Злочини партизана над српским народом

[Koča]

Да ли се овако понаша "народноослободилачка војска"???

Врх КПЈ наређује да се побију сви који су и бар наклоњени четницима...позивају да се и у сопственим редовима рашчисти са онима који су лабави и колебљиви по том питању...побити све који су из партизана прешли на страну четника и коначно побити све оне који им не приђу...без сваког милосрђа

Naređenje Vrhovnog štaba NOPOJ-a od 14. II 1942. godine, upućeno, posle Ivančića - Glavnom štabu NOP odreda za Crnu Goru i Bosnu u kojem, između ostalog, piše:

»Morate obavezno strijeljati sve one koji su potpomagali četnike i bili naklonjeni njima. Isto tako raščistite s labavim i kolebljivim elementima. Pri svemu tome morate biti potpuno energični i bez svakog milosrđa... Strijeljati masu onih koji su bili prešli iz partizana na stranu četnika. Poslije toga strijeljanja, oni koji ostanu neće više pomisliti da tako nešto naprave... Pored ovog posla obavezno morate sprovoditi mobilizaciju ljudstva u bjelopoljskom srezu. One koji se ne bi javili - strijeljati... Crnogorcima ovo saopštiti.«

Arhiv Vojnoistorijskog instituta. Kutija 2. Reg. br. 16-2. Vidi: dr Dušan Miljanić,
Omladina nikšićkog sreza u NOR-u i Revoluciji, Simpozijum u Nikšiću 1986. godine.
стр.246
http://znaci.net/00003/727.pdf

Била је то "народноослободилачка војска" исто колико и "ослободилачка војска косова"

 

[Koča]

Палили су читава села која им нису била наклоњена..најжећи злочин почињен је над Црногорцима који су поносно истицали своје српство

Krajem marta 1942. godine, Moša Pijade piše Titu iz Crne Gore:

»... nikšićki udarnici pobili 150 mangupa i spalili selo Ozrinići... samo takvom žestinom možemo uništiti gadnu petu kolonu.«

- Operativni štab je javljao iz Hercegovine: »... strijeljano 250 petokolonaša i njihovih glavešina...«

http://znaci.net/00003/727.pdf

 

[Koča]

peta kolona je isto porlazila svuda u svetu......

- - - - - - - - - -

znalo se, ko saradjuje sa okupatorom, sledi mu uže

ту и можемо да се сложимо...партизани су свакако били пета колона, али си промашио тему...ово је тема о злочинима комуниста, тј злочинима пете колоне...то што су они тако називали све који нису са њима је ствар њихове пропаганде...али ту већ мораш да се вратиш у школу...

четници, односно ЈВуО су били регуларна војска Краљевине Југославије...

Prema ustavu Kraljevine Jugoslavije, kao i prema ustavima svih drugih zemalja, u slucaju ratnog stanja politicke partije zamrzavaju svoje aktivnosti, a njihovo clanstvo stupa u vojsku. Svako osnivanje paralelnih vojnih formacija smatra se petokolonastvom i banditizmom, a vojska ima zadatak da takve grupe unisti. Dakle, cetnici tj. Jugoslovenska vojska ne da ima svako pravo da unisti partizane nego joj je to obaveza

и наравно прескочио си наређење којим треба побити све које комунисти не успеју да мобилишу...дакле обичан народ, младиће који не желе у партизане...а то је већински српски народ коме је комунистичка,
секташка идеологија била страна

 

[Koča]

Сви који су се поносно изјашњавали као Срби били су прва мета комуниста...то им је био једини грех....за комунисте они су требали да буду поносни Хрвати

Srpski književnici Dalmacije postradali od Titoista

Intervju sa akademikom Matijom Bećkovićem (NIN br. 2149) obradovao me je saznanjem da uprava Udruženja književnika Srbije radi na postavljanju spomen-ploče srpskim književnicima stradalim 1941-1945 a dosad prećutanim. S obzirom da je akademik Bećković pozvao na saradnju, iznijeću ovdje nekoliko činjenica i svjedočenja značajnih za dopunu i korekciju podataka o četvorici književnika iz Dalmacije.

1) Niko Bartulović, rijetko uman i čestiti čovjek, veliki i iskreni jugoslovenski rodoljub (ideolog Orjune), ubijen je početkom 1945. godine a ne 1943. godine kao što to navode „Leksikon pisaca Jugoslavije“ (Novi Sad, 1972) i „Hrvatski biografski leksikon“ (Zagreb, 1983). Ta činjenica je vidljiva već i iz podatka, da je Bartulović učestvovao na kongresu u selu Ba od 25-28. Januara 1944, kasnije se vratio u Split i bio zatvoren od strane Nijemaca. On se zalagao za borbu protiv okupatora i bio je pristalica sporazuma sa partizanskim pokretom, čemu je dao i konkretan doprinos. Na sporazumijevanje su Bartulovića silili narodni interesi i mudrost a ne osjećaji. Jer, samo nešto ranije – avgusta 1943. god. u Splitu je mučki ubijen poznati hirurg i ugledan geađanin, istaknuti član ravnogorskog pokreta dr Jakša Račić (i on je, kao i Bartulović i Sibe Miličić bio rodom sa Hvara). Nacionalni komitet za Dalmaciju (na čijem čelu je bio Bartulović) je uoči oslobođenja Splita, 9. septembra 1943. prihvatio sporazum sa partizanima u kojem su dvije najvažnije tačke ona o zajedničkoj borbi protiv okupatora i da se pitanje uređenja nove države ostavi po strani. S obzirom da je komunističkim vođama (koji su vodili partizanski pokret) važniji bio drugi interes – preuzimanje vlasti – izigrali su sporazum i formirali organe „narodne vlasti“. Ipak, neka ostane zapisano da u vrijeme kratkotrajnog oslobođenja Splita nakon kapitulacije Italije septembra 1943. g. u Splitu nije bilo oružanih sukoba između četnika i partizana. I jedni i drugi su se sa oružjem i svojim oznakama slobodno kretali gradom, ne sukobljavajući se, čak su sklapani i dogovori o organizovanju zajedničke odbrane od njemačko-ustaških snaga. No, komunisti se nisu u potpunosti oduprli iskušenju i mogućnosti da se barem djelomično obračunaju sa političkim protivnicima, pa su uhapšeni i na smrt osuđeni prota Sergije Urukalo i Silvije Alfirević. Pokazavši veliko strpljenje, Bartulović je i nakon zahtjeva komunističkih ekstremista (22. IX 1943) da se u oslobođenom Splitu državni amblemi Kraljevine Jugoslavije zamijene crvenom zvijezdom, pokušavao u teškim razgovorima sa Ivom Lolom Ribarom da se postigne kakav-takav kompromis.

Iskusivši njemački zatvor, Niko Bartulović se krajem 1944. god. (nakon oslobođenja Dalmacije) skrivao od partizana, znajući da su likvidirani mnogi monarhisti i jugoslovenski nacionalisti. Prema nekim svjedočenjima izdao ga je čovjek u koga je imao povjerenje, nekadašnji kolega iz uredništva „Jadranske straže“. To lice je kasnije postalo član jedne akademije i čak predsjednik nacionalne institucije jednog bratskog naroda¹.

—————

¹ 1945. se u Splitu govorilo da je N. Bartulovića izdao komunistima Jakša Ravlić, kasniji predsjednik „Matice Hrvatske“ – ovu usmenu izjavu mi je dala u svom stanu u Splitu januara 1989. književnica Smiljana Anđelinović, najmlađa od braće i sestara Anđelinović. U neoustaškoj atmosferi Splita 1992. godine nisam mogao da rizikujem njen život i objavim njeno ime. Smiljana Anđelinović umrla je u bolnici u Splitu decembra 1995. Dve godine prije smrti poslala mi je pismo sa svojom pjesmom „Na kraju puta“, koja potvrđuje da je svojim mladenačkim idealima ostala vjerna do kraja života. Ovu pjesmu sam objavio u „Sokolskom vestniku/vijesniku/vesniku“ god. XXX, br. 1, Beč, Vidovdan 1996.

