Nikola, arhont Zahumlja iz 10. stoljeća

Frontiersman

Zainteresovan član
Poruka
324
Od prošle godine sam nabasao na neke objave na društvenim mriježama o pečatu zahumskog arhonta Nikole sa konca 10. stoljeća. No međutim, kad sam onako ovlaš priješao po Guglu u nadi da će iskočit nešto više o ovome, kad ono šipurak. Elem da ne duljim. Poenta je sljedeća. Isprva pomislih da je neko napisao i fotošopovao neku sprdnju, ali ipak je nekako ovo previše truda uloženo za običnu zezanciju. E sad ovi dokoni ako nešta znaju nek uskoče. Zahvaljujem.

Печат кнеза захумског Николе Хвалимира датован у последњу четвртину 10. века. Најстарији материјални доказ - археолошки налаз постојања српске области Захумља. Архонт Никола Хвалимир (Nikolао, Hualimir) је српски владар који је владао од око 970.г. до 985.године кога као и све друге српске владаре помиње и Мавро Орбини у свом делу ,,Краљевство Словена" и ,,Летопис попа Дукљанина". Отац кнеза захумског Николе Хвалимира је био кнез Тугемир. Архонт Никола Хвалимир је био отац Петра-Петрислава кнеза Диоклеје-Диоклитије (владао од око 985.г. до око 1000.г.) и кнеза захумско-травунијског Драгимира (владао након свог синовца Јована Владимира односно после 1016.г.). Кнез захумски Никола Хвалимир је био деда српског кнеза Јована Владимира (од оца Петра Петрислава, владао је од око 1000.г. до 1016.г.).
Édition : inédit ; Collection et numéro d'inventaire : OR18-SA2-18.1 ; Diamétre : 22 mm ; Datation : dernier quart du 10 èmè siècle ap. J.-C. ,,SLSA, Schweizerisch-Liechtensteinische Stiftung für archäologishe Forschungen im Ausland, Jahresbericht 2018" SEITE 144-150.
,,Sceau Nicolas, archonte des Zachloumoi"
Vivien Prigent ,,Bulles de plomb inédites pour l'histoire d'Orikos médiéval", 144-150.
 

Prilozi

  • FB_IMG_1706715435841.jpg
    FB_IMG_1706715435841.jpg
    84,8 KB · Pregleda: 10
2. Aux origines de la principauté de Dioclée
Sceau de Nicolas, archonte des Zachloumoi

Édition: inédit
Collection et numéro d’inventaire: OR18-SA2-18.1
Pièces parallèles: aucune
Diamètre: 22 mm
Datation: dernier quart du 10ème siècle ap. J.-C.

ZAhimlje.jpg


Droit: buste de saint évêque apparemment imberbe. À la circonférence, légende circulaire
+KEROHΘTΩΣΔΥ
Κ(ύρι)ε βοήθ(ει) τῷ σῷ δούλ(ῳ)​

Revers: légende grecque sur trois lignes, précédée et suivie d’un motif décoratif floralsur une ligne indépendante
+NIKOΛ
AOAΡXON
TZAXΛM
+Νικολάο ἄρχοντ(ι) Ζαχλ(ού)μ(ων) ou Ζαχλ(ου)μ(ίας)​

L’éigraphie et la composition permettent de dater cette bulle exceptionnelle du Xeiècle, datation que l’on peut affiner grâce à la présence des lettres bouletées dans la légendede revers, laquelle tend à indiquer une date fort basse dans le Xe siècle68. Retenir le dernierquart de ce siècle est sans doute la meilleure solution.

