Zanimljivo o Beogradu

[Nina]

Kompletan Zemun, u oblastima gde se danas nalaze Gardoš, Ćukovac, Muhar, Kalvarija i Bežanijska kosa, u sebi nosi bezbroj tajnih i skrivenih laguma koje je, većinom, pre nekoliko vekova napravila

Jedno mesto je posebno interesantno, a potiče iz doba neposredno pre Drugog svetskog rata.Tamo je nekad bio Beogradski aerodrom (koji danas, u sećanjima, zovemo „Starim“), a uz njega bila je tajna komanda Vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije, odakle je rukovođeno odbranom Beograda.
Aerodrom je bio i civilni i vojni, obavljao je obe uloge, i bio je smešten veoma blizu ulica Tošin bunar i Omladinskih brigada. Sa njega su poletali naši hrabri piloti tokom šestoaprilskog bombardovanja na početku Drugog svetskog rata.

 

[Platin]

Kompletan Zemun, u oblastima gde se danas nalaze Gardoš, Ćukovac, Muhar, Kalvarija i Bežanijska kosa, u sebi nosi bezbroj tajnih i skrivenih laguma koje je, većinom, pre nekoliko vekova napravila

Jedno mesto je posebno interesantno, a potiče iz doba neposredno pre Drugog svetskog rata.Tamo je nekad bio Beogradski aerodrom (koji danas, u sećanjima, zovemo „Starim“), a uz njega bila je tajna komanda Vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije, odakle je rukovođeno odbranom Beograda.
Aerodrom je bio i civilni i vojni, obavljao je obe uloge, i bio je smešten veoma blizu ulica Tošin bunar i Omladinskih brigada. Sa njega su poletali naši hrabri piloti tokom šestoaprilskog bombardovanja na početku Drugog svetskog rata.

Један стари хангар, који је сачуван, је пројектовао Милутин Миланковић... Иначе изванредан грађевински инжењер, који се у животу посветио и другим стварима.

 

[Nina]

Jedna od važnijih građevina koja je postojala u srpskom glavnom gradu bio je Most viteškog kralja Aleksandra.
Predivan, viseći kolos koji je istovremeno bio i prvi drumski most koji je prešao na levu obalu reke.

Ovaj viseći most postojao je na mestu današnjeg Brankovog mosta od 1934. do 1941. godine, kada ga je,
na samom početku Drugog svetskog rata srušila ondašnja Vojska Kraljevine Jugoslavije u nadi da će tako zaustaviti nadiranje nacista ka Beogradu.
Tako je most završio u reci u noći između 10. i 11. aprila 1941. godine, zauvek prekinuvši mnoge nade i sećanja, ali i tramvajsku liniju za Zemun.
Tramvaj koji je saobraćao ka Zemunu, nosio je oznaku "14" i od hotela "Moskva" do hotela "Central" imao je sedam stanica.

 

[Nina]

Skadarska ulica je jedna od retkih ulica u Beogradu koja je svoje ime promenila samo jednom.
Skadarska ulica ucrtana je u plan Beograda 1854. Iako je postojala još od 1720. ime je dobila 1872. i isto nosi sve do danas.
Jedini put kada se nije tako zvala bilo je za vreme austro-ugarske okupacije tokom Prvog svetskog rata. Tada joj je ime promenjeno u Ružinu ulicu. Ali, to je bilo kratkog daha.Odmah posle oslobođenja, vraćen je stari naziv koji „živi“ i danas.

Skadarlija – duga nepunih 600 metara privlači pažnju svakog turiste koji dođe u našu prestonicu. Sinonim je za dobre restorane i kafane koje su čuvale stari duh prestonice, namenjena ljudima koji vole da uživaju u opuštenoj atmosferi, kafanskom životu i dobroj hrani. U njoj su uvek vesele i burne noći.
Među prvim gostima koji su bili redovni posetioci bili su Đura Jakšić, koji je i stanovao u Skadarliji, Čiča Ilija Stanojević, Žanka Stokić, Milovan Glišić, Branislav Nušić, Stevan Sremac, Janko Veselinović, Borisav Stanković, Aleksa Šantić, Radoje Domanović. Često su dolazili i Laza Kostić, Jovan Jovanović Zmaj, slikarka Nadežda Petrović, glumica Žanka Stokić, vajar Ivan Meštrović

 

[Nina]

Poznato je i da je Josip Broz Tito u čuvenoj kafani „Tri šešira“ imao svoj sto i svaki put kada je dolazio sedeo je za isti sto koji je i danas najduži u kafani.
Skadarlijom su bile oduševljene i istaknute svetske ličnosti koje su je posetile, poput kraljice Elizabete II, španskog kralja Huana Karlosa i kraljice Sofije, Džordža Buša starijeg, Đine Lolobriđiđe, Berta Lankastera, Nikite Mihalkov, Tine Tarner, Sofije Loren.

