Život pisan srcem

3041771-md.jpg
 
Postoji vise nacina da vam neko nesto saopsti..
pita ili sazna ono sto zeli...osim onog direktnog koji se podrazumeva
Neki od tih drugih nacina su pisanje..crtanje..mimika..cak i tisina...
ali kada se neko pri tom vrati na pocetak ..umesto u buducnost..
to znaci da mu nije previse stalo..i sta radite onda? ..:(....
 
Poslednja izmena:
Tamo gdje velicanstvena voda Ljubavi rukavima beskraja dotice obale...


Vratih se srcem, dušom otplovih našom rijekom. Struje cežnje me ponesoše... Dio mene bi možda pomislio bolje da nisam. Na popisu staze kojom se vratih nije bilo bola, stradavanja, nije bilo moga imena među posrnulima... Prodoh kroz kameno srce planine stvarnosti koja dotice, osjeca i blazi sjenama more. Kroz podnozja zalazenja i biljege proslosti, kroz pocetke i krajeve onog što je bilo i onog što ce biti.. Dugi i kratki koraci u kretanju vremenplova cežnje. Kroz nestajanje i nastajenje. Vratih se srcem... Mislio sam da ce sjene koracati neznatno iza mene. Da ce spustati pogled. Nikom ne smijem kazivati o svojoj Velikoj Sreci. Nikome ne mogu ni prostrti pod noge Misao Nesrece.
Zveckaju tišine neizrecenog, neizgovorenog...Negdje u dusi pomicu se skele natovarene osjecajima.
Kuda god pogledam, vjetar te spominje svojim tajnim prijateljima, koji raznesoše na sve strane svijeta zlatne uzdahe svih onih kojima si podaria osmijeh i koji se utopiše u beskraju ljepota tvojih ociju. I u prošlosti i u svakoj sutašnjici ima te premnogo, od kristalne ljepote s usnulih poljana, do blijedoplavih strmina nebeskih snoviđenja. Postala si sklad, harmonija dana, rijetka ptica, šapat vjetra, žubor šadrvana, okus daljine i radost blizine, treptaj boli, i mehlem srcu, slutnja srece, obris plamičaka, uzdah prepunog grla, vatra tišine, bezdan ugode, topli pokrov u skrovištu dlanova. Postala si lice Vile u tkanju pamučnih januarskih jastučnica.

Vratih se strujama cežnje. U mojoj stvarnosti u odsustvu srca sto otplovi sjecanjima, neko me je šapatom srca dozivao, cežnjom svojom lijegao u moju postelju. Pomaknut je cvijet na prozoru, nova latica se u svojoj ljepoti raskrilila, miomirisom ugode sobu ispunila i rastvorena knjiga na drugom je mjestu. Neko je dugo stajao na mjestu gdje ja gledam u daljinu. Neko me cekao. Osluskivao. Dozivao sutnjama. Žudnjama. Cežnjom. Željom. Neko je snivao sa mnom u mislima. Okivao jedra vjernosti i tkao sidra Ljubavi. Neko me prisvajao, jer mu srcem pripadam. Prinosio sapat mog imena svijeci i predavao ga Cuvarima Knjige Sudbine.

Sapati srca
 
- Nekada davno, zivela je jedna tuzna devojka....
- A zato je bila tuzna?
- Polako, nemoj me prekidati, sve cu da ti ispricam po redu. Zato sto je
bila usamljena i bez ikog na svetu...
- Je l' ni mamu nije imala?
- Nije imala nikoga sama samcita. Sedela jednog dana ta tuzna devojka na
obali sinjeg mora.
- A zasto sinjeg, kad je more plavo?
- Dobro - plavog mora, kad je ugleda Bog sa nebesa i sazali se na nju.
Kako se ona igrala sa kamencicima, on resi da
jedan pretvori u kamen srece. Iznenada, kamencic koji je ona uzela,
snazno je zasijao na njenom dlanu, lepse od bilo
kog dragulja.
- A ona?
- Isprva se silno obradovala, ali je pomislila: mozda ima jos ovakvog
carobnog kamenja na plazi, pa je pazljivo spustila
svoj i krenula da trazi drugo.
- I onda?
- Isla tako, isla, spustio se mrak i ona shvati da je kamen samo jedan
jedini, i pravljen samo za nju, pa brze potrci
nazad, ali vise nije mogla da ga nadje.
Sari vec podrhtava brada.
- A sutra, kad je bio dan, je l' ga onda nasla?
- Nije, more ga je odnelo sa sobom.
Suzice se skupljaju (bajka treba srecno da se zavrsi, sta je sad ovo).
- A zasto ga je more odnelo?
- Zato sto nije bila dovoljno dobra. Bog joj je spustio srecu u ruke, a
ona nije znala da je zadrzi. Polakomila se i htela
jos. Ali tu nije kraj bajke. More cuva taj kamencic srece i izbacice ga
pred neku drugu devojku koja ga bude zasluzila i
koja ce znati da ga sacuva.
- A meni je, ipak, zao i one devojke sto ga je izgubila - kaze pospani
glasic.
(I meni je.)
- Sta je sa njom dalje bilo?
- Ne znam. Nije ni vazno, samo ti lepo sanjaj.
(Znam, ostala je na obali i jos uvek moli more da joj vrati njen dragi
kamen).