Početkom 1945. god. Niko Bartulović je bio zatvoren u Zadru. Po kazivanju osobe čiji se iskaz ovdje prvi put javno objavljuje (njeno ime iz objektivnih razloga ne mogu

da navedem²), jednog dana je rečeno da Niku Bartulovića sprovode za Topusko. Niko je

tu osobu zagrlio i poljubio, veselo rekavši: „Sada će se barem dokazati da sam nevin“. Po istom iskazu, za Topusko je odveden zajedno sa izvjesnim Felerom,

uglednim Zagrepčaninom, takođe jugoslovenskim nacionalistom (vjerovatno se radi o Vladimiru Feleru, sekretaru Ministarstva unutrašnjih poslova Kraljevine

Jugoslavije). Bartulović i Feler su izgleda ubijeni zajedno u jednoj šumi u blizini Topuskog i to na vrlo okrutan, zvjerski način. S obzirom na ugled Nike Bartulovića i mjesto smrti jasno je da je odluka o njegovoj likvidaciji donesena u najužem rukovodstvu KP Hrvatske i da nije mogla biti sprovedena bez znanja sekretara KPH Vladimira Bakarića a možda ne i bez konsultovanja vrha KPJ.

2) Đuro Vilović, književnik iz Splita, takođe učesnik kongresa u selu Ba. Bila bi greška spomenuti ovog pisca na spisku stradalih 1941-1945. g. Naime, nakon suđenja u grupi vodećih članova ravnogorskog pokreta, Vilović je izdržao kaznu višegodišnje robije; umro je 1958. godine. Kada smo već kod ovog književnika, recimo i to da je on oktobra 1942, kao reakciju na genocid nad srpskim narodom, zajedno sa Silvijem Alfirevićem u Splitu pokrenuo list „Krik iz jama“, koji je izdavan polu-legalno, uz prećutnu toleranciju Italijana. Iz Splita je Vilović prešao u štab generala Mihailovića, tada je doživio i jedan težak udarac sudbine – smrt sina jedinca, koji je umro kao borac Jugoslovenske vojske u otadžbini.

3) Silvije Alfirević, direktor splitske gimnazije, rodom iz Trstenika na Pelješcu. Alfirević nije bio književnik u strogom smislu te riječi već više publicista i kulturni radnik – bio je prvi glavni urednik mjesečnika „Jadranska straža“, pisao je članke o kulturnom životu Splita itd. Od 1922-1934 bio je na čelu organizacije Jadranska straža. Nakon okupacije bio je osuđen na tri mjeseca zatvora zbog izdavanja letka u kojem se nije priznavalo priključenje Dalmacije Italiji.

—————-

² Kao što je prethodno navedeno, sada, 2017. g. mogu da objavim: radi se o izjavi Smiljane Anđelinović.

Kada je maja 1943. god. Mihailovićev opunomoćenik Mladen Žujović („potpukovnik Aćimović“) došao u Split, izvjestio je Dražu da su u Splitu Italijani „tolerirali srpsku pa čak i velikosrpsku politiku koja je u jednom inače jugoslovenskom čak i antihrvatskom gradu bila odvratna“; kao i najistaknutiji eksponenti „velikosrpstva“ su smatrani S. Alfirević i Đ. Vilović. Septembra 1943. god. partizanski „Ratni sud Komande Splitskog područja“ osudio je Alfirevića na smrt, zajedno sa protom Urukalom; u „Hrvatskom biografskom leksikonu“ (prvi tom) pogrešno stoji da je Alfirević poginuo krajem 1944. g. u borbi s partizanima. Po svjedočenju tadašnjeg sekretara Nacionalnog komiteta za Dalmaciju dr Nenada Grizogona, S. Alfirević i Sergije Urukalo su uhapšeni ne na inicijativu splitskih komunista, već po direktivi Vrhovnog štaba (u Splitu se tada nalazio Ivo Lola Ribar).

 

[Koča]

4) Josip-Sibe Miličić, pjesnik i pripovjedač, slikar, rodom iz Brusja na Hvaru. Sibe Miličić je studirao slavistiku i romanistiku u Beču, Firenci, Rimu i Parizu, doktorirao je u Beču 1913. god. i zatim se zaposlio kao gimnazijski nastavnik u Beogradu. Rat je proveo kao dobrovoljac, ordonans-oficir, prešavši svu Golgotu povlačenja; 1918-19. god. je studirao slikarstvo u privatnim ateljejima Rima i Pariza.

Pjesme Sibe Miličića već 1908. god. srećemo na stranicama „Letopisa matice srpske“; u „Srpskom književnom glasniku“ se javlja 1910. god, sarađuje i u „Savremeniku“ itd. Do I. svj. rata ima objavljene tri zbirke pjesama: „Pjesme“ (1907. god), „Deset pjesama o Don Huanu“ (1910. g.), „3“ (izdanje Matice srpske u Dubrovniku, 1914. god). Kada 1919. g. izlaže u Beogradu u krugu slikara iz Grupe umetnika, u sali Stanković sa njim izlažu Ljubo Babić, Vladimir Becić , Jovan Bijelić, Moša Pijade i drugi. Godine 1921. sudjeluje na zajedničkoj izložbi sa Jovanom Bijelićem i Petrom Dobrovićem. Miličić učestvuje i u humanitarnim akcijama: oktobra 1923. god. na literarnoj večeri za pomoć gladnima u Dalmaciji sa njim su Desanka Maksimović, Milica Kostić, Gustav Krklec i Dragiša Vasić. Na literarnoj večeri u Novinarskom klubu marta 1925. sa njim je Miloš Crnjanski… Istovremeno i dalje intezivno objavljuje: 1920. god. zbirku pjesama „Knjiga radosti“, 1922. g. „Knjiga večnosti“, 1925. g. prvu zbirku pripovjedaka „Borovi i masline“, koja dobija nagradu Srpske kraljevske akademije iz fonda Ljube Mihajlovića. Dve godine kasnije Srpska književna zadruga objavljuje mu knjigu pripovjedaka „Žena i čovek“.


Milena Pavlović Barili: Josip Miličić – Sibe
Radeći u diplomatiji od 1920. god (u diplomatskoj službi Miličić ostaje do izbijanja rata), on i u 30-im godinama nalazi vremena za književni rad. Sarađuje u „Idejama“ Miloša Crnjanskog u kojim uz njega srećemo još dvojicu Srba katolika iz Dalmacije: književnog istoričara Vinka Vitezicu i docenta beogradskog Univerziteta Branimira Maleša (bavio se fiziologijom nervnog sistema, umro u Južnoj Americi). Svestran, Miličić se okušao i kao prevodilac: 1937. god. SKZ objavljuje njegov prevod Leopardija („Pesme i proza“, sa predgovorom Marka Cara). Još za života bibliografije Miličićevih radova su uglavnom nepotpune – najčešće se izostavlja njegova publikacija „Dalmatinska ostrva“, štampana u Nišu ratne 1915. god. Sada, pišući ovaj članak nailazim na podatak da su dvije zbirke pjesama J. Miličića objavljene u Dubrovniku, u izdanju knjižare Jovana Tošovića –– „Pesme“ i zbirka pjesama, štampana pod pseudonimom Josip Griješni.

Nakon II. svj. rata Sibe je prvo „zaboravljen“, prećutkivan a zatim i skoro stvarno zaboravljen (spomenimo častan izuzetak Svetlane Stipčević, koja je prije dvadesetak godina u obnovljenom „Glasniku SKZ“ objavila četiri pisma S. M. upućena ovoj instituciji). I zato nije čudno da sam kao student prije nešto više od deset godina bio iznenađen kada mi je jedan književnik i slikar (rodom sa Brača; ni njegovo ime ne mogu da spomenem, da mu ne bih ugrozio ličnu sigurnost), sjećajući se ratnih dana u Splitu i Dalmaciji, rekao da su „hrvatski komunisti ubili i našeg najvećeg pjesnika XX. vijeka Sibu Miličića“³. Ne ulazeći u (svakako pretjeranu) ocjenu književne vrijednosti ovog časnog čovjeka i velikog rodoljuba, mislim da ako se srpska književna kritika o nekog ogriješila u zadnjih 50 godina, onda je to na prvom mjestu Sibe Miličić.

