eremita
Zaslužan član
- Poruka
- 117.177
Поље косовских божура (Надежда Петровић)
-
- Popularno:
- Koji bi grad bio najpodesniji za...
- SAD ukinule sankcije Miloradu Dodiku i...
- Srbi sa Kosova krenuli peške ka Novom...
- Gde je i sta radi Nebojsa Stefanovic?
- Pet stvari za kojima ljudi zale na...
- „Visoko obrazovanje treba srušiti do...
- Ceo spektar
- Zasto je DOS 2001-e sacuvao jug Srbije...
- Horoskop je izmišljotina da egoistima...
- Slučajnost? „Putevi Srbije“ objavili...
Земљо славних витезова...
- Začetnik teme Никола
- Datum pokretanja
- stanje
Поље косовских божура (Надежда Петровић)
- Poruka
- 2.642
Домовина се брани лепотом
Домовина се брани реком
И рибом у води
И високом танком смреком
Што расте у слободи
Домовина се брани цветом
И пчелом на цвету
Маком и сунцокретом
И птицом у лету
Домовина се брани књигом
И песмом о небу
Сестрином сузом мајчином бригом
И оним брашном у хлебу
Домовина се брани лепотом
И чашћу и знањем
Домовина се брани животом
И лепим васпитањем
Љубивоје Ршумовић
Домовина се брани реком
И рибом у води
И високом танком смреком
Што расте у слободи
Домовина се брани цветом
И пчелом на цвету
Маком и сунцокретом
И птицом у лету
Домовина се брани књигом
И песмом о небу
Сестрином сузом мајчином бригом
И оним брашном у хлебу
Домовина се брани лепотом
И чашћу и знањем
Домовина се брани животом
И лепим васпитањем
Љубивоје Ршумовић
- Poruka
- 33.624
imam jedno pitanje,u vezi sa ovim junackim pesmama,zna li neko psemu koja ima jedan sti koji glasi otprilike
- Poruka
- 446
+ mi bacamo tematske rime.
- Poruka
- 33.624
ili....
Ne daj se, Ines.
Ne daj se godinama,
moja Ines, drugacijim pokretima i navikama,
jer jos ti je soba topla;
prijatan raspored i rijetki predmeti.
Imala si vise ukusa od mene.
Tvoja soba - divota - gazdarica ti je u bolnici.
Uvijek si se razlikovala
po boji papira svojih pisama, po poklonima,
pratila me slijedeceg jutra oko devet do stanice.
I rusi se zeleni autobus
tjeran jesenjim vjetrom, kao list,
niz jednu beogradsku padinu.
U vecernjem sam odijelu i
opkoljen pogledima.
Ne daj se, mladosti moja,
ne daj se, Ines.
Dugo je pripremano nase poznanstvo
i onda, slucajno, uz vrucu rakiju,
i sa svega nekoliko recenica lose prikrivena zelja.
Tvoj nacin gospodje i obrazi seljanke.
Prostakuso i plemkinjo moja!
Pa tvoje grudi, krevet,
i moja soba objesena u zraku kao naranca,
kao narancasta svjetiljka,
nad zelenom i modrom vodom Zagreba;
Proleterskih brigada 39, kod Grkovic.
Pokisla ulica od prozora dalje i sum predvecernjih
tramvaja.
Lijepi trenuci nostalgije, ljubavi i siromastva,
upotreba zajednicke kupaonice
i - molim vas ako me tko trazi ...
Ne daj se, Ines - evo me,
ustajem tek da okrenem plocu.
Da li je to nepristojno u ovakvom casu,
Mozart, Requiem, Agnus Dei.
Meni je ipak najdrazi pocetak.
Raspolazem s jos milion njeznih i bezobraznih
podataka nase mladosti,
koja nas pred vlastitim ocima vara i krade i napusta.
Ne daj se, Ines,
poderi pozivnicu, otkazi veceru,
prevari muza odlazeci da se pocesljas
u nekom boljem hotelu
Dodirni me ispod stola koljenom,
generacijo moja, ljubavnice.
Znam da ce biti jos mladosti, ali ne vise ovakve;
u prosjeku 1938a.
Ja necu imati s kim ostati mlad,
ako svi ostarite,
i ta ce mi mladost tesko pasti,
a bit ce ipak da ste vi u pravu,
jer ja sam sam na ovoj obali
koju ste napustili i predali bezvoljno,
a ponovno pocinje kisa kao sto vec kisi u listopadu
na otocima.
More od olova i nebo od borova.
Udaljeni glasovi koji se mijesaju:
glas majke, prijatelja, kceri, ljubavnice, broda, brata.
Na brzinu pokupljeno rublje pred kisu
i nestalo je svjetla s tom bjelinom.
Jos malo setnje uz more i gotovo;
ne daj se, Ines.
- Poruka
- 2.642
ДОМОВИНА
Нека друга земља у срећи сија,
мени си ти увек најмилија.
