više puta postavljao pitanje zašto se, umesto što je ceo rat radio u Glavnoj vojnoj bolnici, nije priključio partizanima, kojima je sanitetsko osoblje bilo preko potrebno", rekao je Đurić.
Đurić je dodao da je suprugama i srodnicima odvedenih u zatvor najteža bila neizvesnost sudbina njihovih najmilijih da bi ih na kraju slagali da su deportovani u Sibir. Muškarci su, kako je rekao, ređe tražili rođake jer im je prećeno da će biti poslati na sremski front.
Predsednik udruženja je podsetio da je tajna sudbina ovih žrtava počela da se otkriva 2009. godine, kada je Vlada Srbije formirala komisiju za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944. godine, kojoj je omogućen uvid u arhive koje su do tada bile pod embargom.
Komisija je u Srbiji popisala 59.000 žrtava posleratne partizanske represije i locirala 215 masovnih grobnica koje su do tada bile tajne. Zbog nedostatka novca, ekshumirana je samo jedna masovna grobnica i to u Boljevcu, a ostalih 214 nije obeleženo, uključujući i onu u Lisičjem potoku, dodao je.

MINISTARSTVO UKINULO KOMISIJU, NEMA POČITIČKE VOLJE ZA SPOMENIK

Ministarstvo pravde je pre godinu dana ukinulo komisiju i verovatno je smatralo da je grobnice nepotrebno obeležiti, lišavajući time pravo čoveka na poznati grob, rekao je Đurić, i dodao da je za podizanje spomenika posleratnim žrtvama neophodna saglasnost gradske Komisije za spomenike, nazive trgova i ulica, a potom i odluka Skupštine Beograda.
"Komisija već osam godina odugovlači sa donošenjem odluke, odbijajući predloge lokacija koje je iznelo Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima. Među tim lokacijama su ona kod spomenika Stevanu Mokranjcu na Kalemegdanu, gde je u blizini masovna grobnica rečnih policajaca ubijenih krajem 1944. godine, lokacija kod bivše Glavnjače u blizini današnjeg Prirodno-matematičkog fakulteta, lokacija kod parka Manjež... Jednom rečju, na celom Kalemegdanu i u krugu dvojke nije moguće postaviti spomenik. Za podizanje ovog spomenika potrebna je politička volja aktualne gradske vlasti, koja još uvek ne postoji, kao ni kod prethodne vlasti", rekao je Đurić.

http://mondo.rs/a1054319/Info/Drust...tvama-komunistickog-terora-Lisicji-potok.html

Толико о ослободиоцима.

 

[proka]

koliko je sve to naduvano, govori da je parastosu prisustvovalo manje od 100 ljudi i da ni jedan od većih nedija nije izvestio o tom dogadjaju ni jedno jedino slovo....
ni na drugom dnevniku RTS-a, javnog medijskog servisa republike srbije, nije bila ni jedna jedina sekunda o tom naduvanom dogadjaju

- - - - - - - - - -

ov je jedna jedina slika u novinama u zadnjih 3 dana, koliko je prošlo od parastosa

- - - - - - - - - -

- - - - - - - - - -

izuzetno malo gradjana je prisustvovalo, možda par više nego na skupovima na ravnoj gori....

 

[Koča]

истина је ових дана неумољива

сачињен списак жртава комуниста 1941/42. у ЦГ и Херцеговини:

У издању Митрополије црногорско-приморске, Књижевне задруге Српског народног вијећа из Подгорице и Друштва за истраживање злочина над грађанима Црне Горе из Колашина изашла је из штампе капитална књига „Комунистички злочини у Црној Гори и Херцеговини 1941-1942“ двојице аутора мр. Тадије Бошковића и Милоша Војиновића са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита Амфилохија. На 659.страна можете упознати драму која се одвијала на подручју Црне Горе и Херцеговине 1941-1942.године. Књига садржи имена жртава комунистичког терора у наведеном периоду, 1839 жртава из Црне Горе, и 522 из Херцеговине.

http://slovoslovlje.org/2017/11/04/...zlocini-u-crnoj-gori-i-hercegovini-1941-1942/

 

[Koča]

Тако је!
Тако пише у ,,Новој историји'' осмишљеној и у издању економског историчара М. Самарџића и њему сличних.
Задатак те ревизионистичке историје је да злочинце прогласи ослободиоцима, антифашистима и херојима.
Каква срамота!

