Da ste lekar, koga bi lečili?
Da ste zidar, kome bi zidali? A muzičar? Kome bi pevali i mixeve pravili?
Da ste policajac, vojnik, kome bi ste implementirali ustav?
Da ste lopov, kome da kradete kad vam je sve na dlanu?
Mislim da svakome od nas to treba, da pogleda u sebe, jer ostali bi ste sami sa sobom.
Sebe bi krali, sebe hapsili, sebi navukli para i para, vila, kamiona i bogatstva, koje je bezvredno u tom aspektu, sebe bi lećili, sebe bi voleli, sebe bi ebali i sebi se divili.
Sebe bi hranili, oblačili po posednjoj modi (relativno u tom okruženju)
Sebi bi izdavali cd ove, sebe stavili u farmu i u tv dnevnik.
Vaš prdež bi se ćuo do amazona, ali, u amazonskim šumama ne bi bilo ikog da ga ćuje...
Sebi bi pisali, snimali filmove, i pravili cirkus colorado.
Dokle i kako?
Jedini lik na zemlji, u savremenosti temporalno iskočen, zamrznut....
O da, toliko bi vremena imali (večnost) da naučite i pilotirati, i podmornicu preko atlantika prevesti... kome?
Na kraju, kad sve isfurate... kome i cemu?
E to želim ovim topikom da vidim.
Pekar lekar apotekar...
Prdež.
Maestralno!
Nasmejao si me, ja šta.
Prvo mi na pamet pade obavezna lektira iz gimnazije.
Mihailo Lalić „Lelejska Gora“, Čovek je to lepo obradio iako mu nije trebao nadrealni parking i nije pominjao fiziološko otpuštanje crevnih gasova.
Potom mi pade ponovo na um šta sam tada pomislio, ali sad imam malko više godina, elem
Iza sedam mora, iza sedam gora i iza svakog pamćenja, probudiše se Neko i uvide da sve oko njega stoji u vek.
Dugo mu je trebalo da uvidi večitost svoje samoće i da najviše od svega i jedino poželi da ne bude sam.
Ali kako, kad je ovde jedina živa stvar on sam i to ne može nikako da se promeni osim ako bi možda...???
Pa naravno!
Dade glasa od sebe i tako...
u početku beše reč.
I uvide Taj jel’, da je reč dobra i da ja sad dalje ne pričam na pamet.
„U početku stvori Bog nebo i zemlju. Zemlja beše pusta....“
Eto to ti je taj arhetip postajanja. kako ga ja videh.
A ono što mu je prethodilo, mislim onaj duhovni proces, pre nego je uvideo svoju večitu samoću, iliti kad je prdeo diljem univerzuma, a što bi ti hteo da pročitaš od nas, e to se ne može valjano pojmiti pa tako ni iskazati rečima, jer to je ono, koje čini mi se, još uvek, svakog od nas vezuje sa ..... .
Mislim da je, ako je uopšte govoriti u nekom vremenu, tada i u takvoj situaciji, te esencijalne samoće, mogla nastati sila koju mi ljudi shvatamo kao ljubav Božija.
Dobra tema za sitne sate.
Nemoguce u svakom pogledu i nipocemu natprirodno ili misteriozno .... Al ajd'