Нек другу земљу богатство кити,
у теби волим сиромах бити.
Сем тебе никуд не тражим блага
Србијо драга
И ако кадгод на страну пођем,
опет ћу теби натраг да дођем
ко миле ласте, што некуд лете,
ал' после опет натраг долете.
Ван тебе неђу да знам за блага,
Србијо драга
Нек туђе небо радост пролама,
нек туђе горе јече с песмама,
ја волим, мајко, у теби бити,
па макар мор'о и сузе лити.
Ван тебе нећу среће ни блага,
Србијо драга
Тек када гусле преда мном гуде,
па ми се жеље синовље буде
кад чујем твоју негдашњу славу,
ја онда вес'о подижем главу,
ко да сам стеко силнога блага,
Србијо драга
Када о Вуку слушати станем,
ја онда гневом синовљим планем.
Ал' кад се Милош у песми пева,
е, онда миље душу разгрева,
а срцу нова придође снага,
Србијо драга
Када се о турском зулуму збори,
крв ми узаври, кипи и гори.
А кад се пева о Вељку славном,
ил' бојном пољу, Мишару равном,
то ми је драже од светског блага,
Србијо драга
Нека те моје уздање прати,
нек ти се негдашња слава врати
Нека те туга занавек мине,
нека ти сунце занавек сине
Од тога већег не тражим блага,
Србијо драга!
Војислав Илић
(1862 - 1894)
Нека друга земља у срећи сија,
мени си ти увек најмилија.
Нек другу земљу богатство кити,
у теби волим сиромах бити.
Сем тебе никуд не тражим блага
Србијо драга
И ако кадгод на страну пођем,
опет ћу теби натраг да дођем
ко миле ласте, што некуд лете,
ал' после опет натраг долете.
Ван тебе неђу да знам за блага,
Србијо драга
Нек туђе небо радост пролама,
нек туђе горе јече с песмама,
ја волим, мајко, у теби бити,
па макар мор'о и сузе лити.
Ван тебе нећу среће ни блага,
Србијо драга
Тек када гусле преда мном гуде,
па ми се жеље синовље буде
кад чујем твоју негдашњу славу,
ја онда вес'о подижем главу,
ко да сам стеко силнога блага,
Србијо драга
Када о Вуку слушати станем,
ја онда гневом синовљим планем.
Ал' кад се Милош у песми пева,
е, онда миље душу разгрева,
а срцу нова придође снага,
Србијо драга
Када се о турском зулуму збори,
крв ми узаври, кипи и гори.
А кад се пева о Вељку славном,
ил' бојном пољу, Мишару равном,
то ми је драже од светског блага,
Србијо драга
Нека те моје уздање прати,
нек ти се негдашња слава врати
Нека те туга занавек мине,
нека ти сунце занавек сине
Од тога већег не тражим блага,
Србијо драга!
Војислав Илић
(1862 - 1894)
- Poruka
- 2.642
ПЛАВА ГРОБНИЦА
Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне! Газите тихим ходом! Опело гордо држим у доба језе ноћне Над овом светом водом.
Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата И на мртве алге тресетница пада, Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, Прометеји наде, апостоли јада.
Зар не осећате како море мили, Да не руши вечни покој палих чета? Из дубоког јаза мирни дремеж чили, А уморним летом зрак месеца шета.
То је храм тајанства и гробница тужна За огромног мрца, к'о наш ум бескрајна. Тиха као поноћ врх острвља јужна, Мрачна као савест, хладна и очајна.
Зар не осећате из модрих дубина Да побожност расте врх вода просута И ваздухом игра чудна питомина? То велика душа покојника лута.
Стојте, галије царске! На гробу браће моје Завите црним трубе. Стражари у свечаном опело нек отпоје Ту, где се вали љубе! Јер проћи ће многа столећа, к'о пена Што пролази морем и умре без знака, И доћи ће нова и велика смена, Да дом сјаја ствара на гомили рака.
Али ово гробље, где је погребена огромна и страшна тајна епопеје, Колевка ће бити бајке за времена, Где ће дух да тражи своје корифеје. Сахрањени ту су некадашњи венци И пролазна радост целог једног рода, Зато гроб тај лежи у таласа сенци Измеђ недра земље и небесног свода.
Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну, Веслање умре хујно, А кад опело свршим, клизите у ноћ црну побожно и нечујно.
Јер хоћу да влада бескрајна тишина И да мртви чују хук борбене лаве, Како врућим кључем крв пенуша њина У деци што кликћу под окриљем славе.
Јер, тамо далеко, поприште се зари Овом истом крвљу што овде почива: Овде изнад оца покој господари, Тамо изнад сина повесница бива.
Зато хоћу мира, да опело служим без речи, без суза и уздаха меких, Да мирис тамјана и дах праха здружим Уз тутњаву муклу добоша далеких.