Recimo na kraju nešto i o njegovoj smrti; tačno vrijeme i mjesto nisam mogao da utvrdim; po jednom svjedočenju „namamljen je na Vis i tamo likvidiran“4.

P.S. U ovom tekstu sam spomenuo dr Jakšu Račića, člana senata Kraljevine Jugoslavije, čovjeka koji je kao predsjednik društva „Marjan“ zaslužan, da Splićani danas imaju svoj Marjan – ponos grada. Decembra 1990. god. kada sam osjetio da u žaru političke borbe (a pojedinci nažalost i u žaru destrukcije i nihilizma u koje su zapali) niko u Beogradu neće „uspjeti“ da se sjeti da se taj mjesec navršava 100-godišnjica rođenja Nike Bartulovića, predložio sam dr Stanku Koraću da održim jedno predavanje o Bartuloviću na tribini Srpskog kulturnog društva „Prosvjeta“ u Zagrebu. Tom prilikom nisam mogao a da se ne sjetim i dr Jakše Račića, rekavši da „…nas ni dan danas ni jedna škola, ulica ili bista ne podsjeća na dr Jakšu Račića. To je taj isti Račić – prijatelj velikog srpskog književnika Iva Ćipika, koji je – jedini od Ćipikovih prijatelja – imao pristup do književnikove samrtničke postelje u Kaštel Novom. Danas postoji Marjan ali nema uspomene na čovjeka koji ga je (uz Ćipikovu pomoć!) uredio. Drugo političko i nacionalno opredjeljenje bilo je odlučno da se ugasi život liječnika koji je izvršio hiljade operacija, spasavajući živote drugih ljudi. Zahvalni smo na svjedočanstvu Vladimiru Dedijeru što je u prvom (najmanje cenzuriranom), izdanju svog „Dnevnika“, opravdavajući likvidaciju „starog Račića“, „četničke perjanice“ pod datumom 30. avgust 1943. ostavio opis njenog izvršenja: „Kazna je izvršena u Račićevoj kući. Kad je ušao kroz vrata udaren je čekićem a zatim je dobio nož u srce!“


Jakša Račić i njegov voljeni Marjan
—————–

³ Usmena izjava Milana Lentića dana u Zagrebu 1981. godine. Milan Lentić, Srbin katolik rodom sa Brača (za vrijeme 2. svj. rata prešao u pravoslavlje), bio je vatreni srpski rodoljub i 1943-1944 borac u redovima Dinarske divizije vojvode Momčila Đujića. Rođen je u Trstu, 6. januara 1920 a umro je u Zagrebu 1. oktobra 1996. Do kraja života ostao je nepokolebljivi borac za obnovu srpske države u obliku monarhije sa dinastijom Karađorđevića na čelu. Njegov književni rad obradio je dr. Stanko Korać u „Pregledu književnog rada Srba u Hrvatskoj, Zagreb 1987, str. 317-318.

4 Izjava Smiljane Anđelinović autoru članka.

(ovaj članak iz aprila 1992. god. je objavljen,neznatno skraćen, pod naslovom „Krik iz jama“ – „NIN“, Beograd, LXIII/1992, br. 2158 od 8. maja 1992, str. 42)

Nikola Milovančev
Ljubljana

 

[Koča]

Захваљујем се проки на документу

Komandant Rade Radić kaže: da se mi nismo digli protiv komunista, došle bi u pitanje i naše glave. Oni su kod nas u Jošavki doveli proletere i počeli praviti nečuvena bezakonja. Za kratko vreme ubili su petnaestak ljudi, i to ubili bez ikakva pitanja naroda, pa su činili i druga bezakonja. Najzad su počeli da rade i protiv nas i odreda. Doktor Stojanović je govorio da treba ubiti više od 10% ljudi dok sve ne dođe na pravu liniju, a jedan njihov odrpanac mi je rekao da će on sve to udesiti. Kad smo pohvatali neke njihove tajne stvari videli smo o čemu se radi. Vojnici su sami bacali crvene zvezde, a ja sam ih nagovarao da ih nose, da se oni nebi setili. Omladinski časovi bili su leglo nemorala. Izlaza drugog nije bilo, i mi smo izvršili udar, pa ih rasterali i pobili. Oni mene lažno optužuju da sam pobijo njihove ranjenike. Ne, to nisu bili ranjenici nego zdravi proleteri, a doktor Stojanović je bio potpuno ozdravio i primio komandu.

 

[proka]

naravno da su ranjenici proglašeni za zdrave kao i dr stojanovic ...

ratni zločin najgore vrste, pobijeni nemoćni, nenaoružani

to je jedino što su četnici u ratu i radili
ko lešinari...

- - - - - - - - - -

Захваљујем се проки на документу

Komandant Rade Radić kaže: da se mi nismo digli protiv komunista, došle bi u pitanje i naše glave. Oni su kod nas u Jošavki doveli proletere i počeli praviti nečuvena bezakonja. Za kratko vreme ubili su petnaestak ljudi, i to ubili bez ikakva pitanja naroda, pa su činili i druga bezakonja. Najzad su počeli da rade i protiv nas i odreda. Doktor Stojanović je govorio da treba ubiti više od 10% ljudi dok sve ne dođe na pravu liniju, a jedan njihov odrpanac mi je rekao da će on sve to udesiti. Kad smo pohvatali neke njihove tajne stvari videli smo o čemu se radi. Vojnici su sami bacali crvene zvezde, a ja sam ih nagovarao da ih nose, da se oni nebi setili. Omladinski časovi bili su leglo nemorala. Izlaza drugog nije bilo, i mi smo izvršili udar, pa ih rasterali i pobili. Oni mene lažno optužuju da sam pobijo njihove ranjenike. Ne, to nisu bili ranjenici nego zdravi proleteri, a doktor Stojanović je bio potpuno ozdravio i primio komandu.

svi znamo ko je bio rade radić, a to je da je bio saradnik okupatora i ustaša u ndh sa kojim nije ratovao nego je potpisao ugovor o lojalnosti i za to dobija i pare

- - - - - - - - - -


a ko je bio dr mladen stojanović, takodje svi znamo

- - - - - - - - - -

Mladen Stojanović (Prijedor, 7. april 1896 — Jošavka, kod Čelinca, 2. april 1942) bio je lekar, humanista i revolucionar, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, jedan od organizatora ustanka na Kozari 1941. i narodni heroj Jugoslavije.

- - - - - - - - - -

- - - - - - - - - -

- - - - - - - - - -

Mladen Stojanović u svojoj ordinaciji u Prijedoru.

- - - - - - - - - -

Kao „narodni ljekar” koji je besplatno liječio siromašne, veoma brzo je stekao veliko poštovanje i popularnost među narodom Prijedora i šire okoline. Od 1936. godine je radio i kao ljekar ambulante rudnika u Ljubiji, gdje je otpočeo druženje sa radnicima i sindikalistima, ali i učestvovao u njihovoj borbi za bolje uslove života.

