Zašto se Srbi van Srbije ponašaju srpskije od Srba u Srbiji?

Eto pre neki dan u Astoria,NY ,sretnem neke Crnogorce, sede u bašti lokala ko Sopranosi neki....pridjem pitam kako ide itd...i lik kaze

" Crnogorci,Hrvati,Srbi.... Svi smo ovde isti,nema podela..... Ex Yugići nemaju vremena za etničke podele barem u NY...

sve ostalo su kompleksi i traume,individualne ili familijarne ( svesne,nesvesne) .... Što je legitimno lečiti svakako ,vidimo ovde na forumu ,idealnom mestu za lecenje kompleksa iz daleka....
 
blablablahh:
Eto pre neki dan u Astoria,NY ,sretnem neke Crnogorce, sede u bašti lokala ko Sopranosi neki....pridjem pitam kako ide itd...i lik kaze

" Crnogorci,Hrvati,Srbi.... Svi smo ovde isti,nema podela..... Ex Yugići nemaju vremena za etničke podele barem u NY...

sve ostalo su kompleksi i traume,individualne ili familijarne ( svesne,nesvesne) .... Što je legitimno lečiti svakako ,vidimo ovde na forumu ,idealnom mestu za lecenje kompleksa iz daleka....
Kliknite za proširenje...
iskreno kaki mi se malo od vas Amerikanaca
 
Dobro je da je autor teme banovan jer mu je sama teza baš onako Šešeljevska. Svi oni Srbuju samo nama Srbima ovde u Srbiji. U kontaktu sa drugima automatski postaju Jugosloveni, gradjani sveta i menjaju dres u trenu. Sam naslov je uvredljiv za Srbe iz Srbije i debilan do bola. Kome Srbi iz Srbije nisu dovoljno Srbi neka ode do rodnog kraja pa neka nam pokaže šta je tamo srpsko ostalo danas. Sve vaskoliki Srbi koji nikad ništa srpsko nisu napravili. Svako ko misli da je veći Srbin od onih iz Srbije svakako ovde u Srbiji medju Srbima nije dobrodošao. Teza je netačna, glupa i iz kazana radikala i današnjih naprednjaka.
 
blablablahh:
Pa jos kad ti kaže - my brother! 😂
Kliknite za proširenje...

Имао сам прилике пар месеци да будем међу њима ( латиноси и црнци), ниједан једини проблем нисам имао. Напротив, ја једну туру платим оно стиже три, не знам ни одакле. Док Балкан.... самолетом искључиво. Ови говорили гринго хермано, not brother. а немају појма где је моја држава, само да нисам американо.:heart:
 
Tom Riddle:
Имао сам прилике пар месеци да будем међу њима ( латиноси и црнци), ниједан једини проблем нисам имао. Напротив, ја једну туру платим оно стиже три, не знам ни одакле. Док Балкан.... самолетом искључиво. Ови говорили гринго хермано, not brother. а немају појма где је моја држава, само да нисам американо.:heart:
Kliknite za proširenje...
Za " Amerikanca" si ratni zločinac ili sportista...nema treće 😂
 
Zagor92:
Vidite li i vi tu razliku? Ako da, zašto mislite da je tako?
Kliknite za proširenje...
У већини случајева, то јесте тако, али није неко чврсто правило.
Проблем је у личном моралу појединца, а ту се од човека до човека појединачно мора судити, и то је оно што нас чини особом вредном поштовања или презира.
Те различитости и чине Србе значајним и историјским народом, који у свом колективном несвесном има урођену демократичност и слободоумност, које нас много кошта кроз време, али нас увек држи на страни правде и истине, јер је све подложно критичком преоспитивању.
У томе нема ничег лошег и погрешног, и не треба да се стидимо тога.
То је за понос.
 
blablablahh:
Eto pre neki dan u Astoria,NY ,sretnem neke Crnogorce, sede u bašti lokala ko Sopranosi neki....pridjem pitam kako ide itd...i lik kaze

" Crnogorci,Hrvati,Srbi.... Svi smo ovde isti,nema podela..... Ex Yugići nemaju vremena za etničke podele barem u NY...

sve ostalo su kompleksi i traume,individualne ili familijarne ( svesne,nesvesne) .... Što je legitimno lečiti svakako ,vidimo ovde na forumu ,idealnom mestu za lecenje kompleksa iz daleka....
Kliknite za proširenje...
Nisam vjerovala da ću tebe lajkovati ovdje, ali eto čuda se dešavaju?!
Ko bi reko čuda da se dese da Blablablahha Crna Gorica ponese....
 