 

[Nina]

Jedna zgrada u Beogradu na poseban način privlači pažnju. To je zdanje na uglu Svetogorske i Takovske ulice. Kitnjasta ulazna vrata od livenog gvožđa i danas krase stilski ispisane cifre koje označavaju godinu kada je palata izgrađena - 1937. Čoveku koji je napravio ovu palatu, još u predratno vreme. Je Sima Nikolić, predratni trgovac.

Zahvalan prasićima, kojima je trgovao i koji su mu doneli više nego pristojno bogatstvo, Nikolić je na neobičan način rešio da se oduži - svinji.
Tako je na vrhu njegove palate postavljena svinjska glava, koja je i danas, više od pola veka od kada je zgrada napravljena, ostala tu, da „nadgleda“ raskršće, i da stoji ponosno natkriljena nad beograsku saobraćajnu vrevu. A Nikolić je uspeo, na sebi svojstven i simboličan način, da pokaže zahvalnost „dobronamernoj“ životinji koja mu je pomogla da u berićetu provede svoj život.

Domanović i svinje

Besmrtni i uvek aktuelni Radoje Domanović imao je svoj stav o svemu ovome.
Njegovo večito podsmevanje vlastodršcima imalo je uporište u vremenu u kojem je živeo, ali je, eto, sasvim upotrebljivo i danas.
Tako Domanovićeva rečenica, koja se makar posredno odnosi na životinju koja je glavni junak ove priče, kaže kako je:

„Srbija zemlja poznata po svinjama i ministrima. Svinje izvozi,ministre, nažalost – ne“

 

[Nina]

Terazije
Početkom XIX veka, kada je Beograd bio u šancu i graničio se od Savamale Obilićevim vencem, Stambol-kapijom do Dunava i brojao oko 6.000 žitelja, Terazije, danas glavna saobraćajna arterija prestonice, bile su baruština puna prljavštine, obrasla ševarom. Tada su lovci išli u lov na divlje patke, a Sreta L. Popović zabeležio je da su jedne zime kurjaci silazili do Terazija.

Da bi proširio Beograd i izvan šanca, knez Miloš je za svoje prve vlade naredio da se kolari i kovači isele iz Savamale i da nasele prazan prostor koji se pružao od Stambol-kapije ka Slaviji. Niko nije hteo iz starog kraja da ide. Po Miloševoj naredbi ustabaša kolarskoga i kovačkoga zanata dobio je zbog toga 25 batina i tak tada su ove zanatlije, čiji je zanat bio isuviše bučan, pristale da se isele u tako daleki kraj, bogu iza leđa. Ilija Čarapić, koji je jedno vreme bio predsednik Opštine, imao je naročito zadatak da deli placeve na Terazijama.

Ko god je pristajao da zagradi plac, dobijao ga je bvoplatno. Jednom je knez Miloš poklonio plac svom neimaru Hadži-Nikoli Živkoviću. Vozeći se jednog dana kolima, Knez zapita Hadži-Nikolu: "Čiji je onaj plac što nije ograđen. "Moj", odgovori Hadži Nikola. "Od sad više nije tvoj kad nisi uspeo do sada da ga ogradiš."

O postanku Terazija zabeležio je M. Đ. Milićević ove podatke: "Uvodeći vodu u varoš Beograd Turci su duž onoga đeriza (zidanoga vodovoda) koji uzima vodu iz mokroluških izvora, na izvesnim daljinama zidali kule, na koje su vodovodnim cevima uzvodili vodu, da bi ona dobila viši skok za svoj dalji tok. Takve kule bile su: jedna gde je danas Tarazijska česma (otprilike gde je sad mali skver između "Balkana" i "Moskve"); druga gde je bila kafana "Ruski Car" (danas restoran "Zagreb"); a treća je bila onde gde je sada kafana "Grčka kraljica" (danas "Plavi Jadran"). Od te tri kule najveća je bila ona na Terazijama. Ta je kula, pored svoje veće visine, stajala na prostranoj čistini, daleko od okolnih kuća, a bila je viša od svih okolnih zgrada. Sve te kule Turci su zvali Terazije za vodu.

