Život pisan srcem

U ovom vesticijem mraku,culo vida nije postojalo, samo dodiri i miris junskih lipa koji se mesao sa mirisom strasti,kojoj sam se prepustila.Nista mi u tom trenutku nije bilo vazno osim njega, koji je bio sama neznost.Prepustila sam mu se i osecala.
Nozdrve su mi se sirile, udisaji postajali sve brzi, vrucina sve jaca
Nazirala sam konturu njegovih ramena i ruku kojih sam postala svesna u trenutku kada se vrisak oteo iz utrobe i naterao da zagrizem jastuk.Gubila sam osecaj za prostor i vreme, izvijena,dok mi je pritisak njegove ruke na glavi mutio svest a kosa se prosipala po jastuku.Osecala sam sitne kapljice znoja koje su padale na moja ledja,dok se pomerao a drugom rukom klizio od mog vrata do butina i nazad.Telo mi je pulsiralo a soba se vrtela kao ringispil dok smo se kretali u istom ritmu.Nisam zelela da stane.Ni da izlazi iz mene,a ni da svane.Samo sam htela jos, tog mraka sa mirisom lipe i njega u meni
 
Imam ih puno..od malih ..sarenih na trosedu..preko vecih udobnih na pletenim foteljama do onih na kojima spavam u vise velicina..Jastuci..ima ih svih velicina i boja i svaki ima neku svoju pricu i glavu koja na njemu spava..najvise se secam jastuka detinjstva..u kuci u kojoj sam odrasla i u kojoj je ljubav bila istinska..Tamo su bili veliki,cetvrtasti napunjeni perjem koje se menjalo po potrebi kao i angin. Navlake su bile bele sa vezom i uvek ustirkane.Bakine posebno..Bila sam sva vazna kada sam od nje dobila svoj jastuk i jastucnicu sa monogramom..Kada legnem na prvi dodir obrazom su hladni i mirisljavi..zazmurim..umeskoljim se i ne znam ni kada je san dosao...detinji ..bez nemira...osim po nekada kada sanjam nesto ruzno i zaplacem a nezni dodir ruke moje majke i umirujuce reci ..vrate me u svet mojih snova i spokoja..Onda je dosao jastuk odrastanja..koji je bio puni snova na javi i mastanja..a najvise ceznji za nekim ko je najcesce pripadao nekom drugom ili nekom za koga sam mislila da je za ceo zivot..volela vise nego sebe a posle natapala suzama razocaranja i emotivnog odrastanja..Bude u nasim zivotima i onih drugih jastuka, stranih..tudjih..hotelskih, sa tudjim mirisima i nemirima ali ni jedan nije kao sto je jastuk ljubavi i neznosti ..na kome dvoje leze i misle isto..u istom trenu sklapaju oci i tonu u isti san..uznemiren tek blagim dodirom noge ili tela prilikom okretanja ili vodjenja ljubavi ..na takvom jastuku spavate srecni i spokojni..zagrljeni..sve dok se ne pretvori u mesto gde dvoje cuti..ne prepoznaju se vise ..nemaju sta jedno drugom da kazu..leze ledja uz ledja i umiru..trazeci izlaz iz svoje tuge svesni da sa strancem mozes piti kafu ..cak i rucati ali ne mozes da delis jastuk..i onda jednog dana ostanete sami i jastuk bude samo vas..radujete se tome ali ubrzo shvatite da je prevelik samo za vas.. ali prihvatate tu cinjenicu i nastavljate da spavate ..ja trenutno spavam na jednom takvom..ustvari na dva..volim kada ih ima dva i visoko su..legnem na bok..podvucem ruku ispod jastuka ..taman tamo gde mi je obraz ..grlim ga zmureci..sve dok ne zaspim sa zadnjom mislju o njemu,sapucuci mu u sebi besmislice i sve one neznosti..a onda vise ne znam sta se desava ni samnom ni sa mojim jastucima..samo znam da su snovi u boji jer ja sam dreamer
 
