Pa Stefan Vojislav nikada nije bio zarobljen uopšte. Posle svoje epske pobede, vladao je slobodno, sve do kraja svog života.
"Врло је извесно да је Стефан Војислав имао византијску титулу са којом је владао Дукљом, док је он сам био византијски вазал. Византија га је током 1019. године поставља за владара Дукље. Византијски хроничар Кекавмен описује Војислава као лукавог барбарина:
Беше у градовима Далмације, у Зети и Стону, завладао топарх Војислав Дукљанин (ἦν δὲ εἰς τὰ κάστρα Δαλματίας εἰς τὴν Ζένταν καὶ εἰς τὴν Στάμνον τοπάρχης Βοϊσθλάβος ὁ Διοκλητιανός). Стратег хтеде да га зароби. И шта учини? Спријатељи се с њиме да га обмане. Иако је овај био варварин, али по природи и искуству беше мудар, па је он, с једне стране, примао поклоне, а с друге претвараше се као да је цару поданички одан, тобоже због благонаклоности и милости стратега...Они се потом сретну и, изљубивши се, седну. Тек што су они сели, на дати знак опколе стратега и, везавши му руке и ноге, одведу га везанога са његовим сином и свом пратњом и дромонима у Стон. И оним замкама и мрежама, којима (стратег) хтеде да улови, би уловљен, на срамоту Ромеја
Податак о тек рођеном сину упућује на датирање овог догађаја у ране године владавине Стефана Војислава као византијског вазала"
"после 1018. године, међу покореним областима не помиње Дукљу, већ само Рашку, Босну, Бугарску и све приморске области до граница Доње Далмације.То је знак да је Дукљом владао штићеник, а то је био Стефан Војислав, уз одговарајући византијски чин, у овом случају топарха. Исти писац, Кекавмен помиње топарха Сплита и Задра, Дороњу, који је овим областима управљао као византијски штићеник. Неповрење византијских власти према овим локалним вазалима коју су се називали топарсима, очигледно је на примеру Доброње, кога су упркос чињеници да је сам долазио у Цариград да се поклони цару, у погодном тренутку заробили у намери „да преузму његову земљу”
Поступак Византинаца се ни мало разликује од намера које је имао византијски стратег Дубровника према Стефан Војислав. Датирање овог догађаја, већ и због рођења Стефановог детета, морало би бити током преласка из прве у другу деценију 11. века (1019—1021).
Кекавмен исто помиње како се понашао као царев роб, односно поданик (δoύλoς).[3] Овај податак се сигурно десио пре него што је дошло до устанка у Дукљи у времену када је Стефан Војислав вршио власт у Дукљи као византијски поданик. Сам однос византијских чинова са топарсима јужнословенских племена, у оба примера — Доброње и Стефана Војислава — заправо говори коликој је мери византијска власт на том подручју била на танким основама и подложна брзој и изненадној промени. Очигледно да су византијски стратези имали више права него домаћи топарси, што није могло да се догоди без прећутне дозволе из Цариграда.[
Сматра се да је Војислав рођен крајем X века и да је око 1019. године преузео власт у Дукљи као византијски вазал. Након смрти Романа III Аргира (1028—1034) 11. 04., Војислав је, највероватније наредне године, збацио византијску власт. Повод се може наћи у политици новог цара Михаила IV (1034—1041) коју је водио његов брат евнух Јован Орфанотроф. Он је драстично повећао порезе и намете, који нису пунили само државну касу већ и џепове самог Јована и његових рођака. Поред тога он уводи словенском становништву да плаћа порезе у новцу, уместо дотадашњег плаћања у натури што доводи до великог револта међу Словенима, који ће на крају резултовати отвореном побуном. Међутим, Војислављев отпор је брзо савладан и он се већ 1035/1036. године нашао у Цариграду као византијски заробљеник, а управу над Дукљом је преузео Теофил Еротик.
Тако долазимо до закључка да је он владао од 1046. године до 1081. године, што значи да су браћа под надзором мајке управљали једну или две године, а да је Стефан Војислав сео на дукљански престо од 1019. године до 1044. године, уз један кратак период од три или четири године које је провео као сужањ у Цариграду (1035/1036 — 1038/1039).
Два пута робијао по годину!
https://sr.wikipedia.org/wiki/Стефан_Војислав