Od toga se ceo onaj kraj nove Beogradske varoši naročito od Dvora (danas Skupštine grada) do blizu Stambol-kapije (gde je danas Narodno pozorište), i danas zove Terazije".

 

[Nina]

Februarske temperature u Beogradu

2000. godine 1. februara izmerena najveća dnevna temperatura od 16,2 stepena Celzijusa, a prosečna dnevna bila je 9,7 stepeni.
Nije samo početak februara bio topao u trećem milenijumu. Čak 15,6 stepeni Celzijusa mereno je u prestonici 1971. godine, a prosečna temperatura
bila je 10,4 stepena. Beograđani su i prvog februara 1965. godine odložili jakne, kape i šalove, pošto je živa dostizala 14,8 stepeni.

„Prolećni“ početak februara desio se takođe 1955, ali i 2016. godine sa maksimalnim temperaturama od 14,3 stepeni Celzijusa.
Srpska prestonica je i 1. februara 2008. godine beležila natprosečnu temperaturu sa 13,8 stepeni u najtoplijem delu dana.
Bilo je još nekoliko godina kada se temperatura podizala iznad 10 stepeni – 1952, 1968, 1969, 1974, 1977, 1980, 2002, 2013 i 2018. godine.

 

[Nina]

Nekadašnja železnica je, s parnim lokomotivama, saobraćala do Obrenovca. U Beograd pre rata stizalo deset puta više putnika vozom, iako je grad bio pet puta manji.Meštani naselja od Obrenovca do Beograda se i sada sa setom sećaju da su nekada odlazili u prestonicu i nosili mleko. Sada, kažu, „selo čeka da mleko dođe k njemu“. Dolaze otkupljivači i sve je mnogo teže.

Kada je „ćirina“ parnjača nekada prolazila pored ovdašnjih voćnjaka, seljaci su imali još jednu prednost: znali su da im mraz neće oštetiti rod, jer je dim iz parne lokomotive štitio krošnje voćki od velike zime.

 

[Nina]

Svaka velika evropska i svetska metropola potražila je znakove svog prvog dodira sa hrišćanstvom. Rukovodstvo svakog grada potražilo je svoje mesto u istoriji kroz spomenike ili pisane dokumente koji bi pokazali prve hrišćanske korake u njihovom mestu.Pa ipak, mnogi nisu imali simbol niti spomenik kakav ima Beograd, grad koji još iz četvrtog veka naše ere ima neobičan sarkofag, koji mnogi istoričari zovu i „beogradskim svetim kamenom“.

To je takozvani Jonin sarkofag. Pronađen je na Dorćolu, u Jovanovoj ulici 1885. godine, na mestu gde je bila značajna rimska nekropola. Bio je različit od ostalih sarkofaga, nadgrobnih stela i drugih obeležja toga vremena po tome što je prvi imao hrišćanske simbole na sebi.

U plitkom reljefu sarkofaga nalaze se slike iz starozaventog predanja o Joni, kao i prikaz Hrista kao dobrog pastira. Ta metafora često je upotrebljavana u istoriji, kao simbol Gospoda koji na ramenima nosi jagnje.Jonin sarkofag nalazi se u Velikom barutnom magacinu na Donjem kalemegdanskom gradu.
Na istom mestu su i drugi najvažniji spomenici rimskog doba.

 

[Nina]

Trg Slavija je jedan od najpoznatijih trgova u Beogradu, ali i jedan od najvećih saobraćajnih čvorova u gradu. Zanimljivo je da je Slavija više puta menjala ime, a da su joj ovakav oblik, sa kružnim tokom i trgom, dali nacisti.Posle Drugog svetskog rata, trg se zvao po imenu poznatog socijaliste Dimitrija Tucovića. Tu je ovaj političar i bio sahranjen, sve dok na Slaviji nije nikla muzička fontana.Bilo kako bilo, ime Slavije izvesno potiče od reči “Slav” koja se odnosi na Slovene.

 

[Nina]

Mnogi koji dođu u Beograd, obavezno obiđu Kalemegdan. Kako park, tako i čitava tvrđava, podrazumevaju puno strpljenje za obilazak.
Ipak, retko ko se zapita šta znači Kalemegdan.

