Драгослав Бокан: ПАРТИЗАНСКА ЗВЕРСТВА над недужним и угледним Србима у Ужицу 1941. – тзв. „УЖИЧКА РЕПУБЛИКА“ и генерал Штурм
Многи међу нама (посебно мог годишта или старији) учили су у школи о Ужичкој републици и, посебно, о „херојској погибији Радничког батаљона, који је страдао до последњег, бранећи одступницу главнини партизанских снага“. И бубали смо, напамет, онај чувени пркосни стих: „Пао је четрнаести километар, ал’ никад неће Кадињача“.
То смо учили. Али нам нису рекли да су у тој чувеној борби припадници легендарног и песмом опеваног „Радничког батаљона“ (са Кројачко-обућарском, Ткачком и Пекарском четом у свом саставу) убили укупно два (2) и ранили само једног (1) немачког војника, док су Немци у бици која се ту развила убили њих двестатридесеттроје (233), а затим, у јурњави са Титовим Врховним штабом који је безглаво бежао, остављајући своје рањенике на милост и немилост противника – још двеста (200) партизана.
Линија Бајина Башта – Ужице је тако, у пар сати, лако освојена, готово без губитака…
Нисмо учили ни да је после тога дошло до правог расула и панике међу комунистима и њиховим до тад самоувереним борцима, па је од 1000 бораца Романијског одреда у четнике отишло или побегло на неку другу страну њих чак 700.
Али, питаћете: какве то сад има везе са ђенералом Павлом Јуришићем-Штурмом (некадашњим пруским официром, лужичким Србином, који је добровољно прешао у младим данима у војску свог порекла и тамо, знањем и храброшћу, направио блиставу каријеру, умало поставши пети по реду српски војвода)? Какве везе има он са Ужичком републиком и Кадињачом?
Одговор је неочекивано једноставан и језив.
У последњој тури масовних злочина партизанских џелата је, те последње ноћи, 28. на 29. новембар 1941, када је Раднички батаљон ужурбано кретао на своје положаје – убијен метком у потиљак, после обавезног мучења и ритуалног понижавања, аутор овог портрета, Штурмов ратни друг и један од највећих српских сликара двадесетог века, Михаило Миловановић.
Била је то завршна ноћ комунистичког иживљавања над грађанима Ужица, започета два месеца пре тога, упадом партизана у град.
Пре тога је забележено масакрирање недужних људи и њих готово хиљаду је већ побијено и бачено у необележене масовне гробнице по разним рупама и јаругама у том крају.
Убијали су солунске борце, интелектуалце, студенте, виђене домаћине, националне раднике, државне службенике, преводиоце…, већ поменутог сликара Михаила Миловановића, па чак и свог дисидента, Живојина Павловића, предратног комунисту и дугогодишњег грађанина Париза (ожењеног Францускињом), чувеног по књизи „Биланс совјетског термидора“ која је уочи рата прва описала макар део истине о стаљинистичким логорима.
Бивши добровољац у српској војсци у Првом светском рату, Живојин је после рата отишао у Француску, у Паризу завршио Правни факултет и водио партијску штампарију, као близак сарадник првог човека КПЈ, Милана Горкића. Када је Горкић, по Титовој денунцијацији, стрељан у СССР-у, Павловић је схватио у каквом паклу живи и ради, и напушта своје бивше „друговe“. Враћа се у Србију и овде пише своју детаљно документовану књигу о смртоносним Гулазима и страдању Руса у комунистичком режиму – коју, веровали или не, одмах забрањује званична југословенска влада (Цветковић-Мачек), а на захтев совјетских власти.
Комплетан тираж (осим једног јединог, случајно сачуваног примерка) се уништава.
Уласком у Ужице, комунистичко руководство хвата Живојина Павловића и систематски га мучи на најстрашније начине, све време трајања револуционарне Републике.
Убија га од батина прво Владимир Дедијер, па кад се он умори крене да бије Пера Стамболић (он кида табане несрећном Павловићу бичем од волујске жиле), а кад и он изнемогне наставе, без предаха, Крцун, па Ранковић и онда Родољуб (Роћко) Чолаковић. Смењују се, као у филму страве у ужаса будући државни функционери, министри, академици… у нељудском и вишедневном мучењу свог некадашњег сапутника и сапатника, зато јер је написао истину о логорима у Совјетском Савезу и јер га је Тито лично осудио на дугу и страшну смрт.
Сви поменути су желели да лично „покажу његовог Бога“ свом бившем другу и саборцу из предратних времена… То је била права касапница, по сведочанству присутних партизанских чувара.
Живојин (звани „Ждребе“) је покушао и да парчетом стакла исече вене, али су га спречили у томе и тог задњег дана, пред повлачење из Ужица, убили. Пуцали су му у кичму и пустили га да, тако рањен, пати и тек онда га, голог и скроз искасапљеног, гурнули у рупу са осталим осуђеницима на смрт те вечери (довезеним у Крчагово, са пет препуних камиона живих мртваца).
Ужички републиканци су показивали на делу шта чека Србију ако они дођу на власт.
