Zapisi srpskog narodnog jezika prě Dositěja perom pravoslavnih, katol. i muh. pisaca

Писмо Мехмед-паше Соколовића Андреју Баторију — Октобар 1551. године

Бог једин. Божијом помоћом романијски беглербег и Мехемед паша пишу славно ухрабреному витезу брату мојему, Батори Андрејашу. Дође твој човек великога краља Ферендуша са листова (!) честитога, и светлога, над краљи и над цари цара и славнога Рустам-паше. И ми у тај час посласмо ка честитому цару смога (!) права истина чловека. Али не за оно мало има земљу честити цар, ну оваја земља сабљом узета и телосна је била честитога цара, и краљ Ферендуш имаше честитем царом веру, а честити цар на Војсце под Слнǎчне бивши, а ви на цареву земљу и скелу Паркан саградисте. Тако ли требаше према богопомазана цара чинити? Ну ако ви хоћете, ја паке краља у честитога цара да удворим и мир да је, ну војску донде несмо тамо повели, от ваше хотеније сами ви Паркан нам миром дајте, а друго узаман да је мир. А овде ја од моје воље несǎм дошǎл, ну повељенијем честитига цара протерити неколико, ако да Бог, лотрова из земљи цареве. А ето и сам иде честити цар много бешчеслǎном (!) војском, за оно јако много честитога цара разјаристе и разгневисте. Али ево што доће лист краљев, послах га и цару рекох, да стане где га лист обрете, а ја ћу бити овде дондеже ми дође глас от чеситога и нарочита цара. Ако ли ми се нешто смујасам (!), а ја ћу ако да Бог овде зимувати у нашу земљу Ерделсу (!), кон бабае (!) старца Ђурђа Барата. Наша је вера узаман крепка, не видиш ли ? Помоћом Божијом узехмо Бечај, а порколаба му Фегеди Габра и от лубарде остали јунаци и арачка и галатска порколабова и јунаке пустихмо, где они хоте да иду. А токо узех цареви градова, зано је беспутсво от вас, улезосте у цареву земљу и цареви градова. И рек си: "Држиш ми мога човека, ја га сам Стојана одавна одаслао". По сих молил ми се си, и твој и мој човек, от тебе мене, от мене тебе, без забаве слободно да ходи. Тако ми Бога јединога и тако ми моје вере, тако да је. Не бој се, посилај лист што хоћеш и човека.

У Тамишвар Батори Андрејашу. И што ми посилаш листова и све ми српскем језиком посилај, а не фрушки.

Mfj7aq7.png


thziPYh.png


Aleksa Ivić; Nune cyrillische Urkunden aus den Wiener Archven, Archiv für slavische Philologie, XXX, Berlin 1909, 210-211
 
Poslednja izmena:
Писмо проте Радослава надхерцегу Фердинанду — 5. јули 1596.

Од нас, христијанских синов, ми протопопа Радослав, бишкуп поунских крајин и поглавник и заповидник тридесет попов и правитељ христијанске вире, вазможному и вазвеличеному и племенитому и сможитому и светлога рода краљева племену и таначнику и заповиднику генералом, бишкупом, баном, капитаном и вицекапитаном, војводам, шпаном и десетником и свих словинских и хрватских и приморских крајин и земаљ штајерских и коротанских и свих западних земаљ господин господину херцегу, пишемо поклон и липо поздрављеније: поунска крајина, влашки синови, најпри бишкуп Радослав, војвода Милош, кнез Дојчин, кнез Рак, Богдан ага, кнез Врањеш, кнез Манојло, Вујица јузбаша, кнез Богдан, харанбаша Дракула, одабаше Томаш, Радохна, Радоје, Живко, Војин, Славуј, Новак, бешли баша кнез Новак, кнез Радосав Хранисав, кнез Вујин и сви кнезови поунских крајин и сви јунаци мали и велики, препорученије господину херцегу и свим његовим поглавником. Ето чујемо да хоћеш напридовати на ову крајину поунску. Ходи у добри час наприд, а ми ћемо чекати, како ваша милост нам одлучак пошаље, те и како Бог да, јере се вашој милости волимо дати и служити господину Ису Крсту и Марије матери и крижу Божијему и свим свецем, него ли служити поганим Турком и вири проклетога Мухамеда отпадника, ки нас попирају и нашу виру кршћену, и тирају да ми кршћену крв проливамо, а ми волимо њих крв проливати него ли своје вире кршћене. А сад и, ваша милост, молимо, пошаљите нам одлучак, који ћете нам разлог учинити бишкупу, који ли кнезовом, који ли агам, одабашам, јузбашам, малим људем, јере, господине милостиви, ми, бишкуп, ишћемо од ваше милости један град или два, такајше два кнеза, саки по град, који то дугованије справљамо. Не ишћемо од ваших пуних земаљ него од седамдесет пустих градов, који су пусти међу Уну и Купу, и од њих не ишћемо великих него малих еда би Бог дао, да Уну ослободимо и даље, јере морете ако хоћете с Богом јединим и с вашим трудом и нашим. И ако Бог даде, те се ми састанемо, хоће Бог видити, како ћемо ову крајину ослободити с Богом јединим и вам право и пошћено служити. Јере, господине милостиви, ако дојдете, хоће се ова земља дати и градови заједно и ми вашој милости нећемо невире учинити сврх Бога јединога.

seNfg1Q.png


Gn8Z8xV.png


Aleksa Ivić; Nune cyrillische Urkunden aus den Wiener Archven, Archiv für slavische Philologie, XXX, Berlin 1909, 211-212
 
Poslednja izmena:
17. септембар 1445. године, у Смедереву
Ђурађ Бранковић враћа грађанима Дубровника повластице које имаху за време деспота Стефана


Милостију божијеју, господин Србљем деспот Ђурђ, даје в свĕдĕније всĕм,

како придоше к господству ми от владуштаго града Дубровника, кнеза, властел' и все опћине почтени властеле и добри наши пријатеље, кнез Никша Тамарић и кнез Андрушко Бобаљевић, и о сем вспоменуше мол'бнĕ господству ми за сребрнички закон који су имали за светопочившаго господина и родитеља ми, деспота Стефана, и господства ми, к'д примих Сребрницу, што им је било однимило, и учинило господство ми други закон, да им господство ми учини закон који су и прĕђе имали:

тĕмже љубве ради тĕх и пријатељства јеже к господству ми благоволи господство ми просимо је тĕм исплнити.

