Ljudi van politike se uopšte ne bave ni "dubokim državama", ni globalistima, ni podelama na levicu i desnicu, ni suverenistima i sličnim etiketama. To su konstrukti koje guraju politički marketing i propagandne mašinerije. Prosečnog čoveka zanima da li ima posao, platu, zdravstvo, pravosuđe koje radi i državu u kojoj ga niko ne laže u lice.
Jedini narativ koji se zaista "prima" kod mase je onaj najprimitivniji: "svi hoće da nas unište". Spoljašnji i unutrašnji neprijatelji, zavere, strane sile, izdajnici, plaćenici. To je univerzalni lepak za strah i poslušnost.
Po meni, kad lider dođe na vlast, postoje samo dva realna modela:
1. Demokratski model
Transparentan rad, institucije koje su jače od pojedinca, stalna kontrola javnosti i medija. Svaki potez se preispituje, kritikuje, često dočekuje "na nož". Vlast se lako gubi, odgovornost je velika, a rezultat mora da se vidi. To je težak, spor i nepopularan posao.
2. Autokratski model
Manipulacija strahom: "rade nam o glavi", "hoće da nas unište", "napadaju državu". Stalna proizvodnja neprijatelja, relativizacija institucija, pritisak, represija i lojalisti umesto profesionalaca. Kad se strah jednom uspostavi, možeš da radiš šta hoćeš i da ostaneš na vlasti decenijama.
Jasno je zašto je drugi model lakši i zašto više prija društvima sa slabim institucijama i niskim političkim kapacitetom. Ali evo, vidimo da se isti obrazac prima čak i u zemljama sa višedecenijskom demokratskom tradicijom, poput SAD. Izgleda da su manipulacija i populizam uvek lakši put od teškog, dosadnog i produktivnog rada u interesu građana. Zato se i stalno reciklira ista priča. Jer radi.
На примеру С.А.Д. и Трампа, видимо да није баш све тако црно или бело, јер просто имаш хибридне режиме који су једном ногом у једном, а другом у другом моделу, а мораш и да одвојиш мале, средње државе, па и велике државе које су небитне и пар држава које су сила или регионална сила и које могу да функционишу као неки хибридни режими.
Кина је била демократскија држава од Србије, док су имали ограничени мандат два пут по 5 година за председника државе односно секретара парије, што нам говори да и Кина одлази у већу аутократију.
Мале државе морају да се држе демократског модела, јер ако будемо желели аутократски модел, добићемо мафију на власти, а народ у беди.
Велике државе могу да дозволе тај луксуз, да имају мафију на власти односно аутократију, јер су способне да својим капацитетима да подигну економију државе на ноге и да функционишу добро.
Руски хибридни режим који је такође аутократски, не функционише добро као кинеска и америчка држава, али није ни лош из њиховог економског угла, јер и поред рата, рубља је стабилна.
Ми можемо да волимо или мрзимо Путина што нас је издао безброј пута и да се три пута роди не би нам помогао, али морамо да одвојимо емоције од реалне политике, а то је да њих занима само њихов блок и да нас је Путин пустио низ воду још док је Јељцин размишљао кога да постави за заменика.
Вучић јесте мафијаш, али нико му не може рећи да није титрао Путину и он опет није хтео не да поклони НИС, него ни да реши тај проблем, а то је за Русију кикирики.
Закључак, ми морамо да имамо демократски модел, јер смо сиромашна држава која не може да финансира мафијашке пацове, корупцију дакле издајнике и то због унутрашње политике морамо, а спољашња политика не зависи од наших жеља, него од ветрова који дувају са разних страна.
