О жртвама комунистичког терора у Шапцу: Ђаво је дошао у октобру
Стари мост на Сави, у Шапцу, на снимку из лета 1945. Поред овог моста комунисти су убијали Шапчане
Прве егзекуције почеле су на Свету Петку, у ноћи између 26. и 27. октобра 1944. године. Претпоставља се да је у то време убијено најмање између две до три хиљаде људи
ПИШЕ: Драган ТОПАЛОВИЋ
Недалеко од шабачког железничког моста на Сави, постоји црквица посвећена Светој Петки, подигнута 2006.године, као успомена на невино страдале становнике града Шапца и околине по завршетку Другог светског рата. По величини малена, али по своме значају и симболици огромна и велика.Као Храм Светог Саве на Врачару.
Трагична успомена мучеништва једне генерације страдале од демонске руке, она је једина у Србији те врсте.Тиха и поносна, пркоси забораву и срамоти наших нових покољења, што се на прави начин не поклонимо проливеној крви наших предака. Новце за њено подизање сакупљали су углавном људи из удружења грађана ,,Мост“, које се бавило неговањем сећања на жртве побијене од стране комуниста на шабачком мосту непосредно после завршетка рата.
Осим ако неко нема викендицу у викенд насељу на обали реке, нешто узводно од савског моста, црквицу ћете наћи само ако сте се њој упутили.Туда не пролазе неки битни путеви, па да вам буде успут. Иронија живота се донекле огледа и томе, што је подигнута непосредно иза чувеног ресторана ,,Мотел“, једног од најпопуларнијих шабачких места за прављење весеља. Тај простор се, колико знам, заговара за изнајмљивање и до шест месеци унапред.Већином дана у години на том простору је атмосфера изузетно весела.Волшебном силом преплићу се живот и смрт.Нит’ тужнијег спомена, нит’ веселијег места.Чини се човеку да је нека виша сила уредила да се ту увек чују музика и весеље, као вечити жал мртвих за непроживљеним животима.
Међутим, оно што је те несрећне јесени 1944.започето метком, ножем и маљем, настављено је у каснијем вишедеценијском васпитању нових нараштаја, образовањем и школовањем. Свесно им испирајући мозак, потирући у њима и последњи осећај српске националне припадности.Зато се не треба чудити што сваког октобра са фамозним прославама наводног ослобођења од окупатора, ми у ствари несвесно обележавамо почетак наше данашње хаотичне несређености и народа и државе.Једну окупацију заменили смо другом, само што нас ова друга дроби и физички и духовно.Комунизам има много својих лица, силно се варамо ако мислимо да је нестао крајем прошлог столећа.
Немачки окупатор се из Шапца повукао у раним јутарњим часовима 23.октобра, рушећи шабачки мост на Сави. Неколико часова касније партизанске јединице без борбе улазе у град. И одмах крећу са слављем и пијанкама.Народ шабачки, као и свака друга светина, измучен мучним годинама рата, простодушно излази на улице и поздравља војску.Гледа комунисте како играју козарачко коло, а у колу предњачи дрчна партизанка Сека Девечерска. Она је, иначе, касније била прва жена комунисте и послератног историчара Драгослава Пармаковића, који је написао обимну књигу “Мачванско-партизанска бригада“ (преко 1.200 страна), иако партизана на територији целе Западне Србије није било више него да формирају неколико чета. Пармаковић, као и сви остали водећи ,,ослободиоци“, који су на тај дан ујахали у град, доста година касније сахрањен је на партизанском гробљу у Шапцу у алеји заслужних грађана.
Међутим, славље, на несрећу грађана, није потрајало дуго.Већ предвече почињу прва хапшења.Хапсе се угледни грађани, свештеници, трговци, професори и студенти, другим речима сви појединци који су засметали закрвављеном погледу новоуспостављене власти.Ускоро ће главом платити сви они људи чија је главна кривица била што су имали порекло и имовину.Што су имали новац, име и другачије мишљење него протогонисти “антифашистичке борбе“, који су на тенковима Црвене армије успостављали свој тоталитарни режим. Уместо слободног кретања и нормалног живота, ускоро је у граду заживео полицијски час под изговором да је још увек ратно стање и да је сад основни циљ и превасходни задатак социјалистичке револуције не само да се бори против спољнег непријатеља, него да се избори и са унутрашњим непријатељем и сарадницима окупатора. Војска и такозвани ,,мачеви револуције“, по злу чувена ОЗНА, је нон стоп била на градским улицама а хапшења и отворене пљачке су били толико честа и масовна појава, да се неописиви страх увукао међу народ.
