Život pisan srcem

Može li se jednim treptajem kapka promeniti život ?" pita se
u svojoj "Milanskoj kiši" Eva Zonenberg. Dok čitam njene stihove, toliko
je razumem, osećam miris zemlje koja kao čeka da jednom naidjem, ne
u prolazu, već onako, - s namerom. Obećala sam to sebi još davno, kad sam
verovala kako se uputstva za život nalaze u onih 10 zapovesti božjih i da je
dovoljno držati post pred velike blagdane i ne spominjati ime Gospodina Boga
svoga uzalud.
Pa opet, spomenih ga više puta, mislila sam - ne uzalud. Onda, kada se stideh
svojih želja i uzdaha za skupocenim parfemom, knjigom u luksuznom povezu, vožnjom
u taksiju koji sam čekala dok su pored mene provezli mladića u kolicima bez
obe noge i sa grimasom na licu što je trebao biti osmeh. Posle sam došla kući
i u polumraku slušala Polonezu, op.53 u a-molu i mislila o Šopenu i Žorž Sand,
kako su se voleli i sve to.
A ti? Ti si verovatno, vraćajući se Topolskom ulicom kući u praskozorje, smišljao
tekstove svojih pesama bez naslova, ostavljajući ženska srca u nadi da pesma o njima
govori. I verovatno te nije zanimalo Može li se jednim treptajem kapka promeniti život ?".
A možda je i moglo.?Sada više sigurno, - ne.

 
700x900_scale_thumb_%27WILD%20IS%20THE%20WIND%27%20By%20Steven%20Meisel%20Vogue%20Italia%20June%2020107.jpg
 
Bilo jednom jedno ostrvo na kojem su živeli osećaji i ljudske vrednosti: Dobra Volja, Tuga, Znanje i među ostalima i Ljubav.
Jednog su dana shvatili da će njihovo ostrvo da potone,te su pripremili svoje brodove, kako bi ga napustili. Jedino je Ljubav
želela ostati do poslednjeg trenutka. Kada je ostrvo bilo samo tren do potonuća, Ljubav je odlučila potražiti pomoć.
Bogatstvo je prolazilo u blizini i Ljubav je upitala: "Bogatstvo, možes li me povesti sa sobom?"
"Ne mogu, mnogo je zlata i srebra na mom brodu, nema mesta."-reče Bogatstvo.
Ljubav tada odluči pitati Ponos koji je prolazio na veličanstvenom brodu.
"Ponose, preklinjem te, možes li me povesti sa sobom?"
"Ne mogu ti pomoći, Ljubavi", odgovori Ponos: "Ovde je sve tako savršeno, mogla bi mi uništiti brod."
Tada je Ljubav zamolila Tugu, koja je prolazila kraj ostrva:" Tugo, molim te povedi me sa sobom!"
"Oh, Ljubavi", odgovori Tuga:" Tako sam tužna da ne mogu."Kada je Dobra Volja prolazila kraj ostrva, toliko je bila zadovoljna
da nije ni čula Ljubav kako je doziva.Tada Ljubav začuje neki glas: "Dodji ,Ljubavi, ja ću te povesti sa sobom."
Bio je to starac u malenom čamcu. Kada su stigli do kopna, Ljubav se iskrca, a starac ode. Ljubav je bila toliko srećna da je zaboravila
pitati starca za ime. Ljubav shvati koliko mu duguje, te upita Znanje:"Znanje, ti sigurno znaš ko me je spasao?"
"To je bilo Vreme", odgovorilo je Znanje.
"Vreme?", upitala je Ljubav:"Pa zašto bi me Vreme spasilo?"
Znanje odgovori:
"Zato što je samo Vreme sposobno da proceni koliko je Ljubav važna u životu.
rose-scraps-10.jpg