Spletkarenje sa sopstvenom dusom, Marija Jovanovic
 
Sav moj bol

Odnosis na krilima
Zaborava
Sakrivas iza kisnog oblaka
Dok seva
I grmi od Bozjeg gneva
Zbog svih kapi krvi
Prolivenih iz presusenih
ociju
Patnje i straha
Od mraka
Koji je ukrao osmeh
Okamenio
Bez daha
Ostavljajuci me samu
Da cekam osvit zore
Kroz tamu
Godinama
Nezaboravljenog srama
Neduzno zacetog
U odajama hrama
Srca
Koje hrabro kuca
Obliveno tvojim
Dahom zivota
Sacuvano
Vecnim okovima dobrota
Tvoje ljubavi
Duhom
Koji slama
Sve uzrocnike bola
I upravitelje tama
I sav moj bol
Odnosis na krilima oblaka
daleko
Iza ivice zaborava
gde svetlost sama
mirno spava
Sanjajuci zaboravljenu bol.

 
Poslednja izmena:
...U nedelju...Ne kajem se… Uglavnom, kad me susutigne, kajem se zbog nečega što nije bilo. A ono što je bilo prihvatam kao deo sebe, i spremna sam da stanem i iz sve snage branim to nešto, makar me ubijalo iznutra, grizlo, makar me mrvilo kao krišku starog hleba. To sam ja… Jedno bandoglavo, suicidno, do zla boga melanholično biće sa tužnim očima, koje znaju da sakriju celo vedro nebo… i ono drugo oblačno, kišno… i da ćute… a kad ćute onda postaju zelene, na opšte zaprepašćenje svih, od bademastih, drvenastih postaju travnate… mahovinaste, prostrane kao more u avgustovskim večerima bez vetra…

Zato danas opet ćutim… i gutam sve one želje koje se iznova radjaju u mojoj duši, skrivam ih u ormanu sećanja, redjam po ko zna kakvom redu mahunaste oblačke snova koji bezobrazno ispadaju van, mešaju se sa trnovitim osmesima sadašnjice, sa lažnom srećom, sa nekim istetoviranim danima koji ostaše negde nesredjeni i prećutani. Znam da ne smem dopustiti sebi da govorim dok spavam. Znam da ne smem dopustiti sebi da lutam ulicama besciljno, želeći da se pojaviš i nasmešiš… Zašto sam dopustila sebi da mi uzburkaš dušu svaki put kad muzika preplavi sobu… Pa ti meni ustvari ne značiš ništa, ja te čak i ne volim, nemam želje da te poljubim, nemam iluzije budjenja u tvojoj bordo kućici na periferiji grada… I baš zato ne razumem erupcije osećanja. Ali imam neodoljivu želju da te vidim i da se nasmešiš… To je ono što me ubija, baš to što te nema danima da mi obojiš jutro i tako započnem dan, i ti to znaš, ali isto tako dobro znaš i to da naši susreti kroje neke nove tuge i nove boli, i znaš da ćemo mnogo lakše pregoreti ako ne spajamo naše poglede…

