Земљо славних витезова...

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
simonidagracanicahh6.jpg



Simonida

Iskopaše ti oči, lepa sliko!
Večeri jedne, na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči!

Ali dirnuti rukom nije smeo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskićenu mozaik-odelu
Dok mirno snosiš sudbu tvoju grubu,
Gledam te tužnu, svečanu i belu;

I kao zvezde ugašene, koje
Čoveku ipak šalju svetlost svoju,
I čovek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda što već ne postoje,

Tako na mene sa mračnoga zida,
Na počađaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida,
Tvoje već davno iskopane oči...

Milan Rakić
 
Константин апостол словенски

(IX век)
Проглас

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Јер као што без светлости радост неће бити
оку које види божју творевину сву,
но све ни лепо ни видљиво није,
тако и душа свака без писмена
не види божија закона добро,
закона књижна, духовног, закона који рај божији јавља.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
А другу пак причу мудру веома
да говоримо: жуди који се љубе,
хоће расти божијим растом;
јер ко вере ове не зна праве,
као семену које пада на њиву,
тако на срцима људским
треба дажда божија од писмена
да узрасте плод божији више.
Ко може приче све рећи,
које изобличавају без књига народе,
говором са смислом које не казују?
Ни ако језике све уме
не може исказати немоћ ових.
Уосталом своју причу да изнесем,
много ума у малој речи казујући:
јер наги сви су без књига народи...
 
Dikan:
Дуг Растку Немањићу

Не знам стадо толико раштркано
ни пастира толико запосленог:
цркве су Савине и Хиландар
и Јасеновац,
једном руком ваља запалити милион
свећа.
Јеси ли се уморио, Свече?


Реч нас је Савина кроз Турке провела
сигурније него мач.
Чарнојевић је водио Србе
а Сава је водио Чарнојевића.
Јеси ли се уморио, Свече?


Велики је посао Господ одредио
Растку Немањићу:
ни мањег народа ни више уморених.
Срећни пастири живе причешћују
а он је од Бога страшну милост
измолио
да мртвим Србима последњу причест
даје.
Јеси ли се уморио, Свече?

Бранислав Црнчевић
Kliknite za proširenje...

 
Теодосије

(средина XIII в. - почетак XIV в.)
Слово утехе св. Саве упућено Стефану Немањи

Не тугуј ми господару и оче:
ја сам твој пост
и стајање и клањање.

Ја сам твоје подвизање,
што је и по души труд,
на мени је грех твој ако га има

Ја за те одговарам,
пошто си ме послушао,
од мене душу твоју Господ нека иште.
 
Јефимија Мрњавчевић

(око 1349 - после 1404)
Молитва кнезу Лазару

Дођи на помоћ нашу, где да си.
На моја мала приношења погледај
и у много уброј ово,
јер не по заслузи теби похвалу принесох,
но по сили малога ми разума.
Зато и мале награде очекујем.

Но ниси тако ти,
о мили мој господине и свети мучениче,
малоподатљив био
у пропадљивом и маловечном,
колико више у непролазном и великом,
што си примо од Бога.

јер телесно туђу мене
међу туђим исхранио си изобилно,
А сада двоструко молим:
да ме исхраниш
и да утишаш буру љуту
душе и тела мога.
 
dukat02rl5.jpg


Desanka Maksimović
Gračanica

Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla na nebesa vazneti,
ko Bogorodice Mileševe i Sopoćana,
da tuđa ruka kraj tebe travu ne plevi,
da ti vrane ne hodaju po paperti.

Ili tvoja zvona da bar ne tuku
kao srce predaka,Gračanice
da bar svetitelji s tvog ikonostasa
nemaju naših neimara ruku
ni anđeli Simonidino lice.

Da bar nisi toliko duboko
ukopana u tu zemlju i nas same,
da se nismo privikli u tebe kleti.
Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla u visine uzneti!

Gračanice, da si nam bar jabuka
da te možemo staviti u nedra
i zagrejati studenu od starosti,
da nam bar poljima oko tebe nisu
predaka davnih rasejane kosti.

Da te bar možemo podići na Taru,
u kalenićku portu te preneti,
zaboraviti likove po tvom oltaru,
Gračanice,kad bar ner bi bila od kamena,
kad bi se mogla na nebesa vazneti!
 