И у том им учини милост господство ми - који су закон имали пређе за светопочившаго господина и родитеља ми, деспота Стефана, и у господтсва ми, т'зи закон да имају и напрĕд у господства ми и синов' господства ми, Гргура, и Стĕпана и Лазара.

И за купованије сребра и тргованије по земљи господства Ни, освĕн Смедерева, и износити свободно у Дубровник, за този који су закон имали пређе за светопочившаго господина и родитеља ми, господина Стефана, и у господства ми, т'зи закон да имају и напрĕд у господства ми и синов' господства ми, Гргура, и Стĕпана и Лазара.

И за царине по земљи господства ми, где нĕсу биле царине прĕђе за светопочившаго господина и родитеља ми, деспота Стефана, и за господства ми, тузи да нĕсу ни с'да у господства ми и синов' господтсва ми.

И сија записаше се и утврдише се в лĕто 6954, круг Слнцу 10, и Лунĕ 19, индиктион 9, мĕсеца септеврија 17, у Смедереву.
И сијему записанију милостници: велички челник Михаљ, и челник ризнички Паскоје и логофет Богдан.

Милостију Божијеју, господин Србљем деспот Ђурђ​

- Фотографија изворне повеље -
24231u.jpg

- Ф. Миклошич, Споменици српски, стр. 437-438 -

djurdj445.jpg
 
Poslednja izmena:
12. август 1457. године
Деспот Лазар Бранковић потврђује преузимање свога дела поклада из Дубровника


Ми, милостију божијеју господин србљем деспот Лазар, давам на знаније всакому чловĕку, прĕд кога се изнесе овзи наш отворени лист:

Како што су били поставили светопочивши родитеље наши, господин деспот Ђурђ и мајка ми госпођа деспотица Јерина, поклад у почтених наших пријатељ' и братије, у кнеза и у властел' дубров'чких, злато и сребро гламско, и сребро бело, и аспри, и ков злати и сребрни, този все опет при животу при свом родитеље господства ми узеше у своју руку, разе је било остало у почтенога кнеза и у властел' дубров'чких двестĕ лит'р злата: и за онехзи двесте лит'р злата, како су били одурисали светопочивши родитеље господства ми, да је нам трем братенцем, Гргуру и Степану и господству ми, онози на три чести, од овогај и господство ми свој трети део узех на пуно, и брат ми Степан узе свој трети део на пуно од почтенога кнеза и од властел'дубров'чких.

А трети део Гргуров, почтени кнез и властеле, удржаше у себе. И веће у њих ништо не остало од нашега иманија, ни мало, ни много, ни злата, ни сребра гламскога, ни сребра белога, ни аспри, ни кова златога, ни сребрнога, ни инога ничеса.

И ако би тко од нас, или од наших последних, изнес'л коју књигу и поискал од почтенога кнеза и властел' шта од овогај иманија, освен што је од овехзи двесте лит'р брата ми Грура трети део, а за ино ако би тко што одвише поискал, всака књига да не тврда, ни да је вĕрована ни на једној правде, лихо овомзи књигом да је раскидена. И за веће верованије постави господство ми своју печат висућу.

Писано в лĕто 6965, мĕсеца аугуста, фтори на десете.

-(допис у доњем десном углу)
Ја, Дамијан Жуњевић, по заповеди господина деспота Лазара примих од господина кнеза и властела дубров'чцих како поклисар примих за вас остатак, што је било поклада господина деспота и Дубровнику, шест десет и девет лит'р и осам унач злата за вас остатак, што је дио господина деспота Лазара.

- Фотографија изворне повеље -
24321a.jpg

Препис Ф. Миклошича, Споменици српски, стр. 476-478 -
despotlazar.jpg
 
Poslednja izmena:
Мара Бранковић пише да јој је уручен новац из Дубровника — 4. новембар 1470. године

Ја госпођа царица Мара, примих од дохотка дубровǎчкога петсǎт перпер Дубровǎчких, што дава Дубровник доходǎк од Стона на Јерусалим цркве светому арханђелу на годиште; и што је био доходǎк овогај годишта, тој донесоше почтени властеле дубровǎчки: Јоко Бунић и Паладин Лукарěвић, и прěдадоше у тех петсǎт перпер динар дубровǎчких сто четиридесет и седǎм дукат; а тадај бěше дукат у Дубровнику по 41 динар. И томуј свěдоци: властеле госпође царице, врач Бěли, и Крајимир и Бранко. Писан вǎ лěт 6979, нојевра 4., а пак како се латински разумě, од рождǎства Христова 1470. лěт, нојевра 4., а писа Симом, јеклисијарх госпође царице.​

Фотографија изворника:
24391.jpg
 
Poslednja izmena:
12. март 1457. године
Мара Бранковић пише Дубровнику да се сусрела с њиховима изасланицима.


Племенитим, и мудрим, и всакој почтеној ч'сти достојним, и нашим добрим и велĕ узданим пријатељем, кнезу обраному владуштаго града Дубровника, и властелом дубров'чким од госпође царице Маре много поклоњеније.

Да знате, дођоше к нам властеле вашега господства, кнез Паладин Лукарĕвић и кнез Франческо Пуцић, и по њих узнасмо, што Ни сте писали и поручили. За тој, властеле, разумĕсмо, да што Ни говорите, јерĕ да им нĕшто не замĕримо, за што се нĕсу к нам навратили по обичају к'да су из'шли на порту великога господара.

За тој, властеле, нам тешко не, јерĕ Ви разумĕсмо, за што смо и ми у работах какото и ви, такој знамо, јерĕ се инако не може, а ми в'зда, к'да годе дошљете, и дођу к нам властеле вашега господства, ми в'зда примамо лĕпо, и љубовно и почтено како наше уздане пријатеље, пак смо друго поручили по вашех властелех, и Бог Ви држи у ч'сти почтеној.