Cette bulle est à ce jour la seule source sigillographique à mentionner la petiterincipauté slave de Zachloumie, située dans l’arrière-pays de Ston, au nord de Raguse, dansune région relevant aujourd’hui pour l’essentiel de l’Herzégovine, mais dont la partie littoraleppartient à la Croatie. On ne peut malheureusement déterminer avec certitude si la légende8 Voir par exemple les omicrons bouletés sur le sceau du patriarche Nicolas II Chrysobergès, (979-991), V.Laurent, Les sceaux byzantins du Médailler Vatican, Cité du Vatican, 1962 (Medagliere della BibliotecaVaticana, 1), no 153 et pour une meilleure photographie, vente Triton XI, 7 January 2008, lot 1145 et Nesbitt,, Wassiliou-Seibt, A.-K., Seibt, W., 2009, n° xxxx.+Νικολάο ἄρχοντ(ι) Ζαχλ(ού)μ(ων) ou Ζαχλ(ου)μ(ίας)L’épigraphie et la composition permettent de situer cette bulle exceptionnelle au 10èmesiècle, datation qui peut être affinée grâce à la présence de lettres bouletées dans lalégende de revers, laquelle tend à indiquer une date fort basse dans le 10ème siècle39.Retenir le dernier quart dudit siècle est sans doute la meilleure solution.Cette bulle est à ce jour la seule source sigillographique mentionnant la petiteprincipauté slave de Zachloumie, située dans l’arrière-pays de Ston, au nord de Raguse,dans une région relevant aujourd’hui pour l’essentiel de l’Herzégovine mais dont lapartie littorale appartient à la Croatie. Nous ne pouvons malheureusement détermineravec certitude si la légende citait le toponyme ou la population locale, bien que cetteseconde solution soit la plus probable (voir ci-dessous, p. 145).

A priori, le titre d’archōn se comprend comme un équivalent de celui, local, dežupan, mais un passage du De administrando Imperio laisse envisager que les deuxtitres ne sont pas strictement interchangeables. Lorsque Vlastimir de Serbie souhaitaen effet honorer son gendre Kraïnas, župan de Terbounia, il le promut archonte et luioctroya d’être son propre maître (ποιήσας αὐτὸν αὐτεξούσιον). Dans le cadre decette fonction, il apparaîtrait donc comme un potentat d’un rang supérieur et plusindépendant que les simples župan, et cela même si l’empereur confirme le maintiende la vassalité des archontes de Terbounia (DAI, chap. 34, p.162.8–10 et 11–12).

L’« archontie » des Zachloumoi est essentiellement connue par le très court chapitreque lui dédie Constantin VII Porphyrogénète dans son De administrando Imperio, trèscertainement en raison de l’importance qu’elle acquit dans le cadre des guerres byzantinobulgares du début du 10ème siècle (DAI, chap. 33, p.160 ; DAI, Commentary, p.137–140) 40. Conformément au schéma historique développé par l’empereur pour tout le nord-estde l’Adriatique, on y lit que la région fut d’abord occupée par des habitants de Romeinstallés là par l’empereur Dioclétien jusqu’à ce que les Avars ne la vident de sa population. Ce n’est que sous Héraclius que de nouveaux arrivants s’y seraient installés,obéissant au chef serbe refugié auprès de l’empereur duquel il avait reçu des territoiresdans le nord-est de l’Adriatique. Constantin VII explique le nom de la peuplade par soninstallation au bord du fleuve Bona coulant « en-deçà de la montagne », le slave « zaChloumou » étant censé correspondre au grec « ὀπίσω τοῦ βουνοῦ ». On soulignerad’ailleurs que la légende du sceau choisit de faire tomber la diphtongue « ου », s’alignantainsi sur la forme attestée en vieux slavon Хлъмъ41. Il est donc possible que la légendesoit à développer en Ζάχλμων ou Ζαχλμίας.

L’empereur enchaîne ensuite avec un bref exposé sur un certain Μιχαήλ τοῦ υἱοῦτοῦ Βουσεβούτζη, dont la famille aurait été originaire de Pologne (DAI, Commentary,p.139). Il nomme enfin les cinq principaux établissements de la Zachloumie : Stagnon,Mokriskik, Ioslè, Galoumaïnik et Dobriskik, la première étant manifestement la seulequi ait été antérieure à l’installation des Slaves42.

