- Poruka
- 7.475
Zašto me napadaju Hijene
Vreme |
- Ako je Aleksandar Vučić koordinator službi bezbednosti, ko je odgovoran za eksploziju nasilja u našem svakodnevnom životu? Ako upravlja radom Saveta za nacionalnu bezbednost, ko je odgovoran za haos u tim službama? Za haos u policiji? U kojoj to zemlji komandant žandarmerije polemiše s tabloidima preko fejsbuka? U kojoj to zemlji pitanje direktora policije postaje pitanje života i smrti, opstanka vlade, kao što je bilo ovde kod nas? U kojoj zemlji se prebijaju vodeći političari? Zašto Vučić ćuti o događajima u Segedinu?
Nedelja za nama nesumnjivo je istorijska. U njoj su kraju privedena dva za Srbiju najvažnija politička procesa: postignut je sporazum sa Prištinom, a Evropska komisija dala je preporuku za početak pregovora sa Srbijom o njenom pristupanju Evropskoj uniji. Ali, proteklu nedelju obeležio je još jedan, verovatno jedinstven događaj: grupa huligana, pripadnika navijačke grupe Hijene, fizički je napala narodnog poslanika i lidera Liberalno demokratske partije Čedomira Jovanovića, njegovu suprugu Jelenu i dvoje prijatelja, od kojih je jedan, poznati vizuelni umetnik Srđan Ćešić, zaradio dve frakture lobanje, prelom nosa i nekoliko polomljenih zuba. Napad se, dogodio na čardi kraj Segedina, u Mađarskoj, gde su se i Jovanović sa prijateljima i navijači našli zbog vaterpolo utakmice Crvena Zvezda - Seged. Prema priznanju jednog od napadača, povod za fizički napad bio je stav Čedomira Jovanovića i njegove partije o problemu Kosova. Paradoksalno, Jovanović je zbog stava o Kosovu napadnut samo dva dana pre nego što je Vlada Srbije potpisala sporazum sa Prištinom, koji je po svojoj suštini vrlo sličan rešenju kakvo je Liberalno demokratska partija podržavala ranijih godina. "Moj život je prepun paradoksa, i ta sreda je jedan od njih", kaže Čedomir Jovanović na početku razgovora za "Vreme"
* Šta se dogodilo u Segedinu?
Izbegavam utakmice godinama jer ne mogu da se isključim kao većina publike i okrenem glavu od svega što je tu prisutno, a potpuno je suprotno mojim vrednostima. Otišao sam u Segedin zato što nisam u prilici da svoje prijatelje podržavam ovde u Beogradu jer ne želim da delim tribinu sa kriminalcima koji se kriju iza kluba i gotovo očajničke potrebe svih nas za malo ponosa i dostojanstva koje pronalazimo u pobedama sportista koji su uspeli uprkos Srbiji, a ne zahvaljujući njoj. Zašto je slika svake priča o Kosovu glava bez vrata sa dosijeom ambicioznijim od onog koji su u tim godinama zajedno imali Arkan i Legija? Zašto se sa srpskim patriotizmom upoznajemo u euforiji bezvrednih naslovnih strana koje lepimo po raspalim šleperima, propalim kancelarijama, jazbinama kraj reke ili na ćošku ulice, u kojima se jeftino i loše pije do iznemoglosti. I zašto se uvek, bez izuzetka, baš uvek sa tom slikom rastajemo poniženi i zatečeni istinom koju nismo videli, a koja nam eksplodira u lice sa musavih strana crne hronike?
