Чедо војске и пастир Цркве
Ђакон Јован Бабић, вероучитељ у Војној гимназији, напустио Војну академију да би уписао студије богословије, и данас са будућим официрима обилази цркве и манастире
Ђакон Јован Бабић
Само годину дана пре него што ће завршити Војну академију, ђакон Јован Бабић маслинастозелену униформу заменио је мантијом када је уписао Православни богословски факултет. За све је то било изненађење, али он је одмалена, учећи о вери од свог пароха оца Споменка Грујића, желео да крене тим путем.
Његова судбина је, ипак, била да буде окружен војницима, додуше не као њихов друг у чети, већ као њихов вероучитељ у Војној гимназији. И сам каже да ствари нису могле да буду боље: желео је да се посвети Цркви, која му је од детињства прирасла за срце, али и да се некако одужи Војној гимназији где се школовао.
– Била је 1993. година када је требало да упишем средњу школу. Моји родитељи нису имали новца, па су ме послали у Војну гимназију. И данас има дечака који из истог разлога уписују ову школу. Када сам напунио довољно година да могу да кажем да ћу сам бирати свој пут, напустио сам Војну академију. Никада нисам мрзео војску, али сам увек био раздељен између својих жеља и тренутних околности – прича овај вероучитељ.
Веронаука је, као и у другим школама, изборни предмет, за који је за малолетне ученике потребна сагласност родитеља, а све активности у вези са овим предметом су добровољне. Ђакон Јован држи и секцију из веронауке, са ђацима путује и обилази српске цркве и манастире, заједно иду и на богослужења, учествују у литургији, заједно и посте, причешћују се. На секцији се воде разговори о питањима вере, а, како нам кажу ученици, за овог вероучитеља не постоје табу-теме, дијалог са њим је пријатељски и отворен, разликује се од оног, неретко строгог односа официр-ученик, а будући да је и сам савлађивао градиво из војник наука, ђакон Јован помаже, ако треба, и у учењу. Ђаци имају много питања: од оног када се треба прекрстити за време литургије до питања има ли у хришћанству светих ратова.
– Разговарали смо, на пример, о истинитости Библије, о томе како да разумемо догађаје описане у њој, као и о односу хришћанства према другим религијама, нарочито према исламу – каже Урош Пумпаловић, ученик четвртог разреда, један од полазника секције.
Захваљујући споразуму који је Војна академија потписала са Одбором за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, ђацима је омогућено да са својим вероучитељем посете многе српске светиње и стигну чак и до Свете горе. Александар Стојановић, ђак другог разреда, који је иначе, као изборни предмет изабрао грађанско васпитање а иде на секцију из веронауке, описује нам боравак на Атосу. Посетили су тамо Хиландар, Ватопед, Кареју, испели се на врх Свете горе.
– Ватопед ми је прирастао за срце, то је, по мом мишљењу, најлепши манастир који смо тамо посетили. Били смо пет дана на Светој гори, а у Хиландару смо провели само једну ноћ, јер су им после пожара смештајни капацитети ограничени. Тамо је најбоља храна и смештај – прича Александар.
Ђаци Војне гимназије на литургији у Храму светог Архангела Гаврила
У Хиландару су ђаци упознали монаха који је такође завршио Војну гимназију и са којим се сада дописују и-мејлом, али и преко „Фејсбука”. Ђаци кажу да лепе успомене носе из цркве Лазарице, манастира Љубостиње, Манасије, Студенице.
– За последње путовање и обилазак манастира у Србији Војска је обезбедила аутобус, а Црква смештај. Петоро њих крстили су се у Студеници и за кумове су узели другове из гимназије. Боравак тамо је био незабораван – каже матурант Марко Петровић.
Вероучитељ има за своје ђаке само речи хвале, каже да на прави начин представљају своју школу где год оду и да су добри другови. И добри војници, а за саме гимназијалце то значи – онај ко је спреман да да живот бранећи своју земљу, ко је добар хришћанин, али и онај ко је добро образован и представља домовину на најбољи начин, ко добро познаје своју историју и традицију и зна шта брани и за шта се бори.
-----------------------------------------------------------
Заједно на литургији и миси
Часове веронауке похађају и два ученика католичке вероисповести. Ђакон Јован, тако, објашњава ђацима и разлике у учењу и обреду двеју хришћанских цркава.
– За Божић смо ишли на мису у цркву Светог Антуна, а онда су наша два другара били са нама на православној литургији. И овог Ускрса били смо заједно на католичкој миси и ићи ћемо на православну литургију. Пошто смо ипак раздвојени 10 векова, објасним ђацима да можемо да учествујемо у црквеном обреду само онолико колико нам је то дозвољено. Не можемо, на пример, да се причешћујемо у католичкој цркви, али то није разлог да не одемо сви заједно на мису – рекао је вероучитељ.
Један од ученика католичке вероисповести, Александар Габон, који иде у први разред, каже да му се свиђају часови веронауке, да је настава одлична и да у јулу планира да посети Хиландар са друговима из одељења.
ИЗВОР: ПОЛИТИКА 18.04.2009.