Život pisan srcem

To sam ja...
To te moje ruke grle iz daljine.
Pre sna...
Ja ti dođem tek onako
Da te dirnem.
I prevarim...
Sama sebe
Da sam tu, kraj tebe
Da ti gledam oči
Sklopljene
Za nas...
Negde izmedju reči,
negde izmedju dodira,
negde izmedju stvarnosti
zaboravljeni i sami
stojimo dugo...


Znaš me i znam te,
ono sto želimo da čujemo

ne izgovaramo i to nas boli
mozda više od tišine,
Kao uvek i sada
govorimo dodirom, bez reči
sva naša ćutanja...:zaljubljena:
 
OGRANIČAVANJE

Ponekad sami sebi postavljamo granice,
ponekad sami sebe sprečavamo da krenemo dalje.

Bojimo se poželjeti bolje,
bojimo se poželjeti više
jer mislimo da nas čekaju nova razočaranja.

Trebamo sanjati o nemogućem,
pokušati dosegnuti nedostižno...

I oni najveći uspjesi procvali su iz malog pupoljka
u kojem je ležao nečiji san,
u kojem je spavala nečija želja.

Trebamo samo sanjati, i poželjeti...

Ti nisi...ma vise nista nije vazno.

020903us_heart2.gif
 
" Odlučite se da zaboravite prošlost. Pokopajte je., jer ona često od budućnosti zahteva cenu koja ponizuje. Veći deo ljudskih nevolja proizilazi iz tog povlačenja prošlosti za sobom, iz nespremnosti da se ona ostavi sva....Moj vam je savet da radite i da se nadate".
Setih se ovih reči Džemsa Henlija onomad, idući ka Cvetnoj pijaci, gde odlazim godinama da kupim petunije, moje omiljeno cveće. Skupe su ove godine, baš. Ali, ne odustajem ja; kad sam mogla da ih kupim onog proleća 1999. u pauzama izmedju zvukova sirena i nisam pitala za cenu, kupiću ih i sada, odlučih nepokolebljivo. Ja kad nešto volim, volim....baš!
I kako da pokopam prošlost? Sva je u meni i oko mene. Gledam fasade u ulicama oko te moje omiljene Cvetne pijace. Još na ponekoj one rupe što ih ostavili geleri, pa mi pred očima onaj čovek što mrtav leži na asfaltu licem okrenutim ka zemlji a šargarepe mu se rasule okolo, narandžaste i krvave istovremeno. Pa ona trudnica, studentica....što nije stigla na pregled kod lekara.....Ima još, no nemam snage. Ne zbog toga što prošlost često od budućnosti zahteva cenu koja ponizuje, nego da ostavim u sebi još malo snage da se nadam i želim: nikad više i nigde zvukovi sirena za vazdušnu opasnost, nikada više da se ne dogodi da trudnice ne stignu na pregled kod lekara, šargarepe neka su samo narandžaste ....

1zrwi.gif
 
Poslednja izmena:
Učini to sa dušom
punom snova
i svetlosti
sa dušom
punom dobrote i snage
za praštanje.

Ako se već desi da
padneš
ustani!
iznova kreni
iznova počni,
uporno,
mirno,
kao što to rade deca na
plaži
gradeći od školjki
morskih i šljunka
brodove
koje prva plima zbriše
a deca novu lađu,dvorac
novi
naprave opet već sledećeg jutra.

 
Neka ti ništa ljudsko ne bude strano!
Neka ti ništa žensko ne bude strano!
Žena nije prirodno agresivna,osim kada te napada iz tvog srca!
Ne veruj da postoji samo jedno sunce!
Ne veruj da postoji samo jedna sloboda! Ne veruj da postoji samo jedna ideja!
Ne veruj da postoji samo jedna ljubav! Ali ne sumnjaj da postoji samo jedan život!
Pamti pa vrati!
Pamti pa se uzdrži!
Sve to jednom mora proći! Zar ne?
Živi za poslednji put. Poslednji put je lepši nego prvi put, zato što je neponovljiv
 
