Život pisan srcem

Htela sam da ugrejem
tvoje hladno srce,
sve tvoje bivše ljubavi
da sahranim u sebi samoj,
poljupcima da otkupim
sve nepravde
koje ti učiniše
ne moleći te za oproštaj.
Htela sam
žutom listu da naredim
da se još jednom zazeleni,
mislila da nisam nalik
niti jednoj ženi
koja te je ljubila do sada.
Nisam verovala pesniku
kad reče:
iz sasušene loze vino
nikada ne poteče.
Bolje da zaboravim
kao što su mene zaboravljali
svi koji su mi značili;
i moj rodni grad,
moja ulica puna jorgovana
sad je sigurno sasušena
svaka grana,
tamo u parku gde još jedino
stoje inicijali naših ljubavi
urezani u koru platana.
Ja neću urezati naše inicijale
ionako ne bi sve reči
na granu drveta stale,
ali možda će baš na toj grani
saviti proletos gnezdo
dve zaljubljene ptice male.
 
Poslednja izmena:
Dodirni me,
Bilo gde i bilo kad.
Dodirni me samo,
I bilo šta mi tada,
U trenutku istine uradi.
Ništa mi ne uskrati.

Pogrešiti sigurno nećeš,
Jer sam ti spremna, za uzvrat,
Čitavu sebe zauvek dati.

Ako mi dodirneš srcem srce,
Molim te, celu me onda pozlati

koda_kumi_fantasia_intro_gif_2_by_suicune141-d4bz3lp.gif
 
Budimo se u tami u potpunom neznanju. Gde smo, šta se događa? U jednom smo trenutku sve zaboravili. Ne znamo jesmo li dete ili odrasla osoba, muškarac ili žena, krivi ili nedužni. Je li to tama tamnice ili noći?
Znamo samo jedno, tim jasnije što nam je to jedina spoznaja: živi smo. Nikada nismo bili toliko živi, i to je sve. Od čega se sastoji život u tom deliću sekunde u kojem imamo retku povlasticu da budemo lišeni identiteta?
Evo od čega: od straha.
No nema veće slobode od tog kratkog zaborava buđenja. Dete smo koje poznaje jezik. Možemo imenovati bezimeno otkriće svog rođenja: gurnuti smo u stravu živog bića.
U tom razdoblju česte teskobe, čak se i ne sećamo da se tako nešto može dogoditi prilikom buđenja. Ustajemo, tražimo vrata, izgubljeni smo kao u hotelu. A nakon sećanja odjednom opet nastane telo i vrate mu ono što služi kao duša. Umireni smo i razočarani: mi smo, dakle, to; mi smo , dakle, samo to.
Odmah potom vrati se spoznaja o geografiji vlastitog zatvora. Moja soba vodi do umivaonika gde se zapljuskujem ledenom vodom. Šta to nastojimo oribati s lica pomoću te energije i hladnoće?
Potom počinje rutina. Svako ima svoju: kafa i cigarete, čaj i tost ili pas i uzica. Svoju smo putanju uredili tako da što više umanjimo strah. Zapravo provodimo vreme u borbi protiv straha življenja. Smišljamo definicije kako bismo ga izbegli: zovem se tako i tako, radim tu i tu, moj se posao sastoji od ovoga i ovoga. No skrovita teskoba nastavlja potkopavanje. Ne možemo potpuno ućutkati njen govor. Jer misliš da se zoveš tako i tako, da se tvoj posao sastoji od ovoga i onoga, ali, kada si se probudio, ništa od toga nije postojalo. Možda zato što i ne postoji.