Писан марта 12.​

- Фотографија изворника -
24441.jpg

- Препис Ф. Миклошича, Споменици српски, стр. 535 - 536 -
mara457.jpg
 
Poslednja izmena:
Како се један од главних протагониста треће (римокатоличке) стандардизације српског народног језика (Бартоломео Кашић де Целибатска пешчара) снашао у преводу Песме над песмама 1630-тих у Дубровнику на српски језик:

ПЈЕСАН ОД ПЈЕСНИ САЛАМУНОВИЈЕХ

1.
1Целунуо мене целовом од уста својијех, ере су боље дојке твоје од вина,
2мирисајуће помастијеми најбољијеми. Ул’је излијето име твоје; зато младичице обљубише тебе.
3Потегни мене, за тобом трчати ћемо на мирис од помасти твојијех. Увео је мене краљ у скровита своја; радовати ћемо се и веселити ћемо се у теби, спометници од дојака твојијех врх вина; прави љуби тебе.
4Чрна сам, али пристала, кћери Јерузалемове, каконо пребивалиште чедарова, каконо коже Саламунове.
5Немојте разгледати мене ербо поцрнила јесам, јере ме је приобразило сунце. Синови матере моје рвали су се супроћ мени, поставили су мене пударицу у виноградијех, виноград мој нијесам чувала.
6Укажи ми кога љуби душа моја, гдје пасеш, гдје почиваш о подне да се не почнем скитати за стадијеми од друга твојијех.
7Ако не познаш тебе, о најљепша меју женами, изиди и отиди за стопами од стада и паси козлиће твоје код прибивалишта од пастира.
8Коњичтву мому на кочијах фарауновијех приликовао сам тебе, пријатељице моја.
9Лијепа су личца твоја каконо од грлице, врат твој каконо од прси уресје.
10Верижице златне учинити ћемо теби црвоточне сребром.
11Докле бјеше краљ на постељи својој, деспиг мој подао је воња свога.
12Китица од мире обљубљени мој мени, меју дојками мојијеми прибивати ће.
13Гроздак ципарски обљубљени мој мени у виноградијех Енгадовијех.
14Ето си ти лијепа, пријатељице моја, ето си лијепа ти, очи твоје од голубица.
15Ето си лијепи ти, обљубљени мој, и пристали. Одриц наш пун цвијетја,
16греде од кућа нашијех чедарске, подгредничтва наша од ципреса.

2.
1Ја цвијет од поља и лијер од долина.
2Каконо лијер меју драчами, тако пријатељица моја меју кћерими.
3Каконо јабука меју стабријеми од дубрава, тако обљубљени мој меју синови. Под сјеном од онога кога бјех жељела сједох и плод његов сладак грлу мому.
4Увео је мене у похрану од вина, уредио је у мени љубав.
5Покријепите мене цвијетјем, обложите ме јабуками, јере љубавју венем.
6Лијева његова под главом мојом, десница његова загрлити ће мене.
7Заклинам вас, о кћери јерузолимске, за кошуте и јељене од поља, да не пробудите ни чините разбудити се љубљену дочијем она буде хтјети.
8Глас од љубљенога мога; ето он иде скачући прико гора, прискачући прико горица.
9Приличан је обљубљени мој кошути и штенету од јељена. Ено он стоји за зидом нашијем гледајући проз прозоре, изгледајући кроз размрежја.
10Ето обљубљени мој говори мени. Устани, поспјеши се, пријатељице моја, голубицо моја, љепахна моја и дођи.
11Јур бо је зима прошла, дажд је отишао и уклонио се је.
12Цвијетја су се приказала на земљи нашој, вријеме је од обрезан’ја дошло, глас од грлице чуо се је на земљи нашој;
13смоква је изнијела првине своје, виногради цвјетајући подали су воња своја. Устани, пријатељицо моја, љепахна моја и дођи;
14голубицо моја, у издубках од камена, у спили од међе укажи мени образ твој, огласи се глас твој у ушију мојијех. Ере глас твој сладак и образ твој уљудни.
15Похитајте нама лисичице малахне, које схарају винограде, ере је виноград наш процавтио.
16 Обљубљени мој мени, а ја њему. Који се пасе меју лијеријеми
17 докле свиће дан и пригну се сјене. Врати се, приличан буди, обљубљени мој, кошути и штенету од јељена, врх гора од Бетера.

3.
1На одрицу мому прико ноћи исках кога љуби душа моја, исках га и не нађох.
2Устати ћу и обити ћу око града; по улицах и по трзијех искати ћу кога љуби душа моја. Исках га и не најох.
3Нађоше ме стражани који чувају града. Једа ли сте кога љуби душа моја видјели?
4Малахно бивши мимошла њих, нађох кога љуби душа моја; уздржах њега и нећу га пустити докле га уведем у кућу матере моје и у ложиште родитељице моје.
5Заклинам вас, кћери Јерузалемове, за кошуте и јељене од пољија да не пробудите ни чините разбудити се љубљену дочијем она буде хтјети.
6Која је ова која узлази прико пустиње каконо прутак од дима из мириснијех од мире и од тамјана и од свегаколика праха направочинца.
7Ено постељицу Саламунову шесдесет јацијех обкружују од најјачијех Израеловијех,
8сви држећи маче и на рати најнаученији; од њих свакога мач врх бедре своје ради страха ноћнијех.
9Носилиште учини себи краљ Саламун од дрва либанскијех,
10келовне његове учини сребрне, наслониште златно, узлазиште скрлетно; средња љубавју покрије цјећ кћери Јерузалемовијех.
11Изидите и погледајте, кћери Сионове, краља Саламуна с круном ком га је окрунила мати своја у дан од вјерен’ја његова и у дан од весеља срца његова.

4.
1Колико си лијепа, пријатељицо моја, колико си лијепа? Очи твоје од голубица, без онега што се унутарње таји, власи твоји каконо стада од коза које су узишле с гора од Галааде.
2Зуби твоји каконо стада од острјеженијех које су узишле из окупала, све са двојијеми плодијеми и неплодна није меју њими.
3Каконо трачац црљени усне твоје и бесједен’је твоје слатко. Каконо разломак од шипка тако личца твоја, без онега што се унутарње таји.
4Каконо туран Давидов врат твој, који је сазидан с бранами. Тисуће штита висе с њега, све оружје од јацијех.
5Дви дојке твоје каконо два штенета од кошуте близанца која се пасу у лијеријех;
6докле свиће дан и пригну се сјене, појћи ћу на гору од мире и на главицу од тамјана.
7Сва си лијепа, пријатељицо моја, и оцкварности није у теби.
8Дођи с Либана, вјереницо моја, дођи с Либана, дођи; бит ћеш окруњена с врха од Амана, с врха од Санира и Хермона, с ложишта од лава, с гора од рисова.
9Ранила си срце моје, вјереницо моја сестро, ранила си срце моје у једному од очију твојијех и у једној коси од врата твога.
10Колико су лијепе дојке твоје, сестро моја вјереницо. Љепше су дојке твоје од вина и воњ од помасти твојијех врх свијех мирисијех.
11Сат капећи усне твоје, вјереницо, мед и млијеко под језиком твојијем; и воњ од одјећа твојијех каконо воњ од тамјана.
12Врт заклопљен, сестро моја вјереницо, врт заклопљен, врело запечаћено.
13Границе твоје перивој од шипака с плодијеми од јабука, од чипра с деспиком,
14деспик и зафорам, кора и канијела са свијеми стабријеми од Либана, од мире и од алое са свијеми најпрвијеми помастијеми.
15Кладенац од врта, бунар од вода живијех које теку с наглостју од Либана.
16Подигни се, сјевере, и дођи, јуже, разпухај по врту мому и нека теку мирисна његова.