- - - - - - - - - -

Da je Mladen Stojanović bio jedan od najsposobnijih partizanskih komandanata znale su dobro i ustaše, što se može vidjeti iz izveštaja glavnostožernog bojnika izvjesnog Petrovića Zapovedništvu Drugog domobranskog sbornog područja:
[TABLE="class: cquote"]
[TR]
[TD="align: right"]„[/TD]
[TD]Dr Mladen Stojanović, liječnik iz Prijedora, koji je vođa pobunjenika u Kozari pl. — istaknuti je komunista i cijeli njegov pokret je na komunističkoj bazi, iako je privukao k sebi i priličan broj seljaka iz okolnih mjesta. Organizovao je oružanu snagu od oko 5.000 pušaka sa oko 100 strojnica i 4 bacača mina.
Kad vrši napadaj na neki dio naših snaga, prikupi najveći dio svojih snaga na tom mjestu i pred zoru iznenada napadaju sa svih strana. Kada zarobe izvjestan broj domobrana, redovno im drži komunističko-propagandistički govor, ponudi ih hranom i cigaretama, previje im rane (ako ih imadu) i potom pusti kućama. Ubijenima uzmu dokumente i novac, sve spakuju i pošalju njihovim kućama. Na taj način toliko utiču na moral vojnika, da su ovi neupotrebljivi i ubuduće za akciju protiv pobunjenika.
On je najopasniji vođa pobunjenika, jer je najintelegentniji (od svih ostalih), predvodi najveću i najjaču grupu pobunjenika, vrlo je oprezan, a napadaje priprema i izvodi sa puno sistema[/TD]
[/TR]
[/TABLE]

- - - - - - - - - -

Grupa od pet četnika-pučista koju su predvodili Ljubo Vasilić i Dragutin Antonić Dragica upala je u kuću Danila Vukovića, u Donjoj Jošavki, i razoružala ranjenog doktora Mladena. Oduzeli su mu pištolj i pušku iako Mladen, koji je bio teško ranjen, nije ni mogao upotrijebiti to oružje. Dok su se oni nalazili u kući, prema Donjoj Jošavci se uputio Milan Ličina, sekretar Operativnog štaba za Bosansku Krajinu. On je odmah po dolasku ispred kuće pripucao, ali ga je ubila četnička straža, koja se nalazila u zasjedi. U međuvremenu su ispred kuće stigle saonice na koje je trebalo da bude stavljen doktor Mladen i odveden u šumu iznad kuće Danila Vukovića. Zbog velike popularnosti koju je Mladen Stojanović imao u narodu Bosanske Krajine, Dragica Antonić se pokolebao i odbio da ubije Mladena, nakon čega su se ostali četnici razišli, a on je u kući Vukovića ostao do jutra, a potom i on otišao.

- - - - - - - - - -

Sljedeće noći, između 1. i 2. aprila 1942. godine, u kuću Danila Vukovića je upala nova grupa četnika koju je predvodio Stanko Vrhovac, iz sela Kokora. Saopštili su da Mladena moraju da vode u komandu i naredili doktorki Perović da ga spremi. Ona se tome usprotivila jer je Mladen bio teški ranjenik, pa su Mladena u ćebetu odneli do potoka Mlinska Rijeka, gdje su ga ubili. Potom su se vratili po doktorku Danicu Perović i poveli je u selo Milosavce, gdje se zajedno sa Nadom Mažar nalazila u zarobljeništvu.

- - - - - - - - - -

Doktor Mladen Stojanović bio je i ostao legendarna ličnost za Kozarčane, Prijedorčane i Krajišnike — kao simbol ljubavi i brige za čovjeka, heroj snage epa. Među narodnim herojima Bosanske Krajine Mladen Stojanović zauzima posebno mjesto, jer je on legendarni junak ne samo u Bosanskoj Krajini nego i u čitavoj bivšoj Jugoslaviji. U vrijeme kolonizacije Vojvodine, 1946. godine u selo Bukin, kod Bačke Palanke naseljeni su kolonisti iz Bosanske Krajine, a ovo mjesto je tim povodom preimenovano u Mladenovo.

 

[Koča]

наравно да је све што си изнео трула комуњарска пропаганда која више нигде не пролази...али лепо да си изнео и доказе о стравичним злочинима комуниста над Србима

поред злочина, убијања неистомишљеника, као што смо имали прилике више пута да видимо, као што си и сам изнео, неморал је био једна од главних одлика партизана...о томе и сами говоре

U ovoj brigadi negativnih pojava, pijanstvo, kurvarenje, kradje i neodgovornosti ima dosta, a kruna su toga rada politkomesari i zamjenici u bataljonima i cetama...jedan komesar bataljona izgleda ima sifilis i ima odnose sa jednom drugaricom, zamjenikom komesara cete, a sto opet zna citav bataljon, jedan opet napija se stalno itd...

 

[Дундурије]

 

[Лекизан]

"Ослободиоци" на делу:

 

[Koča]

Срби у ЦГ су стравично страдали од комуниста само зато што су Срби...нигде није забележено такво секташење...лијева скретања, пасја гробља...убијање рођене браће и очева...

 

[proka]

"Ослободиоци" на делу:
Pogledajte prilog 466260

Koliko je propaganda usmerena protiv partizana bazirana na lažima i falsifikatima svedoči i ovaj smešni falsifikat. Autor ovog navodno partizanskog "dokumenta" je toliki imbecil da je kucao ovaj izmišljeni tekst NA RAČUNARU i odštampao ga NA ŠTAMPAČU

Čak je boldovao reč НАРЕЂУЈЕМО i koristio dva fonta

I zatim odštampao ovaj falsifikat na papiru kupljenom u knjižari

Da stvar bude zabavnija postarao se poznati šarlatan Dejan Lučić koji širi ovaj smešni falsifikat preko društvenih mreža.

- - - - - - - - - -

Interesantno je da su svi ti nekakvi “dokumenti” koji imaju za cilj bacanja ljage na jedine istinske borce protiv nacističko-fašističke okupacije u drugom svjetskom ratu i na kraju krajeva pobjednike rata, nemaju na sebi nikakav pečat, niti neki broj protokola, datum zavođenja. Na naslovnoj slici je dat pravi dokument iz tog vremena gdje se sve to lijepo vidi i na osnovu kojeg se može steći dojam kako izgleda jedan stvarni dokument.

- - - - - - - - - -

Na ovom Dejanovom dokumentu je očigledno da nije kucan na pisaćoj mašini. Nekako je font previše ujednačen, tekst je poravnat po obje margine. Dokument ima i okvir. Komunisti su sluteći po ovom dokumentu ne samo pored avangarde u društvenim odnosima, bili i avangarda u IT sektoru i računarskim tehnologijama. Imali su laserske štampače koji crtaju okvir dokumentima.

 

[Koča]

Koliko je propaganda usmerena protiv partizana bazirana na lažima i falsifikatima svedoči i ovaj smešni falsifikat. Autor ovog navodno partizanskog "dokumenta" je toliki imbecil da je kucao ovaj izmišljeni tekst NA RAČUNARU i odštampao ga NA ŠTAMPAČU

Čak je boldovao reč НАРЕЂУЈЕМО i koristio dva fonta

I zatim odštampao ovaj falsifikat na papiru kupljenom u knjižari

Da stvar bude zabavnija postarao se poznati šarlatan Dejan Lučić koji širi ovaj smešni falsifikat preko društvenih mreža.

- - - - - - - - - -

Interesantno je da su svi ti nekakvi “dokumenti” koji imaju za cilj bacanja ljage na jedine istinske borce protiv nacističko-fašističke okupacije u drugom svjetskom ratu i na kraju krajeva pobjednike rata, nemaju na sebi nikakav pečat, niti neki broj protokola, datum zavođenja. Na naslovnoj slici je dat pravi dokument iz tog vremena gdje se sve to lijepo vidi i na osnovu kojeg se može steći dojam kako izgleda jedan stvarni dokument.

- - - - - - - - - -

Na ovom Dejanovom dokumentu je očigledno da nije kucan na pisaćoj mašini. Nekako je font previše ujednačen, tekst je poravnat po obje margine. Dokument ima i okvir. Komunisti su sluteći po ovom dokumentu ne samo pored avangarde u društvenim odnosima, bili i avangarda u IT sektoru i računarskim tehnologijama. Imali su laserske štampače koji crtaju okvir dokumentima.

мораћу да те разочарам...али постоје и други документи и наредбе о уништавању Васојевића, који су чак објављени у Зборницима...

naređenje Tito je 10. marta 1942. poslao Glavnom štabu za Crnu Goru i Boku, a ono glasi:

"Likvidaciji četničkih bandi i pete kolone morate posvetiti svu pažnju. Protiv četničkih bandi u Vasojevićima morate mobilisati što više ljudstva. Kada to četničko uporište likvidirate, sve će ostalo ići lakše... Vi morate pribjeći represalijama protiv četnika. Morate paliti izvjesne kuće okorelih zlikovaca i razbojnika, a obavezno sve kuće četničkih vođa i kolovođa. Sva njihova imanja treba konfiskovati."