Ameli Nothomb -Lastavičin dnevnik
 
POL OSTER - MESEČEVA PALATA
Nešto je trebalo da se desi, ali sam bio isuviše preplašen da bih o tome razmišljao: osećao sam da, ako dopustim sebi da se ponadam, sve će se raspršiti pre nego što uopšte počne da poprima svoj oblik. A onda je Kiti postala veoma ćutljiva i dvadesetak sekundi ništa nije rekla. Nastavio sam da se bakćem po kuhinji, otvarao sam i zatvarao frižider, vadio šolje i kašike, sipao mleko u bokal, i tome slično. Na trenutak sam joj okrenuo le?a i pre nego što sam postao toga svestan, ona je ustala s kreveta i ušla u kuhinju. Bez reči se prišunjala iza mene, obgrlila me oko struka i naslonila glavu na moja le?a.
Ko je to? - rekoh pretvarajući se da ne znam.
Žena-zmaj'', odgovorila je Kiti. Došla je da te ukrade''.
Uhvatio sam je za ruke pokušavajući da ne zadrhtim kada sam osetio kako su meke. Čini mi se da me je već ukrala'', kazao sam.
Nastala je kratka pauza, a onda me je stegnula još jače. Ja se tebi ipak malo dopadam, zar ne?''
Više nego malo. Znaš i sama. Mnogo više nego malo.''
Ništa ja ne znam. Suviše dugo čekam da bih znala bilo šta.''
itava ta scena bila je nekako imaginarna. Znao sam da je stvarna, ali u isto vreme, bila je bolja od stvarnosti, mnogo bliža projekciji stvarnosti koju sam priželjkivao od bilo čega drugoga što sam dotad iskusio. Moje želje bile su veoma jake, zapravo bile su ogromne, ali samo zahvaljujući Kiti dobile su priliku da se ispolje. Sve je zavisilo od njenih reakcija, od suptilnih podsticaja i veštine njenih pokreta, od toga što nije oklevala. Kiti se nije plašila sebe, i živela je u svom telu bez stida i nedoumica. Možda je to što se bavila plesom imalo neke veze s tim, ali pre mi se čini da je bilo obrnuto. To što je uživala u svom telu omogućavalo joj je da se bavi plesom.
Nekoliko sati smo, pod bledim popodnevnim svetlom vodili ljubav u Zimerovom stanu. Bez ikakve sumnje, to je nešto što nikada neću zaboraviti, i verujem da je to ono što je u meni konačno dovelo do promene. Ne mislim samo na seks ili na permutacije želje, već pre na dramatično rušenje unutrašnjih zidova, na zemljotres u središtu moje samoće. Toliko sam se bio navikao na činjenicu da sam sam, da nisam ni pomislio da bi mi se tako nešto moglo desiti. Podvrgao sam sebe odredjenom načinu života, a onda se, iz meni potpuno nepoznatih razloga, ova lepa Kineskinja našla preda mnom, spustila se kao andjeo s nekog drugog sveta. Nisam mogao da se ne zaljubim u nju, nisam mogao da ne budem zanesen samom činjenicom da postoji.
 
Mea Culpa

Priznajem!
Lagala sam svet da ništa mi nije. Da ista sam ona čije lice pamte.
Obmanula prostor i promakle sate. Ćutala istinu pred Porotom pravde.
Mea Culpa!

Isušila mora, podvezala reke ispod samog toka, jezerske vode usahla sa gora.
Ispravila željom vrh planine bedne, pokosila livade i pašnjake medne.
Ugasla mesec i zvezde bele.
Sunce u malenu šaku skrila. Da bih sa njim bila.
Mea Culpa!

Obila sam reze na vratnici sreće. Ćelije tuge stopila na plamenu sveće.
Razbila katance i pustila dan. Sebe prodala za jedan san.
Mea Culpa!

Ukrala sam svemir da ga njemu dadnem. Sa nebom u džepu, pred njega da padnem.
Ponornici svetla zatvorila puta, da mi ljubav, sa njom, ne odluta.
Mea Culpa!

Ubila sam prošlost. Bez stida. Bez srama.
I sve sam svoje, njemu dala.
Mea Culpa!