Стојте, галије царске! У име свесне поште Клизите тихим ходом. Опело држим, какво не виде небо јоште Над овом светом водом!
Милутин Бојић
Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне! Газите тихим ходом! Опело гордо држим у доба језе ноћне Над овом светом водом.
Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата И на мртве алге тресетница пада, Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, Прометеји наде, апостоли јада.
Зар не осећате како море мили, Да не руши вечни покој палих чета? Из дубоког јаза мирни дремеж чили, А уморним летом зрак месеца шета.
То је храм тајанства и гробница тужна За огромног мрца, к'о наш ум бескрајна. Тиха као поноћ врх острвља јужна, Мрачна као савест, хладна и очајна.
Зар не осећате из модрих дубина Да побожност расте врх вода просута И ваздухом игра чудна питомина? То велика душа покојника лута.
Стојте, галије царске! На гробу браће моје Завите црним трубе. Стражари у свечаном опело нек отпоје Ту, где се вали љубе! Јер проћи ће многа столећа, к'о пена Што пролази морем и умре без знака, И доћи ће нова и велика смена, Да дом сјаја ствара на гомили рака.
Али ово гробље, где је погребена огромна и страшна тајна епопеје, Колевка ће бити бајке за времена, Где ће дух да тражи своје корифеје. Сахрањени ту су некадашњи венци И пролазна радост целог једног рода, Зато гроб тај лежи у таласа сенци Измеђ недра земље и небесног свода.
Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну, Веслање умре хујно, А кад опело свршим, клизите у ноћ црну побожно и нечујно.
Јер хоћу да влада бескрајна тишина И да мртви чују хук борбене лаве, Како врућим кључем крв пенуша њина У деци што кликћу под окриљем славе.
Јер, тамо далеко, поприште се зари Овом истом крвљу што овде почива: Овде изнад оца покој господари, Тамо изнад сина повесница бива.
Зато хоћу мира, да опело служим без речи, без суза и уздаха меких, Да мирис тамјана и дах праха здружим Уз тутњаву муклу добоша далеких.
Стојте, галије царске! У име свесне поште Клизите тихим ходом. Опело држим, какво не виде небо јоште Над овом светом водом!
Милутин Бојић
- Poruka
- 446
Joy Divison - Disorder
I've been waiting for a guide to come and take me by the hand,
Could these sensations make me feel the pleasures of a normal man?
These sensations barely interest me for another day,
I've got the spirit, lose the feeling, take the shock away.
It's getting faster, moving faster now, it's getting out of hand,
On the tenth floor, down the back stairs, it's a no man's land,
Lights are flashing, cars are crashing, getting frequent now,
I've got the spirit, lose the feeling, let it out somehow.
What means to you, what means to me, and we will meet again,
I'm watching you, I'm watching her, I'll take no pity from you friends,
Who is right, who can tell, and who gives a damn right now,
Until the spirit new sensation takes hold, then you know,
Until the spirit new sensation takes hold, then you know,
Until the spirit new sensation takes hold, then you know,
I've got the spirit, but lose the feeling,
I've got the spirit, but lose the feeling,
Feeling, feeling, feeling, feeling, feeling, feeling, feeling.
I've been waiting for a guide to come and take me by the hand,
Could these sensations make me feel the pleasures of a normal man?
These sensations barely interest me for another day,
I've got the spirit, lose the feeling, take the shock away.
It's getting faster, moving faster now, it's getting out of hand,
On the tenth floor, down the back stairs, it's a no man's land,
Lights are flashing, cars are crashing, getting frequent now,
I've got the spirit, lose the feeling, let it out somehow.
What means to you, what means to me, and we will meet again,
I'm watching you, I'm watching her, I'll take no pity from you friends,
Who is right, who can tell, and who gives a damn right now,
Until the spirit new sensation takes hold, then you know,
Until the spirit new sensation takes hold, then you know,
Until the spirit new sensation takes hold, then you know,
I've got the spirit, but lose the feeling,
I've got the spirit, but lose the feeling,
Feeling, feeling, feeling, feeling, feeling, feeling, feeling.
- Poruka
- 2.642
КРАГУЈЕВАЦ
О, никада ви то нећете схватити, јер ви се плашите смрти, а ми у њој тражимо спас! Чуди вас, зар не: стојимо и мирно гледамо у вас и нема страха у нашем непокретном оку већ само презир крије и мржњу свету и дубоку њихов чудесни сјај!
Вама је несхватљиво: ми, одрпани, исцепаних лактова, ми, за које су вам ваши говорили да смо погана дрипачка раса -- стојимо уздигнуте главе и усправнога стаса! И не дрхте нам везане руке, и не тресу нам се обнажена рамена, и гледамо вас, гледамо и видимо -- да ваша клецају колена пред снагом погледа наших! Шире се згрануто ваше разбојничке очи, грче се у чуду ваша безизразна лица и постајете шака преплашених убица!
