Zašto se na ljubavne probleme gleda kao na nešto nebitno?

bezimeni1

Aktivan član
Poruka
1.546
Усамљеност је јако тешка, изазива депресију, кочи у нормалном функционисању. Љубав, блискост, интима, то су једне од основних људских потреба. Неко без љубави се одаје пороцима, запостави изглед и здравље јер му се не исплати да пази на себе јер га свакако нико не воли и ником се не свиђа, у старости завршава живот а да нико то не сазна, нема потомке, сахрањује га држава која га и наслеђује, човек може скроз да се уништи само због тога.

Зашто се такви проблеми обезвређују када су тешки и такви за које уопште и не постоје решења, за разлику од болести за шта постоје лекари и лечење, или за сиромаштво за шта постоји социјална служба, запошљавање, зашто једино према усамљенима не постоји не само никакво разумевање него често и осуде? Зашто су такве ствари јако пуно прожете табуима и дуплим стандардима, разним паметовањима? Да сам болестан ишао бих код доктора и лечио бих се, да сам сиромашан ишао бих да радим или на социјалу, имао бих бар неке наде око таквих проблема, али за љубавне проблеме не постоји никакво решење, буквално немаш начин да се бориш против тога него како ти се задеси. Други би ме подржавали у борби за здравље или за материјално, посебно за здравље, али за борбу против усамљености би ме осуђивали јер се то и осуђује.

Велика већина људи би чак радије бирала да финансира неког познаника којег и не познаје добро него што би му пружила љубав, просјак ће пре добити нормалну материјалну обезбеђеност од некога непознатог него неки пољубац, постоје материјални добротвори али не и љубавни, па шта је онда вредније, материјално или љубав..
 
Усамљеност је јако тешка, изазива депресију, кочи у нормалном функционисању. Љубав, блискост, интима, то су једне од основних људских потреба. Неко без љубави се одаје пороцима, запостави изглед и здравље јер му се не исплати да пази на себе јер га свакако нико не воли и ником се не свиђа, у старости завршава живот а да нико то не сазна, нема потомке, сахрањује га држава која га и наслеђује, човек може скроз да се уништи само због тога.

Зашто се такви проблеми обезвређују када су тешки и такви за које уопште и не постоје решења, за разлику од болести за шта постоје лекари и лечење, или за сиромаштво за шта постоји социјална служба, запошљавање, зашто једино према усамљенима не постоји не само никакво разумевање него често и осуде? Зашто су такве ствари јако пуно прожете табуима и дуплим стандардима, разним паметовањима? Да сам болестан ишао бих код доктора и лечио бих се, да сам сиромашан ишао бих да радим или на социјалу, имао бих бар неке наде око таквих проблема, али за љубавне проблеме не постоји никакво решење, буквално немаш начин да се бориш против тога него како ти се задеси. Други би ме подржавали у борби за здравље или за материјално, посебно за здравље, али за борбу против усамљености би ме осуђивали јер се то и осуђује.

Велика већина људи би чак радије бирала да финансира неког познаника којег и не познаје добро него што би му пружила љубав, просјак ће пре добити нормалну материјалну обезбеђеност од некога непознатог него неки пољубац, постоје материјални добротвори али не и љубавни, па шта је онда вредније, материјално или љубав..
Слажем се. Ево ти мој савет ако ти ишта значи иако сам само обичан аватар са форума. Разумем те у потпуности, бићу мало суров али искрен и са много подршке

Нема друге, ил се бори или мозак пролиј. Пошто га до сад ниси пролио, очигледно има нешто што те држи за живот. Онда се бори, тешко јесте и биће тешко, док се не избориш

То је као процес, работа, буквално пренесено - учење да радиш склекове. Задаш себи циљ - 100 склекова, и тешко је, ал кад једном научиш да урадиш 100 или бар 50, схватиш да сада дајеш 100 пута већи резултат са много мање од 100 пута више урожене стварне снаге

Надам се да си разумео шта сам хтео рећи. Само рад на себи и нема одустајања. Одлучи да сазнаш ђе си најслабији и ту се највише ојачај. Ако имаш воље, а верујем да је немаш.

Ко има депресију, нема воље, то знам из прве руке. Али друге нема, и видиш на крају да можеш, али тек када успеш, исто као са склековима.
 
Усамљеност је јако тешка, изазива депресију, кочи у нормалном функционисању. Љубав, блискост, интима, то су једне од основних људских потреба. Неко без љубави се одаје пороцима, запостави изглед и здравље јер му се не исплати да пази на себе јер га свакако нико не воли и ником се не свиђа, у старости завршава живот а да нико то не сазна, нема потомке, сахрањује га држава која га и наслеђује, човек може скроз да се уништи само због тога.