“Kale” je zapravo tursko ime za tvrđavu odnosno citadelu. Megdan odnosno mejdan podrazumeva prostrano polje, prazan prostor,
ali i mesto gde se vode dvoboji. Kada je Beograd pao u osmanske ruke 1459. godine, mnoga naselja nazvana su turskim imenima.
Dorćol, Karaburma, Bulbuder, Savamala – samo su neka od imena koja imaju etimologiju u turskim i arapskim rečima.

 

[Nina]

Iako znamo da se terazije odnose na vagu, odnosno vaganje, ime ovog trga i ulice u Beogradu ne potiče od vaganja.
Naime, na ovom mestu je i nekada bila česma, a Milan Milićević zabeležio da je ulazeći u Beograd nekada mogao da se vidi zidani vodovod.
Turci su te kule nazivali terazijama za vodu, a ovaj trg je upravo tako i dobio ime koje će nositi u narednim vekovima.

 

[Nina]

Za nastanak botaničke bašte zadužen je bio Josif Pančić. Međutim, može se reći da je kralj Milan Obrenović 1889. doprineo izuzetno bašti koju danas poznajemo. U pitanju je 1889. godina u kojoj je ovaj Obrenović poklonio imanje Velikoj školi. Bilo je to imanje koje je nasledio od Gospodara Jevrema.
On je ovo imanje poklonio za potrebe podizanja Botaničke bašte.Jedini uslov bio je da se bašta zove upravo po dedi. Tako je nastao Jevremovac

 

[Nina]

Česta su u velikim gradovima imena naselja i Trošarina i Palilula. Tako oba ova imena nalazimo recimo i u Beogradu i u Nišu. Zanimljivo je da se Trošarina zaista odnosi na plaćanje trošarine, odnosno troškova ulaza u naseljeno mesto ili grad.

Iako ni u Nišu, a ni u Beogradu danas ulazi u grad nisu na tom mestu, imena su ostala. Palilula je po mišljenjima nekih vezana za paljenje lule, odnosno nedozvoljavanje paljena duvana.Duvan je nekada mogao da napravi štetu zbog buradi sa barutom, pa se na određenim mestima zabranjivalo bilo kakvo paljenje vatre. Otuda i naziv koji je postao naziv za čitavo naselje.

Čubura je kao i terazije imala veze sa vodom, pa se tu mislilo na veliko bure u kom se držala voda. Ovo naselje vodi poreklo od ciganske odnosno romske reči.

 

[Nina]

Nekadašnja Pošta broj 2

Jedno od najlepših zdanja međuratnog Beograda svakako je zgrada Pošte broj 2, pored Železničke stanice. Arhitekta koji je projektovao ovu zgradu bio je Momir Korunović, a trg na kojem je izgrađena pre Drugog svetskog rata zvao se Vilsonov, da bi posle dobio ime Trg bratstva i jedinstva, a sada je, konačno, Savski.

Pošta broj 2 doživela je najveću transformaciju u našem gradu, i to u negativnom smislu. Od najlepše u Beogradu, danas predstavlja skoro pa - ruglo. Tim gore jer je njen projektant, Momir Korunović bio jedan od naših najvećih graditelja. Njegovo delo najtemeljnije je analizirao dr Aleksandar Kadijević koji je zapisao da je „Korunović tragao za korenima nacionalnog graditeljskog stila, otvoren prostoru srpsko-vizantijskog graditeljskog nasleđa, iz secesije i iz ekspresionizma, kao i iz srpskog nacionalnog graditeljstva.

Izgradnja je počela 1928. godine, a zdanje je ozbiljno oštećeno tokom borbi za oslobođenje grada od nacista oktobra 1944.
Kada su prošla ratna vremena zemljom su zavladali ljudi čija ideologija je bila potpuno drugačija od Korunovićeve. Došlo je doba uravnilovki i socrealizma, koji je svoju bezobličnost i masovnost postavio i u arhitekturi. U takvom drušvu obnova Korunovićeve građevine u istom stilu prosto - nije dolazila u obzir.
Tada u svoje ruke obnovu zdanja uzima arhitekta Pavle Krat i dovodi zgradu u današnje stanje. Od kitnjaste lepotice dobili smo ogoljenu betonsku sablast.
Danas je zgrada pošte srušena do temelja

 

[Nina]

Beogradsko naselje Bulbulder nalazi se u zapadnom delu Zvezdare i često ga pogrešno izgovaraju Bulbuder. Prostire se između ulica Dimitrija Tucovića, prema jugu i Svetog Nikole prema severu.