Nema svrhe poricati da se ljudi radjaju sa licnim temperamentom
i da ih njihov hemijski sastav reklo bi se prisiljava da svet posmatraju
u razlicitim nijansama ruzicaste ili sive boje. To ne znaci da su zarobljeni u telu.
Aristotel je govorio da je jetra skladiste emocija i zaista je potvrdjeno da kolicina
secera koji se u njoj proizvede utice na raspolozenje. Ustanovljeno je da postoje
fizicke razlike izmedju onih koji se do kraja razbude tek uvece i onih cija cilost
tokom dana postepeno jenjava. Od kad je pronadjeno elektrichno osvetljenje,
svet se podelio na sove i seve, kao na leve i desne ideologije. Droge mogu da
izmene raspolozenje, a svako telo svoju unutrasnju satnicu koja uzrokuje promene
u receptivnosti u razlicitim delovima dana.
 
Zensko srce se ne menja tokom vremena,
niti se preobrazava s godisnjim dobima;
zensko srce dugo krvolipti, ali ne umire;
zensko srce je nalik na stepu koju covek uzima kao prostor za svoje ratovanje i klanje – po njoj cupa drvece i spaljuje travu, stenje joj boji krvlju, zemlju ispunjava kostima i lobanjama, ali ona ostaje mirna i spokojna, ostaje sigurna, prolece u njoj ostaje prolece, a jesen je i dalje jesen, sve do kraja vremena.
 
Mozda se nijedna druga vrsta intimnosti ne moze uporediti s dva pogleda koja se susrecu s istom sigurnoscu i odlucnoscu i jednostavno odbijaju da se puste.
Ne mozes da mi kazes da priroda nije cudo! Nemoj mi reci da svet nije bajka.Onaj ko to nije uvideo,mozda nece ni shvatiti pre nego sto bajka vec bude pri kraju. Naime,tada dobijamo jos jednom, priliku da skinemo povez sa ociju,da protrljamo oci od iznenadjenja,priliku da se prepustimo tom cudu s kojim se tada oprastamo i napusatmo ga. Niko se ne oprasta,guseci se u susama, od Euklidove geometrije ili periodicnog sistema elemenata. Oprastamo se od sveta, od zivota, od bajke. A oprastamo se i od malog broja ljudi koji su nam zaista dragi.
Svemir je mozda star petnaest milijardi godina. A ipak,niko jos nije uspeo da otkrije kako je stvoren. Zivimo zajedno u jednoj velikoj bajci za koju niko ne zna sta je. Plesemo,igramo se,cavrljamo se i smejemo se u svetu iji postanak ne mozemo da shvatimo. Taj ples i igra su muzika zivota. Pronacices je svuda gde ima ljudi, bas kao sto postoji sum u svakom telefonu.

Justejn Gorder
 
Juče sam te sanjala. Onakvog kakvog te znam, jasnih oblika, pokreta, sa osmehom kao na javi....Nešto si mi hteo reći, govorio si ali ja te nisam čula. Htela sam posle da ti to ispričam, da ti napišem, da san pretvorim u stih....Ali, bojim se: ne bih uspela da rečima dokažem svu lepotu našeg susreta u mojim snovima. Poželeh da i ti mene sanjaš, da mi prepričavaš posle i obećala sam sebi, neću plakati što to nije stvarnost....Ili bolje nemoj; kažu da se prepričan san ne ostvaruje Zato, ako me ikada budeš sanjao, ne govori to nikome, i kad si sam ne govori tišini o nama....Mi imamo pravo da sanjamo, jer jedino u snu mi smo svi jednako bogati.
Jedva čekam noć. Možda mi ponovo u snovima dodješ u pohode sa svim onim meni dragim pokretima, tvojim čarobnim osmehom kao na javi i nestvarno plavim očima....I znam meni će jutro posle tog sna biti nestvarno lepo, plavo, moje a opet nedostižno.

20jphef.jpg
 
Cepam roman stranicu po stranicu i kada dođem do stranice koja govori i o večnoj ljubavi , večno plačem i pitam se kako je jedna takva večnost mogla postojati u tebi a da je ja nisam primeto.Razdvajam reči i slike, maštu i stvarnost. odvajam uspomene za reciklažu u za to određene boksove i šaljem ti poruku da dođeš i da vidiš kakvim plamenom gore naše nekadašnje uspomene
 
Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći,
ali se ne usuđujem strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći,
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te,
ali se ne usuđujem strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, nadajući se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe,
ali se ne usuđujem, jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek,
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla oktriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.
 