Naišli smo dva sata ranije s prijateljem kako bi nas sproveo putem do banje u kojoj se igra utakmica Lige šampiona iako Garmin navigacija još nije čula za nju. Usput smo stali kraj nekog ni po čemu posebnog restorana i odjednom se našli u situaciji bez izbora, koja je ta dva pontona i par kvadrata učinila važnijim od Zvezdinog evropskog uspeha, a periferiju Segedina ravnopravnom sa istorijskim Briselom u svim vestima. Nijedna ružna reč s naše strane nije rečena, nijedan paničan ni ishitren gest. Bili smo vrlo mirni do prvog udarca, a nakon toga - onakvi kakvi jedino i možemo da budemo - odlučni da se borimo za svoj život. Potcenili su nas svi koji su napali, jer nas nikad nisu razumeli. Danas kad čujem šta pričaju po gradu, mislim da i oni sad vide razliku između mojih prijatelja, Jelene i mene i onog s čime se inače sreću. To nisu bile prve batine u mom, ali ni u životu svih koji su tog popodneva bili kraj mene. Gazili su me Miloševićevi kordoni, kao što su godinama gazili sve oko mene, čitav moj svet. Ne bih stigao do tog Segedina da sam bio kao što su oni mislili da jesam. Nikada se nisam povlačio i pravio kompromise. Niko od nas. Da bismo živeli morali smo da preživimo sve što nas je uništavalo. I zato je reakcija bila ista kao u Kolarčevoj ‘97, na Brankovom mostu ‘99, Petog oktobra, 12. marta. Ista za Badžu, DB, Legiju, JSO, zemunce, hijene, sve. Ne možemo da pristanemo na njih. Mi smo dva sveta i zato nismo mogli da prihvatimo pravila rulje koja se sama sebi dokazuje tako što linčuje one koje u tom trenutku smatra lakim plenom. Moje okruženje i danas čine ljudi koji su uz mene bili i pre 20 godina. Tih nekoliko divnih prijatelja je zapravo uz mene i zato što misle da im je obaveza da u našem zajedničkom životu troše svoj život, a štede moj. Zato je Srđan unakažen. Ne greškom, nekim pukim slučajem, nego zato što i danas veruje da moji ratovi nisu samo moji, baš naprotiv, i da je red da i njih delimo kao i sve drugo u životu. Preko mene se bacila Jelena. Pola svog života je sa mnom u tom živom blatu, u kom smo prve zajedničke dane provodili tako što smo se selili iz stana u stan, nakon dojava da nismo bezbedni ili posle nekog napada na nas, kada su bombe dizale u vazduh automobile ispod prozora stana u kom smo živeli u Avalskoj, i kada nisu eksplodirale pod nadvožnjakom koji smo prelazili kod Banovaca, i kada je Zoran ubijen i kada su prvi put, pored mene i nje, počeli da prete i našoj deci, Jelena je davala sebe, a štitila mene.
Naravno da to što se desilo nema veze sa Zvezdom. To su kriminalci, talog našeg društva, moralne nakaze, ološ koji truje našu decu dilujući im narkotike, koji reketira one koji još mogu da stvore nešto u Beogradu, preti tužiocima i sudijama, sačekuje i puca u leđa policajcima koji još služe zakonima ove zemlje. Naravno, s velikom političkom podrškom. Oduvek su bili tako nasilni jer je nasilje bilo političko sredstvo koje se koristilo ili se nije koristilo po potrebi.
Poslednjih petnaestak godina navijači su prestali da budu navijači i postali paravojna formacija koja služi za terorisanje po potrebi i uvek na kraju izmiče kontroli. Nećete naći primer u širem prostoru od ovog našeg da je navijačka grupa nasrtala na majku četvoro dece. Oni su se tukli sa mojom Jelenom koju nikad u životu nisu videli, nikad im nije ništa uradila, ni tog dana, osim ako neko ne misli da je njena odgovornost u tome što je bila spremna na sve da zaštiti čoveka kog voli i s kojim deli svoj život. Te pojave nisu nastale same od sebe. Uporišta toga su previše široka da bismo mogli da ih ignorišemo i pojednostavljujemo.
*Kako tumačite tišinu unutar određenih političkih krugova? Da li je normalno da predsednik jedne parlamentarne stranke bude napadnut, a da se ne oglasi npr. predsednik Skupštine i ne osudi napad?