Зашто се такви проблеми обезвређују када су тешки и такви за које уопште и не постоје решења, за разлику од болести за шта постоје лекари и лечење, или за сиромаштво за шта постоји социјална служба, запошљавање, зашто једино према усамљенима не постоји не само никакво разумевање него често и осуде? Зашто су такве ствари јако пуно прожете табуима и дуплим стандардима, разним паметовањима? Да сам болестан ишао бих код доктора и лечио бих се, да сам сиромашан ишао бих да радим или на социјалу, имао бих бар неке наде око таквих проблема, али за љубавне проблеме не постоји никакво решење, буквално немаш начин да се бориш против тога него како ти се задеси. Други би ме подржавали у борби за здравље или за материјално, посебно за здравље, али за борбу против усамљености би ме осуђивали јер се то и осуђује.

Велика већина људи би чак радије бирала да финансира неког познаника којег и не познаје добро него што би му пружила љубав, просјак ће пре добити нормалну материјалну обезбеђеност од некога непознатог него неки пољубац, постоје материјални добротвори али не и љубавни, па шта је онда вредније, материјално или љубав..
Сада да одговорим на само питање - става сам да људи не разумеју оно што не доживе. Поготово данас када је саосећање на дну.
 
Нема друге, ил се бори или мозак пролиј. Пошто га до сад ниси пролио, очигледно има нешто што те држи за живот. Онда се бори, тешко јесте и биће тешко, док се не избориш
То бих и волео. Одржало ме је то што сам се свако јутро само случајно пробудио и страх како то да учиним.
 
То бих и волео. Одржало ме је то што сам се свако јутро само случајно пробудио и страх како то да учиним.
Мислим урадићеш како хоћеш. Сад ти не причам ништа из моралности него јер стварно тако мислим. Много тешкога сам доживео. И сад. Нема шта нисам помислио себи да урадим. Ал ипак постоји та нека лепота у животу.

Ти тренутно ниси свестан среће. Исто ко ни ја што нисам био, нити сам сада скроз, упаднем и ја у стање, све је то део процеса излечења. Ал има среће, нашао сам девојку, имам кров над главом, радим на себи па имам и себе

Кад имаш самопоуздање али стварно, не лажно, много је лакше борити се, и на крају се изборити.
 
Мислим урадићеш како хоћеш. Сад ти не причам ништа из моралности него јер стварно тако мислим. Много тешкога сам доживео. И сад. Нема шта нисам помислио себи да урадим. Ал ипак постоји та нека лепота у животу.

Ти тренутно ниси свестан среће. Исто ко ни ја што нисам био, нити сам сада скроз, упаднем и ја у стање, све је то део процеса излечења. Ал има среће, нашао сам девојку, имам кров над главом, радим на себи па имам и себе

Кад имаш самопоуздање али стварно, не лажно, много је лакше борити се, и на крају се изборити.
Не верујем да си ти ишта лошији од других, само себи видиш мане, а другима не
 
Ти тренутно ниси свестан среће. Исто ко ни ја што нисам био, нити сам сада скроз, упаднем и ја у стање, све је то део процеса излечења. Ал има среће, нашао сам девојку, имам кров над главом, радим на себи па имам и себе
Нема среће, ја мрзим жене и уопште људе као врсту (с разлогом), а истовремено сам усамљен, из тога нема излаза. Да је нека најдивнија кад-тад би ме повредила, ја то знам и не постоји никаква могућност да ме нека убеди у другачије. Чак немам мира ни да се бар повучем у свој свет јер морам да радим међу одвратном људском врстом, па сам нон-стоп у стању приправности и окренутости друштву које ми је чинило зло, једини излаз и јесте оно што сам рекао, тренутно то не могу јер имам неке планове, али за пар година ако остане исто то је то.

Кад имаш самопоуздање али стварно, не лажно, много је лакше борити се, и на крају се изборити.
Ја имам 0 самопоуздања.


Не верујем да си ти ишта лошији од других, само себи видиш мане, а другима не
У социјалном смислу јесам најгори, то што ми је ИК изнад просека и што сам и физички спремнији изнад просека, то је небитно за данашње друштво где се фаворизују само манипулације и међусобно психичко насиље.
 
Pa nebitno je nama nek svako brine svoju brigu
Није баш тако, за неке ствари постоји пуно емпатије, за неке друге проблеме не само недостатак емпатије него и осуде. Људи увек сами имају тенденцију да забијају нос и где треба и где не треба, тако да људи ће чинити зло али кад треба да се пружи разумевање тад ће рећи "свако бије своју битку".
 