А знате ли да оловним, пламеним куглицама у безумљу страха сад себе убија сама сваки од вас! Знате ли да неће бити мира вашој отупелој свести и од наших погледа да се више не можете скрити! Знате ли да ће вам ноћи, ужасне ноћи мучења бити и да више не можете утећи, никуда утећи, и да смо од вас јачи, и да смо од вас већи -- за срце већи!
Знате ли да ћете лудети од страха кад год се јесења киша са мраком леденим спусти врх наших заспалих глава и да ће и земља, и камен, и дрво, и цигла, и трава очима гледати нашим, грудима дисати нашим, да неће бити мира плашљивим срцима вашим, час овај да ћете клети!
Видите л' ову децу што рафал чекају врео? Кад ђачке торбице њине из руку недужних падну, а књиге, оловке и гуме на земљу проспу се хладну, кад младе, незреле воћке прерано отпадну с' грана -- са вас ће у блато спасти на костур намолована маска људскога лика!
Да л' вас још увек чуди што вољно остајем с' њима -- ја, њихов професор стари, зар да их оставим саме, а сутра, зар сутра прстом да показују на ме! То ви не разумете, то ми, дивљаци знамо професор није професор са каталогом само!
Мој разред куршуме чека. А ја им предајем сада -- не шта је писао Држић, већ шта је херојска смрт! Уместо школскога звона звониће болан и крт -- кашаљ оружја вашег. Тад ћемо на одмор поћи и загрљени, хладни и неми безбројне дане и ноћи сан ћемо вечити снити.
Мој разред куршуме чека. И нико не шапће ником! Сви, до малишана задњег, напамет лекцију знају! Њихове детиње очи задњи пут светлуцају. Овде двојкаша нема, јер ми смо синови рода у коме и најмање дете чим научи само да хода -- већ зна како се мре!
Да л' вас још увек чуди што вољно остајем с' њима, ја, њихов професор стари, зар да их оставим саме, а сутра, зар сутра прстом да показују на ме! То ви не осећате, то ми, дивљаци знамо -- професор није професор са каталогом само! Пуцајте, ја држим час!
Радоје Радовановић
О, никада ви то нећете схватити, јер ви се плашите смрти, а ми у њој тражимо спас! Чуди вас, зар не: стојимо и мирно гледамо у вас и нема страха у нашем непокретном оку већ само презир крије и мржњу свету и дубоку њихов чудесни сјај!
Вама је несхватљиво: ми, одрпани, исцепаних лактова, ми, за које су вам ваши говорили да смо погана дрипачка раса -- стојимо уздигнуте главе и усправнога стаса! И не дрхте нам везане руке, и не тресу нам се обнажена рамена, и гледамо вас, гледамо и видимо -- да ваша клецају колена пред снагом погледа наших! Шире се згрануто ваше разбојничке очи, грче се у чуду ваша безизразна лица и постајете шака преплашених убица!
А знате ли да оловним, пламеним куглицама у безумљу страха сад себе убија сама сваки од вас! Знате ли да неће бити мира вашој отупелој свести и од наших погледа да се више не можете скрити! Знате ли да ће вам ноћи, ужасне ноћи мучења бити и да више не можете утећи, никуда утећи, и да смо од вас јачи, и да смо од вас већи -- за срце већи!
Знате ли да ћете лудети од страха кад год се јесења киша са мраком леденим спусти врх наших заспалих глава и да ће и земља, и камен, и дрво, и цигла, и трава очима гледати нашим, грудима дисати нашим, да неће бити мира плашљивим срцима вашим, час овај да ћете клети!
Видите л' ову децу што рафал чекају врео? Кад ђачке торбице њине из руку недужних падну, а књиге, оловке и гуме на земљу проспу се хладну, кад младе, незреле воћке прерано отпадну с' грана -- са вас ће у блато спасти на костур намолована маска људскога лика!
Да л' вас још увек чуди што вољно остајем с' њима -- ја, њихов професор стари, зар да их оставим саме, а сутра, зар сутра прстом да показују на ме! То ви не разумете, то ми, дивљаци знамо професор није професор са каталогом само!
Мој разред куршуме чека. А ја им предајем сада -- не шта је писао Држић, већ шта је херојска смрт! Уместо школскога звона звониће болан и крт -- кашаљ оружја вашег. Тад ћемо на одмор поћи и загрљени, хладни и неми безбројне дане и ноћи сан ћемо вечити снити.
Мој разред куршуме чека. И нико не шапће ником! Сви, до малишана задњег, напамет лекцију знају! Њихове детиње очи задњи пут светлуцају. Овде двојкаша нема, јер ми смо синови рода у коме и најмање дете чим научи само да хода -- већ зна како се мре!
Да л' вас још увек чуди што вољно остајем с' њима, ја, њихов професор стари, зар да их оставим саме, а сутра, зар сутра прстом да показују на ме! То ви не осећате, то ми, дивљаци знамо -- професор није професор са каталогом само! Пуцајте, ја држим час!