"Zbornik dokumenata" (tom 2, knjiga 3, dokument br. 34).


И ово "образложење" си скинуо са тупаве комуњарске фејсбук странице, пропагандне странице против четника...зато и кријеш извор, само преносиш...али како си неписмен и ниси у стању сам да напишеш било шта проверио сам одакле долази...

Сва црногорска племена која су поносно истицала своје српство, комунисти су таманили без милости...то је било нешто невиђено до тад...са таквом мржњом убијати своје сународнике, чак рођаке, браћу и очеве...чисто секташење

остала је и песма као сведочанство

„Хеј, Васово српско племе, комунизма стиже вријеме/ Црвени се барјак вије, нестат мора Србадије/ Хвала Титу, хвала Блажу, што нацију створи нашу/ Историја сад се пише да нијесмо Срби више.“

и наравно слике које остају за сва времена, а сведочанство су секташког дивљања комуниста у ЦГ и Херцеговине...те злочине нису крили ни сами комунисти, попут Ђиласа или Павла Јакшића нпр...народ је комунисте у ЦГ звао ЈАМАРИМА...

Vađenje leševa iz jame Veleta u selu Rsojevcu kod Danilovgrada, u zimu 1942./43.

 

[Koča]

Рајина шума: Kако су комунисти 1944. године у Новом Саду ПОБИЛИ СРБЕ, ИНТЕЛЕКТУАЛНУ ЕЛИТУ ВОЈВОДИНЕ
11. децембра 2017. Србија

Рајина шума, раније позната под називом Каћка шума налази се на Бачкој обали дунава близу Новог Сада. „Јавна таjна“ коjу зна цео Нови Сад jе стрељање у Раjиноj шуми, у коjоj су 1944. године ослободиоци ликвидирали на стотине наjугледниjих грађана, оптужених да су били симпатизери четничког покрета ђенерала Драже Михаиловића. Делимична истина изронила jе марта 1991. из песка на бачкоj страни Дунава, у време копања канала за градски водовод.

На делове људских скелета набасали су багери, али и оближња крда крава, напасана у близини изворишта. Укупно 250 пронађених људских костиjу, већ скоро две децениjе, на „реверс“ се чуваjу у депоима Градског музеjа у картонским кутиjама, без назнаке о њиховоj даљоj судбини. Али, то jе само мањи део истине о Раjиноj шуми, jер пронађене кости нађене су у две масовне гробнице коjе обухватаjу jедва 40 квадрата. Остало jе нетакнуто и неистражено jош око три хектара земљишта коjе покрива многоброjне НН гробнице.

Неспорно, на основу неких докумената и сведочења родбине и познаника стрељаних Новосађана, показало се да су после уласка партизанских jединица у Нови Сад (23. октобар 1944) на основу наредбе генерала Јосипа Рукавине, команданта воjне области за Бачку и Барању, почела масовна хапшења угледних Срба. По правилу су то били предратни поштовани и богати домаћини, индустриjалци и интелектуалци, коjе jе новоформирана комунистичка власт доживљавала као могућу опасност.
Сасвим поуздано, др Негроjевић утврдио jе идентитет 14 стрељаних угледника. Посебно jе потресна прича о предратном градоначелнику др Милошу Петровићу, изузетно заслужном за подизање споменика Светозару Милетићу коjи и данас украшава центар Новог Сада. Градоначелник Петровић jе помогао и тиху акциjу епископа бачког др Иринеjа Ћирића да се током окупациjе спасе на стотине Срба у мађарском логору „Шарвар“. Др Петровића jе, у име народа Југославиjе, Воjни суд Области НОВЈ за Бачку и Барању у Новом Саду (Веће сачињавали председник, маjор Павле Геренчевић и чланови Лаза Бранков и Слободан Суботић), 22. новембра 1944, осудио на смртну казну и губитак грађанске части. За страшну пресуду породица Петровић сазнала jе 21. jануара 1945. године из дневног листа „Политика“.

Ископавање масовне гробнице комунистичких жртава/Фото: илустрација
Тако jе уништена српска елита у Воjводини.

Тужилаштво за ратне злочине покренуло је истрагу о масовној гробници у Рајиној шуми 2015. године.

Kо jе џелат Иван Рукавина?
Иван Јосип Рукавина jе неуспешни студент медицине. Од 1935. године члан jе KПЈ, а 1936. године одлази као добровољац у шпански грађански рат. Од 1941. године учесник jе НОП-а у Хрватскоj. Члан jе воjног комитета ЦK KПХ, заповедник Главног штаба Хрватске. Дужност заповедника Главног штаба Хрватске врши од 1941. до 1943. године. Од новембра 1943. заповеда 4. корпусом НОВ, а 1944. постаjе заповединк Воjне управе за Воjводину и ту дужност врши до 1945. године.

У СФРЈ jе вршио дужности помоћника државног секретара за народну обрану (министра обране), начелник Више воjне академиjе ЈНА, заповедника загребачке воjне области и члана ЦK СKХ и ЦK СKЈ. Припадао jе национално-демократскоj струjи СKХ. Био jе jедан од твораца концепциjе општенародне одбране коjом су оjачане функциjе република унутар СФРЈ због чега jе улазио у сукобе с унитарстичким круговима унутар СKЈ. Подржавао jе Хрватско пролеће па jе био у немилости тадашњих власти. Пензионисан jе 1977. године. Политиком се наставио бавити и у касниjим годинама па jе тако 1990. учествовао у оснивању проусташке ХНС-а.

Отуда не чуди преданост генерала Рукавине у спровођењу националних политика по концепциjи Тита, Kидрича, Kардеља и Стева Kраjачића. Политика “пасjих гробаља“ у коjу спада и Раjина шума jе спровођена на свим српским просторима: уништити српску културну и политичку елиту и православно свештенство као заветног преносиоца српске духовне вертикале.

Kо су, пак, Рукавине?
Према писању Ивана витеза Томичића Горичког праотац Рукавина био jе Владимир И. Вукотин Владимировић из Владнице, коjи jе био око 1177. године заповедник средњовековног подручjа Рашке и Горње Зете. У борбама са краљем Стефаном Немањићем Првовенчаним био jе смртно рањен код града Приштине на Kосову, а његово тело покопано jе у цркви св. Мариjе у Дубровнику.

Дакле Срби, али одрођени Срби са комплексом пораженог и мање вредног. Kомплексом коjи се преносио с колена на колено. Рукавине jош носе неке одлике Срба, али су већ вековима jаничари добровољци.

Тако, врло лако врли Хрват може да се упреподоби…

„На изборима за котар Оточац, 1883. године, витез Јосип Рукавина, умировљени котарски предстоjник побиjедио jе као кандидат бана грофа Kуена Хедервариjа, те jе изабран за заступника Мађаронске народне странке.“

Бивши Србин, па Хрват, може бити и Мађар, па одмах затим и Југословен, након тога наново Хрват, али Србин никако, што и ми прихватамо као добар став.

Отуда се не треба чудити како се српски изрод претварао у ћесарску „плаву крв“ и боjника решеног на освету. Рукавине су постали аустроугарски племићи због „воjничких заслуга тиjеком окупациjе Босне и Херцеговине 1878. године.“

 

[Mstislav]

To ono tuzilastvo za ratne zlocine Brune Vekarica i ostalih Srbendi, ne znate vise gde udarate.

 

[Koča]

Зар неко сумња на чиjоj су страни Рукавине биле 1914. и 1941.? Kо међу комунистима, ко међу усташама, али увек на истоj страни.

„Управо на овим просторима jе и дошло за време Другог светског рата до отворене и недвосмислене сарадње усташа и партизана, а jедан од класичних примера jе случаj са сарадњом на терену између два рођена брата Хрвата – Ива Рукавине, команданта „Главног штаба Хрватске“ и Јуца Рукавине, команданта наjзлогласниjе усташке боjне формациjе – „Црне легиjе“. Kапетан Илиjа Поповић, официр америчке обавештаjне службе познате као ОСС, коjи jе био послат као обавештаjна веза у партизанске jединице за време Kонференциjе у Техерану новембра 1943. године, сведочи да jе своjим рођеним очима видео усташе у немачким униформама, међу њима и усташког заповедника Јуца Рукавину, у статусу гостиjу на „забиjачки“ у jедном штабу партизанских боjовника и то баш у време заседања у Техерану на коjем се између осталог решавала и судбина послератне Југославиjе.