Ko nije za sebe nije ni za druge, sreća isključivo dolazi i proizilazi iz tebe lično, niko i ništa drugo ne može biti zaslužno za tvoju sreću.
Kod tebe je problem što si samom sebi loše društvo. Nauči da voliš sebe i da uživaš u svakom trenutku.
Кад те неко други нападне, осуди за нешто, та несрећа долази са стране. Ја сам сам себи одлично друштво и умем одлично да се забављам, све док се не осврнем на реалност и не видим какав имам третман од стране других, али не могу баш нон-стоп живети у бајци у којој ми је лепо са самим собом, прелепо ми је у свом кревету и својој машти док ми је ужасно на послу и на улици где су реални људи, таква срећа или несрећа на коју мислим долази са стране, не од мене самог.
 
Кад те неко други нападне, осуди за нешто, та несрећа долази са стране. Ја сам сам себи одлично друштво и умем одлично да се забављам, све док се не осврнем на реалност и не видим какав имам третман од стране других, али не могу баш нон-стоп живети у бајци у којој ми је лепо са самим собом, прелепо ми је у свом кревету и својој машти док ми је ужасно на послу и на улици где су реални људи, таква срећа или несрећа на коју мислим долази са стране, не од мене самог.
Nisi dovoljno jak i primaš sve k srcu, tj. reaguješ na sve. Dakle samo ti si zaslužan za svoju sreću, ako ti ja opsujem mater ti ćeš se iznervirati, dakle imaš izbor.
 
Nisi dovoljno jak i primaš sve k srcu, tj. reaguješ na sve. Dakle samo ti si zaslužan za svoju sreću, ako ti ja opsujem mater ti ćeš se iznervirati, dakle imaš izbor.
То је природна ствар, рефлексно реаговање, треба доста енергије да би се то игнорисало, то је као да те него убоде нечим и кажеш му сам си крив што те боли.
 
То је природна ствар, рефлексно реаговање, треба доста енергије да би се то игнорисало, то је као да те него убоде нечим и кажеш му сам си крив што те боли.
Naprotiv, rečima ti dozvoljavaš da te povrede, a ako te ja nabodem fizički to je druga stvar. Porediš neuporedivo.
 
Усамљеност је јако тешка, изазива депресију, кочи у нормалном функционисању. Љубав, блискост, интима, то су једне од основних људских потреба. Неко без љубави се одаје пороцима, запостави изглед и здравље јер му се не исплати да пази на себе јер га свакако нико не воли и ником се не свиђа, у старости завршава живот а да нико то не сазна, нема потомке, сахрањује га држава која га и наслеђује, човек може скроз да се уништи само због тога.

Зашто се такви проблеми обезвређују када су тешки и такви за које уопште и не постоје решења, за разлику од болести за шта постоје лекари и лечење, или за сиромаштво за шта постоји социјална служба, запошљавање, зашто једино према усамљенима не постоји не само никакво разумевање него често и осуде? Зашто су такве ствари јако пуно прожете табуима и дуплим стандардима, разним паметовањима? Да сам болестан ишао бих код доктора и лечио бих се, да сам сиромашан ишао бих да радим или на социјалу, имао бих бар неке наде око таквих проблема, али за љубавне проблеме не постоји никакво решење, буквално немаш начин да се бориш против тога него како ти се задеси. Други би ме подржавали у борби за здравље или за материјално, посебно за здравље, али за борбу против усамљености би ме осуђивали јер се то и осуђује.

Велика већина људи би чак радије бирала да финансира неког познаника којег и не познаје добро него што би му пружила љубав, просјак ће пре добити нормалну материјалну обезбеђеност од некога непознатог него неки пољубац, постоје материјални добротвори али не и љубавни, па шта је онда вредније, материјално или љубав..
Za ljubav je potrebna i sreća. Mozes čekati negde neku i da dodje, a moze i da nikad ne dodje.
 
Naprotiv, rečima ti dozvoljavaš da te povrede, a ako te ja nabodem fizički to je druga stvar. Porediš neuporedivo.
Како ја то дозвољавам, јел другима говорим "вређајте ме"? Већини је већ довољан сигнал када виде да је неко у неком проблему, било ко да је у питању, кад неко падне то тумаче као сигнал за гажење.

Те ствари јесу за поређење јер и једно и друго су врсте насиља, само што је понижавање других данас толерисано у друштву.

Za ljubav je potrebna i sreća. Mozes čekati negde neku i da dodje, a moze i da nikad ne dodje.
И ја то мислим..
 
Како ја то дозвољавам, јел другима говорим "вређајте ме"? Већини је већ довољан сигнал када виде да је неко у неком проблему, било ко да је у питању, кад неко падне то тумаче као сигнал за гажење.

Те ствари јесу за поређење јер и једно и друго су врсте насиља, само што је понижавање других данас толерисано у друштву.


И ја то мислим..
Ne razumeš, ako ti ja kažem da si seljačina, na tebi je dal ćeš se uvrediti ili ne, zavisi koliko si jak i da li dopuštaš da te reč, jedan običan imagirnarni simbol povredi.
 

Back
Top