Naselje nosi ime Bulbulder sastavljeno od dve turske reči – bülbül i dere. Bülbül znači slavuj, a dere dolina. Tako je ovo u bukvalnom prevodu Slavujeva dolina. Kada se uzme u obzir da se ovo naselje naslanja na Slavujev venac i park Slavujev potok, jasno je da je deo jedne velike celine. U pitanju je deo grada, koji je, kao što im i ime kaže bio poznat po velikom broju slavuja.
Nekada je kroz ulicu Dimitrija Tucovića i Cvijićevom (dalje prema Dunavu) tekao Slavujev potok. Istoričari kažu da je bio jedan od najlepših potoka i zelena oaza Beograda, sa voćnjacima. Urbanizacijom ovog dela grada, Slavujev potok je uveden u podzemnu kišnu kanalizaciju i ostao je samo park na Zvezdari koji nosi to ime.

 

[Nina]

Neposredno pred početak Drugog svetskog rata, u večernjim satima, Miodrag Stole Trifunović predstavljao je strah i trepet za parove koji su ljubavisali po beogradskim parkovima.Posle višečasovnog praćenja prvo bi im se nečujno prikradao, da bi potom gvozdenom šipkom onesvešćivao mladiće, a njihove devojke silovao.

O Stoletovim zločinima u medijima više je počelo da se govori i piše tek pre nekoliko godina. Najinteligentnijeg i najefikasnijeg zločinca, za koga se veruje
da je ubio preko šezdeset žrtava oba pola, na ovdašnjim prostorima još niko nije nadmašio.Posle rata Beograd je kao veliki grad bio idealno mesto
za nastavak zločinačke aktivnosti.

1948. godine u Beogradu je registrovano četrnaest Stoletovih ubistava, ali tačan broj njegovih žrtava u prestonici do danas je ostao nepoznat
Do današnjih dana ostalo je nerazjašnjeno da li su Stoletovi “podvizi” bili samo plod njegove bolesne mašte ili su se pak zaista dogodili. U mnogim srpskim gradovima arhiva o zločinima počinjenim krajem tridesetih godina 20. veka bila je uništena. U policijskoj arhivi nisu sačuvane ni Trifunovićeve fotografije,
pa je danas nemoguće makar i ovlaš rekonstruisati fantomov pravi izgled.

Najveći serijski ubica svih Jugoslavija Miodrag Stole Trifunović sam je sebi presudio. On je u istražnom zatvoru iz kreveta iščupao dve gvozdene šipke.
Oko vrha jedne uvio je deo čaršava i poput “baklje” nabio je sebi u usta. Drugom šipkom probio je srce.

 

[Nina]

Početkom 20. veka jedan deo Beograda, Čubura, bio je načičkan kafanama, a kada su se ovde doselili Romi, otvorena je i najpoznatija ciganska kafana u celom Beogradu, nazvana i ona “Čubura”. Najveću slavu doneo joj je muzičar koga su svi znali po nadimku Ciga, a koji je svirao na violini donetoj iz Mađarske. Kako će se ispostaviti, bila je to svetski raritetna i astronomski vredna – Stradivarijus violina!

 

[Nina]

U pradavna vremena prostor našeg grada nalazio se na dnu Panonskog mora. Centralni deo ostrva koje je prvo isplivalo bio je na Tašmajdanu, da bi „plaža“ bila na Kalemegdanu

Mesto gde se nalazi naš glavni grad nekada davno prekrivalo je Panonsko more. To je bilo tokom epohe miocena, pre više od deset miliona godina.

U okolini prostora gde se danas prostire Beograd postojalo je samo jedno veliko ostrvo koje je obuhvatalo današnje Avalu i Kosmaj.

- Ovde je prvo bilo Panonsko more, moreuzima povezano sa još jednim velikim morem - Istočnim Paratetisom - kaže profesor Slobodan Knežević sa Rudarsko-geološkog fakulteta. - Zatim su se, tokom veoma dugog vremenskog perioda postepeno izdigli Karpati. Tako je prekinuta veza putem moreuza za drugim, susednim morem. Istovremeno, u prostor Panonskog mora ulivale su se brojne druge slatke vode, postepeno ga pretvarajući u slatkasto jezero. U nauci je poznato kao jezero Panon.

