Vukodlaci i Vampiri

postoje neki tragovi o vukodlacima i u srbiji....tačnije u Kg.
priča se da je u mestu Lapovo kod Kragujevca jedan meštanin došao u bliski kontakt sa vukodlakom...
pokušaću da uradim sopstvenu temu o tome...pa...pogledajte (ako uspem naravno)
 
Coglava

Na Malom Lugu vazda kloparale vodenice potočare. Ništa im nisu mogle ni letnje suše, ni zimski led, ni prolećna poplava. Poređane u nizu, urasle u rečne obale, belasale se od paspalja. Najpoznatija među njima bila jedna zajednička ujmara u kusadačkom ataru, sa dva vitla, do koje se dolazilo širokim kolskim putem i krivudavim i uskim prečicama.
Pomeljara imala sa svih strana, više o gladnim i oskudnim godinama, pogotovo u vreme ranog ječma. Navala se posebice pravila kad je vodeničar bila devojka lepojka, koju maća na taj poso još od malih nogu terala. Svi hteli tad da melju, da je vide, jer njena dobrota i milota nadaleko se bili pročuli. Govorilo se kako je lepša od svake vile, da u vodenici sama noćiva pošto zna čarobne trave od strašnje i plašnje. Mirisala na smilje i bosilje, za pesmu tičje grlo imala: umela ko slavuj da premeće na sve glasove, da klikće ko klikavac, žumbori ko senica, guče ko golub dupljaš. Prava neumorka, po ceo dan dosipala mlivo u košiće. Znala da melje na prekrupu i na ljusku, pomeljari je zbog toga cenili i voleli.

A njena maća, prava ludija, svašta činila da pastorki nazlobi i sve na svoju ćerku davala. Često devojka gladovala i žeđavala, al uvek nasmejana i leporeka.

Dolazili i prolazili leta i zime. Potočara stalno radila, u vodi se nije oskudevalo, preko jaza prelivala. I ko zna koliko bi još mlela da ne kretoše čuda svakojaka.
Jedne noći, u gluvo doba, iznenada presta reka da teče, zaustaviše se vitla i čeketala. Šipovi na vodenici počeše da se tresu i ljuljaju, grede tavanjače da uležu. Diže se neka uka i buka i začu škljocanje nečijih zuba. Nešto krupnim glasom progovori:

— Šalom alom, da pođeš za mene!

Mlada vodeničarka se prepade i udari u plač, a kad htede napolje da pobegne, sa tavana pred nju skoči čovek sa kučećom glavom i jednim okom nasred čela.

— Devojko lepojko, ničeg se ne plaši, tijo reče pasoliki jednookac. Ja sam coglava i došo sam da te prosim za ženu. Znam da ti je život kod maće dosadio i dojadio.

Devojka se primiri i više se ne oglasi, a ispred njenih nogu odjedared se stvori gomila zlata i dragog kamenja. Tog trena napolju se javiše prvi petli, od kojih se čudovište uplaši i u mrak pobeže.

Sledeći put maća ne dade pastorki da u vodenicu ide, već, obučenu u najlepše odelo, posla ćerku. Kad se dobro onoća, coglava još jednom udari da po tavanu skače, lupa i grebe, a ćerka drž u kuknjavu, vrisku i pisku.

Ujutru je majka nađe na vodeničnom pragu sa otkinutom glavom i progriženim stomakom.

Davno je vodenica ujmara zamukala a Mali Lug se pretvorio u baruštine i pomutnine.
Ostade jedino priča o strašnoj coglavi.

(Dragutin Paunić, Coglava, legende iz Jasenice)
 
VUKODLAK
Stvarnost ili proizvod mašte


Vukodlak u mitologiji predstavlja osobu koja mijenja svoj oblik u vuka pomoću čarolije ili kletve. Srednjevekovni hroničar Gervase of Tilbury povezao je transformaciju s punim mjesecom, no retko je korištena sve do korištenja tog načina u modernim književnim delima. Govori se da se vukodlak može ubiti ako je upucan sa srebrenim metkom, no to je ipak razlika između književnih dela i narodnih legenda. Nekad se držalo da vukodlaci nakon smrti postaju vampiri. Vukodlaci spadaju u skupinu legendarnih zveri.

Likantropi i vukodlaci;

Likantropi...priča je verovatno stara koliko i ljudska rasa. Svet je pun legendi o 'onima koji menjaju oblik'. Priče o vukodlacima doneli su Slaveni i Germani, Američki su indijanci pričali o ljudima pticama dok su mnoga Afrička plemena obožavala ljude Leoparde... Zašto je to tako probaćemo razasniti posle ovih citata:

-Vukodlaci su otporni na starenje i fizičke bolesti. To je posledica stalnog regenerisanja njihovog tela. Po nekima mogu biti ubijeni samo ako im se unište ili trajno oštete srce ili mozak .