Патријарх Данило

(око 1350 - после 1396)
Слово косовских бораца

Не поштедимо себе,
знајући да имамо и после овога отићи
и с прахом помешати се.
Умримо да свагда живи будемо.

Принесимо себе Богу као живу жртву,
не као пре маловременим
и обмањиваним гошћењем наслађењу нашем,
но у подвигу краљу својом.

Не поштедимо живот наш,
да живописан пример после овога
другима будемо.

Не бојмо се страха
који је дошао на нас,
ни устремљења нечастивих непријатеља,
који скачу на нас.

Ако бисмо заиста на страх
и губитак мислили,
добра се не бисмо удостојили.

Ми с Исмаилћанима
борити се имамо.

Ако и мач главу
и копље ребро
и смрт живот
ми с непријатељима борити се имамо.

Ми смо једна природа човечанска,
потчињена истим страстима.
И један гроб да нам буде.
И једно поље
тела наших с костима да прими,
да едемска насеља светло нас приме.

Исповест мртвог кнеза Лазара

Боља ми би похвална смрт
неголи са поругом живот.

Ако и на образу рану и по глави мач,
за благочашће се патих,
но мужаствен показах се
и с мученицима убројах се.

Гледах доње бојеве
и избројах горње почасти,
гледах мачеве
и помишљах на горње венце,
очекивах смрт
и на бесмртност помишљах.

Промена подвига
довољно ми би за утешење.
 
Монах из Раванице

(средина XIV в. - после 1398)
Оплакивање поробљеног отачаства

Боже, дођоше незнабошци
у достојање твоје.
И не само што оскрвнуше свете цркве,
но огња дело твораху од њих.
И положише трупље слугу твојих
за храну птицама небесним,
тела преподобних твојих
зверима земљиним.

Не око Јерусалима само,
но по свој земљи овој.
И би да се види плач
и ридање не мање од првог.
Јер ове клаху, а оне
који остадоше живи
одвођаху у своју земљу.

И не на реци вавилонској,
као што они тада, сеђасмо,
но на оном у кога све реке,
мале и велике, утичу.
Раздвајани бисмо
и распродавани у сву земљу тих.
И мати због чеда плакаше,
и отац горко ридаше,
и брат брата обухвативши
сузе љуте проливаше,
и сестре браћу, и браћа сестре,
гледајући где другога другде одводе,
руке око врата један другом сплетоше,
жалосно кричаху.

О земљо, раствори се,
живе прими све нас!

И други куд другде одвођен
натраг гледаше,
све док очима које га гледају
невидљив биваше

Плач за кнезом Лазаром

Где слатка његових очију тихост?
Где свети на уснама осмејак?
Где љубазна десница,
која свима обилно пружа?

Авај, изненадне промене!
Како поцрне лепота!
Како се покраде скровиште!
Како одједном откинут би цвет!

Ваистину сасуши се биљка
и цвет отпаде,
ослаби источник,
сасуши се река,
затим у крв
претвори се вода.
 
The More You Ignore Me, The Closer I Get

The more you ignore me
The closer I get
You're wasting your time
The more you ignore me
The closer I get
You're wasting your time

I will be
In the bar
With my head
On the bar
I am now
A central part
Of your mind's landscape
Whether you care
Or do not
Yeah, I've made up your mind

The more you ignore me
The closer I get
You're wasting your time
The more you ignore me
The closer I get
You're wasting your time

Beware !
I bear more grudges
Than lonely high court judges
When you sleep
I will creep
Into your thoughts
Like a bad debt
That you can't pay
Take the easy way
And give in
Yeah, and let me in
Oh, let me in
Oh let me ...
Oh, let me in
IT'S WAR
IT'S WAR
IT'S WAR
IT'S WAR
IT'S WAR
WAR
WAR
WAR
WAR
Oh, let me in
Ah, the closer I get
Ah, you're asking for it
Ah, the closer I get
 
Алекса Шантић
Кајмакчалан

Путниче, стани! Овде леже они!
Гомиле ове прах краљева крију.
С капом у руци њима се поклони,
И редом тако ижљуби их свију!

Из ових хумка, из хрњаге кама,
Где труба свести срца јака сврста,
Празници славе гранули су нама
И мученике скинули са крста.

Овде су вечни, што ватрама жртве
И билом срца пробудише мртве —
Србине, стани! Овде леже они!