Градски затвор, који се тада налазио у центру града, где је сада полиција, се убрзо напунио сужњима. Ускоро им је постала мала и зграда Медицинске школе, као и Основна школа ,,Вук Караџић“, тако да су почели пунити и бараке на Дудари на Старом граду, које су остале од Немаца, где су они за време окупације обично држали Јевреје и углавном заробљене четнике, пошто је комуниста било јако мало.
Иследничке канцеларије Ознаша и затвори претворили су се у прве касапнице људског меса.Међу зидовима и подовима тих одаја су даноноћно ломљене вилице и ребра и избијано небројено зуба.У апсане су довлачили Цигане свираче из шабачке циганмале да им свирају док они батинају људе.Било је примера да су поједини од батина још у затворима где су мучени испуштали душу.Њих су товарили на таљиге и одвозили да их баце, или у Саву или да их сахрањују у шуми Забран, у првцу поцерског села Богосавца, у чијој се непосредној близини данас налази Шабачки истражни затвор.
Потресна је исповест др Ружице Војић, која је у својим сећањима записала да је у мрачним и хладним затворским ћелијама ходала преко тела живих и мртвих.Тај обичај батинања уз музику задржали су и потоњих година, па су га примењивали кад су ислеђивали неке од Дражиних четника који су успели да преживе рат. Упамтио сам једну причу коју ми је причао наредник Југословенске Краљеве војске, Станко Митровић из Слепчевића, припадник Церског корпуса под командом мајора Воје Туфегџића, како је прошао у истрази, непуну годину дана од ,,ослобођења“ Шапца, када је ухапшен. Причао ми је о неком Смаји циганину, виолинисти који је имао оркестар сачињен од његових четворице синова. Они су били затворски музиканти а свирке које су правили, популарно су називана ,,затворске свадбе“. О тим затворским весељима сведочи доста људи који су прошли кроз службене просторије ,,Одељења за заштиту народа“ (ОЗН-а). С тим што су их неретко терали, њих циганске свираче, да ако неко у току тортуре умре, да се они реше тела.После неког времена, отприлике неколико месеци, нетрагом су нестали и стари Циганин и сва четири његова сина.Начуо је да су их побили да не би преносили приче по чаршији чега су се све нагледали у затвору.
Прве егзекуције почеле су на Свету Петку, у ноћи између 26.и 27. октобра 1944. године. Ратно стање је потрајало све до 15.маја 1945, тако да се дивљање ових звери обучених у војничке униформе и тешке чизме и цокуле несметано одигравало више од пола године. Претпоставља се да је најмање у то време убијено између две до три хиљаде људи, мада понеко тврди и много више, јер су многи људи довођени из целог тог краја све време.Од четничких команданата ту су страдали свештеници Милош Јевтић из села Брдарица, командант позадинске службе у Подрињу и Илија Косјер, командант Посавотамнавског среза.Илија Косјер је био избеглица из Славоније и пре рата је био ожењен чувеном партизанком Штефицом Косјер, чије име је дуго година после рата носила једна од највећих улица у Шапцу. Спискова нема, трагова нема у писаном облику.Остају само сведочења.Са великом муком су од стране чланова Удружења Грађана МОСТ, вредних поштовалаца равногорске идеје и жртава комунистичког терора прикупљана имена убијених и несталих.Један од заслужних је свакако и Ратимир Мића Николић из Шапца, чији је рођени стрицДобра Николић, жандармеријски мајор у пензији, убијен на мосту.
То време, познатије као,, црвено доба“ у свакој другој прилици било би названо својим правим именом, пљачком и злочином. Пошто је неспорна чињеница да се заиста све догађало док је рат још увек трајао.То би се онда најпре назвало ратним злочином, а ратни злочин никад не застарева.
У Шапцу за губилиште одабрали порушени мост на Сави, који је онако разваљен и преполовљен злокобно штрчао на реци.Значи, ни гроб им се неће знати.Река Сава однеће лешеве са места голготе. Сава поново проноси српске новомученике, као до мало пре тога из Јасеновца, само што су сада убице и џелати уместо усташа српски комунисти, међу којима нарочито предњаче неки шабачки активисти, који остају да живе са породицама својих жртава, чак и до дана данашњег.
Небројено је сведочења савременика тог језивог времена да су убиства изводили готово ритуално, оргијајући и играјући коло козарачко око жртава, поганећи пљувањем и шутирањем лешеве убијених.Убијали су људе углавном секиром и маљем, везујући их жицом и бацајући их у реку.Понеког би частили метком.