Радоје Радовановић
- Poruka
- 2.642
МАЛЕНА САМ
Малена сам... и птица је мала што се небом у свет завитлала. Лако ј' птици, птица има крила, аој, крила, кад би моја била! Па да пр'нем по српскоме свету, не по роси ни мирисном цвету, већ по земљам' што се српске звале, где год нађем Српкињице мале да им паднем на те груди беле, да им кажем: "Благо теби, селе, благо теби која имаш мајке, имаш мајке, имаш и бабајке!"
Малена сам... и цвеће је мало што је својом душом мирисало. Лако ј' цвећу кад мирисат' знаде па излије са срдашца јаде! Да сам цветак, као што сам мала, ја бих српском свету мирисала. Па би дошле Српкињице миле, мноме би се лепо окитиле, мет'ле би ме за те груди беле, а мирис би говорио: "Селе, благо теби која имаш мајке, имаш мајке, имаш и бабајке!"
Малена сам. .. и звезда је мала што се тамо горе засијала. Лако ј' звезди, има свога сјаја, а ја имам само уздисаја! Да сам звезда, као што сам мала, на српском бих небу засијала, изишле би Српкињице мале па би звезду жељно погледале, а звезда би говорила сјајем, дичним сјајем, српским уздисајем: "Благо теби која имаш мајке, имаш мајке, имаш и бабајке!"
Ал' сироче - худе моје среће! - Нит' сам звезда, ни птица, ни цвеће. Српкиња сам с дична Србобрана, дична града још дичнијих рана!
Кад се- сетим где сам се родила, кад се сетим, тад ми ничу крила, кад се сетим", не треба ми више, тад ми срце као цвет мирише; кад споменем дичну Србадију, тад се дижем више звезда свију, више звезда - до Бога милога, па га молим, а рад српства свога, да га чува, весела му мајка, - Српство ј' мени мајка и бабајка!
Јован Јовановић Змај[1833-1904]
Малена сам... и птица је мала што се небом у свет завитлала. Лако ј' птици, птица има крила, аој, крила, кад би моја била! Па да пр'нем по српскоме свету, не по роси ни мирисном цвету, већ по земљам' што се српске звале, где год нађем Српкињице мале да им паднем на те груди беле, да им кажем: "Благо теби, селе, благо теби која имаш мајке, имаш мајке, имаш и бабајке!"
Малена сам... и цвеће је мало што је својом душом мирисало. Лако ј' цвећу кад мирисат' знаде па излије са срдашца јаде! Да сам цветак, као што сам мала, ја бих српском свету мирисала. Па би дошле Српкињице миле, мноме би се лепо окитиле, мет'ле би ме за те груди беле, а мирис би говорио: "Селе, благо теби која имаш мајке, имаш мајке, имаш и бабајке!"
Малена сам. .. и звезда је мала што се тамо горе засијала. Лако ј' звезди, има свога сјаја, а ја имам само уздисаја! Да сам звезда, као што сам мала, на српском бих небу засијала, изишле би Српкињице мале па би звезду жељно погледале, а звезда би говорила сјајем, дичним сјајем, српским уздисајем: "Благо теби која имаш мајке, имаш мајке, имаш и бабајке!"
Ал' сироче - худе моје среће! - Нит' сам звезда, ни птица, ни цвеће. Српкиња сам с дична Србобрана, дична града још дичнијих рана!
Кад се- сетим где сам се родила, кад се сетим, тад ми ничу крила, кад се сетим", не треба ми више, тад ми срце као цвет мирише; кад споменем дичну Србадију, тад се дижем више звезда свију, више звезда - до Бога милога, па га молим, а рад српства свога, да га чува, весела му мајка, - Српство ј' мени мајка и бабајка!
Јован Јовановић Змај[1833-1904]
- Poruka
- 33.624
ajde patrijote recite o kojoj se pesmi radi.
- Poruka
- 51.779
I ovu.
- Poruka
- 2.642
ВЕРУЈТЕ ПРВО!
Прво је: сваки нека зна шта хоће. О маглу копља никад се не ломе. Слободе? Добро. Ал’ то није воће Што зрело пада у шешир ма коме. Верујте прво и стисните пести, Па онда трести, трести!
Господин, сељак, богат и сирома’ У успех борбе верујте, – и доста. И ваша снага биће снага грома, И замршена питања сва проста. Верујте прво и стисните пести, Па онда трести, трести!
Велика дела тврду ишту шију. Зачеп’те уста мудрих грошићара. Дигните срца, згаз’те сумње змију, И бор’те се за успех без шићара. Верујте прво и стисните пести, Па онда трести, трести!
Вера у успех успеха је пoла. Слободе прстен ко на руци носи, Тај већ је јачи него сила хола. И церов лист му већ цвета у коси. Верујте прво и стисните пести, Па онда трести, трести!