EcEBeC0WkAAvrZw
 
Where are you this moment Only in my dreams You're missing, but you're always a heartbeat from me I'm lost now without you. I don't know where you are I keep watching I keep hoping but time keeps us apart Is there a way I can find you? Is there a sign I should know? Is there a road I could follow to bring you back home? Winter lies before me Now you're so far away In the darkness of my dreaming The light of you will stay If I could be close beside you If I could be where you are If I could reach out and touch you And bring you back home Is there a way I can find you? Is there a sign I should know? Is there a road I could follow to bring you back home? To me ...
 
Stranac

-Kazi, zagonetni covece, ko ti je srcu najdrazi?
Otac ili majka? Sestra ili brat?
- Ja nemam ni oca, ni majke, ni sestre, ni brata.
- A prijatelji?
- Smisao te reci jos do dana danasnjeg nisam saznao.
- A domovina?
- Ne znam u kom se kraju sveta ona nalazi.
- Mozda volis lepotu?
- Voleo bih je kad bi bila bozanska i besmrtna.
- Zlato?
- Mrzim ga, bas kao sto vi mrzite Boga.
- Pa sta onda volis,cudnovati strance?
- Volim oblake, oblake koji putuju..tamo..tamo daleko..one divne oblake“

Sarl Bodler
 
Ako me nikad ne budeš pozvala

Kad mojih stopala više ne bude
u prašini puta ovoga,
i skela bude redovno plovila bez mene,
kad budem kupio i prodao poslednji put,
i mojim odlascima na pijacu u zoru
i vraćanju kući u sutone bude došao kraj,
šta ako me se ne budeš sećala,
ako me nikada ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Kada prah bude prekrio strune mog instrumenta,
i gušteri se po mom dovratku budu verali,
kada vrt moj asketsko ruho odene
spreman za pustinju,
a korov zakrili vodu u mom bunaru,
šta ako me se ne budeš sećala,
ako me nikada ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Muzika neće ćutati u flauti života,
a sati će teći neprekidno brujeći.
Skele će biti pune, kao danas što su,
ljudi koji žele na drugu stranu da pređu.
Goveda će pasti, govedari će se igrati na livadama.
A šta ako me se ne budeš setila,
ako me nikad ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Ali ko kaže da mene neće biti toga jutra?
Ja ću se igrati u svim igrama onih što žive.
Imaću nova imena
i druge ruke da ljubavlju me vežu,
jer ja u svim vremenima postojim
i večito ću se na suncu kretati.
Šta onda ako me se ne setiš,
ako me nikad ne pozoveš
podižući pogled ka zvezdama?

Izostavi moje ime iz poklona
ako ti je ono breme,
ali sačuvaj moju pesmu.

Rabindranat Tagore
 
U časovima kad mu je žudnja treperila na usnama i u očima, i ona kao da je drukčije gledala, drukčije se smiješila, kao da se rascvjetavala osjećajući kako je gleda s divljenjem.

Ali sve je trajalo kratko, i prolazilo začas, kao mađija, kao oblak. A možda nije ni postojalo. Možda su ga čula varala, jer ona, eto, sjedi mirno, toliko uzdržana i sigurna u sebe da izgleda nedodirljiva kao zvijezda na nebu.

Lijepa je, priznao je komandant u sebi. Bila je drukčija od njegove magličaste vizije iz prvog susreta, stvarnija, bliža, određenija, ali time nije gubila ništa. Ona iz snova bila je mašta, magla njegovih zaludnih časova, i imala je nestalan oblik njegovih želja, a ova se nije mijenjala ni rasplinjavala.

