Zanimljivo o Beogradu

[Nina]

Tokom 2023. u Beogradu svakog drugog dana ukradeno jedno motorno vozilo, a da je od tog broja (194) pronađeno 134, odnosno 69 posto?!

Od 194 ukradena vozila u Beogradu 93 vozila (dakle, praktično svako drugo) ukradeno sa ključem u bravi, tj. pošto su lopovi videli da je vozač izašao iz vozila koje je ostavio u pogonu

Lopovi u Beogradu najčešće su krali motorna vozila ispred apoteka, škola, vrtića, tržnih centara i autobuskih stajališta gde ima trafika ili prodavnica?!

Najviše krađa motornih vozila bilo u opštinama Novi Beograd, Palilula, Voždovac, Zvezdara, Čukarica i Rakovica

 

[Nina]

3. april 1903. godine bio je za većinu Beograđana prilično šokantan. Zapravo, moglo se tek na prste jedne ruke nabrojati ko se toga dana nije propisno uplašio – u prvom redu, gospodin Boža Radulović, bogati beogradski veleposednik, koji je pazario tu spravu koja je unela komešanje među njegove sugrađane.

Nije svejedno kada prozuji vest kako „Beogradom ide neka aždaja i bljuje vatru“. Ta aždaja se, naposletku, ipak pokazala bezopasnom: imala je volan, 4 točka i zvala se Nesseldorf (tip B), a nagoveštavala je samo jedno – da će beogradskim ulicama tek početi da se kotrljaju ovakve i slične aždaje.

Gospodin Radulović, koji ju je pazario, morao je za nju da izdvoji čitavo bogatstvo. Nesseldorf ga je koštao 12 hiljada kruna – poređenja radi, za taj novac se u Beogradu tih godina mogla kupiti komplet opremljena kuća, pod uslovom da se nalazi u boljem delu grada.

Ipak, kao i svaka industrija, i automobilska je u narednim decenijama doživljavala svoj uzlet. Posedovanje automobila, koliko god da ih je isprva bilo malo, nagoveštavalo je i izvesne olakšice. Jer, sada su (pojedini) Beograđani prosto mogli da se spakuju za volan, te da umesto tabana gule automobilske gume.

Prva beogradska pumpa tj točilica za gorivo našla je mesto na uglu ulice Dečanske i kralja Aleksandra (na današnjem Trgu Nikole Pašića), gde se u ono vreme nalazila i kafana „Topola“. Pumpa je, zapravo, izgledala kao najobičniji stub na kome se nalazila brodska pumpa, a ispod nje beše postavljeno bure sa benzinom. Sistem je funkcionisao otprilike ovako: pored pumpe je dežurao točilac koji je sačekivao mušterije. Kada neko zaište benzin, točilac je ispumpavao benzin u jednu posudu na vrhu stuba (dotična je imala skalu u litrama), a onda je iz te posude presipao benzin crevom u rezervoar automobila.

 

[Nina]

Nekada su zabavljača na Malom Kalemegdanu e jedna od glavnih atrakcija. Stalna zvezda parka je bio šareni ringišpil, koji su voleli da vide i klinci i stariji, sa sve zvucima vergla koji je svirao valcere. Ali, dobio je Beograd u to vreme i poznatije ulične zvezde, o kojima je glas putovao daleko van Srbije.

Ilija Božić je Beograđane osvajao neobičnim predstavama, u neku ruku i pomalo morbidnim. Takvo je bilo njegovo pozorištance drvenih lutaka, skućeno pod jednim šatorom na Malom Kalemegdanu. Doduše, Ilija je svoje scenarije redovno začinio komičnim zapletima, što je verovatno bio i razlog da postane miljenik publike.

Njegov najomiljeniji lik, lutak po imenu Todor, uvek je izvlačio deblji kraj. Do kraja svake predstave bi bio pokojni, izazivajući sveopštu kuknjavu ostalih lutaka. Naposletku, „kuku, Todore!“ se toliko odomaćilo, da je i Ilijino pozorište nazvano „Kuku Todore“.