– Ми сад сви знамо: хоћемо слободе,
И да смо своји у рођеној кући,
И пре но што нам мач срца прободе,
О вољу нашу он ће крто пући!
Ми верујемо: и стиснутих пести
Са руку наших ланце ћемо стрести!
Вељко Петровић
Прво је: сваки нека зна шта хоће. О маглу копља никад се не ломе. Слободе? Добро. Ал’ то није воће Што зрело пада у шешир ма коме. Верујте прво и стисните пести, Па онда трести, трести!
Господин, сељак, богат и сирома’ У успех борбе верујте, – и доста. И ваша снага биће снага грома, И замршена питања сва проста. Верујте прво и стисните пести, Па онда трести, трести!
Велика дела тврду ишту шију. Зачеп’те уста мудрих грошићара. Дигните срца, згаз’те сумње змију, И бор’те се за успех без шићара. Верујте прво и стисните пести, Па онда трести, трести!
Вера у успех успеха је пoла. Слободе прстен ко на руци носи, Тај већ је јачи него сила хола. И церов лист му већ цвета у коси. Верујте прво и стисните пести, Па онда трести, трести!
– Ми сад сви знамо: хоћемо слободе,
И да смо своји у рођеној кући,
И пре но што нам мач срца прободе,
О вољу нашу он ће крто пући!
Ми верујемо: и стиснутих пести
Са руку наших ланце ћемо стрести!
Вељко Петровић
- Poruka
- 2.642
НАСЛЕЂЕ
Ја осећам данас да у мени тече крв предака мојих јуначких и грубих, и разумем добро у то мутно вече зашто бојне игре у детињству љубих.
И презирем тугу, заборављам бољу, јер у мени тече крв предака мојих, мученика старих и јунака који умираху ћутке на страшноме кољу.
Јест ја сам се дуго са природом хрво. Успео сам, све се може кад се хоће, да на ово старо и сурово дрво накалемим најзад благородно воће.
И сад ако плачем кад се месец крене с ореолом модрим низ небесне путе, ил' кад старе шуме, чаробне сирене, једно тужно вече злокобно заћуте.
Ја осећам ипак испод свежих грана и калема нових да, ко некад јака, у корену старом струји снажна храна, неисцрпна крепкост старинских јунака.
Све исчезне тада. Заборављам бољу. А предамном стоје редом преци моји, мученици стари и јунаци који умираху ћутке на страшноме кољу.
Милан Ракић
Ја осећам данас да у мени тече крв предака мојих јуначких и грубих, и разумем добро у то мутно вече зашто бојне игре у детињству љубих.
И презирем тугу, заборављам бољу, јер у мени тече крв предака мојих, мученика старих и јунака који умираху ћутке на страшноме кољу.
Јест ја сам се дуго са природом хрво. Успео сам, све се може кад се хоће, да на ово старо и сурово дрво накалемим најзад благородно воће.
И сад ако плачем кад се месец крене с ореолом модрим низ небесне путе, ил' кад старе шуме, чаробне сирене, једно тужно вече злокобно заћуте.
Ја осећам ипак испод свежих грана и калема нових да, ко некад јака, у корену старом струји снажна храна, неисцрпна крепкост старинских јунака.
Све исчезне тада. Заборављам бољу. А предамном стоје редом преци моји, мученици стари и јунаци који умираху ћутке на страшноме кољу.
Милан Ракић
Dikan
Domaćin
- Poruka
- 4.849
...........................................
Што Момчилу било до кољена,
Вукашину по земљи се вуче;
Што Момчилу таман калпак био,
Вукашину на рамена пада;
Што Момчилу таман чизма била.
Ту Вукашин обје ноге меће;
Што Момчилу златан прстен био,
Ту Вукашин три прста завлачи;
Што Момчилу таман сабља била,
Вукашину с' аршин земљом вуче;
Што Момчилу таман џеба била,
Краљ се под њом ни дигнут' не може.
.......................................................
''Женидба краља Вукашина''
- Poruka
- 2.642
АВЕ СЕРБИА
Твоје сунце носе сад на заставама, Ти живиш у бесном поносу синова; Твоје светло небо понели смо с нама, И зоре да зраче на путима снова.
Још си уз нас, света мајко, коју муче: Све су твоје муње у мачева севу, Све у нашој крви твоје реке хуче, Сви ветри у нашем осветничком гневу.
Ми смо твоје биће и твоја судбина, Ударац твог срца у свемиру. Вечна, Твој је удес писан на челу твог сина, На мач његов реч ти страшна, неизречна.
Млеком своје дојке нас си отровала, У болу и слави да будемо први; Јер су два близанца што си на свет дала - Мученик и херој, кап сузе и крви.
Ти си знак у небу и светлост у ноћи, Колевко и гробе, у колевки сунца; Ти си горки завет страдања и моћи, Једини пут који води до врхунца.