...Ti si večernji oblak koji bludi nebom mojih snova.
Čežnjama ljubavi svoje dajem ti boju i oblik.
Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim
beskonačnim snovima!

Tvoja su stopala ružičasto rumena od ognja
mog čežnjivog srca, ti koja žnješ moje večernje pesme!
Tvoje su usne gorkoslatke od ukusa vina mojih patnji. ..

Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim
usamljenim snovima!

Senkom svoje strasti zacrnio sam oči tvoje,
stalna gošćo u dubinama mog pogleda.
Vezao sam te, dragana, i uhvatio u mrežu svoje svirke...

Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim
besmrtnim snovima...
 
Jednog trenutka sve zaboravih i dođoh.
A ti mi pogledom svojim otkri da l' onih dana
postoji
još sen, kao daleki bledi oblak na vidiku u kome
kiše više nema.
Oprosti mi moj zanos, samo sad.

Ruže su još u pupoljku; ne znaju one da ovog leta
cveća mirisnog brati nećemo.
Jutarnja zvezda treperi u zoru, ranu svetlost
zamrežilo granje
pred tvojim prozorima, ka nekad, onih dana.
A ja zaboravih da vreme je sad drugo, i dođoh.

Zaboravih kako si me postidela, okrenuvši glavu od srca
koje sam ti nudio.
Sećam se samo onih reči što izgovaraše drhtavim usnama,
sećam se u svojim tamnim očima bleska strasti
kako pomicaše, kao u smiraj dana krilo ptice
što traži svoj dom.
Zaboravih da se ti i ne sećaš i dođoh.

*

Srećan sam što me više nećeš čekati sa izrazom
sažaljenja u pogledu.
Na oči mi suze naviru, al' to je samo čarolija noći,
to su samo reči moje na rastanku, što i mene
zbunjuju prizvukom očaja.
Proći će noć i doći svetlost dana, oči će se osušiti, srce će
se smiriti; i neće više biti vremena za plač.
Ko kaće da je teško zaboraviti?
Milosrdna smrt nagriza srž života i ludoj upornosti
njegovoj smirenje donosi.
uzburkano more utišaće se najzad u svojoj stenovitoj kolevci;
šumski požar pašče u san na postelji od pepela.
Ti i ja ćemo se rastati, raskid će sakriti mlada trava
i cveće što se smeje na suncu.

*

Ako ljubav nije ništa nego bol,
zašto će ljubav ova?
Kakva ludost tražiti uzdarje srca njenog
za svoje što joj dade.
Sa gorućom u krvi strašću
i žarom mahnitim u pogledu.
Zašto lutanje kroz pustinju?
Ne čezne ni za čim na svetu
onaj koji sebe poseduje sam.
Za njega nije slatki miris proleća, cveće i ptica poj;
A ljubav kad dođe, kao senka zakloni sav svet,
Potire život i mladost.
Zašto onda tražiti u magli ljubavi
pomračenje postojanja svog?
 
Nespokojan sam. Žudim za dalekim stvarima.
Duša moja bludi u čežnji da dodirne rub tamne pučine.
O veliki drugi svete, o plahoviti doziv tvoje frule!
Zaboravljam, zaboravljam uvek da nemam krila za letenje, da sam prikovan za ovo parče zemlje za večita vremena.

Budan sam i pun žudnje; tuđinac sam u tuđoj zemlji.
Tvoj dah dopire do mene i došaptava mi nemoguće nade.
Tvoje su reči prisne mome srcu, kao njegove.
O mesto u daljinama, o plahoviti doziv tvoje frule!
Zaboravljam, zaboravljam uvek da ne poznajem puta, da nemam krilatoga hata.

Nespokojan sam, putnik sam u svom srcu.
U sunčanoj magli oklevajućih časova, kakvo je silno tvoje priviđenje u plavetnilu nebesnom!
O najdalji kraju, o plahoviti doziv tvoje frule!
Zaboravljam, zaboravljam uvek da su sva vrata zatvorena u kući u kojoj boravim sam.
 
