Усамљеност је јако тешка, изазива депресију, кочи у нормалном функционисању. Љубав, блискост, интима, то су једне од основних људских потреба. Неко без љубави се одаје пороцима, запостави изглед и здравље јер му се не исплати да пази на себе јер га свакако нико не воли и ником се не свиђа, у старости завршава живот а да нико то не сазна, нема потомке, сахрањује га држава која га и наслеђује, човек може скроз да се уништи само због тога.
Зашто се такви проблеми обезвређују када су тешки и такви за које уопште и не постоје решења, за разлику од болести за шта постоје лекари и лечење, или за сиромаштво за шта постоји социјална служба, запошљавање, зашто једино према усамљенима не постоји не само никакво разумевање него често и осуде? Зашто су такве ствари јако пуно прожете табуима и дуплим стандардима, разним паметовањима? Да сам болестан ишао бих код доктора и лечио бих се, да сам сиромашан ишао бих да радим или на социјалу, имао бих бар неке наде око таквих проблема, али за љубавне проблеме не постоји никакво решење, буквално немаш начин да се бориш против тога него како ти се задеси. Други би ме подржавали у борби за здравље или за материјално, посебно за здравље, али за борбу против усамљености би ме осуђивали јер се то и осуђује.
Велика већина људи би чак радије бирала да финансира неког познаника којег и не познаје добро него што би му пружила љубав, просјак ће пре добити нормалну материјалну обезбеђеност од некога непознатог него неки пољубац, постоје материјални добротвори али не и љубавни, па шта је онда вредније, материјално или љубав..
Зашто се такви проблеми обезвређују када су тешки и такви за које уопште и не постоје решења, за разлику од болести за шта постоје лекари и лечење, или за сиромаштво за шта постоји социјална служба, запошљавање, зашто једино према усамљенима не постоји не само никакво разумевање него често и осуде? Зашто су такве ствари јако пуно прожете табуима и дуплим стандардима, разним паметовањима? Да сам болестан ишао бих код доктора и лечио бих се, да сам сиромашан ишао бих да радим или на социјалу, имао бих бар неке наде око таквих проблема, али за љубавне проблеме не постоји никакво решење, буквално немаш начин да се бориш против тога него како ти се задеси. Други би ме подржавали у борби за здравље или за материјално, посебно за здравље, али за борбу против усамљености би ме осуђивали јер се то и осуђује.
Велика већина људи би чак радије бирала да финансира неког познаника којег и не познаје добро него што би му пружила љубав, просјак ће пре добити нормалну материјалну обезбеђеност од некога непознатог него неки пољубац, постоје материјални добротвори али не и љубавни, па шта је онда вредније, материјално или љубав..