паника, а?

не бој се, неће вас стићи казна за злочине на овом свету, за то је касно, али свакако ће ваша највећа казна бити сама истина која излази на видело...и ово ваше паничење је само доказ ваше немоћи и безнађа

Најбестијалније злочине, који су у рангу са усташким, комунисти су над Србима починили у Црној Гори и Херцеговини, и то из само једног јединог разлога су побијена читава племена - јер су се поносно осећали Србима...

Записано и пописано да се никад не заборави!

сачињен списак жртава комуниста 1941/42. у ЦГ и Херцеговини:

У издању Митрополије црногорско-приморске, Књижевне задруге Српског народног вијећа из Подгорице и Друштва за истраживање злочина над грађанима Црне Горе из Колашина изашла је из штампе капитална књига „Комунистички злочини у Црној Гори и Херцеговини 1941-1942“ двојице аутора мр. Тадије Бошковића и Милоша Војиновића са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита Амфилохија. На 659.страна можете упознати драму која се одвијала на подручју Црне Горе и Херцеговине 1941-1942.године. Књига садржи имена жртава комунистичког терора у наведеном периоду, 1839 жртава из Црне Горе, и 522 из Херцеговине.

 

[Koča]

Један од важнијих разлога за пораз партизана у Црној Гори и Херцеговини на почетку рата су злочини које су партизани учинили у периоду који је томе претходио. Физичка ликвидација вршена је како стрељањем тако и хладним оружјем, клањем и маљевима. Најпознатија локација на којој су вршени злочини у Црној Гори је свакако Пасје гробље код Колашина где је побијен већи број оних које су комунисти видели као своје непријатеље. На Бадњи дан 1942. године партизани су у колашинском лугу на десној обали Таре, над телима 240 унакажених грађана, разапели лешину пса.

Као командант окупираног Колашина, мајор Јоксимовић је неколико месеци касније присустовао ископавању жртава „пасјег гробља“. Он је све жртве оквалификовао као невине:

Пред тим језивим призором немо стојимо сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно унакажени и без појединих делова тела. Руке и ноге су им поломљене; зуби повађени грубим клештима још док су били живи; лобање су им размрскане дрвеним маљевима, чије су ударце чули становници најближих кућа оне свете ноћи уочи Божића. Све у свему, прави пакао на земљи, у који су дотерани и у коме су страдали праведници, Срби правослане вере и национално опредељени. То су били људи из свих друштвених редова, од судије до обичног радника. Њихова је једина „грешка“ била што нису прихватли безбожнички комунизам...

М. Т. Јоксимовић, Из минулих дана, 42, 44 - 45.

Осим овог злочина познати злочини су почињени на тај начин што су жртве после ликвидације бацане у крашке јаме, па су противници партизане погрдно називали Јамарима

Милован Ђилас, Револуционарни рат

Најпознатије јаме где су извршени ови злочини су јама у селу Гриже код Берана, Шахотичка јама код Бијелог поља, Шавничка јама, јама код Ријеке Црнојевића и которска јама код Никшића.

Пасје гробље - Злочин комуниста над Србима и Црногорцима 1942.

Страшно је какве су злочине починили комунистички секташи над црногорским племенима само зато што су се поносно изјашљавали Србима

 

[Koča]

Збирка фотографија жртава комунизма у зиму 1941/42. у Црној Гори. Ове фотографије спашене су тако што их је енглески пуковник Вилијем Бејли, шеф британске мисије при Врховној команди генерала Драже Михаиловића, 1944. године однео из Црне Горе. Бејли је потом фотографије предао краљу Петру Другом у Лондону, а краљ Петар их је дао мајору Николи Бојовићу, команданту 1. дурмиторске бригаде, који се, по изласку из немачког логора 1945. године, настанио у Лутону крај Лондона.

КАО ШТО ПИШЕ САМ ЂИЛАС, НАРОД ИХ ЈЕ У ЦГ ЗВАО ЈАМАРИ

РОДБИНА НИЈЕ МОГЛА ДА ПРЕПОЗНА ЛЕШЕВЕ СВОЈИХ НАЈБЛИЖИХ

 

[Koča]

да, зато је народ поредио партизане са усташама и називао их јамарима...први сарадници окупатора били су комунисти...овај ваш панични спам говори више него ишта...али истина је изашла на видело и ту се другови-секташи више ништа не може...