Izvor Net
 
Ponekad ne mogu da odredim granice između sebe i ljudi koje volim: gde završavam ja, a gde počinju oni. Kao da smo svi mi jedno, kao da smo isti – ista duša, želja koja traži nešto…zajedničko svima nama.
Svi smo u istom čamcu. A opet, svi smo različiti i posebni, izrazito individualni.
Postoji jedna posebna, retka vrsta ljudi koje ja zovem moji ljudi. To su ljudi koje puštam u svoj prostor, u sebe. Svi moji ljudi su u nečemu isti:
Njihovo traženje je stvaralačko. Oni ne ruše, već nešto grade. Ne žele da vladaju, jer vladanje gubi sjaj u očima,…
Moji ljudi imaju isto osećanje života. Nije više bitno kako ćemo nazvati naše odnose i koji će oblik oni imati. Forme naših odnosa se mogu menjati, ali to osećanje povezanosti nečim iznad nas, većim od nas, što nas zove i spaja, ostaje.
Mi nekako nabasamo jedni na druge i naše se sudbine pomešaju zauvek, čak i ako nismo zajedno.Kao da smo neke boje koje se lako mešaju međusobno, a mnogo teže sa drugom vrstom. Boje koje se rastvaraju pomoću svetla…

Biti jedno – Nebojša Jovanović
 
Čovek prelazi neprimetno iz jednog prizora, iz jednog doba, iz jednog života u drugi. iznenada, hodajući ulicom, bila ona stvarna ili u snu, čovek prvi put shvati da su godine minule, da je sve to zauvek prošlo i da će živeti još samo u pamćenju, i onda se pamćenje okreće u sebe blistajući nekako čudno, neodoljivo i čovek prebire te prizore i zgode, neprestano u snu, dok hoda ulicom, dok leži s nekom ženom, dok čita neku knjigu, dok razgovara sa strancem...iznenada, ali uvek strahovito nametljivo i strahovito tačno, ta sećanja saleću čoveka, izranjaju kao dusi i prožimaju mu svaku žilicu. od tada nam se sve okreće na razinama što se menjaju. naše misli, naši snovi, naša dela, ceo naš život. paralelogram na kom se spustamo s jedne platforme svoje skele na drugu. od tada hodamo podeljeni na bezbroj fragmenata, kao kakav kukac sa stotinu nogu, stonoga koja polagano miče nogama i koja upija atmosferu, hodamo sa osetljivim vlakancima koja pohlepno upijaju prošlost i budućnost, i sve se stapa u glazbu i tugu, hodamo kroz jedinstveni svet potvrdjujući svoju podeljenost. sve se dok hodamo raspada kod nas u bezbroj fragmenata što se prelivaju. veliko raspadanje zrelog doba. velika promena. u mladim smo danima bili čitgavi i strahota i bol sveta prožimali su nas skroz naskroz. Radost i tuga nisu bile oštro razdvojene stapale su se u jedno, kao što nam se java stapa sa snom. ustajali smo kao jedno biće ujutro, a noću smo silazili u okean grabeći zvezde i uzbudjenja toga dana.
A onda dodje vreme kada se iznenada čini da se sve okrenulo naopako. Živimo u duhu, u mislima u fragmentima. Ne upijamo više divlju glazbu sa ulica nego se samo sećamo. kao kakav monomanijak ponovo proživljavamo dramu mladosti. kao pauk koji više puta iznova uzima nit, i izbacuje je iz sebe prema nekom opsesivnom, logaritamskom uzorku. Ako nas uzbude neka debela ženska prsa, uzbudila su nas debela prsa ***** koja se jedne kišovite noći sagla i pokazala nam prvi put čudo velikih mlečnih kugli, ako nas uzbude razmišljanja o vlažnom pločniku, to je zato što nas je u našoj sedmoj godini iznenado prožela slutnja budućeg života dok smo bez misli buljili u to sjajno, tekuće, zrcalo ulice. Ako pogled na okretača vrata probudi u nama radoznalost, to je zbog sećanja na jednu letnju večer kad su se sva vrata lagano okretala, a kroz pukotine tih vrata prodirala je glazba. možda kad su se ta vrata odškrinula, i kad nam je zastao dah od pogleda na taj svet, možda smo tad prvi put naslutili veliku moć greha, prvi put naslutili da tu, za malim okruglim stolovima što se vrte na svetlosti, da tu, za tim stolovima koje ćemo kasnije gledati sa toliko čeznje i poštovanja, da ćemo tu osetiti prvi železo ljubavi, prve mrlje od rjde, prve grabljive ruke iz otvora visoke peći.
Tu za tim stolovima, na prvi poziv, na prvi dodir ruke, doći ce ljuta, oštra bol koja čoveka spopada u utrobi, vino nam se ukiseli u trbuhu i bol se diže iz tabana, i bele ploče stolova obrču se od teskobe i groznice u našim kostima na laki, žarki dodir jedne ruke. Tu su pokopane legenda za legendom jedne mladosti i sete, burnih noći i tajanstvenih grudi što plešu na vlažnom zrcalu pločnika...