Јуцо Рукавина jе jош за време предратне робиjе постао присан приjатељ са комунистима. (Ђилас пише: »Рукавина и jа смо постали прави приjатељи, што ниjе била изнимка. Други комунисти сприjатељили су се с „националистима“ и таква приjатељства често су преживjела затворске године.«). Године 1934. основана jе у Лепоглави Заjедница политичких осуђеника: хрватских националних револуционара, македонских националних револуционара и комуниста. Године 1935. Заjедница jе усвоjила Резолуциjу, коjу су потписали Јуцо Рукавина, Моша Пиjаде и jедан представник ВМРО, у коjоj се истиче заjедничка борба угњетених народа (особито хрватског), радништва и сељаштва за обарање шестоjануарског фашистичког режима. Од свих комуниста, Јуцо Рукавина jе остао у наjсрдачниjим односима са Андриjом Хебрангом до последњег дана свог злочиначког живота.

Историjскоj вертикали Рукавина ниjе ту краj. Што би комунистичко/усташки генералисимус Туђман нешто мењао у концепту? Поред „легендарних“ генерала Норца, квалификованог конобара и квалификованог убице стараца у Госпићу, кољача Kораде, возача аутобуса Љуба племенитог Ћесић-Роjца, мора се наћи и по неки Рукавина.
Kо беше у стрељачком строjу у Раjиноj шуми? Дични борци Једанаесте воjвођанске „ударне“ бригаде, коjа jе тих дана, ако jе веровати комунистичким историчарима, била „на одмору у Новом Саду“. Иначе, „ударна бригада“ формирана jе свега месец дана раниjе од новопристиглих добровољаца, дотадашњих домобрана. Несумњиво, за тежак задатак ликвидациjе новосадске елите Рукавина jе наjвеће поверење имао у своjе људе. Његовим људима опет беше одмор „рад“ у Раjиноj шуми.

Kомунистима су пуна уста борбе против антисемитизма, али су у пракси показали краjње подлаштво. Након „убиjања грешком“ и пљачке, новосадским Јевреjима jе „великодушно одобрено“ да се без икакве имовине иселе у Израел. Броj Јевреjа у Новом Саду jе тако сведен на тристотинак. Никакве суштинске разлике у поступању комуниста према дунавским Немцима и Јевреjима ниjе било.

Воjвођански сепаратизам има и своjу оригиналну елиту у иностранству.

Основа за деловање аутономаша и из времена Титовог комунизма, а и ових данас, jесте Салцбуршка изjава из 1958. године, коjу су написали тадашњи представници Воjвођанског покрета у емиграциjи, Еуген Јоцић, Адалберт-Kарл Гаус и Kорнел Филиповић. Оваj документ jе донет у Салцбургу, у Аустриjи, под патронатом Ота фон Хабсбуршког, унука цара Франца (Фрање) Јосифа. Ото jе био члан Европског парламента почетком деведесетих, када jе био наjвећи заговорник отцепљења Хрватске и Словениjе од СФРЈ.

– Програм Воjвођанског покрета заснован jе на хришћанскоj етици, на социjалноj правди и на демократским начелима, а основа тог програма jе начело равноправности свиjу етничких група Воjводине и федерализма. Воjвођански покрет одбацуjе сваку концепциjу декласираних „мањина“, или фаворизованог „државотворног“ народа и стреми се ка синтези jедне воjвођанске народности. Воjводина ће као федерална jединица (држава) jедне шире, Средњоевропске федерациjе, бити органски саставни део Европске униjе – каже се у овоj изjави, коjа неодољиво подсећа на Статут Воjводине чиjи jе „spiritus rector“ Устав СФРЈ из 1974. и изjаве актуелних воjвођанских политичара да jе „ЕУ изнад свега“.

Без много устезања, прихватамо претпоставку да „права воjвођанска елита у егзилу“ на коjу се алудира jесу идеолошка деца поменутог трилинга „мислећих људи“ под патронатом Ота фон Хабзбуршког.

Да би показали прави карактер ове мислеће воjвођанске елите у егзилу, цитираћемо опет jедног легендарног хрватског генерала, Макса Лубурића:

„…Еуген Јоцић, воjвођански Србин. Познавао сам га у Паризу. Био jе добар приjатељ Хрватске и Хрвата. Kада jе извршен атентат на Поглавника 10 Травња 1957. године у Аргентини, др. Јоцић jе написао чланак поводом тог атентата: АТЕНТАТ НА ХРВАТСKУ.“

Још ћемо мало цитирати дичног хрватског генерала, коjи вероватно наjуверљивиjе одсликава карактер хрватског народа…

“…Можда то у Београду, на чаршиjи, међу нишким циганима, коjи су Србиjи дали и Цветковића Министра Предсjедника, или у становитим круговима, гдjе jе морал био jако слабо представљен, и не би било фатално, али у Љубушком jе то питање од прворазредне и судбоносне вриједности. Толико начелно о моралу у Љубушкоме.
А могу Вам такође представити обитељ Лубурића, коjи су одувиjек били познати патриjци, газде, господа, добротвори, дубоко религиозни, признати и познати патриоти, што ниjе тешко установити код коjега год стариjег човjека Херцеговине. Били су газде, док нисте дошли ви Срби и Србиjанци, уништили патриоте, газде и господу, а створили пролетере, револуционарце, и осветнике. Са слободом вратио се jе сjаj обитељи газде Фрање и господина Љубе Лубурића, а са ропством опет смо постали прогнаници, пролетери, али увијек господа, и увијек у служби Бога и Домовине….“


Ако упоредите ове идеjе „патриjца“ Макса Лубурића и ставове коjи се слободно и широко пропагираjу на „Аутономиjи“, „Слободноj Воjводини“, у „Воjвођанском клубу“ и свуда где допире воjвођанска сепаратистичка идеjа, видећете велику подударност и међусобне симпатиjе. Отуда, ниjе контрадикторна jадиковка за недостатком „елите“ уз истовремено апсолутно ниподаштавање, игнорисање убиjања праве елите. Једном ће славити комунисте као „ослободиоце од србиjанског jарма“, већ следећом приликом ће те исте „ослободиоце“ назвати „српским зликовцима“. По потреби. Генерала Рукавину и Раjину шуму никада неће поменути.

Ђорђе Ивковић, Воjвођанске новине / Јадовно

 

[Ненад]

ajd sad proglasi za zločin partizana i bitku na zelengori ???

Стрељање заробљеника на врелу реке Босне и у јами Понор код Фоче-шта је то ако није ратни злочин?

 

[Добро дошли]

Стрељање заробљеника на врелу реке Босне и у јами Понор код Фоче-шта је то ако није ратни злочин?

Најпре дај извор податка где се јасно види: јесу ли стварно заробљеници и ко су заробљеници (окупаторски или њихових помагача).
Ово из разлога што су четници имали своје јаме и данашња нео-четничка пропаганда лако приписује те јаме партизанима. Тек да не буде замена теза.