Ми смо твоје трубе победе и вали Твог огњеног мора и сунчаних река; Ми смо, добра мајко, они што су дали Свагда капљу крви за кап твога млека.
Јован Дучић
Твоје сунце носе сад на заставама, Ти живиш у бесном поносу синова; Твоје светло небо понели смо с нама, И зоре да зраче на путима снова.
Још си уз нас, света мајко, коју муче: Све су твоје муње у мачева севу, Све у нашој крви твоје реке хуче, Сви ветри у нашем осветничком гневу.
Ми смо твоје биће и твоја судбина, Ударац твог срца у свемиру. Вечна, Твој је удес писан на челу твог сина, На мач његов реч ти страшна, неизречна.
Млеком своје дојке нас си отровала, У болу и слави да будемо први; Јер су два близанца што си на свет дала - Мученик и херој, кап сузе и крви.
Ти си знак у небу и светлост у ноћи, Колевко и гробе, у колевки сунца; Ти си горки завет страдања и моћи, Једини пут који води до врхунца.
Ми смо твоје трубе победе и вали Твог огњеног мора и сунчаних река; Ми смо, добра мајко, они што су дали Свагда капљу крви за кап твога млека.
Јован Дучић
- Poruka
- 446
Svaka pesma koju kacim je alegorija na ljubav izmedju Srbije i njene juzne pokrajne (kao Pesma Nad Pesmama)
Ultimativna ljubavna pesma
The Smiths - Hand In Glove
The sun shines out of our behinds
No, it's not like any other love
This one is different - because it's us
Hand in glove
We can go wherever we please
And everything depends upon
How near you stand to me
And if the people stare
Then the people stare
Oh, I really don't know and I really don't care
Kiss My Shades
Hand in glove
The Good People laugh
Yes, we may be hidden by rags
But we've something they'll never have
Hand in glove
The sun shines out of our behinds
Yes, we may be hidden by rags
But we've something they'll never have
And if the people stare
Then the people stare
Oh, I really don't know and I really don't care
Kiss My Shades ... oh ...
So, hand in glove I stake my claim
I'll fight to the last breath
If they dare touch a hair on your head
I'll fight to the last breath
For the Good Life is out there somewhere
So stay on my arm, you little charmer
But I know my luck too well
Yes, I know my luck too well
And I'll probably never see you again
I'll probably never see you again
I'll probably never see you again
Oh ...
Ultimativna ljubavna pesma
The Smiths - Hand In GloveThe sun shines out of our behinds
No, it's not like any other love
This one is different - because it's us
Hand in glove
We can go wherever we please
And everything depends upon
How near you stand to me
And if the people stare
Then the people stare
Oh, I really don't know and I really don't care
Kiss My Shades
Hand in glove
The Good People laugh
Yes, we may be hidden by rags
But we've something they'll never have
Hand in glove
The sun shines out of our behinds
Yes, we may be hidden by rags
But we've something they'll never have
And if the people stare
Then the people stare
Oh, I really don't know and I really don't care
Kiss My Shades ... oh ...
So, hand in glove I stake my claim
I'll fight to the last breath
If they dare touch a hair on your head
I'll fight to the last breath
For the Good Life is out there somewhere
So stay on my arm, you little charmer
But I know my luck too well
Yes, I know my luck too well
And I'll probably never see you again
I'll probably never see you again
I'll probably never see you again
Oh ...
- Poruka
- 2.642
„Не трујте се пићем из отровног туђег брлога,напајајте се чистом водом са извора здраве српске народне свести.Ту ћете једино наћи најлепшу историју коју може један народ да доживи.Ту ће-те,ако само погледате,ако својим духом захватите,наћи дела својих отаца,и задрхтаће вам срце пред тим откровењем од радости,поноса и страха.“
ђенерал Милан Ђ. Недић председник владе Србије (1941-44)
ђенерал Милан Ђ. Недић председник владе Србије (1941-44)
- Poruka
- 2.642
Јутарња Молитва Матија Бан (1818-1903)
Ми и данас устадосмо живи,
о,Господе ,света и вечности,
нек с мирисом јутарњега цвећа
глас се дигне наше захвалности.
Ти и данас свој благослов спусти
на свет читав,нек се срећно буди -
у ваздуху птица што Те слави,
рибе у води и на копну људи !
Нек оплоди ново сунце њиву,
ратаровим знојем орошену,
да обилном сиромашак храном
трпезицу види покривену.
Кроз пустару путника спроводи,
а морнара чувај на пучини,
да доспеју крају пута свога,
те их здраво дочекају њини.
Тамну душу,што освету кује,
о разгали,намеру јој смрви,
и задржи убојици руку
да се братском не умрља крви.
Сатрвена срца која цвиле,
Ти утеши,излечи им рану,
ил одржи,барем да у понор
очајања црног не упа`ну.
А на оне,што уздишућ` грешни
с нам` заједно вичу Ти: Опрости !
смилуј се излит милосрђе Твоје,
да одахну сваке гриже прости.