A ti znaš da se hranim tvojim postojanjem. Tvojim prisustvom. Tvojim rečima. Tobom… I znaš da umirem kad te nema, venem čekajući tvoj osmeh kao kap vode. Ti znaš da mislim, ali ne znaš da te sanjam. A neću ti ni reći. Nikad. Zašto bi ti morao znati za moja jutra puna oblaka? Zašto bih ti tumbala život, već sam dovoljno puta prošla tvojom dušom kao tornado rušeći sve pred sobom… i svaki put si iznova podizao zidove oko sebe, kao branu od mene, uzaludno se nadajući da ću posustati i otići. Ja sam zla i sebična, trošim ti vreme i strpljenje, trošim ti snove koje si imao o meni… Znao si ti da sam ja daleko običnija nego što si me ti stvarao…Daleko ludja… sebičnija… i nesigurna u sebe… nedostojna tebe i tvojih reči…

Zato te sada samo sanjam. I mislim da svake noći, u svom snu, gubim po komadić svog postojanja. To je mala cena koju plaćam za tvoje rane. I ne žalim se… Žalim samo što nemam mogućnost da te vidim. I da te slušam dok govoriš… Ali tako je možda baš i trebalo biti… Tvoj bol je sada moj bol… A sve moje opet samo sušta stvarnost… I znam da iz ovoga ne mogu se probuditi… Iako te sanjam otvorenih očiju…Znam da nije tako, ali me nešto tera da ti kažem i reći ću… Voli te tvoja,...

Emi Li
 
Чије то сузе ноћас падају по њеној души?!
Плачу ли напуштене улице детињства?
Или, то ипак само киша пада?!



Волела је кишу, плаху, летњу, када после ње замирише земља.
Волела је да боса гази по топлим барицама, док јој блато пролази између прстију.
Дуго већ није осетила мирис земље, своје земље.Ово је једна од оних ноћи, када је боли у грудима.
Боли ли је само сећање, или јој ипак све недостаје?!
Боже!Зар сећање може да боли?!
Од дана када се одвојила од куће, научила је да сама брине о себи.
Са непуних 16 година, одлазак у оближњу варош на школовање, присилио је да одрасте брже од својих вршњака.
Никада јој нико није долазио на родитељске састанке.Била је себи и родитељ и дете.
И сада, док слуша како напољу лије киша, душа јој лута стазама којим већ дуго није прошла.
Када би могла да бира, сигурно никада више не би изабрала дан без сунца, ноћ без месеца...
Како би радо ноћас удахнула мирис липе, која је ових дана, сигурно већ процветала у њеном крају
Тамо, далеко, најлепша су пролећа када замиришу шљиве,
а шљивици бели, као да су пахуље слетеле на крошње дрвећа.
Да ли још стоји стари запис на крају села?!
Јуре ли деца за свицима кад падну први снопови?!
Јесу ли јабуке петровке слатке и мирисне, као некада?!
А, она чесма, на средини села, прича ли тајне заљубљених парова?!
Како је само била питка вода са те чесме.Више није.Затровали су је.
Нема више девојака да долазе на воду, ни момака да их кући испрате и понесу судове.
Нема више ни њеног дечака , њене прве љубави.Отишао је у Париз.И никада се више нису срели.
Остала су само њихова имена урезана на старом запису.Они никада неће заједно проћи испод
ТРИЈУМФАЛНЕ КАПИЈЕ, нити се са руком у руци попети на Ајфелов торањ.
А маштали су да ће отићи на свадбено путовање у Париз.Он је отишао...са неком другом..
А да су онда побегли за Аустралију?!Можда ни ова ноћ не била тако мрачна и хладана.
Далеко негде, чула се тиха музика, неки чудан ритам, који не допире до срца.
Изашла је на терасу, да удахне мало ваздуха.Ветар јој баци пар кишних капи у лице.
Одавно није мала, и није ничија "Мала".А, ипак, никада није одрасла.
Када би опет могла да бира, никада не би изабрала земљу у којој чак ни најлепша ружа не замирише.
Било би све другачије, негде далеко...тамо..далеко..
 

