Vidim da sam već pisao na temu, no moram da kažem da zlo kao takvo ne postoji, kao ni dobro, relativni su, ali je mimo toga činjenica da ono što se univerzalno naziva 'zlim' mnogo više živi u ljudima nego apstraktna kategorija 'dobra'. S tim što bih ovo 'zlo' pre protumačio kao neku pokvarenost, koja se ogleda u stadnom mentalitetu, u opterećenosti trendovima, panici da ne budeš odbačen, narcisoidnosti itd. Kao ono kad te u pubertetu osude jer nećeš da pušiš ili piješ, iako sam ja to radio svojim izborom uvek me je iznenadjivala ta panika kad neko neće, kad odbija, odmah se svi ogradjuju, pravdaju sebe, samo da oni ne budu deo manjine. Takodje svi glume nešto, i u moje vreme i sada, vidi se po instagramima, fejsbucima, nigde nema prirodnog čoveka, nego je sve poza i dokazivanje, mudrovanje, moralisanje, da ispadneš humani Pera koji brine o džukcima i mačkama. Toga je bilo i dvehiljaditih i ranije, samo na drugi način.
Najgori dokaz da nešto sa ljudskom vrstom nije u redu jeste raspored zabave po godištima. Neko je eto odredio da tinejdžeri i ljudi u dvadesetim, eventualno ranim tridesetim mogu da se zabavljaju, ali onda kasnije to više nije prihvatljivo, awkward je, neprijatno. Jer moćnici stadu propisuju obaveze kad dodje u tridesete, više se ne dozvoljava radost, zabava, igra bez granica. Mora da se radi, dužnosti, obaveze, privredjivanje. Kad čovek u četrdesetim ili pedesetim divlja u nekom klubu ili na Exitu to više nije kul, to je cringe, neprijatnost. Čak i posle 25-e si već pomalo čudan ako živiš kao tinejdžer, jer sve ide po godištima. To je samo za mlade, mora tako, sve su moćnici lepo odredili, dok privatno rade ko zna šta. Srednja škola i faks su za povremenu zabavu i eksperimentisanje, posle ide ozbiljna priča. 'Nismo više klinci.'