5.
1Нека дође љубљени мој у врт свој и поблагује плод јабука својијех. Дођи у врт мој, сестро моја вјереницо, пожњео сам миру моју с мириснијеми мојијеми, појио сам сата с медом мојијем, пио сам вино моје с млијеком мојијем; благујте, пријатељи, и пијте и опојите се, придрази.
2Ја спим и срце моје бди, глас од љубљенога мога који куца: Отвори мени, сестро моја, пријатељицо моја, голубицо моја, причиста моја, ере је глава моја пуна росе и рудежи моји капљица ноћнијех.
3Свукла сам сукњицу моју, којијем ћу се начином у њу обући? Опрала сам ноге моје, којијем ћу их начином обрљати?
4Љубљени мој увукао је руку кроз сорту и утроба моја узтрепета на тегнутје његово.
5Устах да би отворила љубљеному мому. Руке моје капиле су миру и прсти моји пуни мире најврједније.
6Затвор од врата мојијех отворих љубљеному мому, али се он бјеше уклонио и прошао. Душа се моја растопила јест нетом је проговорио; исках га и не нађох га, звах и не одговорје мени.
7Нађоше мене стражани који обходе града, поразише мене и ранише мене, узеше плашт мој мени стражани од мира.
8Заклинам вас, кћери Јерузалемове, ако будете наћи љубљенога мога, да му навијестите ере љубавју венем. Каков је љубљени твој из љубљенога, о најлипша од жена?
9Каков је љубљени твој из љубљенога, ере си нас тако заклела?
10Љубљени мој прибијели и румени, изабрани из тисуће.
11Глава његова злато најбоље, косе његове како границе од паома, чрне каконо вран.
12Очи његове каконо голубице врх поточаца од вода које су млијеком опране и сједе код потока припунијех.
13Личца његова каконо равничице од мириснијех насађене мирисночиниоца. Усне његове лијери капећи миру прву.
14Руке торнасте златне, пуне јачината. Трбух његов лефањасти, разређен сафиријеми.
15Голијени његове келовне мраморске, које су утемељене врх подлога златнијех. Обличје његово каконо од Либана, изабрани каконо чедри.
16Грло његово прислатко и вас жуђени. Таки је љубљени мој, он је пријатељ мој, кћери Јерузалемове.
17Камо је отишао љубљени твој, о најљепша од жена? Камо се је уклонио љубљени твој, и искати ћемо га с тобом.

6.
1Љубљени мој сишао је у врт свој на равничицу од мириснијех да се храни у вртијех и лијере убере.
2Ја љубљеному мому и љубљени мој мени, који се храни меју лијеријеми.
3Лијепа си, пријатељицо моја, слатка и пристала како Јерузалем, страховита како од бојничтва лице уређено.
4Одврати очи твоје од мене ере оне чинише мене одлетити. Власи твоји каконо стадо од коза које се приказаше с Галаада.
5Зуби твоји каконо стадо од оваца које су узишле из окупала, све с двими плодијеми и није неплодна меју њими.
6Каконо кора од шипка тако личца твоја, без потајнијех твојијех.
7Шесдесет су краљице, а осамдесет су приложнице, а од младичица није броја.
8Једна је голубица моја, изврсна моја, једна је матере своје, изабрана родитељици својој. Погледаше њу кћери и приблажену приповиједаше краљице и приложнице и похвалише њу.
9Која је та која иде каконо зора изтјечећа, лијепа каконо мјесечина, изабрана каконо сунце, страховита каконо од бојничта лице уређено.
10Сидох у врт од ораха да бих видио воћија од долина и погледао бјеше ли процавтио виноград и помладили се шипци.
11Не знах, душа моја смути мене ради кочија Аминадабовијех.
12Врати се, врати се, Суламитицо, врати се, врати се да погледамо тебе.
 
Па каже:

7.
1Што ћеш гледати у Суламитици него танце од бојничтва. Колико су лијепи поступаји твоји у обућах, кћери поглавице. Зглоби од бедара твојијех каконо свака уресен’ја која су скована руком хитрочинца.
2Пупак твој чаша торностружена, у којој никад не мањкају питја. Трбух твој каконо куп од пшенице обкружен лијеријеми.
3Дви дојке твоје каконо два штенета ближњаца од кошуте. Врат твој каконо турањ лефањи.
4Очи твоје каконо рибњаци у Хесебону, који су на вратијех кћере од мноштва. Нос твој каконо туран од Либана, који гледа према Дамашку.
5Глава твоја каконо Кармео, а косе од главе твоје каконо скерлет краљев увезан поточцијеми.
6Колико си лијепа и колико уљудна, придрага, у раскошах.
7Стас твој присликован јест паоми, а дојке твоје гроздима.
8Рекох: Узити ћу на паому и убрати ћу воћке ње и бити ће дојке твоје каконо грозди од винограда, и воњ од уста твојијех каконо од јабука.
9Грло твоје каконо вино најбоље достојно љубљеному мому за пити и уснама и зубијема његовијем за приживати.
10Ја љубљеному мому и к мени обраћен’је његово.
11Дођи, љубљени мој, изидимо у поље, постојмо у селијех.
12Ујутро устајмо у винограде, погледајмо је ли процвјетао виноград, рајају ли цвијетја воће и јесу ли процавтили шипци; онди ћу дати теби дојке моје.
13Мандрагорице су подале воњ. На вратијех нашијех сваке воћке: нове и старе, љубљени мој, хранила сам теби.

8.
1Тко ће ми дати тебе, брата мога, сисајућега дојке матере моје, да тебе изван нађем и целунем тебе и јур мене нитко не погрди.
2Ухитити ћу тебе и повести ћу у кућу матере моје, онди ћеш мене научити и подати ћу теби питје од вина зачињена и маста од шипака мојијех.
3Лијева његова под главом мојом, а десница његова загрлити ће мене.
4Заклинам вас, кћери Јерузалемове, да не пробудите ни чините разбудити се љубљену докле она буде хтјети.
5Која је ова која излази из пустиње раскошами обилна, наслоњена на врх љубљенога свога? Под стабром јабуке ускрснуо сам тебе; онди би оцкврњена мати твоја, онди би осрамоћена родитељица твоја.
6Постави мене каконо печат врх срца твога, каконо печат врх мјешице твоје; ере је јака каконо смрт љубав, тврда каконо пакао завједост, свијеће ње свијеће огњене и од пламена.
7Воде многе нису могле загасити љубав ни ће њу ријеке потопити. Ако буде дати чловјек сву стоку од куће своје за љубезан, каконо од ништа охајати ће се ње.
8Сестра наша мала и дојака не има. Што ћемо учинити сестри нашој у дан кад се има њој говорити?
9Ако је мир, градимо врх њега бране сребрне; ако су врата, уресимо их дасками чедринскијеми.
10Ја мир и дојке моје каконо туран, од када сам се учинила прид њим каконо находећа мир.
11Виноград је био мирнику у њему који има пукове; придао га је стражаном; чловјек доноси за воће његово тисуће сребрнијех.
12Виноград мој прида мном јест. Тисућа твојијех мирника, а двисти овијех који чувају воћија његова.
13Која прибиваш у вртијех, пријатељи слишају; чини да ја чујем гласа твога.
14Бјежи, обљубљени мој, и присликуј се кошути и штенетићу од јељена врх гора од мириснијех.
 
Počećemo sa pravoslavnim pisarima i piscima. Kod njih često provejavaju elementi ruskoslovenskog/slavenoserbskog na kojem su opismenjavani, ali se analizom više ovakvih tekstova lako može ustanoviti da se radi elementima za kojima posežu budući da su gajeni u krilu pravoslavne crkvenoj tradicije čiji su upotrebljeni elementi sastavni deo.

Slede primeri narodnog jezika
1) Regulament, štampan je u Blažu 1748. g.

U taboru stojeće ljudstvo, vazda po sili svoje zaklete dužnosti, sa svakom pokornošću i trpljenjem, vreme svoje izmene, i konačno odpuštene natrag u krajinu ima dočekivati, zašto oni, koji bi od sebe otišao, ne drugojačije, nego kako begalac, a oni, koji u čoporu i s' učinjenom pod'bunom pobegnu, za buntare držati, i kako jedan, tako i drugi s' onakvom, koja u naših vojničkih artikulah na to odrečena jest, kaštigom, bez' otproštenja nakazani biti imadu..."


(str. 24–25)
O jeziku ovoga teksta up. rad A. Albina: Narodne jezičke crte u Regulamentu od 1748. g. – Zbornik za filologiju i lingvistiku. Novi Sad (Matica srpska), 1971, knj. XIV/1, 61–77.]

Vidi se da se naređenje (regulament) izdaje na narodnom jeziku jer je narodu i upućeno.

Regulament srbskom vojničkom letago 1747

Blaž, Rumunija, 1748
Izdavač: Dimitrije Pandova
Cobiss Id: 89644551

000007k.jpg




000028v.jpg


Toga radi jesmo milostivejše naredili, da se udovicam i sirotam kod svake kompanije nabaška potrebite zemlje za uživanje dadu.

53.
Prebivališta ili kvartiri Ober oficira također nisu čini sopstveni ili svoji čini. Toga radi da po njihovoj smrti, kakva smeća ili prigovor za te kvartire ne postane, jali pak ako bi se koja pridesila, lasno raspravi, ima svaki obr oficir za svoju kvartirsku kuću, koju mu prosti vojnici, pored njegova haraktera, badava ograditi i načiniti dužni jesu, pri svojem doseljenju unutra, sav kućni stanak pismeno potanku kvitirati, i dokle on taj držao i uživao bude, potrebito malo popravljivanje od svojih novaca trošiti da imade, zato i dato istinno i celo učini se, po smrti često rečeni obr oficira ukazivajuća se manjša šteta njihova imjevšoga kvartira, od njihova ostavšega imjenja, vazda da popravljivato bivati imade. Ali kad velika reparacija ili popravljivanje ovakih kućah potrebita bila bi, ima Kompanija sama po svaki put na to trošiti.


54.
Što koji Krajišnik o svem onoga, što mu se za službu podaje, u ne dvižimih kakoti svoju sopstvenu kuću, vinograd, suvače, vodenice, čardake, pivare, meane, salaše, ili druga takva zdanja, također od vojničke oprave na smrti po sebe ostavil, ono se ne ima nikako po testamentu, niti bez testamenta, njihovomu rodu, niti pak sveštenikom, u vlast predati, no regimenta imade ovake stvari pako će veće prodati, iz toga cenu, koju uzeli budu, srodstvu ili sveštenikom, komu urečeno bilo, u novci položiti, u pročem imade se crkveni svitak po stanovitomu običaju duhovnim svaki puta izdati, o od onih, koi se u taboru i u službi nahodi.

55.

(...)

65.

U taboru stojeće ljudstvo, vazda po sili svoje zaklete dužnosti, sa svakom pokornošću i trpljenjem, vreme svoje izmene, i konačno odpuštene natrag u krajinu ima dočekivati, zašto oni, koji bi od sebe otišao, ne drugojačije, nego kako begalac, a oni, koji u čoporu i s' učinjenom pod'bunom pobegnu, za buntare držati, i kako jedan, tako i drugi s' onakvom, koja u naših vojničkih artikulah na to odrečena jest, kaštigom, bez' otproštenja nakazani biti imadu..."

000033z.jpg
 
Poslednja izmena:
2) Zaharija Orfelin: Melodija k proleću, pesma štampana u Veneciji 1764–1765. g.

Melodija k proleću
(1)
Dično vreme nama prihodit,
zima progonjava se,
što proleće već dohodit,
ljeto približava se.
Nebo čisto nama javlja se,
i svetlije izdaje se.
O, ZLATOJE PROLĚĆE!

(2)
Živopisci predstavljaju
u sadiku devicu,
nakićenu nama izdaju,
i prejasnu u licu,
venac z' cveća jej glavi,
drži cveće ka svojoj slavi.
O, ZLATOJE PROLĚĆE!​


itd. (str. 3)

000009t.jpg

000010r.jpg



Naslov: Melodija k proleću
Autor: ОРФЕЛИН, Захарија
Mesto: Венеција
Godina: 1764-1765
Broj strana: 24
 
Я се у потпуности слажем да йе ово што данас обяви Мркаљ, прави србски народни говор, као што и сам Мркаљ вељаше. И то падежно неокрњен!

Slěde priměri narodnog jezika

Vidi se da se naređenje (regulament) izdaje na narodnom jeziku jer je narodu i upućeno.

Ево и потврд: "у наших войничких артикулах", "удовицам и сиротам", "њиховому роду, нити пак свештеником". Значи, ово йе прави йезик србскога народа.
 
Stefan Stratimirović: Ljubosava i Radovan
Budim, Univerzitetska štamparija, 1800
Cobiss Id: 14007815

000003f.jpg


000005r.jpg
...
000019n.jpg

6) Stevan Stratimirović: Ljubosava i Radovan... Ova pesma je štampana u Budimu 1800. g.
Stevan Stratimirović: Ljubosava i Radovan...
...
To te jedno molim od sve duše,
Ako ti je moj blagoslov mio,
Ti ne slušaj one divje jude,
Koji žene držu kao roba,
I surovstvom dotle doteraju;
Da ostane glupa kao drvo,
Gdje metne tamo i da stoji,
Što joj rekne to samo da znade
Ništo sama izmisliti ne zna,
Kao da je u glavu bijena.
Bože mili je l' to tebi drago!
Da muž mómu drži kao slugu
Radovane sve na svetu blago!
Nitko tebe bolje od babajka
Niti hoće nit može naučit.
Moj ti sovet drži, mudri način. –
Ima žena, istina, zlopaki,
Ali svagda riba s' glave smrdi.
Muž pametan sve može popraviti,
Ili pokriti svoje zlo, i trpit...
(str. 17–18)

Up. o jeziku ove pesme rad: A. Mladenović: Narodni jezik u pesmi Ljubosava i Radovan" mitropolita Stevana Stratimirovića. – Zbornik za filolofiju u lingvistiku, Novi Sad (Matica srpska), 1971, knj. XVI/2, 65–115.​

000020h.jpg
 
Poslednja izmena:
Я се у потпуности слажем да йе ово што данас обяви Мркаљ, прави србски народни говор, као што и сам Мркаљ вељаше. И то падежно неокрњен!



Ево и потврд: "у наших войничких артикулах", "удовицам и сиротам", "њиховому роду, нити пак свештеником". Значи, ово йе прави йезик србскога народа.

Za standard je uzet istočnohercegovači dijalekat. Njime se govori od Valjeva, Užica, Loznice pa sve do Vrginmosta, Dvora, Kostajnice - da ne spominjen zapadne srpske enklave Bojance i Marindol u Beloj Krajini - zatim od Pakraca i Bjelovara do Trebinja i Herceg Novog. I smatram da je dobro što je tako učinjeno.
 
Za standard je uzet istočnohercegovači dijalekat. Njime se govori od Valjeva, Užica, Loznice pa sve do Vrginmosta, Dvora, Kostajnice - da ne spominjen zapadne srpske enklave Bojance i Marindol u Beloj Krajini - zatim od Pakraca i Bjelovara do Trebinja i Herceg Novog. I smatram da je dobro što je tako učinjeno.

Односно тршићки говор, да будемо тачнийи. То и йесте узрок све наказности и накарадности онога што се данас назива срПским йезиком. Прави србски йезик йе забрањен, па потом замѣњен и уназађен тршићком граматичком наказом, гдѣ се губе падежи, гдѣ се губи множина, гдѣ се словѣнске рѣчи прогоне, гдѣ се вишевѣковна књижевност прогони, а све под изговором што нѣйе тршићка. Побѣда Копитара и Вука са турским прѣзименом - побѣда просташтва, католичкога Царства и мржње према Словѣнству и србскому словѣнскому наслѣђу.
 
Невски, најбоље би било када би ти отворио неку тему о томе и можда би се могло шта о истом прозборити, овако да користиш сваку прилику у распрама о језику скретати пажњу на то како ти пишеш, овом или оном, иначицом старих падежа није никако у реду.
----

@Мркаљ -
Свака част за одличне нове објаве ! :super:
 
Poslednja izmena:
U potpunosti se slažem sa IgorIngvom.
Uz svo dužno poštovanje, gospodine Nevski: otvorite novu temu i u njoj iznesite svoja mišljenja.
Ovako samo spamujete (reč je novijeg datuma tako da nema srpske verzije) i svaki Vaš odgovor se svodi na sugestije u vidu načina pisanja, tršićkog unakazitelja i lažnog srpkog jezika kojim danas pišemo.

Molim Vas prestanite da stalno skrećete sa teme i otvorite zasebnu ukoliko sve što se naveli smatrate važnim.

Hvala još jednom.
 
@Мркаљ -
Свака част за одличне нове објаве ! :super:

:hvala:

Radujem se što ugrabih priliku za temi doprineti. :)

Upravo sam otkrio još jedan, treći do sada neobjavljeni, biser: Emanuil Janković preveo je komediju Franca Ksavera Štarka Zao otac i nevaljao sin na narodni srpski jezik i objavio ju u Beču 1789, kod poznatog nam izdavača Jozefa Kurcbeka.
 
674t.jpg


Navešću predgovor Emanuila Jankovića Zlom ocu u kojem Janković pominje svoju pređašnju komediju Trgovci i svoj novi prevod, novu poučnu komediju koju, doduše, ne imenuje.

000005gr.jpg

000009c.jpg

000010ic.jpg

000011z.jpg

000012l.jpg
Čitatelju

Videći s velikim udovoljstvjem, da je moj mali trud, moja komedija, Trgovci nazvana, koju sam nedavno izdao, ne samo kod bolje časti nacionalni(h) moji(h), nego i kod nižeg reda dragovoljno primljena, ot izvjesni(h) ljudi pohvaljena, koji su me baš ustmeno i pismeno vozbudili da bi naciju moju ovakim zabavnim i poučitelnim knjigama obogativati ne prestao, truda ne žalio i so tim i druge ovakomu poslu vozbudio: zato sad ljubezni čitatelju ove liste štampi predajem.

Za povratiti se ot posla mog načalnog, pribegnem ovakim zabavnim knjižicama u strani(h) jezici(h), i tražim koja će ot nji(h) vredna biti, da ju Srbljem, nacionalnim mojim poznanu učinim, da ju im prevedem, pak izmeđ mlogi(h) jedva se nađe jedna, koju prevesti za dobro sudim.

Ova knjižica, koja u sebi ništa drugo ne sodržava, nego: samo čisto, bogougodno i prezjelno-polezno naravoučenije, zaslužuje zaisto, da se ne samo Srbljem u nji(h)ov jezik prevede,nego i svakoj drugoj naciji u njenom jeziku, poznatom da se učini.

U njoj će naći sveštenik, otac, vospitatel, učitel, učenik, trgovac, majstor i svaki, kog reda ljudi on da je, dosta nauke za sebe, svaki će viditi i poznati, da je vrlo lasno moguće, da otac dobru decu za zlu a zlu za dobru držati može; vidiće da se najveće nesreće iz nebreženija očin(j)a, roditi mogu; preizlišnje ljubovi svom detetu valja svaki otac, kao žive vatre da se čuva, vospitateli neka vide, kako dobro obučavana deca u svakoj tvari, kao napr. ovde u cveću, milost i ljubov Božiju poznaju: a bez obučenja dobrog vospitano dete takove tvari za đubre drži.

Oni, koji misliti umedu, što je naravoučenije znadu i koji su naravoučenije i dosad ču(v)stvovali, naći će u ovoj knjižici ču(v)stva dosta.

Jošte jednu također naravoučitelnu komediju, prevedenu imam, koja teke vreme i sredstvo ožidava (očekuje, prim. Mrkalj), da se u štampu dati može.

Prvi ishod, prvog djeistvija
(čina, prim. Mrkalj) sasvim sam promenuo iz uzroka, kog teke oni izviditi mogu, koji Nemecki razumedu, suditi znadu i ove liste s oriđinalom uravne. Imena sam Nemecka, polze bolje radi, sa Srpskima promenuo.

Emanuel Janković, 1789.
 
Poslednja izmena:
U potpunosti se slažem sa IgorIngvom.
Uz svo dužno poštovanje, gospodine Nevski: otvorite novu temu i u njoj iznesite svoja mišljenja.
Ovako samo spamujete (reč je novijeg datuma tako da nema srpske verzije) i svaki Vaš odgovor se svodi na sugestije u vidu načina pisanja, tršićkog unakazitelja i lažnog srpkog jezika kojim danas pišemo.

Molim Vas prestanite da stalno skrećete sa teme i otvorite zasebnu ukoliko sve što se naveli smatrate važnim.

Hvala još jednom.

E, moj Đole... (Đole je moj drug!) Otvorio je taj nekoliko tema za lupanje o i po Vuku Karadžiću, ali su mu se ukiselile i usmrdele, pa dolazi da muti u sveže i čisto.

S druge strane, da nema "g. Nevskog" (čitati kako je napisano), stranice bi bile preopterećene slikama i teško bi se učitavale. Ovako, Nevski temu malo "krsti" svojom besprimernom hrabrošću da do besvesti ponavlja svoje bespametne i besadržajne mantre. Ergo - simbioza ili što bi g. Nevski rekao - suživot. :)
 
Emanuil Janković: Blagodarni sin
(adaptacija nemačkog dela Johana Jakoba Engela)
Lajpcig, Nemačka, 1789
Cobiss Id: 68109575
Jezik: srpski


Prvi među Srbima, Janković je krenuo da pravi tzv. posrbe, za srpsko govorno i kulturno područje adaptirane drame iz drugih književnosti. Naravno, prvo bi ih prevodio sa italijanskog ili nemačkog jezika na srpski, a potom bi radnju smeštao u domaći milje – npr. Banat, i likovima davao srpska imena. Svoje motive zašto je to radio ovako je objašnjavao: "Ja sam izabrao taj put iz uverenja, i bilo bi nisko sujetno kada bih ja, u mesto uzor-dela stranaca, podneo mojim sunarodnicima moje još nezrele radove." Prva njegova prevedena drama bila je Tergovci Karla Goldonija, koju je štampao u Lajpcigu 1787. godine. U predgovoru zanimljivo objašnjava svoje shvatanje moralnog i književnog značaja komedije i suprotstavlja ga narodnom shvatanju pozorišne komedije kao pukog blesavljenja i otimanja novca:

Najveća čast nacionalni moji i danas jošte misli da su komedije ne samo mladosti ni i starim ljudma škodne, i samo ih za nemecko izmišljenije drže, gdi su đavoli Švabe izmislili kako ćedu varati novce ot ljudi. Nijedan koje sam u ovu čast nacionalni moji računao, nije imao priliku hasne komedije poznati, ne imajući nijednu u svom jeziku pisanu, a strani mu je napoznat. On hoće svoje sunarodnike iz njiova neznanja osloboditi i komedije dobre kod nji u bolji kredit metuti. Neka svaki pročita ovu knjigu do kraja, pa će videti da to nisu gola izmišljanja, no pravi život, stvarni događaji, slučaji i bitija koja se svaki dan međ ljudma nalaze.



Desetak godina posle ovoga Emanuil objavljuje dramu Zao otac i nevaljao sin, ili Roditelji učite vašu decu poznavati, od nemačkog pisca Franca Starka. Godine 1793. u Vršcu je prvi put igrana ova predstava i to je, kako navodi istoričar srpske književnosti Jovan Skerlić – najranija zabeležena pozorišna predstava kod Srba, ako se izuzmu dotadašnji popularni đački igrokazi. Treća drama koju je Janković preveo je Blagodarni sin – seoska vesela igra u jednom djejstviju, stavljena na prosto serbski. Upravo ova drama je prvi slučaj posrbljivanja u našoj književnosti, i pošto se radnja odigrava u Banatu, dugo se verovalo da je to originalno Jankovićevo delo.