Vreme
za mene
za tebe
ne postoji
Samo
trenutak
neostvarenog
nedovrsenog
Bozanstva
koje
nestaje
u horizontu
nedogledne
zvezdane
prasine
Sve do smaragdnih
rubova
nebeskog
svoda
Gde iskre
svetlucaju
od miline
Tvog
pogleda
Zavrsavajuci
svoj
ples
daleko od
dodira
duboko
do
neistrazenih
riznica
blaga
Mog uzdaha
zbog lepote
neizrecenog
mislima odenutog
dusevnog sjaja
do beskraja
Sacuvaj ga
na litici
propadanja
Pre nego
Izgubi
smisao
lepote
Sacuvaj ga
od grabljivih
zloslutnih
senki
mraka
daleko
od sumraka
duse
zbog dobrote
Sacuvaj
ga
tamo
Na horizontu
beskraja
Svetlosti
zagrljaja
vecnog
sjaja
Gde vreme
Ne postoji
Za mene
Za tebe
Za nas.
 
U dvadesetoj godini mađioničar je digao ruke od svog posla
i prihvatio dobro nameštenje u industriji. Za dvadeset godina stekao je
veliku belu kuću, tri plava klavira, jedno staro remek delo,
dva francuska kuvara, psa, baštovana intelektualca,
pet sijamskih mačaka, frigidnu ženu, dva crna mercedesa,
počasnu titulu, dva pauna, zbirku pruskih sablji i jednog crvenog zeca.

Na svoj četrdeseti rođendan mađioničar je spakovao sve
što je stekao u veliki kovčeg, i potom ga pretvorio u kutijicu
koju je zavezao najlonskim koncem. Stavio je kutijicu u svoje
staro englesko odelo i odneo je u zalagaonicu.

Od novca koji je dobio kupio je staru maramicu.

Sa njom, odlučio je, ponovo će početi da se bavi svojim starim poslom.

Rudi Krausman

53133.jpg
 
Zvjezdanog neba i ljudskog lica nikad se čovjek neće moći nagledati. Gledaš i gledaš, i sve je viđeno a neznano, poznato a novo. Lice, to je cvijet na toj biljci koja se zove čovjek. Cvijet koji se kreće, mijenja izraz od smijeha, zanosa, ili zamišljenosti do beslovjesne tuposti ili do nepomičnosti mrtve prirode.

Od kako znam za sebe, čovjekovo lice je za mene najjače osvjetljeni i najprivlačniji djelić koji me okružuje. Pamtim predjele i gradove, i mogu da ih izazovem u sjecanju kad hoću i zadržim pred sobom koliko hoću, ali ljudska lica, koja sam gledao na javi i u snu, javljaju se sama od sebe i ostaju pod mojim pogledom mučno dugo ili bolno kratko, žive pored mene ili nestaju ćutljivo i trajno, da ih više nikakav napor sjecanja izazvati ne može. Biva da naiđe jedno jedino i lebdi preda mnom dugo i zaklanja cio vidljiv svijet, a biva da navale stotine, hiljade lica, kao bujica, koja prijeti da poplavi i odnese moj svijet. I dok gradove i predjele gledam kroz svoj doživljaj
i kao dio sebe, moj razgovor i obračun sa ljudskim licima nema
kraja. U njima su za mene ucrtani svi putevi svijeta, sve pomisli i sva djela, sve želje i potrebe ljudske, sve mogućnosti čovjekove, sve što ga drži, i sve što ga truje i ubija; sve ono o čemu čovjek mašta, a što rijetko biva ili nikad neće biti, dobija u njima, najposlje, svoj oblik, ime i glas.

Pojedinačno ili u povorkama, ljudska lica se javljaju preda
mnom. Neka iskrsavaju nema, sama od sebe ili meni nepoznatim povodom, a neka se javljaju, kao na ugovoren znak, na riječ ili rečenicu koja ih prati.

Ivo Andric
1620549495.jpg
 
ekq0er.jpg

Neznalica, osim toga što je na mnogo načina gonjen vanjskim uzrocima i što ne poseduje nikada pravo zadovoljenje (mirnoću) duše, živi uz to kao nesvjestan sebe, Boga i stvari, i čim prestaje trpjeti, u isto vrijeme prestaje također i postojati. Naprotiv, mudrac, ukoliko se kao takav promatra, jedva poznaje duševni nemir, nego, prema izvjesnoj večnoj mudrosti, svestan sebe i Boga, i stvari, nikada ne prestaje postojati, nego uviek poseduje istinito zadovoljenje duše.
( Baruch de Spinoza)​

:maramica:


930fiesesgesicht.jpg


Ovo je trebalo na romanticni osmeh - ali zar se i ovde ne moze smejati ;)
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top