Ово су наше лавре и олтари;
Њиховим светлим сјајем се озари,
И чело своје молитвом приклони!

~ КРАЈ ~

1920. г.
 
Стефан Лазаревић (1377-1427)

Натпис на косовском стубу

Ове речи написане бише на мраморном стубу на Косову.
​
Човече који српском земљом ступаш,
било да си дошљак или овдашњи,
ма ко да си и ма шта да си,
када дођеш на поље ово,
које се зове Косово,
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
те са њима и камену природу,
мене крстозначног као стег,
видећеш како посред поља управно стојим.
Да не проминеш и да не превидиш
као нешто залудно и ништавно,
но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими,
и размотри речи које ти преносим,
и из тога ћеш разумети због ког узрока
и како и зашто ја стојим овде,
јер истину ти говорим,
ништа мање од живога,
да ћу вам изнети у суштини све што се збило.
Овде негда бејаше велики самодржац,
чудо земаљско и рига српски,
звани Лазар, кнез велики,
побожности непоколебими стуб,
доброразумља пучина и мудрости дубина,
огњени ум и заштитник странаца,
хранитељ гладних и миловање ништих,
скрбних миловање и утешитељ,
који воли све што хоће Христос,
коме иде сам по својој вољи
и са свима својим безбројним мноштвом,
колико је под руком његовом.
Мужеви добри, мужеви храбри,
мужеви, ваистину, у речи и у делу
који се блистају као звезде светле,
као земља цветовима шареним,
одевени златом и камењем драгим украшени,
многи коњи изабрани и златоседлани,
сведивни и красни коњаници њихови.
Свеплеменитих и славних
као какав добри пастир и заштитник,
мудро приводи духовне јагањце
да у Христу добро скончају
и приме мучења венац
и вишње славе учесници буду.
И тако сложно велико безбројно мноштво
скупа с добрим и великим господином,
добром душом и вером најтврђом,
као на красну дворану и многомирисану храну
на непријатеља се устремише
и праву змију згазише
и умртвише дивљу звер и великог противника
и неситога ада свејадца,
велим Амурата и сина његова,
аспидин и гујин пород,
штене лавово и василсково,
па са њима и не мало других.
О чудеса Божијих судбина,
ухваћен би храбри страдалац
безаконим агаренским рукама
и крај страдању добро сам прима
и мученик Христов постаје
велики кнез Лазар.
Не посече га нико други, о љубими,
до сама рука тога убице, сина Амуратова,
И све ово речено сврши се
лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,
а час је био шести или седми,
не знам, Бог зна.
~ КРАЈ ~
 
Лаза Костић
Пролог за „Горски вијенац”

На Ловћен гледах, у сну, с Цетиња,
пун зазора, ка негда, дјетиња.
Испитљив, ал' у смјерној молитви,
прозборих оној светој колиби:
„Пјесниче, друже, душе, шта ти би
те тамо попе свог тијела прах,
у громове, олује, град и страх?
Нијеси л' зар свог праха оца Србије,
у душе своје уплете га нит?
Зар праху да се душа поклони
у самртни, у час непокорни,
те да га дигне собом узгори
да опроштају час не ускори?
Ил' тајне те што покрива твој хум
разумјет неће никада наш ум?
Да л' зато прах свој попе на тај кам
да с' њега гледаш душом жалосном
гдје племе твоје спава мртвим сном?
Па реци, нагов'јести, дај ми знак,
што видиш отуд, свјетлост или мрак?
Видиш ли врага, оног старог, твог?
Једва га видиш, сломио га Бог.
Бињиши су му сад крпетине,
а мач и круна подсм'јех свјетине.
Ал' многи други створио се враг,
час ту, час тамо, свуд му видиш траг.
Има их грдних, има виђених,
има их голих, има кићених,
час мислиш, није никакав им број,
час навале ка љутих зоља рој.
Ал' који је, у врашком сјемену,
најжешћи крвник твоме племену?”

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

На Ловћен-капи замагли се храб,
облачак над њим, црни један прам,
сијевну муња по твом прамену,
ка да су слова у том племену,
лијепо читам што ми пише плам:
„Док на ту земљу ови стоји кам,
најцрњи враг је Србин себи сам!”

~ КРАЈ ~
 
quo20vadis20dominekc7.jpg


Kosovo Polje

Polje kao svako
Dlan i po zelenila.