Tako su najstariji segmenti Panonskog mora danas na Tašmajdanu i na Kalemegdanskom rtu. Kada je došlo do oticanja Panonskog mora došlo je do postepenog izdizanja ovih delova današnjeg Beograda.

 

[Nina]

Današnji Trg Nikole Pašića bio je prvi socijalistički trg u našem gradu

Formiranje Trga Marksa i Engelsa počelo je polovinom pedesetih, a Generalni urbanistički plan Beograda samo je utvrdio mesto nove palate Centralnog odbora sindikata na početku tadašnjeg Bulevara Crvene armije. Da bi se trg otvorio prema Bulevaru, srušena je i solidna zgrada Okružnog suda, u čijoj pozadini je tokom rata bio zatvor Gestapoa. Našto dalje, ideološka poruka o neodeljenosti - jednakosti vlasti i naroda, u osnovi nimalo tačna, dovela je i do uklanjanja ograde ispred Narodne skupštine, Starog i Novog dvora.

Autor trga arhitekta Hranislav Stojanović predviđao je da se spomenik Marksu i Engelsu ogleda u vodi fontane, i da tako udvostruči impresiju, ali on nikada nije izveden.

Trg Marksa i Engelsa, predviđen za masovna okupljanja radnog naroda, a zapravo uvek bez sadržajan, pust i sterilan, prekriven skupocenim pločama od crvenog granita i belim mermernim trakama, ubrzo je dozvao svoju neželjenu svrhu, postavši najveće parkiralište u Beogradu a zanimljivo je da je polovinom sedamdesetih godina predloge u anketi kako rešiti taj problem iznelo devet pozvanih arhitekata.

Svi pozvani arhitekti su se zalagali za pešački trg, i izmeštanje parkinga, neki su ukazivali na njegovu dotadašlju „lažnu patetiku“, poput Uroša Martinovića, a pojedini su se usredsređivali na saobraćaj i metro stanicu. Sa druge strane, neki eksperti, poput Milice Šterić, još su doživljavali ovo mesto kao „žarište marksizma“, dok je Bogdan Bogdanović bio najslobodniji, tvrdeći da trga ovde nikada nije ni bilo.

U međuvremenu su na ovom trgu posađeni platani, na inicijativu legendarnog novinara Đoke Vještice, dok je Olga Milićević Nikolić preoblikovala i oplemenila parter. Trg je na taj način postao bliži građanima i svakodnevnoj upotrebi.

Početkom devedesetih konačno je i imenom raskinuta veza sa Marksom i Engelsom, a trg je imenovan po Nikoli Pašiću.

Ipak, postavljanje Pašićevog spomenika na istaknutom mestu, sa takvom arhitektonskom pozadinom, monumentalnost skulpture i verizam koji nehotice naginje sličnim ruskim uzorima onog vremena, a donekle i sličnost sa Marksom, čine da trg i dalje odzvanja socrealističkim tonom, i da raskid nije bio potpun. Čoveku se lako učini da osnivač naučnog socijalizma još stanuje na ovoj beogradskoj adresi.

 

[Nina]

Prva bolnica u gradu podignuta je 1868. godine na mestu na kom se, za vreme austrijske opsade Beograda početkom 18. veka, nalazio šator za lečenje ranjenika.

Reč je o zgradi koja se nalazi u današnjoj ulici Džordža Vašingtona. Sredstva za izgradnju prikupljena su putem dobrotvornog bala sa lutrijom, koji je održan 1865. godine u hotelu „Srpska kruna“. Ovaj bal priredio je Odbor beogradskih žena na čelu sa kneginjom Julijom, a mnogobrojni gosti priložili su tom prilikom vredne darove. Među darovima bili su zlatni predmeti, nakit, odevni predmeti, slika ruskog cara Nikolaja I, knjiga „Robinson Kruso“, štampana u Budimu, dok su „obični“ ljudi slali suve šljive, duvan, sablje, pa čak i ručno izrađen kavez za ptice.

