- Poruka
- 399.686
Katarina Kovačević - Klavir
-Vidim da Vas zbunjuje cena – rekao je agent. – Evo, ionako biste saznali…
Ovde je živela tročlana porodica. Muškarac je bio neki agresivac, vojnik, koji je godinama terorisao svoju dosta mlađu ženu i sina od nekih petnaestak godina.
Dečko je valjda bio vanserijski talentovan za klavir, što je ovaj video kao sramotu i pričaju da mu je jednom tako jako zalupio poklopac klavira da dete više nije moglo skroz da ispravi prste.
Onda ga je terao da samo u donjem vešu spava ispred kuće, dok je on celu noć stražario na prozoru i povremeno uzvikivao neke naredbe.
Komšije su pričale da je uvek za pojasom nosio pištolj iz kojeg je jednom opalio u kući, ali niko nije smeo da prijavi. Žena je, kažu, bila lepa, ali uvek bleda i suznih očiju. Išla je jedino u crkvu i u onu piljaru dole na uglu.
Jednog dana je samo pala na ovoj uzbrdici. Pričaju da je prizor bio jeziv i da su se jabuke kotrljale sve do raskrsnice. Ubrzo posle toga čovek je pronađen mrtav u kući – izgleda da ga je neki komšija, pijanac, svojom sekirom po stomaku, ovako… Taj je umro u pritvoru, pre saslušanja.
Dečaka su odveli u dom, jer još nije imao osamnaest. Komšije ispričaju svakom i niko neće…
-Uh, kakva smrt – rekao je čovek osmatrajući crep.
Kada se okrenuo prema agentu, poskočio je unazad. Agentove oči bile su iskolačene. Ljuljao se napred nazad. Onda se zacerekao i zakoračio ka čoveku:
-Niste poznavali mog oca.
-Vidim da Vas zbunjuje cena – rekao je agent. – Evo, ionako biste saznali…
Ovde je živela tročlana porodica. Muškarac je bio neki agresivac, vojnik, koji je godinama terorisao svoju dosta mlađu ženu i sina od nekih petnaestak godina.
Dečko je valjda bio vanserijski talentovan za klavir, što je ovaj video kao sramotu i pričaju da mu je jednom tako jako zalupio poklopac klavira da dete više nije moglo skroz da ispravi prste.
Onda ga je terao da samo u donjem vešu spava ispred kuće, dok je on celu noć stražario na prozoru i povremeno uzvikivao neke naredbe.
Komšije su pričale da je uvek za pojasom nosio pištolj iz kojeg je jednom opalio u kući, ali niko nije smeo da prijavi. Žena je, kažu, bila lepa, ali uvek bleda i suznih očiju. Išla je jedino u crkvu i u onu piljaru dole na uglu.
Jednog dana je samo pala na ovoj uzbrdici. Pričaju da je prizor bio jeziv i da su se jabuke kotrljale sve do raskrsnice. Ubrzo posle toga čovek je pronađen mrtav u kući – izgleda da ga je neki komšija, pijanac, svojom sekirom po stomaku, ovako… Taj je umro u pritvoru, pre saslušanja.
Dečaka su odveli u dom, jer još nije imao osamnaest. Komšije ispričaju svakom i niko neće…
-Uh, kakva smrt – rekao je čovek osmatrajući crep.
Kada se okrenuo prema agentu, poskočio je unazad. Agentove oči bile su iskolačene. Ljuljao se napred nazad. Onda se zacerekao i zakoračio ka čoveku:
-Niste poznavali mog oca.