на секташке злочине Титоиста над Србима у ЦГ и Херцеговини нису остали имуни ни многи српски комунисти...па тако о тим стравичним злочинима као што знамо, писао је и Саво Скоко у својој књизи Крваво коло херцеговачко...само најокорелији секташи, каквих нажалост има и данас, и то на овом форуму, могу да негирају ове злочине...

Да видимо шта о томе пише учесник "НОБ-а", комунистички генерал и Титов народни херој Павле Јакшић

ULOGA CK KPJ i VŠ U RADIKALISTIČKIM SKRETANJIMA

Za analizu i ocenu levosektaških zbivanja u Crnoj Gori i Hercegovini
treba uz osudu »crnogorskih drugova« dodati i sledeće:
1. Za vreme sprovođenja levoradikalnog sektaško-revolucionarnog
kursa u Crnoj Gori i Hercegovini, u Sloveniji je delovala Osvobodilna
fronta - istina, izričito nenaglašen deo jugoslovenskog NOP-a. Ona je gajila
savez komunista sa svim političkim strujama, uključujući i hrišćanske
socijaliste (pristalice »samostalne vojske« koji »slovenačku partizanštinu«
subjektivistički prikazuju samo kao ekscese i bahanalije), sokole, socijaldemokrate,
kulturnjake.1
Ovo predstavlja anticipaciju četrdeset godina kas­
nijeg kontroverznog evrokomunističkog »istorijskog kompromisa«, »Teologije
oslobođenja« i doktrine katoličkog »dijaloga« s ateistima - komunistima,
proklamovane na Drugom ekumenskom koncilu 1962-1965. godine.
Slične asocijacije pobuđuju u toj perspektivi i brojne činjenice: naime,
da savremenom Španijom, jednom od najkatoličkijih zemalja - sada, posle
pobede u višegodišnjem krvavom građanskom ratu katoličke reakcije nad
komunističkim Narodnim frontom - vladaju socijalisti i katolički kraljevski
dvor u vidu »krunisane republike«; da neki katolički biskupi u Južnoj
Americi podržavaju progresivna kretanja i borbu radničke klase, što znači
da katolička crkva traži posle Ekumenskog koncila modus vivendi u socijalističko-komunističkoj
epohi, u nadi da će, možda, i u njoj obezbediti sebi
onu ulogu koju je igrala u feudalnoj i buržoaskokapitalističkoj društveno-
-ekonomskoj formaciji u zapadnoj Evropi.

2. U dolini gornjeg toka Drine, na Jahorini i u istočnoj Bosni sprovo-
đen je politički »oportunistički« kurs, ispoljen najizrazitije u odredima
»Dobrovoljačke vojske«, a stvaranim pod neposrednim uticajem Vrhovnog
štaba i Centralnog komiteta KPJ, smeštenih u Foči.

3. U isto vreme u Crnoj Gori i Hercegovini proklamovana je »druga
etapa« revolucije i sprovođena »sovjetizacija« koja podrazumeva likvidaciju
saveznika proletarijata u »prvoj etapi« saradnje s buržoazijom i seljaštvom
- uz dosta izraženo antisrpstvo i »crveni teror«. Na nastajanje ovakvog
kursa uticalo je, pre svega, naređenje VŠ od 14. II 1942. godine; relativno
veliki broj crnogorskih intelektualaca izgrađenih u duhu važeće, kominternovsko-staljinističke
ideološko-političke dogmatske doktrine (1. i 2. etapa,
antisrpski pogled na balkansko nacionalno pitanje!), kao i tradicionalne
veze Crnogoraca i Rusa. Dogmatičari, oni »najrevolucionarniji«, »najborbeniji«,
među njima i crnogorski ultranacionalisti - antisrbi - zelenaši, sada
u komunističkom ruhu - u ubeđenju da rade pre svega za SSSR, objektivno
su radili protiv njegove proklamovane antifašističke i projugoslovanske
linije, to jest i protiv njegovih interesa.
Tendencija staljinizmu imanentnog nasilja i terorizma - shvatanje da
i u nacionalnooslobodilačkom, revolucionarnom ratu nije osnovno pridobijanje
i vođenje naroda demokratskim, političkim metodom, nego, po uzoru
na Staljina, olako sumnjičenje i streljanje u sopstvenim redovima - bilo je,
kao što se zna, i u drugim krajevima, doduše ne u ovakvim i ovolikim
razmerama.

