Sad sam se zapitala šta nije u redu sa mnom ili sa mojim okruženjem, al ja nikom ništa ne bih dala.
Uložila bih u našu budućnost, detetovo školovanje i majčine preostale dane na planeti.
Drugima ionako nema pomoći dok sami nešto ne urade sa sobom.
Све је у реду са тобом. Зависи од односа.
Ја сам јединица а тетка има троје деце. И она је мене а моја мама њих третирала као своје. Док са тетком са очеве стране немам присност и блискост. О томе се ради. Не могу ја имати а да они немају. Можемо се покачити, разредити виђање, али не можемо заборавити једни на друге. Тако смо навикли.
Ми смо као италијанска породица. Када је окупљање и ручак, прво се посвађамо па тек онда једемо

али се суштински волимо.
Оне су биле мале када сам ја добила дете, а ја једва чекам да будем тетка, права тетка, која ће пре купити њима глупост него себи потребу. Као што је и моја мени. Као студент ме је вукла са другарицама на клизање, па топлу чоколаду, а мени импоновало са њима тако великима и лепима да будем

Доносила ми пуне папирне кесе киндер јаја, толико да смо чоколаду одлагали у пластичне кутије и до бесвести слагале фигурице. Пробудила ме је једну ноћ у бајци, буквално. Када си мала, отвараш очи, и чкиљиш јер те светло иритира, а на поду све за Барбике, од баштенске гарнитуре и кочија, преко куће и кола, до одеће и ципела пакованих као таблете, па само истиснеш пар који желиш. О књигама, коцкама, одласцима у позориште да не причам. То се не забиравља.
Моја мама њену децу исто.
Љубав и приврженост се не купују, наравно. Али то и није било то. Него потреба да обрадујеш.
А са друге стране, они који су били усмерени само на своју породицу, где односи нису били тако привржени, логично је да се нема та потреба. Као што сам написала, две тетке, по крви исто, по души ни принети.