Život pisan srcem

1624264444378.png
 
"Potrebno mi je dušo" - A. Sidran

Potrebno mi je, s vremena na vreme, da verujem kako nekog volim, na cesti, neku blagu ženu po hodu prepoznajem, i trpim, kao, zbog nje. Pa kada legne noć u moju sobu, na sto i postelju – zamišljam: ona će ujutro stići, meko ključ u tužnoj bravi okrenuti, nad postelju mi se nadneti, kao majka – čist oprez u brižnom krevetu, čednost u živoj ruci, pod kojom oči otvaram, i dodirujem je, govoreći: "Potrebno mi je, dušo, s vremena na vreme, da verujem da nekog volim, i ljubim, u jutrima ovim, punim strave, a pustim..."
 
SKUPILA JE HRABROST I NAPISALA PJESMU

Pisala je dugo, riječi su tekle,
duša je mrljala stranicu bijelu.
Bojala se da druge su to već rekle,
napisale ljepše tu priču cijelu.

A nije znala da baš njena je priča
biser na bijelom tom listu papira,
odraz samo njenog dragocjenog bića,
plam vatre, hlad vode, gnjev rata, raj mira.

Uvijek je ista i uvijek nova,
priča što srce nam u stihu ju piše,
dok je muškaraca, poljubaca, žena,
dok sanjar san sniva i živi i diše.

Ivica Smolec
 
Mi smo se sreli na zvezdi što se zove Zemlja. Naš put kroz vreme u ovaj čas (čas svetli kao cilj )
stoji za nama dalek, gotovo beskrajan, da smo već zaboravili naš početak odakle smo pošli.

Sada stoji ruka u ruci, pogled u pogledu. Kroz naše ruke, i kroz naše poglede zagrlile su se naše duše.

Kad se opet rastanemo i pođemo na naše tamne putove kroz beskraj, na kojoj ćemo se opet sresti zvezdi?

I hoće li pri novom susretu opet naše duše zadrhtati u tamnom sećanju da smo bili nekada ljudi
koji su se ljubili na nekoj zvezdi što se zove Zemlja?

A.B.Šimić
 
Svoje si otiske na meni ostavila, na usnama mi šećer rastopila, prstima telo u zlatni prah pretvorila. Dodirom me sa zemlje podižeš, osmehom pogled za sebe lepiš dok munje mi krv kroz telo teraju. Svaki otkucaj srca prepun je strasti, svaki treptaj oka treptaj je želje za tobom i svaki pokret korak je bliže tebi. Ja bih da me ljubiš, da te ljubim... Da me ukradeš, da te otmem... Da pred svetom nestanemo na samo jedan dan i samo jednu noć...
 
Srcem i očima
iz tebe kradem plavo,
a ti ne vidis
i ne znaš
da si moje more
i moje nebo
i ptica moja.
U očima različak nosiš
i ćutiš...
Samo pogledom plavim
u moje srce nemir
unosiš
i... možda slutiš
al' nikad nećeš znati
da sumrak tihe
i usnule trave
zbog tebe volim,
nikad nećeš znati
da zbog očiju tvojih,
u meni žive
sve ptice plave.

Milorad Milojević​

E5ZUjZkXwAMZ1d4
 
Nekada davno, u sam iskon jednog od mnogobrojnih svetova, behu dva bespolna bića:
Ono i Ono.
Samog pojma vremena još nije bilo. Bilo je samo postojanje, i njegova suprotnost, ne-postojanje.
Da, bilo je tako jednostavno.

U jednom trenutku, u jednom biću rodi se prva misao.
Ono se približi drugom biću i, budući da reči još nisu postojale, kao ni usta koja bi ih izgovorila, prenese svoju misao na neki neuhvatljiv, i njemu nepoznat način.

Misao je glasila: "Hajde da se pretvaramo da imamo usta."
Drugo biće prihvati ovu ideju, te se bića stadoše pretvarati da imaju usta. Kroz to njihovo pretvaranje, nastalo je vreme.
Posle nekog vremena, prvo biće oseti neki nemir u sebi. Pretvaranje mu više nije bilo dovoljno. Zato se Ono opet približi drugom biću, i ovog puta glasno izreče svoju misao:

"Hajde da se pretvaramo da imamo i jezike. Onda ćeš ti otvoriti svoja usta, a ja ću na njih priljubiti svoja i probati ih jezikom."
"U redu", reče Ono.