Henri Miler -Crno proleće
 
Noćas ću zaspati. Ponovo ću biti dio svijeta kojem pripadam. Možda mu ja i ne pripadam, ali to je moje jedino vlasništvo.

Sklopiću oči i preda mnom će se otvoriti mnogo više svijetova nego što oči mogu vidjeti. U oko stane tek toliko koliko rđavi dio duše može sagledati. Jedino u snove stanu sva prostranstva nade i želja.

Noćas ću zaspati snom anđela. Tada ću vjerovati da su ljudi zaista dobri i da vrijedi živjeti. Tamo gdje je jedino pravilo ljubav. U svijetu slobode. Slobode ljubavi, sreće, riječi i tišine.

Tamo se vrijeme ne mjeri satima i ništa nije konačno. Svačiji pogled na svijet je onakav kakva je i njegova duša. Tamo nema sukoba sa drugim svjetovima, jer je svakome svoj najdraži i nezamjenljiv. Jedina veza među svjetovima je ljubav, koja spaja nespojivo i koja čini razumljivo i najnerazumljivije. Tamo ocjene života nisu do 5 ili do 10, već do potpunog zadovoljstva ljudske duše.

Noćas ću zaspati samo da bih čula ljubav i osjetila slobodu. Prestaću da govorim, a počeću da živim.

Noćas ću zaspati, a ujutro ću se ponovo vratiti u sivilo života koji se neizbježno nameće.

I sve tako redom.

Danica Radović
 
Ti si mi dobra bila, zato ti dajem znamen;
Te ruke ljubavničke, prazne k'o što su naše,
Mramorne usne koje poljubac dugi daše,
I grubi zvuk čekića koji razbija kamen.

Jer kapelu ću dići gde naša ljubav svenu,
I tamo ću otići da ti pred licem klečim,
I zanjihaću staro zvono, neka zaječi
Dok mu odjeci rone u daljinu i senu.

Arna Bontan -Idolopoklonstvo

 
Rođena sam na nasipu, čak dole na Jugu,
Gde za belce majka kuva, otac čuva prugu.
Nigde ništa ne naučih do šesnaest leta,
Kada Džo uz reku stiže iz beloga sveta
I kad ženu, dok se trene, načini od mene.

Zadirkivah toga Džoa što me tako merka,
A onda se i to desi, iza mog kućerka.
Biće da se čarkah s njime više no što treba,
Te ne htede da me pusti, ko vruć komad hleba.
Tako ženu, dok se trene, načini od mene.

Kad pomislim katkad na to što je bilo davno,
Ne znam da l' mi srce rudi ili biva tavno
Što međ žene svrsta mene, a to je i glavno.

Sad kad vidim kog muškarca što voli pa beži,
Pomišljam na toga Džoa kako sa mnom leži.
Nek muškarci, molim fino, kad god hoće odu –
Moj Džo Henri, nekad davno, dade mi slobodu
Tad kad ženu, dok se trene, načini od mene.

NAČINIO JE ŽENU OD MENE

 
SMISAO ŽIVOTA

Ne zaboravi da je svakome ponekad teško. Neverovatno je uznemirujuće kad svakog dana radiš nešto u čemu ne uživaš ili za što te je baš briga. Ali ako slediš svoje snove, bar ćeš se izmoriti onim što najviše voliš. Dobro, možda će ti se činiti da to baš i nije veliki doprinos sveopštoj ravnoteži. Ipak, veruj mi da jeste.