Izvor net


07_Mea_Culpa_Tag_Web.jpg
 
Shvatala sam da volim tek kada bi izgubila.Do tada toj reci nikada nisam pridavala previse znacaja.Cak cini mi se da nisam znala ljubav ni pokazati kao da je to nesto sto se podrazumeva...nesto sto je normalno u meni.Nesto sto se vidi,oseti...a gubila sam u zivotu na onaj najgori i najbolniji nacin...kada nema vise povratka,kada je svemu kraj.Kada ne mozete da vise kazete koliko ste nekoga voleli,kada ne mozete nijednim gestom,recju osmehom to vise da pokazete.Samo tajac i tisina vas dele...Samo praznina i bol u grudima.Suze...???Cemu one tada.Nemaju svrhe.Vise nista nema smisao..Ono sto jednom propustite u zivotu tu nema povratka.Naucila sam svoja osecanja da pokazujem,naucila sam da kada volim to i kazem...naucila sam da osecam i da se vise nista ne podrazumeva dok ne bude izreceno...Naucila sam ali u pogresno vreme,na pogresnom mestu i pogresnom coveku.
Beskraj

208316_218563611491550_164709013543677_1004296_7463356_n.jpg
 
Oduvek sam zamišljala
naš rastanak jednog dana
kada budemo sahranjivali
naše laži,
kad ne budemo imali
jednog drugom šta reći,
kad ćutimo u tišini
kao na mrtvoj straži.
Sanjali smo san
koji se malo kome ostvaruje,
retko kome život
toliko sreću daruje
koji smo tražili mi.
I ne teši me;
nemoj mi obećati
kako ćeš se zauvek
i jedino mene sećati
kad oboje znamo;
rane bole pa se zaleče,
i da sa nama i bez nas,
život i dalje teče.

scaled.php
 
Poslednja izmena:
- Reci kako me voliš.
- Hoću.
- Reci.
- Volim te na suncu. I volim te u senci.Volim te u šeširu.I volim te u žaketu.Kad vetar duva napolju.
I kad si na banketu. U zovama u brezama, kraj maline i klena.I kada spavaš .I kad radiš povijena.
Volim te kad jaje lepo mutiš. Volim te čak i kad kašiku ispustiš.I u taksiju. I u autu. Bez izuzetka.
I od kraja ulice .I od pocetka. I kad kosu svoju češljem lepo deliš.

I u opasnosti. I kad se veseliš. Na moru. U gorama.U kaljačama. Bosu. Danas. Juče. I sutra.I danju i noću.
I u proleće kad dolaze nam laste.

- A leti kako me voliš?
- Kao srž leta , zna se.

- A da li me voliš u jesenje dane.
- Čak i onda kad gubiš kišobrane.

- A kada se zimi posrebre prozori.
- Zimi te volim ko vatru kad veselo gori. Blizu tvoga srca. I uz tvoju nogu. A iza prozora sneg. I vrane na snegu.


Konstantin Galcinjski
 
Madera

Madera je mali arhipelag smesten u Atlantiku oko 1000 km jugozapadno od Portugalije, ispred obale severne Afrike.
Nastao je delovanjem vulkana, a sastoji se od dva ostrva i vise manjih nenastanjenih ostrvca..Ostrvo Madera je strmo i
sumovito sa dubokim dolinama. Ima malo ravnoga zemljista, osim na juznoj obali oko glavnog grada Funchola.
Porto Santo na severoistoku manje je i ravnije ostrvo s vrlo malo stanovnistva. Madera ima blagu klimu sa umerenim kisama zimi, cemu zahvaljuje na bujnoj vegetaciji..Nema autohtonih zivih sisara, premda se ispred obale mogu videti primeri mediteranskog tuljana.
Ima oko 40 pticjih vrsta i mnostvo insekata. Sve dok je Portugalci nisu kolonizovali u 15 veku Madera je bila nenaseljena. Ostrvo je otkrio Joao Zarco tokom ekspedicije koju je pokrenuo Henrik Moreplovac. Ime Madera, sto na spanskom znaci drvo, potice od gustih suma, koje su pokrivale ostrvo pre nego sto su raskrcene radi stvaranja plodnog tla za doseljenike. Arhipelag je danas jedan od dvedeset i dva portugalska administrativna distrikta, ali sa visim stepenom autonomije. Ekonomija najvise zavisi od izvoza rukotvorina, banana, i secera iz trske .Vaznost turizma raste jer turiste privlaci lepota krajolika i opusteni zivot na ostrvima.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top