Bio je to neuobičajen naziv, ali i lako zapamtljiv – neki bi rekli, savršen za Ilijine komične komade. Ali, umeo je Ilija još štošta, između ostalog, i da svoje gledoce pošteno preplaši.

Ilija je, naime, na prelazu vekova bio i prvi srpski mađioničar. Pamtila se njegova tačka u tadašnjoj kafani „Imperijal“, kada se malo poigrao sa publikom tako što ju je hipnotisao. Pride je u celoj sali napravio „poplavu“, što se završilo tako što su poplašena starija gospoda i dame, kako se ne bi „udavili“, počeli da se panično veru po kafanskim stolicama.

 

[PetarSamotnjak]

Kao momak, Branislav Nušić je bio ludo zaljubljen u Milicu Terzibašić, lepu Beograđanku s Topčiderskog brda. Kada se Milica razbolela, Nušić je odmah zamolio svog dobrog druga lekara da je pregleda i leči. A ovaj ne samo da ju je izlečio nego ju je i zaveo. Milica i mladi lekar ubrzo su se venčali, a Nušić je strašno patio, otkrio nam je Nebojša Nušić, potomak Branislava Nušića i upravitelj „Nušić fondacije“.
Nušić uskoro dobija priliku za slatku osvetu. Pozvan je da u „Gradskoj kasini“ održi predavanje o ljubavi. U prvom redu sedeli su Milica i njen suprug, a bivši Nušićev drug. Bio je to prvi piščev susret s nevernicom.
– Šta je to ljubav? To je tragična priča u kojoj izvesna gospođica voli jednog, a uda se za drugog. – rekao je Nušić, a ovo dvoje hitro napustiše gledalište.

 

[Nina]

Jedna od atrakcija Pionirskog parka je fontana "Devojka sa krčagom".
Mada je postavljena relativno skoro, 1965. godine, do danas krije jednu tajnu. Naime, još uvek nije otkriveno ko je njen autor.

 

[Nina]

Jedna od najpoznatijih aščinica bila je "Kod zlatnog bora", nalazila se na uglu Dečanske i Skopljanske (danas Nušićeve) i srušena je 1960. godine.

 

[Nina]

Varoš kapija je bila jedna od onih koje su izgradili Austrijanci tokom vlasti u Beogradu od 1717. do 1739. godine. Sama kapija bila je na pravcu Pop Lukine ulice, a nalazila se na mestu gde ova ulica seče Kosančićev venac. Na njenom mestu i sada postoji kafana koja s ponosom nosi njeno ime.

Ime je dobila po tome što se kroz nju ulazilo u srpsku Savsku varoš ili kraće – Varoš. Na početku se i Pop Lukina ulica zvala Varoš-kapijska. Samu kapiju je pred rušenje opisao Milan Đ. Milićević i on je zabeležio kako je kapija bila "od kamenog zida i od debelih greda", a da je pod kapijom bila stražara u kojoj su bili turski vojnici koji su je čuvali. U prvo vreme kapija se uvek noću zaključavala.

Ova građevina na ulazu u grad srušena je 1862. godine u toku borbi na ulicama grada, posle poznatog bombardovanja od strane turske posade sa tvrđave.

 

[Nina]

Kafana „Varoš kapija“ je bila omiljena kafana kneza Miloša. Postoje zapisi da je on svako jutro dolazio u ovu kafanu, koja je bila poznata po dobro pečenoj kafi. Kafa se služila iz originalnih carigradskih džezvi i fildžana, koje je lično knez Miloš poklonio vlasniku kafane. Knez Miloš je znao da tu popije i po desetak kafa. Tu se često ređao narod sa molbama i žalbama. Knežev sto se nije razlikovao ni po čemu, ali je jedno jutro osvanuo sa čaršafom od lana, sa izvezenim jutarnjimm pozdravom. To je bio poklon ćerke gazde kafane koju je knez često darivao novčićem. Postoji zapis da je baš iz ove kafane knez Miloš u vreme nesuglasica sa Vukom Kradžićem izdao pasoš i 300 groša Vuku za lečenje u Beču. U pasošu je stajalo:

Lični opis:
Ime i prezime………. Vuk Stefanović Karadžić, iz Tršića. U mladosti kozar, a sada spisatelj srpske gramatike.
Usta su mu………….. kao čarapin početak
Nos…………………….. kao modri patlidžan
Osobiti znakovi…… nema, ali kada bi se čovek ostrag zagledao u njega, rekao bi da je u jednu nogu prirom!
(pečat: talir orlaš)

 

[PetarSamotnjak]

Jedne noći na Starom gradu, usred noći pukla je vodovodna cev. U pola tri ujutro gradonačelniku Branku Pešiću je zazvonio telefon – jedan Beograđanin iz tog kraja prijavio je havariju i žalio se kako majstora još nema.
Bunovan ili ne, Pešić je zapisao broj telefona besnog sugrađanina i obećao da će problem biti rešen.
Zatim je zvao nadležne službe i do podneva tog dana rupa je bila zapušena, a vodosnabdevanje u tom delu grada normalizovano.
Sledeće noći, priča kaže, tačno u pola tri, Branko Pešić je pozvao broj telefona koji mu je Beograđanin koji se žalio ostavio kako bi mu rekao da je havarija rešena.
-Znam da je rešena! Kako se uopšte usuđujete da me budite u ovo doba- povikao je probuđeni sugrađanin na gradonačelnika.

 

[Nina]

Bukurešt mala

Ko se danas spušta tramvajem "dvojkom" niz savsku stranu Beogradskog grebena prolazi pored obrisa nekadašnje Bukurešt male. Tridesetih godina 19. veka bila je ovde, sačinjena od neuglednih zdanja.

Kako je ova mahala nastala, danas se pouzdano ne zna Pošto nosi ime rumunskog glavnog grada može se pretpostaviti da je imala veze sa Rumunima, mada se oni u to doba prilično retko pominju. Nalazila se ispod Varoš kapije, prema Savi, izvan Šanca ali svakako uz njegovo podnožje.

Naselje su uglavnom činile niske kućice, građene od pletera i blata. Stanovništvo je bilo siromašno, bavilo se raznim zanimanjima, a tu si bili nastanjeni mnogi ljudi i žene sumnjive prošlosti, prispeli iz raznih delova Beogradskog pašaluka.

 

[Nina]

 

[Nina]

Varoš kapija je bila jedna od onih koje su izgradili Austrijanci tokom vlasti u Beogradu od 1717. do 1739. godine. Sama kapija bila je na pravcu Pop Lukine ulice, a nalazila se na mestu gde ova ulica seče Kosančićev venac. Na njenom mestu i sada postoji kafana koja s ponosom nosi njeno ime.

Ime je dobila po tome što se kroz nju ulazilo u srpsku Savsku varoš ili kraće – Varoš. Na početku se i Pop Lukina ulica zvala Varoš-kapijska. Samu kapiju je pred rušenje opisao Milan Đ. Milićević i on je zabeležio kako je kapija bila "od kamenog zida i od debelih greda", a da je pod kapijom bila stražara u kojoj su bili turski vojnici koji su je čuvali. U prvo vreme kapija se uvek noću zaključavala.

Ova građevina na ulazu u grad srušena je 1862. godine u toku borbi na ulicama grada, posle poznatog bombardovanja od strane turske posade sa tvrđave.

 

[Nina]

Kada je Beograd dobio hitnu pomoć?

Stanica za hitnu pomoć u Beogradu osnovana je decembra 1879. kao „Varoška ambulantorija”, sa dva lekara koja su dežurala od dva do tri sata po podne, u zdanju opštinskog suda. Pravila o radu potvrdilo je Ministarstvo unutrašnjih dela februara 1880. godine. Beogradska policija izdaje 1897. naredbu fijakeristima o obavezi prenošenja bolesnika, a sud beogradske opštine donosi rešenje 1. decembra 1904. o zavođenju noćnog dežurstva lekara u opštinskoj zgradi za prvu pomoć, koje je počelo 15. januara 1905. Sa telefonom broj 488, opština je nabavila i dvoja zaprežna kola, specijalno podešena za prevoz bolesnika, od kojih su jedna prevozila zarazne bolesnike, a druga lekara na teren.