Nije to specifično samo za Srbe, u sličnim oblicima se javlja kod mnogih naroda koji su doživeli kolektivnu traumu, gubitak domovine, rasejanje i dugoročno "egzilsko postojanje". Ali kod Srba iz Krajine, Republike Srpske i šire dijaspore postoje vrlo specifični kulturno-psihološki i istorijski faktori koji pojačavaju tu pojavu. Ljudi koji su izgubili sve, dom, zemlju, status, često i bliske osobe, imaju psihološku potrebu da nadoknade taj gubitak kroz jačanje simboličkog identiteta. Kad fizički prostor više nije dostupan, identitet postaje sveto tle, koje se brani žestoko, bez kompromisa. To nije racionalan stav nego odbrambeni mehanizam. Zato svako ko dovodi u pitanje "naše", bilo da kritikuje vlast, crkvu, nacionalne mitove, doživljava se kao napadač na ono poslednje što nam je ostalo: narativ, mit, zastava, vera.

Ljudi koji žive van Srbije ili van teritorija koje smatraju svojima često imaju idealizovanu sliku o domovini jer su odsečeni od njene stvarnosti. Oni ne vide korupciju na šalteru, bahatog vozača na ulici, nečujnu apatiju na izborima, ali vide ikone, himne, gusle, Vidovdan, Kosovo i grobove predaka. To stvara apstraktni nacionalizam, često čistiji i rigidniji od onog koji se razvija u direktnom sukobu sa svakodnevnim životom. U rasejanju, ljudi često doživljavaju identitetsku anksioznost - da li sam "dovoljno Srbin"? Odgovor na to postaje hiperidentifikacija. Krštavanje dece na "pravi" način, insistiranje na epskoj tradiciji, odbijanje "tuđeg". To nije novo. Slično su se ponašali i ruski belogardejci u Parizu, kubanski emigranti u Majamiju, palestinska dijaspora u Čileu. Iz Švajcarske ili Kanade lako je citirati Njegoša i pljunuti po EU i NATO, ali mnogo teže je u Srbiji izdržati sistemsku nepravdu, zaposliti se bez veze, plaćati porez i ne dobijati ništa zauzvrat, gledati kako tvoje dete uči u hladnoj školi, nemati vodu za piće... Oni koji žive u Srbiji razvijaju pragmatičan, ciničan i samokritičan odnos prema nacionalnom identitetu, ne zato što ga mrze nego zato što žive s njim svaki dan. Kao kad imaš brata koji te nervira, ali ga ipak voliš. Ili bolje rečeno, kao kad voliš brata ali te ipak nervira.

A kontradikcija živeti na Zapadu i pljuvati Zapad je klasična kognitivna disonanca: koristiti zapadne bolnice, škole, pravdu i socijalnu zaštitu, ali verbalno se identifikovati sa narativom o "napaćenom pravoslavnom svetu" koji se suprotstavlja "satanističkom Zapadu". Zašto? Zato što je emotivno lakše živeti u ideološkoj fantaziji nego priznati da ti je neprijatelj omogućio život koji ti tvoja sopstvena domovina nije mogla. To bi bilo ponižavajuće. Zato se bira narativ koji sve objašnjava zaverom, napadom, izdajom, veštačkim antisrpstvom, "autošovinizmom", drugosrbijanstvom, itd. Srbi u Srbiji često gledaju Srbiju kao birokratsku tvorevinu, državu s problemima, vlast s manama, a Srbi u rasejanju, pogotovo iz ratnih područja, vide je kao mitsku domovinu, nosioca kolektivnog stradanja i večne borbe, nešto što treba beskompromisno braniti, čak i kad nije u pravu.

Ni jedni ni drugi nisu nužno "bolji" ili "gori", ali treba razumeti da oni ne polaze iz iste psihološke i istorijske tačke. Kod mnogih van Srbije, naročito iz Republike Srpske i izbegličkih porodica, identitet nije pitanje kulture nego opstanka. A gde god je identitet stvar opstanka, tu nema prostora za nijanse, ni za samoironiju ili samokritiku. Ali upravo zato Srbiji danas više nego ikad trebaju oni koji umeju da misle u nijansama, smeju da kritikuju iz ljubavi, i znaju da biti Srbin ne mora da znači "živeti u večitom rovovskom položaju".
 
Бран Мутимировић:
Nije to specifično samo za Srbe, u sličnim oblicima se javlja kod mnogih naroda koji su doživeli kolektivnu traumu, gubitak domovine, rasejanje i dugoročno "egzilsko postojanje". Ali kod Srba iz Krajine, Republike Srpske i šire dijaspore postoje vrlo specifični kulturno-psihološki i istorijski faktori koji pojačavaju tu pojavu. Ljudi koji su izgubili sve, dom, zemlju, status, često i bliske osobe, imaju psihološku potrebu da nadoknade taj gubitak kroz jačanje simboličkog identiteta. Kad fizički prostor više nije dostupan, identitet postaje sveto tle, koje se brani žestoko, bez kompromisa. To nije racionalan stav nego odbrambeni mehanizam. Zato svako ko dovodi u pitanje "naše", bilo da kritikuje vlast, crkvu, nacionalne mitove, doživljava se kao napadač na ono poslednje što nam je ostalo: narativ, mit, zastava, vera.