Plac za izgradnju bolnice poklonio je opštini knez Mihailo, a jedan deo zemljišta pridodao je i trgovac Ilija Kolarac. Projektant zgrade je, prema rečima kustosa Muzeja srpske medicine dr Budimira Pavlovića, nemački arhitekt Jan Nevole, a u određenim izvorima kao mogući projektanti pominju se još i Jovan Frencl i Kosta Šreplović. U vreme kada je sagrađena, bolnica se nalazila na periferiji grada, bez ulice i bez broja. Prvi pacijenti primljeni su 1881. godine, a u sastavu bolnice tada su se nalazili unutrašnje i hirurško odeljenje, kao i laboratorija. Prvi upravnik bio je dr Jovan Valenta, dok je nakon njega na tom mestu bio dr Laza K. Lazarevć. Lazarevićje inače otkupio susednu zgradu u kojoj je otvoreno Odeljenje za lečenje staraca, koje predstavlja prvu gerijatriju na svetu. U obrazloženju vlastima za otvaranje gerijatrije naveo je da „starost nije ni zdravlje ni bolest“ i „da ih je potrebno odvojiti od ostalih“.

U dvorištu iza zgrade, kako priča Pavlović, nalazila se nekada i bolnička kapela koja je srušena u relativno skorijoj istoriji. Nakon Prvog svetskog rata, u dvorištu su bile privremeno smeštene i barake koje su bile u službi dečije poliklinike i školskog dispanzera. U zgradu prve bolnice dvadesetih godina 20. veka uselilo se očno i ušno odeljenje ili, kako se često navodi u literaturi, Očna klinika. Takođe, spominje se i da je bolnica krajem dvadesetih i tridesetih godina 20. veka služila kao zatvor. Tokom Drugog svetskog rata, u suterenu zgrade smešteno je bilo i bolničko odeljenje zatvora, gde je ležao i narodni heroj Aleksandar Ranković.

Zanimljivost u vezi sa ovom zgradom svakako su i podzemni tuneli koji su povezani sa Rimskim bunarom sa jedne strane i Višnjičkom banjom sa druge. Smatra se da se na neutvrđenoj dubini nalazilo i jezerce pijaće vode, koju je bolnica koristila za svoje potrebe. Inače, dr Pavlovićobjašnjava da su ovi hodnici pod zemljom predstavljali vezu sa bolnicom, kao da su se njima prenosili ranjenici. Zgrada prve bolnice danas je i zaštićeni spomenik kulture.

U ovoj zgradi trenutno se nalazi sedište Srpskog lekarskog društva, Muzej srpske medicine, a privremeno je na ovom mestu i služba medicine rada Doma zdravlja Stari grad.

 

[Nina]

Kako je Toša iskopao bunar?

Trgovac koji je u 18. veku imao velike zdravstvene muke sa očima usnio je Svetog Nikolu koji mu je naložio da iskopa bunar i umiva sa vodom iz njega.
Neki hroničari kažu da je „naš„ Toša u stvari bio poreklom Grk, i da mu je pravo ime bilo Teodoros Apostolos, a da ga je dolaskom ovde prilagodio našem podneblju. Bilo kako bilo, Toša je učinio kako mu je rečeno, a odmah pošto je iskopao bunar napravljena je kafana pored tog mesta. I danas je poznata kao „Tošin bunar“, a bila je popularna i pod imenom „Džakarta“.

Stari upravnici ovog restorana svojevremeno su govorili, ne samo da je do izgradnje Studentskog grada tu zaista postojao bunar, već da je imao i đeram, tako tipičan za stari Srem onoga doba

 

[Nina]

Prva bolnica u Beogradu

Podizanje Narodnog pozorišta u Beogradu koštalo je dvanaest hiljada dukata, a iste godine 1868. otvorena je i Prva varoška bolnica, čija izgradnja je bila gotovo duplo skuplja i koštala je 21000 dukata. Dugo se čekalo da Beograd dobije modernu bolnicu. Zvanično, gradska bolnica je postojala, ali su bolesnici bili smeštani po privatnim kućama.