Учитељ и партизански командант Душан Јерковић, 1. октобра, недељу дана по уласку у небрањено Ужице (из кога су Немци сами отишли) објављује проглас:
„Главни циљ наше борбе јесте уништење наших класних непријатеља“.
И почињу свакодневне ликвидације, после хапшења и мучења свих оних које су Титови комунисти прогласили за „класне непријатеље“.
Колико је то само различито од онога што су нас учили о „Ужичкој републици“, од оне сентименталне и пропагандне филмске верзије („Чико, јел’ сав овај ‘лебац твој?“).
Као да су нам (наши доскорашњи комунистички господари, логорски чувари и „перачи мозга“) све изврнули наопачке, правећи од истине лаж, од зла – тобожњу „правду“, од патриотизма – издају, а од чисте и потпуне издаје свега отаџбинског, српског и православног – оно наводно „народно-ослободилачко“.
А тог истог последњег дана тираније и бездушности, задње ноћи мрачне „Републике“ убијен је, на правди, Бога, и портретиста ђенерала Штурма, најпознатији „ратни сликар“ српске Врховне команде у Првом светском рату, носилац Албанске споменице и ордена Светог Саве, Михаило Миловановић (превише Србин за укус нових господара живота и смрти, равних усташама, горих по свему од немачких војника).
Пошто је завршио Академију лепих уметности у Минхену, живео је тамо, прекинувши лепу и осигурану европску каријеру пријавивши се 1912. као добровољац у српску војску на почетку Првог балканског рата.
После разних перипетија, Велики (светски) рат проводи у славној Дринској дивизији (чијим изгинулим херојима ће, касније, направити, срцем и талентом, споменик на Крфу).
Као ратни сликар урадиће низ дела са патриотском тематиком (између осталог: портрете све четворице српских војвода, краља Петра Првог и регента Александра…, па и овај ђенерала Штурма).
После рата је неуморно сликао, вајао споменике (хаџи Мелентију у манастиру Рача, комити и мајору Кости Тодоровићу у Сребреници, српским ратницима у Младеновцу…), израђивао мермерне црквене иконостасе, а његова велика ретроспективна изложба 1938. у београдском павиљону „Цвијете Зузорић“ на Калемегдану је била „најпосећенија у међуратној историји ове галерије“.
Оно што је било карактеристично за овог академски школованог европског сликарa je његово доживотно опредељење за тражење нашег „народног израза“ и „традиционалног духа“ у уметности. И реализам и импресионизам и симболизам су за Миловановића били само средства и форме за исказивање аутентично српског сликарског и вајарског израза.
Рођен у златиборском селу Гостиница 26. фебруара 1879. године, свој животни пут је завршио у некој рупи, бачен на гомилу других лешева, тог злосрећног 28. новембра 1941, последњег дана крволочне „народне власти“ у њиховој револуционарној, ужичкој и републиканској творевини.
Није стари српски уметник и прекаљени ратни ветеран могао ни да замисли док је (као заклети родољуб) ратовао против оних код којих се школовао и који су га прихватили као свог, препознавши његов таленат – да ће, у блиској будућности, владар Србије и (не само) његов џелат постати један хрватски (и, касније, комунистички) србомрзац, аустроугарски каплар, тамо с друге стране церског и колубарског фронта.
Није могао ни да претпостави да ће херојско Ужице кнеза Лазара и толиких српских јунака постати његово стратиште и, убрзо затим, добити Титово име.
Слава свим српским херојима и молитва покајница њихових несрећних потомака за оно што се догодило у „Ужичкој републици“, али и на многим другим комунистичким губилиштима и стратиштима најбољим српским синовима. Уз извињење за наше наивно, дечје веровање како су њихове убице били некакви „народни хероји“, а „Раднички батаљон“ и Кадињача већи и важнији од Косовске битке, Куманова и Кајмакчалана и свих наших јуначких пукова из (показало се) узалудно вођеног Великог рата.
У исто то време комунистичке власти, у једном подруму (доскорашњег Среског начелства) у Чачку је чувени леворуки комунистички фанатик Милан „Бата“ Јанковић (шурак злогласног издајника Милоша Минића), својеручно убијао „класне непријатеље“ – чекићем.
Рука којом је „чекићао“ и масакрирао своје немоћне жртве била му је у црвеној рукавици без прстију, да се зна ко то и због чега убија! У том подруму су, после повратка Немаца у град, пронађена тела без глава, ископане људске очи и просути мозгови.
Толико о народно-ослободилачкој борби и правој природи комунистичког покрета у ратом обухваћеној и запаљеној Србији.
А ево како о Србији пише њен сликар, ратник и мученик, Михаило Миловановић:
„Србијо, мајко,
Покушах да насликам
Лице твоје и душу твоју…
И занех се у крилу твом
Опјањен љубављу
Засењен лепотом твојом…“
Како не заплакати?!
А Михаило Миловановић и даље нема улицу у свом родном крају. У Ужицу није било добре воље за тако нешто.
http://hronograf.net/2018/02/19/dra...TAGQig4TnkZYS41OM381cE7P3jDniTMStGAPjJglQkRxQ
ал само немој да нам се нервираш...