Mlad mesec kosi
Pšenicu selicu
Dva ukrštena sunčeva zraka
Slažu je u krstine

Kos naglas čita
Tajna slova rasuta po polju

Božuri stasali do neba
Služe četiri crna vetra
Sjedninjenom krvlju bojovnika

Polje kao nijedno
Nad njim nebo
Pod njim nebo

Vasko Popa
 
ONAMO NAMO...

Onamo, onamo... za brda ona,
govore da je razoren dvor
mojega cara; onamo vele,
bio je negda junacki zbor.
Onamo, onamo... da vidju Prizren!
Ta to je moje - doma cu doc'!
Starina mila tamo me zove,
tu moram jednom oruzan poc'.

Onamo, onamo... sa razvalina
dvorova carskih vragu cu rec':
"S ognjista milog bjezi mi, kugo,
zajam ti moram vracati vec'!"

Onamo, onamo... za brda ona
kazuju da je zeleni gaj
pod kim se dizu Decani sveti:
molitva u njih prisvaja raj.

Onamo, onamo... za brda ona,
gdje nebo plavo savija svod;
na srpska polja, na polja bojna,
onamo, braco, spremajmo hod!

Onamo, onamo... za brda ona
pogazen konj'ma klikuje Jug:
"U pomoc, djeco, u pomoc, sinci,
svetit' me starca - svet vam je dug!"

Onamo, onamo... sablji za stara
njegova rebra da tupim rez
po turskim rebrim'; da b'jednoj raji
njom istom s ruku ras'jecam vez!

Onamo, onamo... za brda ona
Milosev, kazu, prebiva grob!
Onamo pokoj naci cu dusi,
kad Srbin vise ne bude rob.
 
Dositej Obradović (1804)

Vostani Serbije

Vostani Serbije! Vostani carice!
I daj čedom tvojim videt tvoje lice.
Obrati serca ih i očesa na se,
I daj njima čuti slatke tvoje glase.

Vostani Serbije!
Davno si zaspala,
U mraku ležala.
Sada se probudi
I Serblje vozbudi!

Ti vozdigni tvoju carsku glavu gore,
Da te opet pozna i zemlja i more.
Pokaži Evropi tvoje krasno lice,
Svetlo i veselo, kako vid Danice.

Vostani Serbije!
Davno si zaspala,
U mraku ležala.
Sada se probudi
I Serblje vozbudi!

Tebi sad pomaže i nebesna volja
I sad ti se pokazuje i sudbina bolja.
Svi bližnji tvoji tebi dobra žele
I daljni se narodi tvom dobru vesele.

Vostani Serbije!
Davno si zaspala,
U mraku ležala.
Sada se probudi
I Serblje vozbudi!
 
ПОНОСНА ПЕСМА - Добрица Ерић

Ја певам
грла чиста
као што дрво листа
певам кроз лавеж паса
као што пшеница класа
певам с груменом земље у шаци
као што Син пева о Мајци
и молим анђеле
дечицу бестелесну
да ми услише и приме песму.

Ово је моја једина
и јеванђељска Земља-Мајка
моја Кнегиња
моја госпођа варошанка
моја сељанка сторучица.
А око ње се дигла халабука и хајка
ко да је вучица
ко да је хајдучица.

С њом сам пола столећа
цветао и класао
зрио и гњио
певао и плакао
и да сам јуче умро
не бих знао
да ово нису воћке калемљене
ни поља лебна
ни потоци
већ прерушене муње, вукови и поскоци!

Нагрдише ми земљу
оноћише ми дане
затрнише ми сунце
па се јежим и срдим
ољагаше ми име и презиме
кућу и укућане
ал ја се опет поносим што сам Србин!

Кажу да сам дивљак
и да нисам у праву
што браним своју кућу
свој крст и крсну славу
А они мени
у мојој рођеној Земљи
ударају међе
прекрајају тапије
и печате црвеним воском
прозоре, врата, капије.

Трпају на моје плеће
сво белосветско смеће
и чекају да паднем
да посрнем
или бар да се згрбим
али ја стојим ко крст
ко Христово распеће
и поносим се што сам Србин!

Поносим, кажем,
али у мом поносу
нема понижења према другима
гордости ни поруге
Кад би сви људи могли
да се поносе оним што су
не би нико имао разлога да мрзи друге.

И само што понекад прошкргућем гневно
не би ли ме чула планета уснула
јер знам да нас чека проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула!