 

[Ненад]

Највећа група жртава је данима, на камионима, довожена до превоја Вратла код Фоче. Ту су везивани бодљикавом жицом, по троје или четворо, и преко села Оцркавља у дугим колонама спровођени до крашке јаме Понор, удаљене два километра од села Миљевине. Изнад јаме, метком је убијана само по једна жртва, вукући за собом двојицу или тројицу. “Данима се из јаме чуло запомагање недотучених“, сведочио је очевидац Миленко Мирков Вуковић из Миљевине.123
Други очевидац, Миладин Кебара, бележи:
Понор о коме је реч удаљен је од моје куће 1,5 километара, дубок је око 200-300 метара. Када сам се приближио Понору угледао сам партизане изнад пута. Обзиром да је терен брдовит, изашао сам иза кривине, чуо пуцње из машинке, и угледао старшан призор.
Изнад пута који је поред саме јаме, падао је човек и повлачио још тројицу са собом. Нагиб је толико велики да је било довољно толико потезање да остали губе равнотежу и суноврате се у јаму. Из рупе се чуо страшан ођек пада. Када сам погледао испред, видео сам непрегледну колону поред пута – били су повезани по четворица један до другог. Челу колоне прилазе по два партизана, одсјецају од колоне прву четворицу и нареде им да стану изнад јаме; пуцањ из машинке два партизана која то врше у седећем стању, ођек из јаме и све поново…
Већина побијених била је испод 20 година, готово сви сељачка ђеца у србијанским опанцима, сукненим оделима.124
Били су то ненаоружани младићи, који су пошли са четницима да би се склонили од комунистичке насилне мобилизације. Многи од њих нису ишли на север, када су јануара 1945. последње четничке колоне напустиле ове крајеве, већ су их ту сво време чувале српске фамилије. Кебара сведочи да су им убице псовале “српску мајку“. То су били партизани 16. муслиманске бригаде. Сем у јами Понор, “убијали су их и где су их затекли, тако да сам гледао лешеве по ливадама и у шуми где сам чувао стоку“, пише Кебара.
Трећи очевидац, Милорад Ј. Вукосављевић, сведочи да је на челу једне од колона пред Понором био један пуковник, кога су ударили у стомак, па је “повукао и остале за собом“.125
Четврти очевидац, фочански свештеник Новак Станојевић, сведочи да је у овој области убијала и 10. херцеговачка бригада:
Доживео сам дане месеца маја када су вршена масовна стрељања шумадијских четника на теренима Фоче – Зеленгоре – Миљевине – Калиновика и када је Дрина била пуна лешева. Ноћу између 17. и 18. маја у селу Оцркављу били су заробљени и те ноћи стрељани свештеник Будимир Соколовић и ђакон Бошко Живадиновић…
Био сам над јамом о којој пише Вуковић, у селу Будњу код Миљевине. Опојио сам многе гробове у које су, већином саме жене, сахрањивале по 30 и више лешева. Било је међу њима свештеника, па су ми сељанке доносиле њихове ствари које су пронашле. На једном требнику било је написано: “Данас, 24. маја, убили смо попа издајника – 3. батаљон 10. херцеговачке бригаде“…

https://www.pogledi.rs/jama-ponor-kod-foce/

 

[Koča]

Најпре дај извор податка где се јасно види: јесу ли стварно заробљеници и ко су заробљеници (окупаторски или њихових помагача).
Ово из разлога што су четници имали своје јаме и данашња нео-четничка пропаганда лако приписује те јаме партизанима. Тек да не буде замена теза.

Народ није четнике прозвао јамарима него партизане...то чак не крјију ни сами комунисти...

Осим овог злочина познати злочини су почињени на тај начин што су жртве после ликвидације бацане у крашке јаме, па су противници партизане погрдно називали Јамарима[2]. Најпознатије јаме где су извршени ови злочини су јама у селу Гриже код Берана, Шахотичка јама код Бијелог поља, Шавничка јама, јама код Ријеке Црнојевића и которска јама код Никшића.[3]

Милован Ђилас, Револуционарни рат

 

[Koča]

Не знам шта ти значе ,,лева скретања'' а опет кажем: Данас нео-четници манипулишу овим податком и те злочине приписују партизанима (комунистима)и називајући их ,,Јамарима'', ......
Као извор користите податке из Википедие, које сте преуредили за ваше потребе.
Ако није тако, објасни шта је то на приложеном Линку 7. новемра 2017г. уређено а како је писало пре преуређивања?
Хајде, уради нешто а не само да питаш!

Невероватно је да постоје људи попут тебе, без трунке образа и стида...ти који си постављао Википедију али без икаквих извора за тврдњу да је Дража хомосексуалац, ухваћен у прељуби с мушкарцем дајеш себи за право да неком замераш Википедију...за Јамаре је прецизно наведен извор - Милован Ђилас!

данас ни најокорелији комунисти не могу да негирају Лијева скретања и Пасја гробља, највеће злочине које је нека формација починила над Србима, после усташа...

Да је народ партизане називао Јамарима забележио је сам Ђилас...

А већ смо цитирали Павла Јакшића...или је и он у међувремену постао четник...ајде несретниче завуци се у ту рупу и не труј више...сподобо...

Павле Јакшић, учесник НОБ и Титов генерал и народни јунак...објављено и на теби омиљеним знацима...касније сте све ваше злочине приписали четницима...али истина је изашла на видело...а човек који поставља једног јована Радовановића даје себи за право да коментарише и омаловажа туђе изворе...које лудило...


на секташке злочине Титоиста над Србима у ЦГ и Херцеговини нису остали имуни ни многи српски комунисти...па тако о тим стравичним злочинима као што знамо, писао је и Саво Скоко у својој књизи Крваво коло херцеговачко...само најокорелији секташи, каквих нажалост има и данас, и то на овом форуму, могу да негирају ове злочине...

Да видимо шта о томе пише учесник "НОБ-а", комунистички генерал и Титов народни херој Павле Јакшић

ULOGA CK KPJ i VŠ U RADIKALISTIČKIM SKRETANJIMA

Za analizu i ocenu levosektaških zbivanja u Crnoj Gori i Hercegovini
treba uz osudu »crnogorskih drugova« dodati i sledeće:
1. Za vreme sprovođenja levoradikalnog sektaško-revolucionarnog
kursa u Crnoj Gori i Hercegovini, u Sloveniji je delovala Osvobodilna
fronta - istina, izričito nenaglašen deo jugoslovenskog NOP-a. Ona je gajila
savez komunista sa svim političkim strujama, uključujući i hrišćanske
socijaliste (pristalice »samostalne vojske« koji »slovenačku partizanštinu«
subjektivistički prikazuju samo kao ekscese i bahanalije), sokole, socijaldemokrate,
kulturnjake.1
Ovo predstavlja anticipaciju četrdeset godina kas­
nijeg kontroverznog evrokomunističkog »istorijskog kompromisa«, »Teologije
oslobođenja« i doktrine katoličkog »dijaloga« s ateistima - komunistima,
proklamovane na Drugom ekumenskom koncilu 1962-1965. godine.
Slične asocijacije pobuđuju u toj perspektivi i brojne činjenice: naime,
da savremenom Španijom, jednom od najkatoličkijih zemalja - sada, posle
pobede u višegodišnjem krvavom građanskom ratu katoličke reakcije nad
komunističkim Narodnim frontom - vladaju socijalisti i katolički kraljevski
dvor u vidu »krunisane republike«; da neki katolički biskupi u Južnoj
Americi podržavaju progresivna kretanja i borbu radničke klase, što znači
da katolička crkva traži posle Ekumenskog koncila modus vivendi u socijalističko-komunističkoj
epohi, u nadi da će, možda, i u njoj obezbediti sebi
onu ulogu koju je igrala u feudalnoj i buržoaskokapitalističkoj društveno-
-ekonomskoj formaciji u zapadnoj Evropi.

2. U dolini gornjeg toka Drine, na Jahorini i u istočnoj Bosni sprovo-
đen je politički »oportunistički« kurs, ispoljen najizrazitije u odredima
»Dobrovoljačke vojske«, a stvaranim pod neposrednim uticajem Vrhovnog
štaba i Centralnog komiteta KPJ, smeštenih u Foči.