4. Ovo znači da je na severu partizanske bosansko-hercegovačko-
-crnogorske »Fočanske republike« sprovođen 1942. godine, uz znatno
»levičarenje«, veoma širok politički kurs za koji bi se moglo reći da je čak
naginjao udesno, dok je na njenom jugu sprovođen levosektaški i crnogorsko-nacionalistički
ideološko-politički kurs, i to oba u prisustvu Vrhovnog
štaba i Centralnog komiteta KPJ, stacioniranih u Foči.
naroda«, to jest da se političkom faktoru »Pokreta otpora« zapadnoevropskog tipa da
prednost nad faktorom otvorenog antiokupatorskog, oslobodilačkog rata, kakav je vođen na
jugoslovenskom prostoru 1941-1945. godine.
Ovo navodi na zaključak da su u vojnopolitičkom vrhu NOP-a postojale
istovremeno dve tendencije, dve ocene situacije i dva politička kursa, ili
delovanje na dva koloseka, što će morati da uoči i rasvetli istorijska nauka.

5. Za raznolikost i pozitivne i negativne tekovine ovih različitih primena
proklamovane nacionalnooslobodilačke i revolucionarne linije
NOP-a politički i istorijski odgovorno je, razume se, u krajnjoj liniji,
njegovo centralno vojno i političko rukovodstvo - Vrhovni štab i Centralni
komitet KPJ - u celini, bez obzira na to ko je bio protagonist »desnih«, a ko
»levih« skretanja, ko nacionalističko-antijugoslovenski secesionist a ko
Jugosloven i na koga pada neposredna odgovornost.
Moje zaključke i ocene ovih zbivanja u Crnoj Gori i Hercegovini,
1942. godine i navodnoj »odgovornosti« samo »crnogorskih drugova«,
potvrđuje i terorizmom nadahnuto Naređenje Vrhovnog štaba NOPOJ-a
od 14. II 1942. godine, upućeno, posle Ivančića - Glavnom štabu NOP
odreda za Crnu Goru i Bosnu (s kojim sam se naknadno upoznao!)
u kojem, između ostalog, piše:
»Morate obavezno strijeljati sve one koji su potpomagali četnike i bili
naklonjeni njima. Isto tako raščistite s labavim i kolebljivim elementima. Pri
svemu tome morate biti potpuno energični i bez svakog milosrđa... Strijeljati
masu onih koji su bili prešli iz partizana na stranu četnika. Poslije toga
strijeljanja, oni koji ostanu neće više pomisliti da tako nešto naprave...
Pored ovog posla obavezno morate sprovoditi mobilizaciju ljudstva u bjelopoljskom
srezu. One koji se ne bi javili - strijeljati... Crnogorcima ovo
saopštiti.«18

Posle ovoga usledili su izveštaji:
- Krajem marta 1942. godine, Moša Pijade piše Titu iz Crne Gore:
»... nikšićki udarnici pobili 150 mangupa i spalili selo Ozrinići... samo
takvom žestinom možemo uništiti gadnu petu kolonu.«
- Operativni štab je javljao iz Hercegovine: »... strijeljano 250 petokolonaša
i njihovih glavešina...«
»Kada sam ponovio tvoje riječi da se mi nadamo da nijednom od njih
neće ruka zadrhtati ako bude trebalo da puca i na svog rođenog oca, tada se
zaorila čitava dvorana od jednog gromoglasnog ’I na oca’. Snažno i jednoglasno
upravljao je bataljon poklike drugu Staljinu, Crvenoj armiji i drugu
Titu.« - javljao je Svetozar Vukmanović Tempo, Titu, 17. marta 1942.
godine, iz istočne Bosne.19

PAVLE JAKŠIĆ
NAD
USPOMENAMA
I
http://znaci.net/00003/727.pdf

 

[Koča]

piščeva sloboda.......

ово ипак говори да си ти ипак, бар иоле нормална особа, када не желиш да верујеш у наведено...дакле. чак и за тебе таквог какав си, ово је превише...ни ти не можеш да замислиш докле је ишла та секташка идеологија...