Моја земља је иста онаква
каква је увек била
Душа јој ко лебац
ко кисељак старински
Сваког је Она тим лебом
дочекала и почастила
и испратила, с послацима
онако домаћински.

Само се више не слажемо
са оном Божијом беседом
Ко тебе каменом, ти њега лебом
Променили смо мало и ми
своју чобанску ћуд
па ко нас лебом
ми њега лебом, медом и вином
а ко нас каменом
ми њега каменчином
И зато смо ево стали пред страшни суд.

Поабаше ми рухо
наружише ми лице
око срца ми ланац
на устима катанац
успаваше ми пчеле и ућуткаше птице
ал ја се опет поносим
што сам Србин, Балканац!

И само што понекад забугарим гневно
не би ли ме чула небеса уснула
јер нас опет чека проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула!

Самозвани миротворци што нас завадише
црним тамјаном нам Земљу окадише.
Душебрижници без душе и срца,
главешине, главоње и главосече без глава
поборници за људска права и слободу
поузимаше нам кључеве свих права
сад хоће и насушни хлеб
ваздух и воду.

Ђавољи синови и пасји синовци
коров иштркљао из болесне клице
среброљупци
правдомрсци
криводелци
и други зликовци
окривљују мене за своје кривице.

Блате ме, брате Иво, за тројицу
муче ме као Малог Радојицу
ко Старог Вујадина са обадва сина
Оће да ме претворе у маково зрнце
Крадљивци истине и сунчевог сјаја
подмећу ми своја кукавичја јаја
Тако постах нека напаст невиђена
напаствујем дневно три стотине жена
печем белу децу, правим мале Црнце
Суде ми за своје грехе и злочине
и за све оно што они мени чине
Господе, погледај озго из плавети
и заштити ме од ових авети!

Моји млади се чуде
што се трујем и лечим
песмом
псовком
инатом
као и моји стари
Шта бих ја друго са оволиком тугом

Крив сам једино зато
што не умем да клечим
(осим
да простиш
пред женом
кад радим оне ствари)
а грешан што проћердах
уз дерт
и жал
и севдах
онако вашарски
бећарски и ратарски
свој стид косовски
и понос кајмакчалански
Али то не схватају ни преци ни потомци
голобради старци и брадати основци.

Мој ђед је био домаћин човек
у освит овог века
Имао је вршалицу
воденицу
ваљалицу
три лампека
Мој отац је џамбасио бесне коње и каруце
А ја имам само душу
само ово лудо срце
што ми прича у грудима
о животу о људима
што ми пева
што ми плаче
што се смеје
што ме боли
што ми бије непреболно
као оно тешко звоно
звоно цркве краља Петра на Опленцу у Тополи!

И нећу да будем слуга
ни жбир
ни удворица
ни паж
Зато ми ставише на главу трнов венац срама
А моја Земља је тек изашла из јама
моја краљица, обучена у пшеницу и раж,
моја великомученица Србија
укавежена, попљувана и слана
Али ја знам да је све ово једна велика лаж
и поносим се што сам Србин
Србенда са Балкана!

И само што понекад арлаукнем гневно
не би ли ме чула сазвежђа уснула
јер знам да нас чека проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула!
​
 
HIMNA KOSOVSKIH JUNAKA

Hriste Boze raspeti i sveti,
Srpska zemlja kroz oblake leti.
Leti preko nebeskih visina,
Krila su joj Morava i Drina.

Zbogom prvi nerodjeni sine,
Zbogom ruzo, zbogom ruzmarine.
Zbogom leto, jeseni i zimo.
Odlazimo da se ne vratimo.

Na tri sveto i na tri sastavno,
Odlazimo na Kosovo ravno.
Odlazimo na sudjeno mesto
Zbogom majko, sestro i nevesto.

Zbogom prvi nerodjeni sine,
Zbogom ruzo, zbogom ruzmarine.
Zbogom leto, jeseni i zimo.
Odlazimo da se ne vratimo.

Kad je draga da odlazim cula,
Za rever mi neven zadenula.
Sini sjajno sunce sa Kosova,
Ne damo te zemljo Dusanova.

Zbogom prvi nerodjeni sine,
Zbogom ruzo, zbogom ruzmarine.
Zbogom leto, jeseni i zimo.
Odlazimo da ih pobedimo.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top