Ćutanje stranaka na vlasti, pre svih SNS-a ne tumačim samo kao jasnu podršku tim navijačkim grupama već i kao njihovu nemoć. Vođa te grupe je osoba iza koje je 40 krivičnih prijava, vrlo dobro poznata policiji, hapšena zbog iznuda, nanošenja teških telesnih povreda, napada na službena lica, osuđena na osam godina pa pomilovana predsedničkom voljom pre nekoliko meseci, sa svojom privatnom vojskom koju čine deca odrasla u beznađu, deformisanog pogleda na svet koji je posledica pogrešnog sistema vrednosti u kom su odrastali, sa roditeljima bez posla, pred koje ona izlaze s evrima zarađenim u dilovanju, ili spremnosti da se bezumno nekom puca u leđa i tako izbori pozicija i status u tom privremenom krugu u kom život ne traje predugo.
Mi sad vidimo svoje pravo lice, upoznajemo sami sebe, ne možemo da pobegnemo od onog što jesmo. To lice su gledali neki drugi, u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu, i opisivali ga jezikom koji smo mi smatrali uvredljivim i pogrešnim. Danas sami o sebi govorimo onako kako su nekad drugi govorili o nama i zato je ovo trenutak u kom moramo postaviti fundamentalna pitanja, koja ne smeju ostati po strani. Odgovore na njih pre svega treba da daju oni koji su na vlasti, a oni nemaju snagu za tako nešto. Koji je cilj Srbije? Koja je uloga vas i mene i svakog čoveka koji živi na ovom prostoru? Gde je perspektiva za naše porodice, mir do kog dolazimo tako što znamo da je pred nama uloga koja je napisana za nas? Ja ne živim onako kako sam želeo. Postao sam političar, a od politike sam bežao i prezirao je. Mislim da danas nema mnogo ljudi koji za sebe mogu da kažu da se osećaju komforno jer su u poziciji koju su tražili. Tako iščašeni mi ne možemo ništa drugo osim da grizemo sami sebe i da režimo jedni na druge. Zato nema kompromisa s Hijenama. Svako može da vam puca u leđa i da vam stavi bombu pod automobil, ali nemate prava da ikome date svoju dušu. Za mene je to u ovom trenutku presudno. Kako pronaći mir i spokoj za svakog od nas uz pravo da budemo različiti, da budete gej ili pop, japi ili neki nezainteresovani klinac s ambicijom da živi od danas do sutra.
Vreme |
- Ako je Aleksandar Vučić koordinator službi bezbednosti, ko je odgovoran za eksploziju nasilja u našem svakodnevnom životu? Ako upravlja radom Saveta za nacionalnu bezbednost, ko je odgovoran za haos u tim službama? Za haos u policiji? U kojoj to zemlji komandant žandarmerije polemiše s tabloidima preko fejsbuka? U kojoj to zemlji pitanje direktora policije postaje pitanje života i smrti, opstanka vlade, kao što je bilo ovde kod nas? U kojoj zemlji se prebijaju vodeći političari? Zašto Vučić ćuti o događajima u Segedinu?
Nedelja za nama nesumnjivo je istorijska. U njoj su kraju privedena dva za Srbiju najvažnija politička procesa: postignut je sporazum sa Prištinom, a Evropska komisija dala je preporuku za početak pregovora sa Srbijom o njenom pristupanju Evropskoj uniji. Ali, proteklu nedelju obeležio je još jedan, verovatno jedinstven događaj: grupa huligana, pripadnika navijačke grupe Hijene, fizički je napala narodnog poslanika i lidera Liberalno demokratske partije Čedomira Jovanovića, njegovu suprugu Jelenu i dvoje prijatelja, od kojih je jedan, poznati vizuelni umetnik Srđan Ćešić, zaradio dve frakture lobanje, prelom nosa i nekoliko polomljenih zuba. Napad se, dogodio na čardi kraj Segedina, u Mađarskoj, gde su se i Jovanović sa prijateljima i navijači našli zbog vaterpolo utakmice Crvena Zvezda - Seged. Prema priznanju jednog od napadača, povod za fizički napad bio je stav Čedomira Jovanovića i njegove partije o problemu Kosova. Paradoksalno, Jovanović je zbog stava o Kosovu napadnut samo dva dana pre nego što je Vlada Srbije potpisala sporazum sa Prištinom, koji je po svojoj suštini vrlo sličan rešenju kakvo je Liberalno demokratska partija podržavala ranijih godina. "Moj život je prepun paradoksa, i ta sreda je jedan od njih", kaže Čedomir Jovanović na početku razgovora za "Vreme"
* Šta se dogodilo u Segedinu?