мораћу да те разочарам али не ради се ни о каквој "пишчевој слободи", нити је учесник "НОБ-а", Титов генерал и народни херој некакав "писац"...он је само цитирао документ, објављен и у Зборницима...

Zbornik NOR-a, II/3, str. 174.

ВВ. 59
IZVEŠTAJ DELEGATA VRHOVNOG ŠTABA NOP I DV
JUGOSLAVIJE SVETOZARA VUKMANOVICA-TEMPA OD
17 MARTA 1942 GOD. VRHOVNOM KOMANDANTU DRUGU
TITU O FORMIRANJU NOVOG BOSANSKOG PROLETERSKOG
UDARNOG BATALJONA, PRETSTOJEClM ZADACIMA
I MOGUĆNOSTI FORMIRANJA NOVE PROLETERSKE
BRIGADE U BOSNI1
VRHOVNOM ŠTABU NAR. OSL. PART. I DOBR. VOJSKE
JUGOSLAVIJE
(Drugu TITU)




Баш ме занима које ћеш сад оправдање да измислиш...али ето и ти признајеш да од овога нема горе...

 

[Koča]

е то се зове немоћ...

дакле сад су и партизанска документа, објављена и у комунистичким Зборницима нео-четнички фалсификати

Ал Темпо је само пренео Титове речи...мада од Темпа, кога је бринуло да ће усташе престати да кољу Србе ништа не чуди

Titova formulacija, na koju se Tempo poziva, glasila je: „Mi smo pobedili kako spoljnjeg, tako i unutrašnjeg neprijatelja. Ruka nije zadrhtala ni kad se trebalo obračunati s vlastitim ocem, ako je prešao k izdajnicima, četnicima.”

Zbornik... II/3, str. 170; Borba VIII, 1942, broj 35, str. 3; Zbornik... II/7, str. 271. Iz Titovog govora na godišnjici osnivanja Druge proleterske brigade, 1. marta 1942. godine u Čajniču, proizlazi da je to bio deo zakletve koju su položili borci, ne samo Druge, nego i i Prve proleterske brigade (Zbornik... II/9, str. 79).
_________________________

Сетимо се и Темпове забринутости да ће усташе престати да кољу Србе, што је чак објавио у својим мемоарима

Kada je 12. avgusta 1941. Svetozar Vukmanović Tempo dobio pismo Đure Pucara o pokolju 650 ljudi, žena i dece u okolini Prijedora, posle čega se očekivalo da će Nemci uzeti Srbe u zaštitu i ukinuti ustašku vlast, on je odgovorio:

Mnogo više me je zabrinula vijest da su okupatori išli na ukidanje ustaške vlasti u Prijedoru i da je čitavu vlast u gradu preuzela regularna vojska NDH. Ukoliko okupator počne stvarati stanje u kome će se prema Srbima primenjivati neki pravedniji zakoni, to može da pokoleba veliki dio seljačkih masa i da ugrozi razvoj oružane borbe."

(Svetozar Vukmanović Tempo, Revolucija koja teče, strana 210.)

http://www.znaci.net/00003/495.pdf

________________

Тешко да је у читавој српској историји било већих српских крвника од комуниста

 

[Koča]

Да ли је забележен случај у читавом Другом светском рату, па и међу највећим крвницима икада, усташама, да се позивало на убијање рођених очева, као што је позивао Јосип Броз и врх КПЈ?

Јосип Броз и врх КПЈ су се чак тиме хвалили и то је чак објављено на два места у Зборницима...ево у оригиналу:

BR. 89
GOVOR VRHOVNOG KOMANDANTA NOV I POJ DRUGA
TITA 7 JANUARA 1943 GOD. BORAČKOM I RUKOVODE-
ĆEM SASTAVU ČETVRTE (KRAJIŠKE) DIVIZIJE PRVOG
BOSANSKOG NOU KORPUSA1


Mi smo pobjeđivali i vanjskog i unutarnjeg neprijatelja. Ruka nije zadrhtala ni kada je trebalo obračunati i sa rođenim ocem, ako je on prišao izdajnicima, četnicima.

http://www.znaci.net/zb/4_2_7.pdf

како објаснити оволику мржњу и секташење?

да ли онда било кога чуди Темпова забринутост да се ће усташе престати да кољу Србе?