 

[Nina]

Prvi semafor na svetu postavljen je u Londonu, 9. decembra 1886. godine, a osmislio ga je Džon Pik Najt. Semafor je ličio na signalne table koje su se već koristile na železnici sa dve trake: crvenom i zelenom. Crvena je naravno bila znak da se stane, a zelena je značila da je dovoljeno kretanje.

Semafor je radio na gas, a signalne trake je pomoću poluge pomerao policajac. Nakon eksplozije gasa policajac zadužen za pomeranje crvene i zelene trake je povređen i vlasti su ukinule semafore.Bilo je potrebno četrdesetak godina da se semafori ponovo pojave na ulicama i to u verziji koja liči na današnje, a osmislio ih je Amerikanac u Solt Lejk Sitiju. Tada je prvi put iskorišćena žuta boja, kao boja upozorenja.

Prvi semafor u Beogradu

Petnaest godina nakon prvog semafora u Evropi, ova velika novina u saobraćaju kod nas, postavljena je 4. decembra 1939. godine u Beogradu.
Prvi semafor se tako našao na raskrsnici tri ulice: Kralja Aleksandra, Takovske i ulice Kralja Ferdinanda (današnja ulica Kneza Miloša). Radno vreme semafora je bilo od 7h do 22h, nakon čega je od 22h do 23h svetlelo samo žuto svetlo.

Postavljanje prvog semafora bilo je prava senzacije i novine su to ispratile kao dolazak velike novine u našu državu.
Do 1957. godine u Beograd je imao 4 semaforizovane raskrsnice sa 16 semafora. Prvi „zeleni talas“ uspostavljen je 1969. godine u ulici Kneza Miloša.

 

[Nina]

Srpska akademija nauka i umetnosti osnovana je 1. novembra 1886. godine. Osnovana je na tradicijama Društva srpske slovesnosti (1841-1864) i Srpskog učenog društva (1864-1892) kao Kraljevska akademija, zatim Srpska kraljevska akademija od 1892. godine. Posle Drugog svetskog rata dobija današnji naziv.

 

[Nina]

Prečnik Rimskog bunara iznosi 3.40 metara a njegova dubina je oko 51 metar (dno bunara je niže od dna reke Save). Niz dva spiralna stepeništa,
od kojih je jedno služilo za spuštanje, a drugo za penjanje ljudi i stoke, silazi se u bunar do dubine od 35.3 metara, gde se nalazi polukružni hodnik.

 

[Nina]

Muzej Nikole Tesle u Beogradu je jedini na svetu posvećen isključivo velikom naučniku.
Čuva preko 160.000 dokumenata i lične predmete Tesle.
Posetioci mogu videti i čuveni Teslin transformator – uz spektakularne iskre
Mesto gde nauka i magija struje žive i danas

 

[Nina]

Prvi džuboks je u Beograd dopremljen posredstvom “Jadrana”, 1957.predstavništa za sve i svja u tom trenutku, odnosno za najveće strane firme, i to jedan od najnovijih modela američke izrade “Rok-ola”. Čim su obavljene sve carinske formalnosti, on je smešten u izvesni ugledni beogradski lokal radi probe.

Isporučeni džuboks “Rok-ola” bio je spreman za “zapeta puška”. U njegovoj unutrašnjosti bilo je pohranjeno 120 zabavne muzike i muzike za ples, koje su izvodili najpopularniji solisti i orkestri na svetu. Ovaj aparat bio je “voljan” samo da primi mikroploče od 45 obrtaja u minutu, ali to nije predstavljalo problem za našu diskografsku kuću. “Jugoton” se postarao da što pre počne da proizvodi popularne “singlice” domaćih izvođača, koje su koštale 280 dinara.

