Aleksandar Sekulovićdanas
Odbijanje navodnog Vučićevog poziva na dijalog horski je dočekano od strane njegovih saradnika kao dokaz njegove superiornosti nad onima kojima je taj poziv bio upućen. Ali ovaj trijumfalizam Vučićevih saradnika je samo još jedan dokaz da sa njime i sa njegovom ekipom nikakav dijalog nije moguć.
Naime, da bi neki dijalog bio konstruktivan i uspešan potrebno je da budu ispunjena bar tri uslova:
Prvo, neophodno je da onaj koji poziva na dijalog zna šta dijalog znači, kakva je njegova svrha i kako se on vodi. (Isto važi i za drugu stranu.) U tom pogledu postoje izvesna pravila i uzanse bez čijeg je poznavanja zaludno i počinjati bilo kakav dijalog.
Drugo, oni koji pristupaju dijalogu moraju biti „u dobroj veri“, moraju biti iskreni i otvoreni, što znači da dijalogu moraju pristupiti bez predrasuda i predubeđenja i nikako im cilj ne sme biti pobeda nad protivnikom u dijalogu, već „pobeda“ nad problemom o kojem se vodi dijalog.
Treće, da bi dijalog bio društvena kategorija njegovo težište ne sme biti u sporadičnim susretima na političkom vrhu već u društvenoj osnovi, u opštinama, društvenim organizacijama, ustanovama kulture, a naročito u sistemu obrazovanja, što danas nije slučaj.
Postoje i drugi aspekti društvenog dijaloga koje treba poznavati, ali i ovo što je rečeno dovoljno je za zaključak da Vučić pomenute uslove ne ispunjava i da nije čovek dijaloga.
On se politički formirao i deluje već više od trideset godina u jednom sasvim drugačijem ambijentu i u takvoj političkoj kulturi koji nemaju ništa zajedničko sa kulturom dijaloga. Radi se o ambijentu, koji smo jednom nazvali šešeljizam, u kojem centralno pitanje nije društveni problem o kome se raspravlja, već demonstracija verbalne nadmoći nad oponentom. U tom cilju dozvoljeno je oponenta nazivati raznim pogrdnim imenima, optuživati ga za svakojaka nečasna dela i za opasne namere i prikazati ga nedostojnim za javnu funkciju.
Jasno je da kod takvog pristupa nema govora o nekakvom dijalogu i stvaralačkoj razmeni mišljenja. Uostalom, Vučić nije ni ponudio dijalog već nešto sasvim drugo. On u stvari poziva oponente na TV duel, kakav su patentirali američki predsednički kandidati, koji nije nikakav dijalog i u kome slika dominira nad rečima.
Kako kaže francuski sociolog Rože Žerar Švarcenberg „ovaj tip televizijskog duela navodi birače da svoj sud zasnivaju na faktorima koji nemaju nikakve veze sa logikom argumenata kandidata“. Poznato je da gledaoci veću pažnju usmeravaju na izgled duelanata, način oblačenja, način ponašanja i na druge slične spoljne efekte, nego na ono što duelanti govore.
To ponekad poprima bizarne karakteristike pa su tako jedne čikaške novine, kako navodi Švarcenberg, optužile šminkere na televiziji da su uzrokovali Niksonov poraz u TV duelu sa Kenedijem jer nisu dobro prikrili Niksonove podočnjake, što je njega hendikepiralo u odnosu na šarmantnog Kenedija.
Očigledno je da Vučić računa na ovakav „dijalog“ sa oponentima, koji će sigurno biti u slabijoj poziciji jer nemaju njegovo iskustvo svakodnevnih monologa na sopstvenim televizijama, niti ekipu media consultant kakvom on raspolaže, uključujući i lojalne šminkere.
Ali, sve ovo nije bitno. Bitno je shvatiti da TV dueli nisu nikakav dijalog, čak ne ni njegova zamena, oni su samo jedna od karika u lancu dijaloga kojima treba da obiluje jedno društvo.
Dakle, poziv na dijalog koji Vučić upućuje nekome ne treba prihvatiti, ne zbog nekih političkih animoziteta prema njemu, već iz prostog razloga što on ne razume šta je to dijalog i nije „u dobroj veri“, ne pristupa mu sa namerom da se reši neki društveni problem, već sa namerom da pobedi oponenta.
U našim uslovima, svođenje društvenog dijaloga na TV duele značilo bi zatiranje svakog dijaloga u samom začetku.
Autor je građanski aktivista
