Nesto garavi za Nemce, naravno dokaz da su svabe rec tvoja na keve mi mile. Bar ste pustili jadnog Helera na miru posle dozivljenog fijaska.
е мукице..још ће испасти да нисте били у љубави са Хитлером
Сарадња комуниста и Немаца у чачанском крају 1941. и 1942. године
Током 1942. године по списковима које су им дали комунисти Немци су у Такову ухапсили и потом убили “300 присталица Драже Михаиловића“. Како је ово било опште познато, неки од тих комуниста су касније, 1949, морали да се изведу пред суд, али казне су биле благе
ПИШЕ: Горан ДАВИДОВИЋ
1941:
Активне оружане акције од стране комуниста нису предлагане ни разматране у првим месецима окупације Југославије, јер је КПЈ заузимала пасиван став према Немачкој. По извештајима припадника ЈНП “Збор”из Чачка (Покрет Димитрија Љотића), из јуна 1941. године, истиче се да су комунисти једино друштво немачким војницима у граду, тако да су били у могућности да рад својих идеолошких противника пријављују немачким властима. (Међуопштински историјски архив Чачак (МИАЧ), Збирка ЈНП “Збор”, К-1, бр.17.)
Чачански комунисти били су у вези са окупаторским војницима, са којима су по директиви требало да остварују контакте и да са њима разговарају “о расположењу у немачкој војсци и свему.” по изјавама самих припадника КП. (МИАЧ, Мемоарска грађа (припадника партизанског покрета), К-1, рег.бр.16, изјава Радмиле Лале Ивковић.)
У сећању је остало да је део чачанских комуниста добро прихватио долазак Немаца у Чачак. Политички слагали смо се са Немцима јер су Стаљин и Хитлер имали пакт о ненападању. Комунисти у Чачку су са весељем гледали у тенкове и немачке топове-скори знак пропадања капиталистичке империје. Раднички клуб „Борац“ одиграо је са Немцима и фудбалску утакмицу. Победили смо их са три према један. Јер су Немци играли у војничким цокулама. (Пуриша Ђорђевић,Филмска прича, „Телеграф“, Београд 15. март 1995.)
Овај податак наводимо јер су на поменутој утакмици (тачан датум непознат, у питању је јун месец 1941) учествовали и неки припадници КП који су касније током устанка и грађанског рата имали кључне улоге. Навешћемо Живорада Давидовића, који је новембра 1941. по избијању сукоба између партизана и четника, био управник партизанског затвора у Чачку, у коме су убијена припадници покрета Д. Михаиловића.
Комунистчки покрет у Чачку своје прве борбене јединице формирају у првој половини јула 1941. године. Прве акције нису биле уперене против окупатора веће против српске жандармерије. Фактички грађански рат у Чачку је почео 9. јула 1941. када је партизанска група, коју је предводио Славко Крупеж, убила два жандарма.
1942:
Крајем марта 1942. године у Горњи Милановац долази једна немачка чета. Командири ове чете су били два поручника, Шуберт и Штибинг Хофман. Са овом четом је била и једна група немачких официра, међу којима је било и фолксдојчера.
За ову групу официра се претпоставља да је сачињавала центар Абвера који је био везан за центар у Краљеву и Врњачкој Бањи.
За АБВЕР је радио и велики број наших држављана који су се пресвлачили у униформе и заједно са нацистима учествовали у акцијама. Претпоставља се да су у почетку они коришћени у борби за откривање четничких организација и функционера, а касније сигурно је да су коришћени и за друге циљеве.
Са овом групом немачких официра је сарађивао је и Рајко Васиљевић, кога су због тога четници убили 1943. године. Он је пред рат од милановачке чаршије сматран за комунисту. Народу је показивао неку окружницу бр. 14. …у коме се говорило да оштрицу борбе против четника треба водити помоћу Немаца. Та “окружница” била је потписата од стране ЦК КПЈ.
Немачки обавештајни центар …успоставио је везу са једним бројем бивших партизана, и то нарочито из села, па је и њих увукао у службу. То су: Пего из Горњег Милановца, Василије Сретеновић и Љубиша Пурић из Врнчана, Јован Чарапић из Шилопаја, Љубиша Глишовић из Доњих Бранетића, Василије Сретеновић из Луњевице и други. Верује се да је овај центар био повезан са четничким обавештајним официром Костом Кошутићем и жандармеријским потпоручником Славком Куртовићем. Егон и Сеп састајали су се са четницима у кући Радишића у Такову. Претпоставља се да је основна мисија ове обавештајне групе била покушај ликвидирања четника Драже Михаиловића, или пак стварања шпијунских упоришта у њиховим редовима, и најзад, превођење четника ДМ у Пећанчеве четнике, чији је Сремско-банатски одред био легализован и налазио се лоциран у Милановцу. Од стране четника ДМ група лица која се ставила у службу “Абверу” била је откривена. Већи број ових лица касније је био од стране четника ликвидиран.
Од априла до краја 1942. године немачке акције су биле уперене против четника ДМ … што је утицало да њихова активност ослаби за неколико месеци. Неки бивши борци и симпатизери партизана склањали су се од власти па и четника све док су Немци поново дошли у град.
Захваљујући овим људима током 1942. године извршена су масовна хапшења присталица генерала Михаиловића у Такову. Тада је у смрт отерано преко 300 душа. Нешто касније су извршена и хапшења четничких симпатизера у Горњем Милановцу, на челу са Стојаном Солујићем, који је имао посебна задужења према Првом равногорском корпусу. Солујић је стрељан у Крагујевцу, а адвокат Лазар Сретеновић и још неки су пуштени касније. Илегални четници су били прогоњени и од стране Недићеве оружане силе. Априла 1942. године једна четничка тројка из Брђана покушала је да ухвати бившег партизана Драгутина Пантелића Дрпу, али су примећени и Дрпина жена их пријављује СДС који хапси ту тројицу четника и спроводи у Крагујевац где је један и стрељан-Слободан Кнежевић
Занимљиво је напоменути да комунисти, кад су дошли на власт, нису наводно знали да су неки њихови људи, и то на функцијама, радили за Немце, и да је захваљујући њима страдао велики број невиних људи. Ту тајну су дуго скривали, али су зато обавили суђења. После рата 1949. године у Окружном суду у Београду је обављено суђење овој групи и тада је на суд изведен и Живорад Пешовић звани Тула, који је у то време био секретар СК СКОЈ-а у Горњем Милановцу. Нова власт своје партијце за сарадњу са нацистима није казнила ликвидацијом, већ робијом. Тула је после рата живео у Београду, а Љубиша Глишовић у свом родном селу Доњим Бранетићима. (Историјски архив Чачак, МГ, К-7, рег.бр.2, Делатност непријатеља-срез таковски, у редакцији Љубише Зарића, стр. 7-10, 186-189.)