Izbegavam utakmice godinama jer ne mogu da se isključim kao većina publike i okrenem glavu od svega što je tu prisutno, a potpuno je suprotno mojim vrednostima. Otišao sam u Segedin zato što nisam u prilici da svoje prijatelje podržavam ovde u Beogradu jer ne želim da delim tribinu sa kriminalcima koji se kriju iza kluba i gotovo očajničke potrebe svih nas za malo ponosa i dostojanstva koje pronalazimo u pobedama sportista koji su uspeli uprkos Srbiji, a ne zahvaljujući njoj. Zašto je slika svake priča o Kosovu glava bez vrata sa dosijeom ambicioznijim od onog koji su u tim godinama zajedno imali Arkan i Legija? Zašto se sa srpskim patriotizmom upoznajemo u euforiji bezvrednih naslovnih strana koje lepimo po raspalim šleperima, propalim kancelarijama, jazbinama kraj reke ili na ćošku ulice, u kojima se jeftino i loše pije do iznemoglosti. I zašto se uvek, bez izuzetka, baš uvek sa tom slikom rastajemo poniženi i zatečeni istinom koju nismo videli, a koja nam eksplodira u lice sa musavih strana crne hronike?
Naišli smo dva sata ranije s prijateljem kako bi nas sproveo putem do banje u kojoj se igra utakmica Lige šampiona iako Garmin navigacija još nije čula za nju. Usput smo stali kraj nekog ni po čemu posebnog restorana i odjednom se našli u situaciji bez izbora, koja je ta dva pontona i par kvadrata učinila važnijim od Zvezdinog evropskog uspeha, a periferiju Segedina ravnopravnom sa istorijskim Briselom u svim vestima. Nijedna ružna reč s naše strane nije rečena, nijedan paničan ni ishitren gest. Bili smo vrlo mirni do prvog udarca, a nakon toga - onakvi kakvi jedino i možemo da budemo - odlučni da se borimo za svoj život. Potcenili su nas svi koji su napali, jer nas nikad nisu razumeli. Danas kad čujem šta pričaju po gradu, mislim da i oni sad vide razliku između mojih prijatelja, Jelene i mene i onog s čime se inače sreću. To nisu bile prve batine u mom, ali ni u životu svih koji su tog popodneva bili kraj mene. Gazili su me Miloševićevi kordoni, kao što su godinama gazili sve oko mene, čitav moj svet. Ne bih stigao do tog Segedina da sam bio kao što su oni mislili da jesam. Nikada se nisam povlačio i pravio kompromise. Niko od nas. Da bismo živeli morali smo da preživimo sve što nas je uništavalo. I zato je reakcija bila ista kao u Kolarčevoj ‘97, na Brankovom mostu ‘99, Petog oktobra, 12. marta. Ista za Badžu, DB, Legiju, JSO, zemunce, hijene, sve. Ne možemo da pristanemo na njih. Mi smo dva sveta i zato nismo mogli da prihvatimo pravila rulje koja se sama sebi dokazuje tako što linčuje one koje u tom trenutku smatra lakim plenom. Moje okruženje i danas čine ljudi koji su uz mene bili i pre 20 godina. Tih nekoliko divnih prijatelja je zapravo uz mene i zato što misle da im je obaveza da u našem zajedničkom životu troše svoj život, a štede moj. Zato je Srđan unakažen. Ne greškom, nekim pukim slučajem, nego zato što i danas veruje da moji ratovi nisu samo moji, baš naprotiv, i da je red da i njih delimo kao i sve drugo u životu. Preko mene se bacila Jelena. Pola svog života je sa mnom u tom živom blatu, u kom smo prve zajedničke dane provodili tako što smo se selili iz stana u stan, nakon dojava da nismo bezbedni ili posle nekog napada na nas, kada su bombe dizale u vazduh automobile ispod prozora stana u kom smo živeli u Avalskoj, i kada nisu eksplodirale pod nadvožnjakom koji smo prelazili kod Banovaca, i kada je Zoran ubijen i kada su prvi put, pored mene i nje, počeli da prete i našoj deci, Jelena je davala sebe, a štitila mene.