Automat “Rok-ola” bio je i opskrbljen meračem, koji je jasno pokazivao koliko je koja ploča puta reprodukovana. Prema tome se tačno znali koje su želje gostiju dotične ustanove.

 

[Nina]

U kafanu se ne ide praznih džepova

Dardaneli, omiljena kafana srpskih umetnika raznih vrsta, a među njima Branislava Nušića, bila je na glasu naročito po kartaroškim dogodovštinama. Najčešće se igralo žandara, a Nušić je zabeležio partiju između pesnika Vojislava Ilića i njegovog brata po peru Janka Veselinovića.

"Došli su obojica u kafanu bez prebijene mangure u džepu, što nije bio tako redak slučaj. Pade im na pamet srećna misao da na kartama zarade kafu i ponudiše jedno drugom partiju žandara, s tim da plati kafe onaj ko izgubi. Svako je od njih verovao da onaj drugi ima bar toliko para koliko je potrebno za dve kafe i svako je od njih verovao da zna bolje da igra žandara.

Vojislav se pouzdavao u svoje palilulsko iskustvo, koje je stekao igrajući od prve mladosti žandara ispred kafane Sedam Švaba, a Janko Veselinović je verovao u svoje učiteljsko iskustvo, kada je po Mačvi, po mehanama, po ceo dan češljao karte.

- E, kardo (brate) - veli Janko mešajući karte - beri sad kožu na šiljak! - A ti bi kao sotim hteo da kažeš - veli Vojislav sekući karte - da si uveren da ćeš danas mufte popiti kafu. Obraćam ti pažnju da je karta nepoštena te se na nju ne možeš pouzdati. - Ma ne brini! - odgovara Janko i žandariše. - Ne pouzdajem se ja u poštenje nego u žandare! I, razgovarajući u tome stilu, srčući naručenu kafu, na veliko iznenađenje svih kibicera Janko izgubi partiju. - E, kardo, priznajem ti veštinu, iskustvo i talenat, samo te molim plati ti ove dve kafe, ostajem ti dužan. - Ko? Ja da platim? - iznenađuje se Vojislav. - Pa ja da sam imao pare da platim kafu, ne bih igrao karte! - E, pa to je ono, brate si mi moj - nadovezuje Janko - i ja da sam imao pare da platim kafu, ne bih igrao karte. I oba se protivnika očajno pogledaše našav se pred teškim problemom: kako da se otkupe?

Naišao je srećom (pisac Dragomir) Brzak. Otkupio ih je uz ovaj prijateljski savet: - Upamtite ove moje reči, trebaće vam koji put u životu: ne igrajte nikad karte kad nemate para!"

 

[Nina]

 

[Nina]

Policijski glasnik
Beograd, 7. april 1879. g.

 

[Nina]

Nije za svakoga karta

U partiji karata koji su svakodnevno igrali Mita Ristić, kafedžija Dardanela, i Rista Todorović, narednik iz okružne komande, učestvovala je cela kafana, sećao se Branislav Nušić.

"Gosti bi se podelili na dve partije, jedna uz gazdu, a druga uz čika-Rila. Kada bi neko od njih odneo 'malu' ili 'veliku' ili bi žandarisao i skupio son, nastala bi paklena dreka i uzvici. - Nije za svakoga karta! - uzvikuje čika Rile. - Asuru na leđa, pa na tavan ili na Jaliju, i tamo prvo nauči da igraš karte, pa tek onda dođi da igraš sa mnom! - odgovara mu gazda Mita, Cincarin. I tako, dok se Užičanin i Cincarin nose, cela kafana pristaje uz njih i dopunjava uzvike i doskočice. A već, kad neko dobije partiju, nastane takva paklena dreka, smejurija, lupanje u sto, zvonjenje čašama da je to pravi pakao."

 

[Nina]

Gde se prodavao benzin dvadesetih godina 20. veka ?