I bića se stadoše pretvarati. Ono je otvorilo usta, a drugo Ono mu je prišlo i liznulo mu jezikom usne. Bića tad spojiše usne. I onda se počeše pretapati, biće u biće. Jedno je ulazilo u drugo, jedno se s drugim mešalo i jedno u drugom gubilo.
Tako je nastao prvi poljubac, u vreme kada još nije bilo ni ljubavi, ni objekta kome bi ljubav bila upućena.
Zato i danas postoji poljubac bez ljubavi, ali nema ljubavi bez poljupca.

I evo nas danas tu gde jesmo. Apokalipsa nam je bliža i razumljivija od Postanja. U nasleđe smo dobili poljubac, jedan od retkih preživelih simbola. Poljubac koji je sveprisutan, svemoguć.
Jer: bez njega nema iskazivanja ljubavi. Bez njega nema vođenja ljubavi. Bez njega nema ni laži, ni prevare, ni izdaje, ni licemerstva. Tamo gde prestaju reči, počinje poljubac.

Poljubac za laku noć.

Poljubac za dobro jutro.

Poljubac kojim biste nekom zatvorili usne, jer ne možete više da podnesete da slušate gluposti.

Poljubac kojim biste nekog zaveli.

Kojim biste nekom skinuli mrvicu sa usta.

Kojim biste došli do novca.

Kojim biste iskazali prezir i, napokon, mržnju.

Poljubac kojim biste nekog pozdravili.

Oprostili se.

I ponovo pozdravili.

I, na kraju, poljubac koji bi vam zapao kao domaći zadatak, neka vrsta kazne koja vas je snašla od Urednika, jedine stvari na svetu moćnije od poljupca.
Urednik bi vam, prijatno i nenametljivo, predložio da napišete nešto o poljupcu, a vi biste (o vaše naivnosti!) to brzopleto prihvatili, misleći kako ne postoji ništa jednostavnije na svetu.
Posle dugog lupanja glave (o sto), došli ste do samo jedne smislene rečenice:
Poljubac je nešto moćno.
U koje god svrhe da je namenjen.
Umete li da se ljubite?
bose
 
U gradicu na kraju sveta,sve je koncentrisano na malom trgu u centru odakle idu ulice pravo do polja.Tu je kafanica sa sarenim stolnjacima i sa nekim smesnim casopisima koji pisu o neverovatnim,zaboravljenim dogadjajima koji svetu nista ne znace.Možete da procitate da se i tu ljudi bese zbog nesrecne ljubavi i ubijaju decu koja su se slicajno rodila,odmah pored programa bioskopa koji pusta stare filmove.Oko kafane su male radnje u kojima se prodaju salame,dopisnice,cipele,kanapi,sir ementaler i ljute bombone.Sve mozes tamo da nadjes. Trgom prolaze ljudi koje ste negde vec videli na slikama, u snu,u bajci.Prolaze praznicno odeveni,mudri ,dostojanstveni,smesni, uzimajuci zivot za ozbiljno.A predvece u sumrak,jos u srebrnosivom svetlu visi veliki,glupi,avgustovski mesec,tacno iznad sredine krova preko puta.Isti mesec koji upravo u tom trenutku visi iznad Monte Karla,iznad Pariza,iznad Misisipija i iznad stana nekoga na koga cesto mislite,kilometrima daleko.Železnicka stanica je mala blizu polja.Dve breze i jedan covek sa crvenom kapicom,sacekuje i pozdravlja vozove koji tuda prolaze.U jednom od njih otputujete.Gradic se izgubi iz vaseg vidokruga i ne mozete da verujete da je ikada postojao.
 
Nista me tako ne vraca detinjstvu kao mirisi koji ostaju u nama u nekom delu mozga i u trenucima izazvanim necim slicnim, vracaju nas u te dane detinjstva najvise..pa i posle..

Secam se mirisa opranog vesa u zimu, smrznutog i krutog od mraza,koji mirise na severne vetrove,mirisas sunca,mirisa slava,krstenja,vencanja,tudjih stanova,kestena u jesen na Kalemegdanu,mirisa pecenog hleba,kiflica i kolaca i mirisa nedeljnje super.koja nas je okupljala oko trpezarijskog stola .