Ako iscediš ono najbolje iz svog života i uživaš u svakoj kapi, sve obično oko tebe postati će neobično. Kad radiš ono što voliš, svakog se jutra izmigoljiš ispod pokrivača i drago ti je što je osvanuo još jedan dan i ispuni te iskrena radost koja je strašno zarazna.

Baš kao kad prsneš u smeh, pa onda još neko počne da se smije sa tobom, i još neko, dok na kraju svi ne počnete da se valjate od smeha, i ne zaboli vas stomak, i ne ostanete bez daha, toliko da ne možete ni da ustanete. z:lol:

Ali ipak je od svega najbolje to što kad radiš ono od čega ti se brkovi ukovrdžaju (naravno, pod pretpostavkom da imaš brkove) time ohrabruješ i druge da slede svoje snove, i tako ti, prijatelju, menjaš svet!

Znaš šta? Čak i da debelo omaneš i sve živo zabrljaš, svejedno ćeš uživati u toj neverovatno zabavnoj životnoj pustolovini, i naveče ćeš zaspati znajući da si dao sve od sebe i učinio nešto, a ujutro ćeš se radovati budućnosti koja je divna i uzbudljiva koliko god poželiš.

A znaš šta još?
Ako samo oslušneš srce i mućneš glavom, nikad nećeš omanuti!


Bredli Trevor Griv

50e8f523e8e30e0fda3bcb7baaeb668c_l.jpg
 
Stanica metroa, hladnog januarskog jutra 2007.g.
Čovek na violini svira Bachovo delo nekih 45 minuta.
Za to vreme, približno 2.000 ljudi prodje kroz stanicu, većina na svom putu ka poslu.



3 minuta nakon što je počeo sviranje, sredovečan čovek primećuje muzičara koji svira.
On usporava korake, zaustavlja se par sekundi, a zatim žurno odlazi svojim poslom.

4 minute kasnije:
Violinista prima svoj prvi dolar: žena baca novčić u šešir, i bez zastajkivanja, nastavlja hod.

6 minuta kasnije:
Mladi čovek se naginje preko ograde da ga čuje, zatim pogleda na ručni sat i nastavlja žureći.

10 minuta kasnije:
3-o godišnji dečak se zaustavlja ali ga majka odvlači žureći. Klinac zastaje da ponovno pogleda violinistu,
ali ga majka vuče i oboje odlaze žureći. Nekolicina druge dece je pokazala interesovanje.
Svaki roditelj, bez izuzetka, je prisilio svoje dete da produži.

45 minute kasnije:
Violinista svira bez prestanka. Samo 6 ljudi se zaustavilo i kratko slušalo. Nekih 20-ak ljudi su dali novac,
ali su produžili bez zaustavljanja. Svirač je sakupio ukupno $32.

1 sat kasnije:
Muzičar završava svirku i nastaje tišina, što takođe niko ne primećuje.
Niko ne aplaudira, niko ne daje bilo kakvo priznanje.

Prava istina:
Niko nije znao da je muzičar u stvari bio Joshua Bell, jedan od najvećih današnjih violinista.
Svirao je jedan od najtežih komada ikad napisanih, na violini vrednoj $3.5 miliona dolara.
Samo dva dana pre ovoga Joshua Bell je rasprodao koncertnu salu u Bostonu gde je prosečna karta bila $100.

Ovo je istinita priča. Inkognito svirku Joshue Bella na stanici metroa je organizovao Washington Post
kao deo sociološkog eksperimenta o percepciji, ukusu i ljudskim prioritetima.

Postavlja se pitanje:

"Da li u uobičajenom okruženju, u nezgodno vreme, uopšte prepoznajemo lepotu?
Prepoznajemo li talenat u neočekivanom kontekstu?
Koliko snobova ima među nama koji idu na koncert plaćajući preskupe karte, a to isto ne prepoznaje na ulici?"
Čemu umetnost? ...