Ко дан овај тако још нек многи
затекну нас живе,Господине,
али сваки у делима светим
нека Тобом благословен мине.
А последњи дан кад нам осване,
Ти га тихо над нама затвори,
па од греха очишћеној души
вечних дана дворове отвори.
Песма је позната и као "Калуђерска Химна"
Ми и данас устадосмо живи,
о,Господе ,света и вечности,
нек с мирисом јутарњега цвећа
глас се дигне наше захвалности.
Ти и данас свој благослов спусти
на свет читав,нек се срећно буди -
у ваздуху птица што Те слави,
рибе у води и на копну људи !
Нек оплоди ново сунце њиву,
ратаровим знојем орошену,
да обилном сиромашак храном
трпезицу види покривену.
Кроз пустару путника спроводи,
а морнара чувај на пучини,
да доспеју крају пута свога,
те их здраво дочекају њини.
Тамну душу,што освету кује,
о разгали,намеру јој смрви,
и задржи убојици руку
да се братском не умрља крви.
Сатрвена срца која цвиле,
Ти утеши,излечи им рану,
ил одржи,барем да у понор
очајања црног не упа`ну.
А на оне,што уздишућ` грешни
с нам` заједно вичу Ти: Опрости !
смилуј се излит милосрђе Твоје,
да одахну сваке гриже прости.
Ко дан овај тако још нек многи
затекну нас живе,Господине,
али сваки у делима светим
нека Тобом благословен мине.
А последњи дан кад нам осване,
Ти га тихо над нама затвори,
па од греха очишћеној души
вечних дана дворове отвори.
Песма је позната и као "Калуђерска Химна"
Dikan
Domaćin
- Poruka
- 4.849
Дуг Растку Немањићу
Не знам стадо толико раштркано
ни пастира толико запосленог:
цркве су Савине и Хиландар
и Јасеновац,
једном руком ваља запалити милион
свећа.
Јеси ли се уморио, Свече?
Реч нас је Савина кроз Турке провела
сигурније него мач.
Чарнојевић је водио Србе
а Сава је водио Чарнојевића.
Јеси ли се уморио, Свече?
Велики је посао Господ одредио
Растку Немањићу:
ни мањег народа ни више уморених.
Срећни пастири живе причешћују
а он је од Бога страшну милост
измолио
да мртвим Србима последњу причест
даје.
Јеси ли се уморио, Свече?
Бранислав Црнчевић
Не знам стадо толико раштркано
ни пастира толико запосленог:
цркве су Савине и Хиландар
и Јасеновац,
једном руком ваља запалити милион
свећа.
Јеси ли се уморио, Свече?
Реч нас је Савина кроз Турке провела
сигурније него мач.
Чарнојевић је водио Србе
а Сава је водио Чарнојевића.
Јеси ли се уморио, Свече?
Велики је посао Господ одредио
Растку Немањићу:
ни мањег народа ни више уморених.
Срећни пастири живе причешћују
а он је од Бога страшну милост
измолио
да мртвим Србима последњу причест
даје.
Јеси ли се уморио, Свече?
Бранислав Црнчевић
- Poruka
- 51.779
Boze, odakle vam te pesme? Jel ih pisete ili skidate odnekud? I te slike, npr. Kosovka devojka?
despot stefan
Zainteresovan član
- Poruka
- 342
Na ovim sam pesmam odrastao ademe! U svom detinjstvu ja nisam bio supermen ili mocni rendzer, bio sam Kraljevic Marko!
"Што Момчилу било до кољена,
Вукашину по земљи се вуче;"
Zenidba kralja Vukasina
~Petar~
Poznat
- Poruka
- 8.643
Svaka pesma koju kacim je alegorija na ljubav izmedju Srbije i njene juzne pokrajne (kao Pesma Nad Pesmama)
Ultimativna ljubavna pesma
The sun shines out of our behinds
No, it's not like any other love
This one is different - because it's us
Hand in glove
We can go wherever we please
And everything depends upon
How near you stand to me
And if the people stare
Then the people stare
Oh, I really don't know and I really don't care
Kiss My Shades
Hand in glove
The Good People laugh
Yes, we may be hidden by rags
But we've something they'll never have
Hand in glove
The sun shines out of our behinds
Yes, we may be hidden by rags
But we've something they'll never have
And if the people stare
Then the people stare
Oh, I really don't know and I really don't care
Kiss My Shades ... oh ...
So, hand in glove I stake my claim
I'll fight to the last breath
If they dare touch a hair on your head
I'll fight to the last breath
For the Good Life is out there somewhere
So stay on my arm, you little charmer
But I know my luck too well
Yes, I know my luck too well
And I'll probably never see you again
I'll probably never see you again
I'll probably never see you again
Oh ...
:kralj:
eremita
Zaslužan član
- Poruka
- 117.177
Сеоба Србаља под Арсенијем Чарнојевићем
- stanje