Ljudi koji žive van Srbije ili van teritorija koje smatraju svojima često imaju idealizovanu sliku o domovini jer su odsečeni od njene stvarnosti. Oni ne vide korupciju na šalteru, bahatog vozača na ulici, nečujnu apatiju na izborima, ali vide ikone, himne, gusle, Vidovdan, Kosovo i grobove predaka. To stvara apstraktni nacionalizam, često čistiji i rigidniji od onog koji se razvija u direktnom sukobu sa svakodnevnim životom. U rasejanju, ljudi često doživljavaju identitetsku anksioznost - da li sam "dovoljno Srbin"? Odgovor na to postaje hiperidentifikacija. Krštavanje dece na "pravi" način, insistiranje na epskoj tradiciji, odbijanje "tuđeg". To nije novo. Slično su se ponašali i ruski belogardejci u Parizu, kubanski emigranti u Majamiju, palestinska dijaspora u Čileu. Iz Švajcarske ili Kanade lako je citirati Njegoša i pljunuti po EU i NATO, ali mnogo teže je u Srbiji izdržati sistemsku nepravdu, zaposliti se bez veze, plaćati porez i ne dobijati ništa zauzvrat, gledati kako tvoje dete uči u hladnoj školi, nemati vodu za piće... Oni koji žive u Srbiji razvijaju pragmatičan, ciničan i samokritičan odnos prema nacionalnom identitetu, ne zato što ga mrze nego zato što žive s njim svaki dan. Kao kad imaš brata koji te nervira, ali ga ipak voliš. Ili bolje rečeno, kao kad voliš brata ali te ipak nervira.

A kontradikcija živeti na Zapadu i pljuvati Zapad je klasična kognitivna disonanca: koristiti zapadne bolnice, škole, pravdu i socijalnu zaštitu, ali verbalno se identifikovati sa narativom o "napaćenom pravoslavnom svetu" koji se suprotstavlja "satanističkom Zapadu". Zašto? Zato što je emotivno lakše živeti u ideološkoj fantaziji nego priznati da ti je neprijatelj omogućio život koji ti tvoja sopstvena domovina nije mogla. To bi bilo ponižavajuće. Zato se bira narativ koji sve objašnjava zaverom, napadom, izdajom, veštačkim antisrpstvom, "autošovinizmom", drugosrbijanstvom, itd. Srbi u Srbiji često gledaju Srbiju kao birokratsku tvorevinu, državu s problemima, vlast s manama, a Srbi u rasejanju, pogotovo iz ratnih područja, vide je kao mitsku domovinu, nosioca kolektivnog stradanja i večne borbe, nešto što treba beskompromisno braniti, čak i kad nije u pravu.

Ni jedni ni drugi nisu nužno "bolji" ili "gori", ali treba razumeti da oni ne polaze iz iste psihološke i istorijske tačke. Kod mnogih van Srbije, naročito iz Republike Srpske i izbegličkih porodica, identitet nije pitanje kulture nego opstanka. A gde god je identitet stvar opstanka, tu nema prostora za nijanse, ni za samoironiju ili samokritiku. Ali upravo zato Srbiji danas više nego ikad trebaju oni koji umeju da misle u nijansama, smeju da kritikuju iz ljubavi, i znaju da biti Srbin ne mora da znači "živeti u večitom rovovskom položaju".
Kliknite za proširenje...
Odlično si ovo napisao. Skoro sve ,,stoji,,!
Ali...ne slažem se stobom da ljudi koji su Srbograndne retorike oni koji su doživjeli traumu u ratu, bilo koju ili sve oblike koje si nabrojao. Naprotiv, takvi ljudi najmanje srbuju i vrbuju. Radi se o sasvim drugačijoj sorti ljudi. Istoj onoj koji su jedva dočekali rat i slavili sve što je upitno ili već definisano kao zlo.
 
Zagor92:
Primijetio sam kroz forume i komentare da su Srbi koji žive izvan Srbije, pogotovo oni iz Republike Srpske ili tzv. Krajine, često puno radikalniji, nacionalističkiji, i pravoslavniji od samih Srba koji žive u Srbiji.
Kliknite za proširenje...

Живе у примитивном окружењу. Преблизу Хрватима, Бошњанима, и томе сличнима. Није лако остати у балансу кад си са таквима.

Са једне стране, разумем их, није им лако, са друге, иду ми на ***** са тим турбо србовањем.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Umri_muski
Kolikom broju Srba odgovara da se sto gluplje svi Srbi ponasaju i razmisljaju?
Odgovora
1
Pregleda
226
AleksaJ
AleksaJ
Nikita Kulganov
Zasto se u Srbiji prave najbolji putevi, zeljeznice i metroi, ako ce se vec od 2026 svi voziti letecim automobilima ?
Odgovora
16
Pregleda
315
DarkMoon
DarkMoon
Belgradeboy
U Srbiji se vlast nasleđuje
Odgovora
12
Pregleda
305
Belgradeboy
Belgradeboy

Back
Top