-Dok se nalazi u obliku vuka, Vukodlak zadržava sve intelektualne osobine koje ima kao čovek. To objašnjava izbegavanje zamki i prepoznavanje žrtava.

-Postoje više načina da se postane vukodlak: magičnim sticanjem likantropije kroz ritual, prokletstvom, ugrizom drugog vukodlaka i rođenjem. U svim slučajevima krv postaje uprljana ili prokleta.

-U nekim slučajevima sposobnost menjanja oblika može biti kontrolisana. To se najčešče izvodi talismanima ili nekim prirodnim napicima. No transformacija većinom dolazi neredovno.

-Vukodlaci su uglavnom veći od normalnih vukova i imaju posebnu želju za ljudskim mesom.


Isečci iz Komestorove 'Historice Scholastice' iz 13. veka;

Po ovome vidimo da su naši preci čvrsto verovali u likantropiju. 1886 godine R. L. Stevenson piše knjigu o Vukodlacima (Dr. Jekyl i Mr. Hyde), u ovom veku ubacuje se Hollywood i likantropija postaje samo bajka i priča za malu decu. To je razmišljanje koje nam pomaže da mirno odemo na spavanje ali da li je istinito?

Našoj su generaciji od početka pričali da takva stvorenja ne postoje. No te su legende morale početi od nečega. To 'nešto' je sigurno izobličeno i preuveličano tokom vekova, ali koliko god to bilo beznačajno ostaje činjenica da današnje društvo u to ne veruje. Novine već pola veka pišu o nestalim ljudima ili nerazjašnjenim ubistvima. Kako bi policija reagovala da im javite da ste videli vukodlaka ili čak vuka u gradu? Smejala bi vam se...

Još u šamanizmu, javlja se težnja za stvaranjem duhovne veza između čoveka i različitih životinja. Svi narodi su imali neku životinju za totemsku, za koju su verovali da od nje potiču. Mnogim narodima je vuk bio totemska životinja: Neuri, Srbi...

Grčki pesnik Ovidije, u svojoj knjizi “Metamorfoze”, zabeležio je legendu o akadskom kralju Likaon koji pravi gozbu u čast Zevsa, ali pripremljenu od ljudskog mesa i zbog toga ga Zevs pretvara u vuka. Po imenu kralja Likaona, i legendi o kralju Likaonu i Zevsu, nastaje i pojam likantropija.

Psoglav, Nirnberška hronika (1493.);

Prema grčkom istoričaru Herodotu, postojao je narod Neuri koji su živeli u blizini Skita (otprilike na teritoriji današnje Poljske) i kojih su se Skiti plašili jer su verovali da su to vukodlaci.

Za Psoglave, rasu ljudi sa glavom psa, se veruje da su bili ljudožderi. Od tog naroda potiče i sveti Kristofer.

U nordijskom folkloru još postoje legende o ratnicima Berzerkerima. Pre nego što će otići u bitku, ratnici su se oblačili u medveđe i vučje kože, po čemu su i dobili svoje ime koje na starom nordijskom jeziku upravo to i znači - ljudi koji su obučeni kao medvedi. Kada se ratnik obuče u kožu medveda ili vuka, verovao je da je duh te životinje ulazio u njega i da je postajao ta životinja. Tokom bitke, upadali su u trans tokom kog se nikoga nisu plašili, nisu osećali nikakav bol, dobijali su nadljudsku snagu i nikada se nisu hteli predavati. Jedan vizantijski car je opisao da si se Berzerkeri u borbi borili kao divlje, neustrašive zveri.

U srednjem veku su veštice bile povezane sa vukodlacima i verovalo se da mogu da se pretvore u vukodlaka pomoću magičnih formula ili oblačenjem vučje kože.

Od pradavnih vremena ima izvještaja o vukodlacima koji preko dana žive kao ljudi među ljudima, a preko noći postaju krvoločne zveri u vučjem liku. Samo u Francuskoj registrovano je 30 000 slučajeva. Vukodlaci se javljaju već u klasičnoj grčkoj i rimskoj literaturi. Tako Herodot piše o narodu Neura čiji su se muškarci jedanput u godini na više dana pretvarali u vukove. Po drugim kazanjima ljudi su se pretvarali u vukove jer su se rugali bogovima.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Manga Hilux
Burek i inflacija
2
Odgovora
35
Pregleda
709
Manga Hilux
Manga Hilux
MladenS.
Nauka i tehnika vs lopte, reketi i tome slično
Odgovora
9
Pregleda
197
Manga Hilux
Manga Hilux
pop80
Amerikanci i moda
2 3
Odgovora
67
Pregleda
1.160
Nenad1331
Nenad1331

Back
Top