Naravno da to što se desilo nema veze sa Zvezdom. To su kriminalci, talog našeg društva, moralne nakaze, ološ koji truje našu decu dilujući im narkotike, koji reketira one koji još mogu da stvore nešto u Beogradu, preti tužiocima i sudijama, sačekuje i puca u leđa policajcima koji još služe zakonima ove zemlje. Naravno, s velikom političkom podrškom. Oduvek su bili tako nasilni jer je nasilje bilo političko sredstvo koje se koristilo ili se nije koristilo po potrebi.
Poslednjih petnaestak godina navijači su prestali da budu navijači i postali paravojna formacija koja služi za terorisanje po potrebi i uvek na kraju izmiče kontroli. Nećete naći primer u širem prostoru od ovog našeg da je navijačka grupa nasrtala na majku četvoro dece. Oni su se tukli sa mojom Jelenom koju nikad u životu nisu videli, nikad im nije ništa uradila, ni tog dana, osim ako neko ne misli da je njena odgovornost u tome što je bila spremna na sve da zaštiti čoveka kog voli i s kojim deli svoj život. Te pojave nisu nastale same od sebe. Uporišta toga su previše široka da bismo mogli da ih ignorišemo i pojednostavljujemo.
*Kako tumačite tišinu unutar određenih političkih krugova? Da li je normalno da predsednik jedne parlamentarne stranke bude napadnut, a da se ne oglasi npr. predsednik Skupštine i ne osudi napad?
Ćutanje stranaka na vlasti, pre svih SNS-a ne tumačim samo kao jasnu podršku tim navijačkim grupama već i kao njihovu nemoć. Vođa te grupe je osoba iza koje je 40 krivičnih prijava, vrlo dobro poznata policiji, hapšena zbog iznuda, nanošenja teških telesnih povreda, napada na službena lica, osuđena na osam godina pa pomilovana predsedničkom voljom pre nekoliko meseci, sa svojom privatnom vojskom koju čine deca odrasla u beznađu, deformisanog pogleda na svet koji je posledica pogrešnog sistema vrednosti u kom su odrastali, sa roditeljima bez posla, pred koje ona izlaze s evrima zarađenim u dilovanju, ili spremnosti da se bezumno nekom puca u leđa i tako izbori pozicija i status u tom privremenom krugu u kom život ne traje predugo.
Mi sad vidimo svoje pravo lice, upoznajemo sami sebe, ne možemo da pobegnemo od onog što jesmo. To lice su gledali neki drugi, u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu, i opisivali ga jezikom koji smo mi smatrali uvredljivim i pogrešnim. Danas sami o sebi govorimo onako kako su nekad drugi govorili o nama i zato je ovo trenutak u kom moramo postaviti fundamentalna pitanja, koja ne smeju ostati po strani. Odgovore na njih pre svega treba da daju oni koji su na vlasti, a oni nemaju snagu za tako nešto. Koji je cilj Srbije? Koja je uloga vas i mene i svakog čoveka koji živi na ovom prostoru? Gde je perspektiva za naše porodice, mir do kog dolazimo tako što znamo da je pred nama uloga koja je napisana za nas? Ja ne živim onako kako sam želeo. Postao sam političar, a od politike sam bežao i prezirao je. Mislim da danas nema mnogo ljudi koji za sebe mogu da kažu da se osećaju komforno jer su u poziciji koju su tražili. Tako iščašeni mi ne možemo ništa drugo osim da grizemo sami sebe i da režimo jedni na druge. Zato nema kompromisa s Hijenama. Svako može da vam puca u leđa i da vam stavi bombu pod automobil, ali nemate prava da ikome date svoju dušu. Za mene je to u ovom trenutku presudno. Kako pronaći mir i spokoj za svakog od nas uz pravo da budemo različiti, da budete gej ili pop, japi ili neki nezainteresovani klinac s ambicijom da živi od danas do sutra.
Poslednja izmena:
