Како се један од главних протагониста треће (римокатоличке) стандардизације српског народног језика (Бартоломео Кашић де Целибатска пешчара) снашао у преводу Песме над песмама 1630-тих у Дубровнику на српски језик:
ПЈЕСАН ОД ПЈЕСНИ САЛАМУНОВИЈЕХ
1.
1Целунуо мене целовом од уста својијех, ере су боље дојке твоје од вина,
2мирисајуће помастијеми најбољијеми. Ул’је излијето име твоје; зато младичице обљубише тебе.
3Потегни мене, за тобом трчати ћемо на мирис од помасти твојијех. Увео је мене краљ у скровита своја; радовати ћемо се и веселити ћемо се у теби, спометници од дојака твојијех врх вина; прави љуби тебе.
4Чрна сам, али пристала, кћери Јерузалемове, каконо пребивалиште чедарова, каконо коже Саламунове.
5Немојте разгледати мене ербо поцрнила јесам, јере ме је приобразило сунце. Синови матере моје рвали су се супроћ мени, поставили су мене пударицу у виноградијех, виноград мој нијесам чувала.
6Укажи ми кога љуби душа моја, гдје пасеш, гдје почиваш о подне да се не почнем скитати за стадијеми од друга твојијех.
7Ако не познаш тебе, о најљепша меју женами, изиди и отиди за стопами од стада и паси козлиће твоје код прибивалишта од пастира.
8Коњичтву мому на кочијах фарауновијех приликовао сам тебе, пријатељице моја.
9Лијепа су личца твоја каконо од грлице, врат твој каконо од прси уресје.
10Верижице златне учинити ћемо теби црвоточне сребром.
11Докле бјеше краљ на постељи својој, деспиг мој подао је воња свога.
12Китица од мире обљубљени мој мени, меју дојками мојијеми прибивати ће.
13Гроздак ципарски обљубљени мој мени у виноградијех Енгадовијех.
14Ето си ти лијепа, пријатељице моја, ето си лијепа ти, очи твоје од голубица.
15Ето си лијепи ти, обљубљени мој, и пристали. Одриц наш пун цвијетја,
16греде од кућа нашијех чедарске, подгредничтва наша од ципреса.
2.
1Ја цвијет од поља и лијер од долина.
2Каконо лијер меју драчами, тако пријатељица моја меју кћерими.
3Каконо јабука меју стабријеми од дубрава, тако обљубљени мој меју синови. Под сјеном од онога кога бјех жељела сједох и плод његов сладак грлу мому.
4Увео је мене у похрану од вина, уредио је у мени љубав.
5Покријепите мене цвијетјем, обложите ме јабуками, јере љубавју венем.
6Лијева његова под главом мојом, десница његова загрлити ће мене.
7Заклинам вас, о кћери јерузолимске, за кошуте и јељене од поља, да не пробудите ни чините разбудити се љубљену дочијем она буде хтјети.
8Глас од љубљенога мога; ето он иде скачући прико гора, прискачући прико горица.
9Приличан је обљубљени мој кошути и штенету од јељена. Ено он стоји за зидом нашијем гледајући проз прозоре, изгледајући кроз размрежја.
10Ето обљубљени мој говори мени. Устани, поспјеши се, пријатељице моја, голубицо моја, љепахна моја и дођи.
11Јур бо је зима прошла, дажд је отишао и уклонио се је.
12Цвијетја су се приказала на земљи нашој, вријеме је од обрезан’ја дошло, глас од грлице чуо се је на земљи нашој;
13смоква је изнијела првине своје, виногради цвјетајући подали су воња своја. Устани, пријатељицо моја, љепахна моја и дођи;
14голубицо моја, у издубках од камена, у спили од међе укажи мени образ твој, огласи се глас твој у ушију мојијех. Ере глас твој сладак и образ твој уљудни.
15Похитајте нама лисичице малахне, које схарају винограде, ере је виноград наш процавтио.
16 Обљубљени мој мени, а ја њему. Који се пасе меју лијеријеми
17 докле свиће дан и пригну се сјене. Врати се, приличан буди, обљубљени мој, кошути и штенету од јељена, врх гора од Бетера.
3.
1На одрицу мому прико ноћи исках кога љуби душа моја, исках га и не нађох.
2Устати ћу и обити ћу око града; по улицах и по трзијех искати ћу кога љуби душа моја. Исках га и не најох.
3Нађоше ме стражани који чувају града. Једа ли сте кога љуби душа моја видјели?
4Малахно бивши мимошла њих, нађох кога љуби душа моја; уздржах њега и нећу га пустити докле га уведем у кућу матере моје и у ложиште родитељице моје.
5Заклинам вас, кћери Јерузалемове, за кошуте и јељене од пољија да не пробудите ни чините разбудити се љубљену дочијем она буде хтјети.
6Која је ова која узлази прико пустиње каконо прутак од дима из мириснијех од мире и од тамјана и од свегаколика праха направочинца.
7Ено постељицу Саламунову шесдесет јацијех обкружују од најјачијех Израеловијех,
8сви држећи маче и на рати најнаученији; од њих свакога мач врх бедре своје ради страха ноћнијех.
9Носилиште учини себи краљ Саламун од дрва либанскијех,
10келовне његове учини сребрне, наслониште златно, узлазиште скрлетно; средња љубавју покрије цјећ кћери Јерузалемовијех.
11Изидите и погледајте, кћери Сионове, краља Саламуна с круном ком га је окрунила мати своја у дан од вјерен’ја његова и у дан од весеља срца његова.
4.
1Колико си лијепа, пријатељицо моја, колико си лијепа? Очи твоје од голубица, без онега што се унутарње таји, власи твоји каконо стада од коза које су узишле с гора од Галааде.