Izvor:net

 
Poslednja izmena:
"Razabrao sam bolje nego igde zadah smrti i nečovečnosti. Da, ta punoća bez suza, taj mir bez radosti koji me ispunjavao, sve je to proizlazilo samo iz vrlo jasne svesti o onom što me inače nije često zaokupljalo: o odricanju i ravnodušnosti. Kao što se čovek koji je na samrti i koji to zna, ne zanima za sudbinu žene, osim u romanima, on shvata da je čoveku svojstveno da bude sebičan, to jest, očajan."
 
Ovo je ljubav:
kada ziveti
ukida potrebu
da se cini.

Kada je dovoljno
da govorim s tobom
ili cutim s tobom
ili da te gledam
ili samo vidim
ili samo znam da si tu
ili samo znam da jesi
da jos nisi mrtav
pa ne moze nista da me spreci
da prezivim tkivo nase uzajamnosti
to sve gusce.. sve dublje tkivo
sto nas sve vise opija i sve dalje
odvaja od smesnog smrtnog sveta...


 
Ljudi se plase iskrenosti i zato je ne prastaju... ne prastaju istinu koju iskrenost donosi, ne zele istinu...a kad je neko pametan i iskren vecina ljudi to dozivljava kao opasnost i atak na njih...jer pamet pojacava istinu koju iskrenost otkiva... pametan covek ce je prezentovati u punom njenom svetlu, a to je previse za vecinu onih kojima smetaju i delici nje…Vecina ljudi ne zeli da se suocava, ne zeli iskrenost, ne zeli istinu… ne zeli odgovornost zbog poznavanja nje…...nije na nivou dobrote ni ljubavi, koja podrazumeva svesnost...a suocavanje boli… najvise boli one koji su se najvise i udaljili od nje.. koji su je zapustili i zaboravili…Da, i zato je za iskrenost potrebna izuzetna samosvest , svesnost svega oko nas...Snaga duha, znati ko smo i sta smo.I stajati svojom licnoscu iza svega sto radimo u punom svetlu…Pre svega pred sobom.I ono sto drugi ne znaju i zanemaruju je cinjenica da je istina u vremenu iluzija i zaboravljenih vrednosti najjace oruzje…Istina je uvek najjace oruzje...kao najostriji dvosekli mac...Samo sto mnogi to ne znaju ili ne veruju… ili im ne izgleda tako...I zato je za njeno koriscenje potrebna vestina,da bi smo adekvatno prezentovali istinu…I da ne bismo nevestim koriscenjem nje povredili sebe ili druge…zato je potrebno mudro rukovanje istinom …A nije lako biti mudar…potrebno je da imamo odredjene osobine da bi smo mogli ispoljavati mudrost… potrebno je da budemo ponizni jer je to temelj mudrosti…A ljudi cesce i lakse ispoljavaju ponos i tako povredjuju druge i sebe…Ko zeli iskrenost, istinu, mora izaci na svetlost…. Za to je potrebna hrabrost...I takodje malo njih ce biti na vasem nivou svesti, na vasem nivou pojmanja…Da li ste spremni nositi sve posledice koje ona nosi…Duhovna pobeda je tu bice vam nagrada...Osim sto mozda mozete ostati sami…Makar jedno vreme…
Dok ne trijumfije ljubav.
 
Pitam sebe...kome ja pisem sve ove postove... Pitam se takodje... da li stvarno postoji zena koji zasluzuje svaku napisanu rec...

Odgovor sam dolazi...sebi pisem...

Sebi pisem sve tekstove i iz sebe izbacujem sve emocije... nekada pokrenute... upotrebljene do krajnjih granica roka trajanja... Zbog sebe pisem sve tekstove da ne bih slucajno zaboravio trenutke u kojima se cinilo da se osecam kao pravi... pravcati muskarac sa velikim M... Svako slovo kao spomenik ostace u mojoj proslosti... zabelezen trenutnim osecanjem pripadanja nekoj zeni... A ko je ta zena...da li postoji...ili je samo plod moje ljubavi... maste...zelje...strasti...Ne znam...

I razmisljam...dugo razmisljam o ovom postu a u meni je jedna misao...kristalno jasna...da ja jos uvek Ne Znam...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top