3. U isto vreme u Crnoj Gori i Hercegovini proklamovana je »druga
etapa« revolucije i sprovođena »sovjetizacija« koja podrazumeva likvidaciju
saveznika proletarijata u »prvoj etapi« saradnje s buržoazijom i seljaštvom
- uz dosta izraženo antisrpstvo i »crveni teror«. Na nastajanje ovakvog
kursa uticalo je, pre svega, naređenje VŠ od 14. II 1942. godine; relativno
veliki broj crnogorskih intelektualaca izgrađenih u duhu važeće, kominternovsko-staljinističke
ideološko-političke dogmatske doktrine (1. i 2. etapa,
antisrpski pogled na balkansko nacionalno pitanje!), kao i tradicionalne
veze Crnogoraca i Rusa. Dogmatičari, oni »najrevolucionarniji«, »najborbeniji«,
među njima i crnogorski ultranacionalisti - antisrbi - zelenaši, sada
u komunističkom ruhu - u ubeđenju da rade pre svega za SSSR, objektivno
su radili protiv njegove proklamovane antifašističke i projugoslovanske
linije, to jest i protiv njegovih interesa.
Tendencija staljinizmu imanentnog nasilja i terorizma - shvatanje da
i u nacionalnooslobodilačkom, revolucionarnom ratu nije osnovno pridobijanje
i vođenje naroda demokratskim, političkim metodom, nego, po uzoru
na Staljina, olako sumnjičenje i streljanje u sopstvenim redovima - bilo je,
kao što se zna, i u drugim krajevima, doduše ne u ovakvim i ovolikim
razmerama.

4. Ovo znači da je na severu partizanske bosansko-hercegovačko-
-crnogorske »Fočanske republike« sprovođen 1942. godine, uz znatno
»levičarenje«, veoma širok politički kurs za koji bi se moglo reći da je čak
naginjao udesno, dok je na njenom jugu sprovođen levosektaški i crnogorsko-nacionalistički
ideološko-politički kurs, i to oba u prisustvu Vrhovnog
štaba i Centralnog komiteta KPJ, stacioniranih u Foči.
naroda«, to jest da se političkom faktoru »Pokreta otpora« zapadnoevropskog tipa da
prednost nad faktorom otvorenog antiokupatorskog, oslobodilačkog rata, kakav je vođen na
jugoslovenskom prostoru 1941-1945. godine.
Ovo navodi na zaključak da su u vojnopolitičkom vrhu NOP-a postojale
istovremeno dve tendencije, dve ocene situacije i dva politička kursa, ili
delovanje na dva koloseka, što će morati da uoči i rasvetli istorijska nauka.

5. Za raznolikost i pozitivne i negativne tekovine ovih različitih primena
proklamovane nacionalnooslobodilačke i revolucionarne linije
NOP-a politički i istorijski odgovorno je, razume se, u krajnjoj liniji,
njegovo centralno vojno i političko rukovodstvo - Vrhovni štab i Centralni
komitet KPJ - u celini, bez obzira na to ko je bio protagonist »desnih«, a ko
»levih« skretanja, ko nacionalističko-antijugoslovenski secesionist a ko
Jugosloven i na koga pada neposredna odgovornost.
Moje zaključke i ocene ovih zbivanja u Crnoj Gori i Hercegovini,
1942. godine i navodnoj »odgovornosti« samo »crnogorskih drugova«,
potvrđuje i terorizmom nadahnuto Naređenje Vrhovnog štaba NOPOJ-a
od 14. II 1942. godine, upućeno, posle Ivančića - Glavnom štabu NOP
odreda za Crnu Goru i Bosnu (s kojim sam se naknadno upoznao!)
u kojem, između ostalog, piše:
»Morate obavezno strijeljati sve one koji su potpomagali četnike i bili
naklonjeni njima. Isto tako raščistite s labavim i kolebljivim elementima. Pri
svemu tome morate biti potpuno energični i bez svakog milosrđa... Strijeljati
masu onih koji su bili prešli iz partizana na stranu četnika. Poslije toga
strijeljanja, oni koji ostanu neće više pomisliti da tako nešto naprave...
Pored ovog posla obavezno morate sprovoditi mobilizaciju ljudstva u bjelopoljskom
srezu. One koji se ne bi javili - strijeljati... Crnogorcima ovo
saopštiti.«18

Posle ovoga usledili su izveštaji:
- Krajem marta 1942. godine, Moša Pijade piše Titu iz Crne Gore:
»... nikšićki udarnici pobili 150 mangupa i spalili selo Ozrinići... samo
takvom žestinom možemo uništiti gadnu petu kolonu.«
- Operativni štab je javljao iz Hercegovine: »... strijeljano 250 petokolonaša
i njihovih glavešina...«
»Kada sam ponovio tvoje riječi da se mi nadamo da nijednom od njih
neće ruka zadrhtati ako bude trebalo da puca i na svog rođenog oca, tada se
zaorila čitava dvorana od jednog gromoglasnog ’I na oca’. Snažno i jednoglasno
upravljao je bataljon poklike drugu Staljinu, Crvenoj armiji i drugu
Titu.« - javljao je Svetozar Vukmanović Tempo, Titu, 17. marta 1942.
godine, iz istočne Bosne.19

PAVLE JAKŠIĆ
NAD
USPOMENAMA
I
http://znaci.net/00003/727.pdf[/QUOTE]

 

[Koča]

На простору Требињске шуме партизани су своје „измишљене непријатеље“ убијали и бацањем у више крашких јама.… Ови злочини били су наставак злочина – геноцида који су починили Муслимани и Хрвати – усташе над православним Србима Требињског среза прољећа и љета 1941. године. У оба случаја жртве су цивили, често жене, дјеца, старци и болесне особе. Не прави се разлика у годинама, убијани су заједно дјеца и родитељи…

 

[Mstislav]

На простору Требињске шуме партизани су своје „измишљене непријатеље“ убијали и бацањем у више крашких јама.… Ови злочини били су наставак злочина – геноцида који су починили Муслимани и Хрвати – усташе над православним Србима Требињског среза прољећа и љета 1941. године. У оба случаја жртве су цивили, често жене, дјеца, старци и болесне особе. Не прави се разлика у годинама, убијани су заједно дјеца и родитељи…

Jame su izvorno ustasko-cetnicki izum, ipak ste bili saveznicke pobegulje.

 

[Koča]

Jame su izvorno ustasko-cetnicki izum, ipak ste bili saveznicke pobegulje.

једини прави и искрени савезници у Другом светском рату били су усташе и комунисти...али и много пре Другог светског рата, били су то ортаци из затвора...и имали су заједничког непријатеља - "Великосрбе"...остало је забележено, и то из партизанских извора да је народ у ЦГ прозвао комунисте ЈАМАРИМА, о чему говори сам Ђилас, као и да је народ партизане, због метода ликвидирања својих противника поредио са усташама...

-Prilikom likvidacije četnika na Lošinju ostvarivalo se klanje po ustaškoj metodi. Tamo je poklano i nekoliko mladića od 15-16 godina, i čiji je otac bio u partizanima.Klanje, mrcvarenje i bacanje po obali mora bilo je i u Karlobagu. Klanje je vrlo negativno delovalo na narod. Samo zbog ovoga, porede nas sa ustašama.

(426-7). VA, NOP, MF CKKPH,r5, s 212-215
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:551736-Brutalan-zlocin-na-Losinju

Те приче можеш да просипаш у оквиру лијепе твоје...Срби знају шта је истина, и ко је био ко, и стварно више нема места тим црвено-усташким сплачинама које просипаш ти и неколицина...изумрла врста

 

[Koča]

Злочини над Србима документовани у италијанским „забрањеним“ књигама

Фотографиjе у књизи не документуjу само усташке злочине над Србима. Ту су и докази злочина партизана над целим српским породицама, кривим што су четничке породице, верне Краљу и Србиjи. Довољно за смрт по кратком поступку. Фотографиjе их приказуjу побиjене у властитим кућама, на спавању, попадале по кухињском поду, дете од око 8-9 година израњављено али преживело…

Да ли ће Срби икада смоћи снаге да и сами у Србиjи установе Дан помирења? Да jедни другима испричаjу шта се стварно збило? Финестра тврди да jе од 1941. кренуо атак на идентитет прво Срба, па онда Италиjана. Како иначе обjаснити 54 савезничка бомбардовања Задра од септембра до децембра 1943., града у ком jе било свега 500 воjника – пита се. „Борили смо се до краjа. Моного смо ту борбу платили“ – каже Финестра и тражи истину прошлости. Без прошлости нема ни садашњости, ни будућности. Та истина прошлости сигурно да недостаjе и младим генерациjама Срба, ма где год били. Зашто им се негира таj део властите историjе?

http://jadovno.com/zlocini-nad-srbima-dokumentovani-u-italijanskim-zabranjenim-knjigama/