Život pisan srcem

Nina:
Kao uslišena molitva

Došla sam ti optočena čipkom
sva u belom…
Kao uslišena molitva tvoja.
Sa dugim šlepom haljine što donosi
Ljubav.
Došla sam tiho, kao što si tiho molio.
Zar da sada ideš preko trnja, nošen
vetrom sumnje?
Zar ne vidiš?
Ideš pogrešnim putem…
Idi uvek pravo,
ne zaobilazi, gledaj me u oči
ne skreći pogled,
ne okreći leđa.
Okrećeš ih sebi.
Duša tvoja preplavljena je ljubavlju.
Njome zvezde po nebu kačiš.
Samo nemoj stavljati sebe
iznad ljubavi…
Stavi ljubav iznad života!
Jer sam ti dosla, optočena čipkom belom,
rucni rad…
Utkana ostvarenja za tvoje želje
nosim.
Zar si sumnjao da ću doći?
Dođoh na tvoju molitvu, pa te pitam,
koju ti to sreću snevaš.
Zar me nisi molitvom zvao?!
Postoji li molitva koja nije uslišena?
Ne postoji…
Svaka molitva čeka svoj red.
Znaš li
sada na tebe je red…


Radmila Stankovic
Kliknite za proširenje...

Prelepo...
 
Sta je to s nama i sa životom, u kakve se to konce splićemo, u šta upadamo svojom voljom u šta nevoljom, šta od nas zavisi, i šta možemo sa sobom. Nisam vješt razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke. Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najčeđšće bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost. Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati, u toku mješanja. Ne možes je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš.


Mesa Selimovic
 
bn672740fb.jpg




“Zivot je ili jedna smela avantura ili nije nista!”
 
I grlim te pogledom,
kosom,
parfemom,
znojem,
grlim te krvlju mojom.

Osecas li?

Osecas li kako sve te srece
dolecu i slecu
na tvoje tople
grudi,
dlanove..
I grlim te, i osecam da te gusim.

A Ti,
Ti me pomazis tisinom
i kazes:
Ako, i ja sam tako grlio

aktd.jpg


 
Nina:
Osnovno pravilo zivota je da svako mora

da cuva ono do cega mu je stalo.

Ljubav se cuva ljubavlju.
Kliknite za proširenje...


Slazem se ... :bye:
ali je ne cuvam svoju ljubav - IMAM LJUBAV ;)
Ne bojim se nikoga i nicega da mi je ko moze oteti
jer zaista ne moze iz mene izvaditi MOJE - Nema sanse :D
Tu unutra je UVEK dok god disem zovotom
Disem svojom ljubavlju koju negujem
kao najdrazu muziku i parfem srca - mog :heart:....
 
Poslednja izmena:
Ako ti kazem da te volim
hoce li andjeli znati naci tvoj put.
Ako te zagrlim nezno,najneznije,
hoce li ptice krenuti na moj znak.
Ili danas..nocas... umire ljubav..?
Cuti slomljeno srce, cutimo mi.
Osecas li me, osecas li kako boli
Ako ti kazem da te volim jos,
i poljubim tiho,tiho ko san,
hoce li andjeli znati naci tvoj put.
Hoce li?


 
"Znam ja to... Svaka žena bi htela život, onako, ceo, iz jednog komada. Kako počne – da tera, da se ne prekida do kraja... To je, dabome lepo... ako je neko te sreće... A ako nije te sreće - šta će? - neka ga krpi iz parčića... deo po deo, kako joj dođe.

Moj ceo život je iz nekih zakrpa... Sve nešto na sitno, na kratko i pomalo. To nije ono... ali, šta mogu... neki život ipak jeste. Godine prođu i svaka žena skrpi neki život... Ima tu svačega... Al ima, bogami, i lepih komada!
Malo je života bez šavova i zakrpa... Ne može! Čovek je proklet! On bi hteo i dugo da živi i da mu bude lepo. E, a to je malo teže. Ne može! Može dugo, ali iz parčića.

Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu... Svakome se primeti gde je šav – nekome na licu, nekome u očima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani – iz mnogo delova. Mi više volimo život, nego život nas. U tome je stvar! E, a ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane.
Je l' tako?"
- Duško Radović
ooolja.jpg
 
Jednom divnom muskarcu za koga nisam ni slutila da postoji,
koga nisam poznavala, koga sam sasvim slucajno upoznala u
momentu kada su zvezde imale neki cudan raspored na nebu,
kada je vreme stalo i svetovi najavili svoje skoro rusenje.
U nekom neslucenom momentu beskraja kada smo vec oboje
imali neke svoje zivote od kojih bas nije bilo lako pobeci.
U momentu kada sam bila ziveci mrtva. U trenu kada su iluzije bile srusene
i zivot isao nekim svojim uhodanim tokom.
U trenutku kada je u udaljenom sazvezdju Oriona blesnula jedna nova zvezda,
a andjeli skoro vec poceli da se navikavaju na tugu.
Znam da mi necete verovati, i da se ovo obicno ljudima ne desava.
Znam, i ja sama nisam verovala..ni onda kada nam reci nisu bile potrebne
jer ko slusa reci kada duse govore...
Bio je to trenutak..nas trenutak ali bol za njim bice vecan....
n.a
 
Postoji put kojim se zbog srece ide.
Milion zvezda osvetljava taj put,
da bi bol bio laksi sto u dusi vlada.

Zivot je pun tvrdoca i neravnina.
Zahvaljujem mu sto je takav.
Ne trazim da mi zivot bude gladak
neka je neravan, mali, krivudav.

Evo i danas mi je nebo dalo zivot,
hvala nebu.
Necu ni da se pitam
kad mogu da hodam i da disem.

Samo mi je tesko otvoriti dusu.

Ljudi smo
nase slabosti su kao vrata
kroz koja mogu prodirati
svakakve mracne ulice
kojima zalutamo,

Boli, tuge.

Zele da nas potope.
Neka ih...
I one su deo coveka...
Postoji put kojim se zbog svetla ide
taj put osvetljava jedino nebo.

Tvoje nebo

zutaruza.jpg

 
Iz iskustva sam shvatila opasnost od usredsredjivanja na ono cega nema.
A sta da sam dosla do kraja moga zivota i shvatila da sam svaki dan
protracila,
i kakav bi nepodnosljivi zal bio shvatiti da nikada nisam okusila
stvari koje sam jela
ili videla mesta na kojima sam bila dok je celi zivot
odlazio od mene...


 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top