Prosvetiteljski knez Mihailo Obrenović kupio je plac od Đorđa Cenića ministra pravde, ustavopisca i zakonorevnitelja, koji je ukinuo kaznu batinanjem. Knez, uz to, poklanja deo materijala, koji je namenio za izgradnju letnjikovca u Smederevu, u čemu mu se pridružuje i supruga Julija. Knjeginja je na dobrotvornoj lutriji sakupila početnu sumu za podizanje bolnice od 1.667 dukata. U arhivama se navodi da je Jovan Frencl uradio projekat prema originalu Jevrejske bolnice u Berlinu. Zgrada je urađena u gotskom stilu, a Frencl je bio gradski arhitekta i projektovao je i dvor kneza Mihaila na mestu novog dvora – zgrada današnjeg Predsedništva. Knez se u taj dvor nikada nije uselio i prepustio ga je raznim ministartstvima, a ni Frencl nije video zgradu bolnice, jer je umro u toku gradnje.
U prvoj varoškoj bolnici, primenjeni su novi sistemi, koji su značajno poskupeli gradnju tog objekta. Reč je o novom sistemu ventilacije, koji je u to vreme bio prava avangarda. U to vreme nije se znalo za postojanje mikroorganizama, ali se naslućivalo da ima nečeg nevidljivog u vazduhu. Vazduh za bolesnike stoga je mora da bude čistiji. Primenjeni su metodi profesora Bema i uvedena je ventilacija cevima koje dovode vazduh u ragastov, kad su prozori zatvoreni. Bolnica je takođe imala podno grejanje. Voda je prirodnim padom stizala do bolnice, gde je parna mašina od šest konjskih snaga pela u potkrovlje u veliki kazan, odakle se spuštala po spratovima. Postojala je i ledarnica, posebna prostorija ispod stepeništa, gde se čuvao led, koji je bio važan medikament. Kupanje u ledu, ledene obloge, trljanje ledom, pa čak i pilule od leda, koje su se sisale da bi snizila temperatura.
Trošilo se leda, kao i danas, u industriji mesa, a ledarnica Varoške bolnice je skladištila 60 hiljada oka leda. Oka je težila 1,28 kilograma. Četvorogodišnji rezultati rada Varoške bolnice nisu bili baš impresivni.

Parna mašina često nije radila, pa se voda nosila u kantama, umesto cevima, zidovi nisu ofarbani masnom bojom, pa se bolnici, koja je na barovitom zemljištu uležu temelji, zadah iz kuhinje se penje u bolesničke sobe i od njega se nije moglo čisto disati. Sve u svemu, zgrada Varoške bolnice je vrlo lepa za oko, ima veličanstvenu kapiju i stepence, pa malo mesta ostaje za bolesničke krevete.

 

[Nina]

Palata Albanija

Na mestu neugledne, ali vrlo prometne kafane, nikla palata Albanija koja je svojevremeno bila najviša na Balkanu

Kada je prestala da postoji jedna od straćara koju su mnogi voleli, na njenom mestu nikao je prvi varoški soliter. Ni taj posao nije prošao bez burnih komentara, strepnji i nedoumica...

- U vreme kada je napravljena Palata Albanija, 1939. godine, to je bila najviša zgrada na Balkanu - objasnila nam je istoričar umetnosti mr Milica Tasovac. - Početak izgradnje oblakodera kod mnogih Beograđana probudio je nevericu i sumnje. S obzirom na njegove dimenzije - visinu od 45 metara i 12 spratova, kao i još dva sprata ispod zemlje i površinu od 7.000 kvadrata, sasvim je logično da je na građevinu gledano kao čudo, neviđeno do tada.

Mnogi ondašnji hroničari beleže kako su građevinci, prilikom kopanja temelja pronašli kosti mamuta, što je samo potvrdilo da su ove preistorijske životinje nastanjivale prostor današnjeg grada, a navodno su i podzemne vode uticale na sleganje temelja, pa hroničar Marinko Paunović piše kako su žitelji prestonice bili uspaničeni da će se započeta konstrukcija zgrade survati na prolaznike. Dabome, bilo je potpuno drugačije.

Kako kaže mr Milica Tasovac, tokom Drugog svetskog rata i savezničkog bombardovanja 1944. godine, na ovo zdanje survala se bomba teška pola tone.

- U palati se tada nalazio štab nacističke radne organizacije TOT - kaže Tasovac. - Njeno podzemlje pretvoreno je u sklonište za visoke nemačke oficire i funkcionere. Međutim, i nakon što je eksplodirala bomba u unutrašnjosti zgrade, palata nije srušena, uprkos potpunom uništenju jednog fasadnog stuba. Armiranobetonska konstrukcija tada je doživela pravu probu, i to više nego uspešno.

Posle obimnih istraživanja, ova istoričarka umetnosti, među tri pomenuta imena dodaje i sjajnog konstruktora Đorđa Lazarevića, i njih četvoricu označava kao tvorce Palate Albanija.