Život pisan srcem

21761854_301097780368886_6358305448262304710_n.jpg
 
Verujem da priče nemaju kraj, jer iako protagonista više nema, njihova dela i dalje utiču na one koji su ih nadživeli. Zato verujem da je Istorija okean u koji se ulivaju reke svih naših ličnih priča. Sva što je bilo pre nas pruža nam osnovu. Mi smo produžetak tih priča, kao što će oni koji dođu iza nas nastaviti naše. Povezani smo u mrežu koja se pruža kroz prostor, sva živa bića tesno su povezana, tako da se naše sudbine prepliću ali i kroz vreme; jer tu mrežu činimo mi koji smo živi danas, ali i oni koji su živeli juče, i oni koji će doći sutra.

Verujem da priče nemaju kraj, jer čak i kad se život završi, njegova energija pruža život drugima. Jedan leš (iz perspektive larvi) samo uvećava broj života ispod zemlje, kako bi doneli plodove iznad zemlje i hranili mnoštvo koje će, sa svoje strane, kad umre drugima podariti život. Dok je života u ovom svemiru, priča nijednog bića neće imati sopstveni kraj; samo će se preobraziti. Kad umremo, priča našeg života samo promeni žanr. Više nismo krimi roman, komedija ili epska priča. Postanemo udžbenik geografije, biologije, istorije.
Marselo Figeras, Kamčatka
 
Ne mogu se ničim uplašiti ljudi koji su rano doživeli gubitak dragog bića, siromaštvo ili bilo kakvu drugu nevolju. Oni su imuni na svaku vrstu nedaća. Njih nikakvo zlo ne može izazvati. I to je ono što onima koji im nanose bol najviše smeta - taj nedostatak reakcije. A reakcije nema zato što su im sve suze potrošene, zablude se rasprsnule, a oči im srcem progledale. Ove ljude ne možeš ni imati ni ubiti, a često se klackaš uzmeđu to dvoje. Ništa im ne možeš. Ako si imao (ne)sreću da ti se nađu na životnom putu onda si sigurno već shvatio da su i blagoslov i prokletstvo. Šta od to dvoje odrediće tvoja odluka da ih poštujes ili poseduješ.

Brankica Damjanović

:worth:

- - - - - - - - - -

Svako ko se izdigao zna koliko je tuđe pakosti, otrovnih strela, podmetanja, zluradih nagađanja...morao da hvata u letu i da ih poput kuglica iz šrapnela čupa iz svog tkiva i potom baca pod noge.
Kad se tome doda onoliko ugušenih poriva da se uzvrati istom merom, kad se zbroje sve misli koje se moraju oprati u devet voda i sve one reči oprosta koje postaju molitva, jasno je da izdići se ne znači poleteti.
Izdići se znači zgaziti na ono što je pretilo da unizi čoveka.
Što je toga više i nivo na kome je taj čovek je viši.
Logično.

Brankica Damjanović
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Džudi S
Zašto je pisanje pisama izašlo iz mode?
Odgovora
15
Pregleda
418
Nemoguća Могућност
Nemoguća Могућност

Back
Top