2Зуби твоји каконо стада од острјеженијех које су узишле из окупала, све са двојијеми плодијеми и неплодна није меју њими.
3Каконо трачац црљени усне твоје и бесједен’је твоје слатко. Каконо разломак од шипка тако личца твоја, без онега што се унутарње таји.
4Каконо туран Давидов врат твој, који је сазидан с бранами. Тисуће штита висе с њега, све оружје од јацијех.
5Дви дојке твоје каконо два штенета од кошуте близанца која се пасу у лијеријех;
6докле свиће дан и пригну се сјене, појћи ћу на гору од мире и на главицу од тамјана.
7Сва си лијепа, пријатељицо моја, и оцкварности није у теби.
8Дођи с Либана, вјереницо моја, дођи с Либана, дођи; бит ћеш окруњена с врха од Амана, с врха од Санира и Хермона, с ложишта од лава, с гора од рисова.
9Ранила си срце моје, вјереницо моја сестро, ранила си срце моје у једному од очију твојијех и у једној коси од врата твога.
10Колико су лијепе дојке твоје, сестро моја вјереницо. Љепше су дојке твоје од вина и воњ од помасти твојијех врх свијех мирисијех.
11Сат капећи усне твоје, вјереницо, мед и млијеко под језиком твојијем; и воњ од одјећа твојијех каконо воњ од тамјана.
12Врт заклопљен, сестро моја вјереницо, врт заклопљен, врело запечаћено.
13Границе твоје перивој од шипака с плодијеми од јабука, од чипра с деспиком,
14деспик и зафорам, кора и канијела са свијеми стабријеми од Либана, од мире и од алое са свијеми најпрвијеми помастијеми.
15Кладенац од врта, бунар од вода живијех које теку с наглостју од Либана.
16Подигни се, сјевере, и дођи, јуже, разпухај по врту мому и нека теку мирисна његова.
5.
1Нека дође љубљени мој у врт свој и поблагује плод јабука својијех. Дођи у врт мој, сестро моја вјереницо, пожњео сам миру моју с мириснијеми мојијеми, појио сам сата с медом мојијем, пио сам вино моје с млијеком мојијем; благујте, пријатељи, и пијте и опојите се, придрази.
2Ја спим и срце моје бди, глас од љубљенога мога који куца: Отвори мени, сестро моја, пријатељицо моја, голубицо моја, причиста моја, ере је глава моја пуна росе и рудежи моји капљица ноћнијех.
3Свукла сам сукњицу моју, којијем ћу се начином у њу обући? Опрала сам ноге моје, којијем ћу их начином обрљати?
4Љубљени мој увукао је руку кроз сорту и утроба моја узтрепета на тегнутје његово.
5Устах да би отворила љубљеному мому. Руке моје капиле су миру и прсти моји пуни мире најврједније.
6Затвор од врата мојијех отворих љубљеному мому, али се он бјеше уклонио и прошао. Душа се моја растопила јест нетом је проговорио; исках га и не нађох га, звах и не одговорје мени.
7Нађоше мене стражани који обходе града, поразише мене и ранише мене, узеше плашт мој мени стражани од мира.
8Заклинам вас, кћери Јерузалемове, ако будете наћи љубљенога мога, да му навијестите ере љубавју венем. Каков је љубљени твој из љубљенога, о најлипша од жена?
9Каков је љубљени твој из љубљенога, ере си нас тако заклела?
10Љубљени мој прибијели и румени, изабрани из тисуће.
11Глава његова злато најбоље, косе његове како границе од паома, чрне каконо вран.
12Очи његове каконо голубице врх поточаца од вода које су млијеком опране и сједе код потока припунијех.
13Личца његова каконо равничице од мириснијех насађене мирисночиниоца. Усне његове лијери капећи миру прву.
14Руке торнасте златне, пуне јачината. Трбух његов лефањасти, разређен сафиријеми.
15Голијени његове келовне мраморске, које су утемељене врх подлога златнијех. Обличје његово каконо од Либана, изабрани каконо чедри.
16Грло његово прислатко и вас жуђени. Таки је љубљени мој, он је пријатељ мој, кћери Јерузалемове.
17Камо је отишао љубљени твој, о најљепша од жена? Камо се је уклонио љубљени твој, и искати ћемо га с тобом.
6.
1Љубљени мој сишао је у врт свој на равничицу од мириснијех да се храни у вртијех и лијере убере.
2Ја љубљеному мому и љубљени мој мени, који се храни меју лијеријеми.
3Лијепа си, пријатељицо моја, слатка и пристала како Јерузалем, страховита како од бојничтва лице уређено.
4Одврати очи твоје од мене ере оне чинише мене одлетити. Власи твоји каконо стадо од коза које се приказаше с Галаада.
5Зуби твоји каконо стадо од оваца које су узишле из окупала, све с двими плодијеми и није неплодна меју њими.
6Каконо кора од шипка тако личца твоја, без потајнијех твојијех.
7Шесдесет су краљице, а осамдесет су приложнице, а од младичица није броја.
8Једна је голубица моја, изврсна моја, једна је матере своје, изабрана родитељици својој. Погледаше њу кћери и приблажену приповиједаше краљице и приложнице и похвалише њу.
9Која је та која иде каконо зора изтјечећа, лијепа каконо мјесечина, изабрана каконо сунце, страховита каконо од бојничта лице уређено.
10Сидох у врт од ораха да бих видио воћија од долина и погледао бјеше ли процавтио виноград и помладили се шипци.
11Не знах, душа моја смути мене ради кочија Аминадабовијех.
12Врати се, врати се, Суламитицо, врати се, врати се да погледамо тебе.