Mirise njenog a i mog detinjstva baka je prenela i u svoju kucu kada se udala za mog dedu Jovana,profesora unirveziteta i zaljubljenika u violinu.A ja se i danas secam mirisa violine i svih onih dana i popodneva koje sam provodila kod njih,sedeci u velikoj dedinoj fotelji u dnevnoj sobi sa belim svilenim zavesama i teskim draperjima slusajuci ga kako svira na violini..Sva predana muzici, sva vazna,cekala sam trenutak kad bi mi okom dao znak da okrenem notni list,jer to je bio moj zadatak.Smatrala sam to poslom od poverenja jer me je deka uveravao,da samo meni moze verovati da cu to uraditi kako treba.Decije naivno sam verovala u to ne znajuci tada poentu svega toga.Kada bi zavrsio sa sviranjem par trenutaka tisina je bila skoro opipljiva koju je remetila mestimicna skripa parketa pod dedinim uglancanim cipelama dok se kretao ka kutiji za violinu.Ja bih skocila sa pozurivajuci ga da idemo u setnju kao sto mi je obecao,zaboravljajuci istog casa na sve one zvuke koje je violina pod njegovim prstima i gudalom proizvodila.

Violinist-6HG.jpg
 
Mika Oklopdžić

"Nije to nostalgija... Više kao osećaj da ima šanse. Možda taj grad i nije umro do kraja."

"Žao mi je što se Srbija odrekla svojih olako, preko noći. I mene su dobili na poklon pa su me abortirali kao krvavo kopile. Francuz nam piše istoriju pod lipom; Englez pod jasenom; a Austrijanac pod Pančićevom omorikom. Čarls Simić, naravno, piše o čudesnoj Džordžiji. Oftalmološka slabost: vidimo na sredinu, nikako blizu i nikako daleko. "

“Gi de Mopasan je imao običaj da stavi mladoga Flobera ispred hrastovog stabla i kaže: „Opisuj ga... vratiću se za nekoliko sati.” Evo, ja se vraćam posle tih nekoliko sati. Kod Srba se sati mere godinama i vekovima. Sve između je vrlo kratko i nije vredno opisivanja. To su Turci znali. Naučili su nas da živimo između dva sevdaha."
 
"Kad bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo marioneta,i podario mi komadić života,

moguće je da ne bih kazao sve što mislim,ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.

Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače.

Spavao bih manje, sanjao više,shvatio sam da da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti.

Hodao bih kad drugi zastanu,budio se dok ostali spavaju.

Slušao bih kada drugi govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.

Kada bi mi Bog podario komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo već i dušu.

Bože moj, kada bih imao srce ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce.

Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.

Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol njihovih bodlji i strastveni poljubac njihovih latica...

Bože moj, kada bih imao jedan komadić života...

Ne bih pustio da prodje ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.

Uveravao bih svaku ženu i svakog muskarca da su mi najbliži i živeo zaljubljen u ljubav.

Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.

Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, vec sa zaboravom.

Toliko sam stvari naučio od vas ljudi...Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.

Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svog oca, da ga je uhvatio zauvek.

Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.

Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću nažalost početi da umirem"...

Dilen Tomas, iz pripovetke LIMUN
 
Da stigneš onamo,
Da stigneš gde si, odeš ondande gde nisi,
Moraš ići putem gde nema zanosa.

Da stigneš do onoga što ne znaš
Moraš ići putem koji je put neznanja,

Da poseduješ ono što ne poseduješ
Moraš ići putem lišenja poseda,

Da dopreš do onoga što nisi
Moraš proći putem na kom nisi.

A ono što znaš jedino je što znaš
I ono što je tvoje ono je što nije tvoje
I gde jesi jeste gde nisi.

Tomas Eliot
 
Te noci sam joj ocutao najlepše reci koje znam…

Jednom je rekla da bi sve dala da cuje to što ocutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na nicijoj zemlji izmedju devet salaša, u fantazmagoricnoj oazi koja se u Sahari zita prividja samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima…
I tako, obicno u nekoj vedroj noci, roj Neizgovorenih Reci nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije precicu do najblizih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo…
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastucice, i nezno povuce finu cetku te velike krošnje kroz svoje kose…
I Neizgovorene Reci ostaju da trepere u lišcu starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom cešljicu od jantara…
„Zauvek?“, pitala je uplašeno…
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da „zauvek“ ne postoji…
Jednog dana, dakako, strovalice se i to stablo, oprljice ga Oluja šenluceci gromovima nad ravnicom, složice se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reci, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko ce ga znati?
Ali naici ce cerga tog leta, i to ne Meckari ili Dzambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Sviraci Tuznih Ociju, praceni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetice u gustoj travi narocitu racvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlicna viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, mozda necija, mozda proseda, mozda bez ikoga, ti ceš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameci ga da ti sobu opraši polenom i prolecem. A ulicom ce prolaziti mali Cigan sa violom, videceš samo drozdovo pero na šeširu kako promice za šimširom, i zacuceš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš…
I zaplakaceš, istog casa…
I najzad shvatiti kako sam te voleo…

Jedan od onih zivota
Djole Balasevic
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top