ЕНГЕЛ, Јохан Јакоб
Благодарни синЬ : Сеоска весела игра у едномЪ деиствїю / на просто
Сербски Еман. ІанковичемЬ. - У Лаипсигу : Щампано кодЪ господ. Таибела,
1789. - [2], 1-37, 40-44 стр. ; 18 cm.

Новаковић 97; Кириловић 108; Михаиловић 221; Панковић 166. Брковић 93. -
Аутор дат према Михаиловићу. - "Налази се на продаю у Пещи у белои ружи кодъ
господара Павла Дїеманди."--> насл. стр.Брковић 378

000005y.jpg

000017uq.jpg

Blagorodni sin. Seoska vesela igra u jednom djeistviju stavljena na prosto srpski Emanuilom Jankovićem. U Lajpsigu 1789.

(...)

RANISAV: Na ručak? Peru mog na ručak? Međ onoliku gospodu?

POP: "i sa mnom se pozadugo razgovarati, mene i djela moja pohvaliti. Naposletku me je pitao, tko je roditelj moj, i ot kud sam?"

RANISAV: (smeje se tajno) Dakle sam se i ja udostojio česti, predmjetom carskago razgovora biti. Dalje, dalje, čitaj, šta mu je odgovorio.

POP: "Ja sam mu imenovao naše selo. Vaše veličestvo rekao sam, Vaši podanici su svi Vaši podanici; a ako je onaj izmeđ nji' najdostojniji, koji najčistije, najiskrenije i najblagorodnije srce ima, koji svoga monarha neiskazano ljubi; tako se smem usuditi reći, da je jedan dostojinjejši Vaš podanik, moj otac. On je moja dika i moja jedina radost. Ni oni, koji su učastnikom rajske radosti bili, nisu ovaku radost i dobronravnost moji' roditelja pomislim. On je (otac moj) sama čestitost. U njemu se sojedinivaju sva dobra svojstva."

RANISAV (s vozdvignutim rukama) Milostivi bože! milo detence! dragi Pero! tako mi je, kao kanda ga vidim i čujem besediti.

(...)

 
Poslednja izmena:

Jovan Rajić - Boj Zmaja sa Orlovi

Beč, 1789
Izdavač: Јосиф Курцбек
Cobiss Id: 100844295



000005cy.jpg


000118.jpg

000119rt.jpg

000120b.jpg

000121j.jpg

000122q.jpg

000123w.jpg

000124f.jpg


000125h.jpg

162lf.jpg

(...)

On otide u gustiš te šume zelene,
gdi se više ne nose haljine svilene.
Pak pristavši uz star panj s njim se razgovara
a iz šume tih eho* njemu odgovara.
Ah moj starče! da ti znaš šta ja sada stradam,
ja se dobru nikakovu od sada ne nadam.
Tu započe ridati i zlu sreću kleti:
kud se maknem svuda zlo, svud za pete seti.
Po vodi i po suhu svud me taru ljuto,
deca ruska žestoka navališe puto
okovaše do grla dahnuti ne dadu,
pojagmiše gradove, i već ih imadu.
Od zapada također tuča me potuče,
kano Nemci bombama decu moju muče.
Pograbiše gradove, razvališe stene,
svuda kano i vuci razvlače i plene.
Proklet bio onaj čas i kad sam ja počeo
s njima ratovati se, i rušiti načeo
mir s njima učinjeni: evo što sam dostao,
a da sam ja ćutio, ne bi hala dopao.
Plače, vali, dere se, i od tuge dreči,
sva se šuma razleže i od vike ječi.
Česte međe mute se slušajući viku,
misle svi se zverovi čupaju za kiku.
Drva lišće sklonivši na glas osluhuju,
koji vrazi tišinu našu uzmućuju;
On jednako dere se, i sa sebe čupa
i to malo perčina, u glavu se lupa:
Muhamede budalo! da si ti poslušao
mudra, dobra saveta, ne bi sad okušao
gorkog jeda koga ti sad žderati moraš,
a jošt što je ostalo, musiš da počvoraš.
Bijuć zilje govori: gdi su moje sile:
i velike, i strašne, što su do sad bile.
Propadoše strše se, i umališe se;
od ćaurske(?) mudrosti, i sakrušiše se.
Ah Alla moj! gdi sam sad, gdi je moje slava;
eto vidiš kakav sam, propade mi glava.
Od svuda me stegoše, i spletoše konce,
jer barut i olovo, zairu, i novce
potroših, eto sam nag i dimlija ne imam.
Eho potih govori: a ti viči: aman.
Meni su se klanjali donošeći dare,
a sad i prijateli za mene ne mare.
Kako vidim svak za se stara se, i brine
sa od mene tko može po parče otkine.
Što se meni to čini; velika nepravda.
Opet eho šušuće: nije, nego pravda.
Ja sam do sad bič bio, i strah svima davao,
eho njemu govori: al sad tebi jao.
Ja sam mnogim crn komad metuo u torbu,
eho šuškav cvrkuće: sad tvoju utrobu
(Oh! trzaju sa svih stran i creva izvlače,)
eho pače govori: i svuda razvlače.
Nogom vije od zemlju osećajuć muku,
a kukavka otpeva: jer je tebi kuku.
Sad se meni svi svete, a još k tomu vele:
(eho mu se odziva: da je tebi lele.)
Da ja sa svim propadnem, to svi meni žele.
Eho opet odziva: navek tebi lele.
Ja sam sve to poznajem, da mi tako žele:
ah! tako će i biti: jao, kuku, lele.
Idem dakle u pakao otkud sam i došao,
već ga vidim što je to, ja sam sa svim prošao.
Očerupan, nagrđen, golišav, bez brade,
podiže se, otide bez traga odavde.

Muhamede! što vidim, pišem, i pogađam,
što ne vidim, i ne znam, želim, i nagađam.

__________________
* eho jest odziv glasa u poslednjih slogah po šumi i po dolinama.



Ima i nostradamusovskih stihova, npr. kao predskazanje onoga što će se desiti u prvom i drugom sv. ratu:


Od zapada također tuča me potuče,
kano Nemci bombama decu moju muče.
Pograbiše gradove, razvališe stene,
svuda kano i vuci razvlače i plene.

Proklet bio onaj čas i kad sam ja počeo
s njima ratovati se, i rušiti načeo
mir s njima učinjeni: evo što sam dostao,
a da sam ja ćutio, ne bi hala dopao.

Da se naježiš. :eek:
 
Poslednja izmena:

Back
Top