Ta ljubav
Tako silna
Tako drhtava
Tako nezna
Tako ocajna
Ta ljubav
Lepa kao dan
I ruzna kao vreme
Ta ljubav tako stvarna
Ta ljubav tako divna
Tako srecna
Tako vesela
I tako jadno
Drhteci od straha ko dete u mraku
A tako sigurna u sebe
Ko neki spokojni covek u sred noci
Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih
Gonila ih da govore
I primoravala da blede
Ta ljubav vrebana
Jer te druge mi smo vrebali
Ganjani ranjavani gazeni dotucavani poricani zaboravljeni
Zato sto smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavali
gazili dotucavali poricali zaboravljali
Ta ljubav cela celcata
Jos toliko ziva
A sva ozarena
To je tvoja ljubav
To je moja ljubav
Ona koja je bila
To osecanje je uvek novo
I nije se izmenilo
Toliko stvarno kao neka biljka
Toliko drhtavo kao neka ptica
Toliko toplo i zivo kao leto
Mozemo oboje
Otici i vratiti se
Mozemo oboje
Otici i vratiti se
Mozemo zaboraviti
A zatim ponovo zaspati
Pa probuditi se patiti bditi
Pa ponovo zaspati
Sanjati i smrt
Zatim probuditi se osmehnuti se smejati se
I podmladiti se
Nasa ljubav zastaje tu
Tvrdoglava ko magare
Ziva ko zelja
Svirepa kao secanje
Hladna kao kajanje
Nezna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lepa kao dan
Nezna kao dete
Gleda nas smeseci se
I kazuje mnogo ne govoreci nista
A ja je slusam drhteci
I vicem
Vicem za tebe
Vicem za sebe
I preklinjem te
Za tebe za sebe i za sve one koji se vole
I koji su se voleli
Da ja im vicem
Za tebe za sebe i sve druge
Da ne znam
Ostani tu
Tu gde si
Gde bila si nekad
Ostani tu
Tu gde si
Gde si bila nekad
Ostani tu
Ne pomici se
Ne idi
Mi koji smo voleli
Mi smo te zaboravili
Ali ti nas ne zaboravi
Jer nemamo drugog do tebe na zemlji
Ne dopusti nam da postanemo hladni
Da se udaljavamo sve vise
Odemo gde bilo
Daj nam znak da si ziva
A mnogo docnije na ivici nekog siprazja
U sumi uspomena
Iskrsni odjednom
Pruzi nam ruku i spasi nas.
 
Galeb je leteo iznad plaže u zalivu kada je ugledao miša. Sleteo
je s neba i upitao glodara:
- Gde su ti krila ?
Svaka životinja govori svojim jezikom tako da miš nije razumeo
šta galeb govori; ali primetio je da životinja koja stoji pred njim ima
neke dve čudne stvari koje joj vire iz tela.
„Mora da je bolesna", pomisli miš.
Galeb primeti da miš zuri u njegova krila:
- Jadničak. Napala su ga čudovišta koja su mu ukrala krila i od
čijeg je napada ogluveo.
Dirnut, uzeo ga je u kljun i poneo u šetnju po visinama. „ Barem
će malo da utoli čežnju", mislio je dok su leteli. Zatim ga je, vrlo pažljivo,
spustio na zemlju.
U sledećih nekoliko meseci miš je postao duboko nesrećno stvorenje:
upoznao je visine, video širok i lep svet.
Ali, kako je vreme prolazilo, opet se navikao da bude miš i počeo
je da veruje da je čudo koje mu se desilo u životu bilo samo san.
Paolo Koeljo,"Pobednik je sam"
lovely-mouse01.jpg
 
Ako cujes:
da sam umro,
a bio sam ti drag,
onda ce u tebi
odjednom nesto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopste ponekad
mislila sta znaci ziveti?

Ako ti jave: umro sam
evo sta ce biti.

Hiljadu sarenih riba
leprsace mi kroz oko.

I zemlja ce me sakriti.
I korov ce me sakriti.
A ja cu za to vreme
leteti visoko...
Visoko.

Zar mislis da moja ruka,
koleno,
ili glava
moze da bude sutra
koren breze
il' trava?

Ako cujes: da sam umro,
- ne veruj
to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nesto
kao leprsav trag.
I zato: ne budi tuzna.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i cudno drag.

Nocu,
kad gledas u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.

Uprkos danima sivim
kad vidis neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja jos uvek
sasav letim, i zivim.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top