Stajala je pred njim uzdržana i gospodstvena, otkrivajući svakim svojim pokretom poneku osobinu koja je djelovala kao iznenađenje. Sve je na njoj uznemirujuće lijepo: kako je nosila bogatu kućnu haljinu od srebrnastog tafta, kako je češljala gustu crvenu kosu što joj je u mekim uvojcima padala prema vratu i oblim ramenima, kako je stajala sigurno i lako, kako mu je pružila nježnu ruku s dugim njegovanim prstima koji su ga opekli dodirom, kako se našalila što joj dolazi s automatom o ramenu, i svim time - priznao je to u sebi, ljuteći se - zbunjivala ga je, povećavajući njegovu nesigurnost.

Mesa Selimovic
58373781_2101278043503893_3440660088501567488_n.jpg
 
“Mogla bih da napravim
listu
lepih reči
poljubaca
hvalospeva
muškaraca koji me
nisu umeli voleti
Mogla bih da prizovem
miris njihovih tela
šare sa košulja
šta su mi odgovarali
na moje pitanje o prošlim životima
Mogla bih da pomenem
dane koje sada srećno
provode bez mene
imena spokojnih žena
koje spavaju
na njihovim ramenima do podne
kako ih mirišu
maze
ljube
svojima nazivaju...”
Kristina Kljajic
61142770_2118163051815392_287105013115781120_n.jpg
 
Otisla bi.Nestala neko vreme iz lepljivog, licemernog sveta realnosti. Pritajila bi se u svom postojanju pod necijim tudjim plastom.Tudjim bi pogledom upijala svet koji me ne vidi, a oseca moju prisutnost. Igrala se prstima koje bi pokretao vetar dodirujuci sve one mekane, nezne oblike koje ne mogu doticati dok samnom vlada materijalni poriv.

Gledala bi okom zvezde, vriskala bleskom munje, plakala bih suzom kisne kapi besumno klizeci niz vlastiti odraz kraj okna.Saputala bi sumom vetra sto kedru uvija ponosne grane. Letela bi dusom nocnog leptira uverena da ulicna svetiljka nije moj kraj. Igrala bi se mrseci kosu nocnim senkama kroz koje bi se povijala svojim dahom. Krala bi san nocnim pticama plesuci njihov ples sladostrasti i pozude. Pripijala se uz seoske puteve u ljubavnom zagrljaju neba i zemlje i cekala vrtlog stapanja proslosti i buducnosti u trenutak kada sam ja sve, a moj zivot nista. Neumorno bi upijala zivotnu snagu sa mekanih, a lazljivih usana podle tuge do poslednje kapljice njene slane, tamnomodre krvi.

Ispila bi sve sokove zivota kojeg zelim naslikati za svoje secanje,Ogrnula bi grimiznu haljinu sunca stvorenog u gresnoj ljubavi neba i zemlje. Lebdela bi na njenim skutima boje vatre i krvi u plamenom letu stare dame tmine i mladica, novog dana.Utopila paklene note nemira u njegovim zelenim ocima.

Iscrpljena zeljama uvukla bi se natrag u svoju na kratko odbacenu ljusturu vecito nasmejanog harlekina i poklonila se poslednjim senkama odlazece noci. Samo bi iza sklopljenih kapaka, drazen tamnim trepavicama ostao onaj isti duboki ambis prosaran ostacima davno umrlih repova zvezda. Zvezda kojima su, dok su padale nebom, bile upucene moje zelje i molbe i moje nade.

n.n
 
Kad jasno vidiš zatvorenih očiju.
Kad osetiš bez dodira.
Kad si nečiji, a slobodan si.
Kad gledaš nju, a vidiš vas.
Kad njen osmeh želiš više od svog.
Kad sve što je bilo pre ne postoji, a sve što će biti u budućnosti, osećaš u sadašnjosti.
Kad znaš svaku tačku na njenom licu.
Kad voliš njen nos i mladež na njemu.
Kad ti miriše na leto.
Kad si potpuno svoj.
Kad je njena koža tvoje platno.
Kad te češka dok spavaš.
Kad se razumete ćuteći.
Kad ste jedno drugom mir.
Kad je krišom gledaš dok ovo pišeš, dok ona sedi pored tebe.

Tad si zaljubljen.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top