U drogerijama * U Beogradu tokom treće decenije prošlog veka postojao je izrazito mali broj benzinskih pumpi. Jedna je bila na Pozorišnom trgu, a druga u Dečanskoj ulici, u kojoj su bila zastupništva, prodavnice automobila i rezervnih delova. Mešavina benzina kupovala se i na pokretnim benzinskim pumpama. Iz bureta na točkovima gorivo se pomoću creva pretakalo u rezervoar automobila. Takođe, gorivo se kupovalo i u drogerijama. Surogat benzina, apotekarski benzin, bio je mešavina benzina i 30-procentnog špiritusa ili alkohola. Točio se u specijalne limene bokale zapremine jednog galona.

 

[Nina]

Prva kafana u Evropi otvorena je upravo u Beogradu, na Dorćolu, davne 1522. godine!
U njoj se služila isključivo crna kafa, i odatle je počela tradicija koja traje vekovima.
Beograd je tako postao pionir kafanskog života u Evropi, mnogo pre Pariza, Beča ili Londona.

 

[Nina]

Kokice

Poreklom iz Južne i Srednje Amarike, kokice su osvojile Beograd istom brzinom kojom su nestajale iz papirnatih kesa. Posle Beograda su pucketale i po ulicama drugih gradova, ali su ljudima bile interesantne jer takvu sortu kukuruza nisu pre toga viđali.

Interesantno je bilo i da su se kokice pravile od „pramajke“ ostalih vrsta kukuruza. Razlika između beogradskih ulica i starih indijanskih plemena bila je ta što su ga Indijanci kokali u glinenoj grnčariji. Otkako je zapuckao još među praistorijskim plemenima Čilea i Perua, raširio se najpre po čitavoj Americi.

Beograđani su ga, pak, zvali „kokičar“ i „kokavac“. Sitnijeg zrna u poređenju sa ostalim sortama, od njega je nastajala zdrava poslastica pre svega zbog manjeg sadržaja skroba. Većina bi na pomen ove sorte pomislila na glatko, okruglo zrnce zlatno-žućkaste boje, ali kokičar je zapravo dolazio u čitavoj paleti: od belih i žutih, do crvenih i ljubičastih zrna.

Žuta je, međutim, i diljem Amerike bila najcenjenija boja. Mnogo vekova kasnije, pa i u drugoj polovini 20-og veka, prosečno se u jednoj godini ubiralo oko 120 hiljada tona. Osim posebnog statusa cenjenosti, kokičar sa okruglim, žutim zrnima imao je i poseban nadimak – „biserac“. A posebna mu je bila i osobenost da je jedini od svih sorti mogao da se koka.

. Uličnim kokičarima u Beogradu i danas tome služe sivkaste, poklopljene sude – odnosno, metalna sita – iz kojih bi kokice pri kraju tog procesa umele i same pobeći napolje.

Za to vreme, metalno sito bi se moralo sporadično zatresti nad vatrom. Međutim, u stvaranju pahuljaste poslastice je činodejstvovao i sastav kukuruznih zrna. Tajna je bila u njihovom sadržaju vlage, od koje bi u užarenom situ najpre nastala vodena para.

One su, kako su smatrali stručnjaci, bile i mnogo zahvalnije za kokanje, pa se s početka ’70-ih godina očekivalo da se i one dosele u Jugoslaviju. Štaviše, beogradski Institut za kukuruz u Zemun Polju gajio je u to vreme već dve hibridne sorte.

Ipak, malo je to bilo u odnosu na američki „pop korn“. Preko bare se gajilo više od 50 vrsta kokičara, a razlike su među njima bile u boji i obliku zrna ili u veličini kukuruznog klipa. I kao što su bili jedinstveni po tome da se pretvaraju u bele pahuljice, kokičari su u Americi imali i interesantne nadimke: „žuti biserac“ ili „beli pirinčar“, ali i one egzotičnije kao što su „zlatna kraljica“ i „mali japanac“. Na beogradskim ulicama, pak, nazivi nisu bili toliko neobični – Beograđani su kokicama teško odolevali bez obzira na egzotične nadimke.