Les frontières ne sont décrites que dans le chapitre 30 et non celui-ci : « À partir deRaguse commence l’archontie des Zachloumoi et elle s’étend jusqu’au fleuve Orontios(la Narenta) ; et du côté de la côte, il côtoie les Paganoi, mais du côté des terres montagneuses, ses voisins sont des Croates au nord, tandis qu’en vis-à-vis se trouvent lesSerbes. Au-delà du fleuve Orontius commence la Pagania » (DAI, chap. 30, p.144.100–104). Il est probable que le toponyme ne se soit pas encore stabilisé puisque l’empereurparle toujours du peuple des Zachloumoi : lorsqu’il énumère les territoires colonisés parles Croates et les Serbes, il donne ainsi ἡ Χρωβατία καὶ ἡ Σερβλία καὶ ἡ τῶν Ζαχλούμωνκαὶ ἡ Τερβουνία καὶ τοῦ Καναλή (DAI, chap. 35, p.164.8–9). Seul le pays des Zachloumoiest encore désigné par un ethnonyme et non un toponyme, ce qui pourrait être le signed’une situation politique plus fluide43. Il est également à noter qu’à la différence desarchontes de Terbounie et Kanali (DAI, chap. 34, p.162.1–12), les maîtres des Zachloumoine sont pas décrits comme des vassaux des archontes de Serbie. Au-delà d’une plusgrande puissance, ce détail pourrait d’ailleurs être à verser au compte de l’hypothèsequi octroye une association originelle des Zachloumoi aux Croates plutôt qu’aux Serbes(DAI, Commentary, p.139) 44. Le chroniqueur vénitien, le diacre Jean, place égalementles Zachloumoi dans l’orbite du royaume croate en 912 (voir ci-dessous n. 82).

Le chef slave auquel l’empereur attribue les très hautes dignités impériales de patriceanthypatos est à identifier avec Michel Višević, lequel parvint à faire de l’archontie desZachloumoi une puissance régionale en profitant du long conflit bulgaro-byzantin dudébut du 10ème siècle (PmbZ 21225 ; ODB, p.1370 ; voir également, Prigent & Saint-Guillain2017, p. 565–567). Le chroniqueur vénitien Jean le diacre le désigne comme dux sclavorum45, mais les actes du concile de Split de 92446 recourent à une formule plus précise :excellentissimus dux Chulmorum (Documenta historiae chroaticae, p.189). Il est parailleurs le seul chef local à être cité nommément aux côtés du roi de Croatie Tomislav(ibid.). L’essor de son pouvoir se concrétise enfin dans le titre de rex sclavorum que luidonnent les Annales de Bari 47, distinction qu’il ne faut évidemment prendre littéralementmais comme un reflet de la puissance alors acquise par l’archonte des Zachloumoi.Celle-ci explique les très hautes dignités impériales reçues ultérieurement, très certainement après la mort de Syméon de Bulgarie dont il avait été l’allié et sans doute pours’acquitter du prix de son ralliement. Elles sont en tout cas postérieures à juillet 926,date à laquelle Michel occupa Siponto, ville relevant sans doute alors du territoireimpérial48.

La présence de « lettres bouletées » sur la bulle découverte à Orikos incite à voirdans l’archonte Nicolas un successeur de Michel, sans doute séparé de ce dernier pardeux, voire trois générations49. Malheureusement, l’histoire de la région à cette époqueclef de la lutte entre Byzance et la Bulgarie pour le contrôle des Balkans demeure obscure.

Zahumska.jpg

Fig.1 Généalogies relatives à l’histoire del’archontie des Zachloumoi dans la Chroniquedu prêtre Dioclée

La principale source disponible est la Chronique du Prêtre de Dioclée sur l’authenticitéde laquelle plane un doute sérieux puisqu’il s’agirait d’une forgerie attribuable soit àun auteur du Bas Moyen Âge (Ljetopis popa Dukljanina 1967, p. 71–80), soit même aubénédictin Mauro Orbini (1563–1613) (voir notamment Bujan 2008). Le soupçon estd’autant plus sérieux que la section du texte qui nous intéresse se situe après le règnede Časlav, point à partir duquel la Chronique du prêtre de Dioclée devient autonomevis-à-vis du Regum Dalmatiae et Croatiae gesta transmis par l’humaniste ragusainMarko Marulić (1450–1524) (Bujan 2008, p. 7–9). Mais même dans ce cas de figure,l’érudit dominicain ne travailla cependant pas sans matériau50 et certains éléments dela chronique trouvent confirmation dans d’autres sources, y compris sigillographiques(voir ci-dessous n. 54). Il convient donc de distinguer dans une certaine mesure laquestion de l’authenticité de la Chronique du Prêtre de Dioclée et la qualité historiquedes informations qu’elle transmet. Une difficulté ultérieure tient au fait que les potentats slaves avaient pour habitude de faire usage d’un double nom, l’un local, l’autregrec. Dans l’ignorance où nous nous trouvons du premier nom de notre Nicolas, il seraimpossible de proposer une identification définitive. Nous pouvons toutefois tenter deresituer la production de la bulle dans un contexte historique précis.

Après la mort du tsar Syméon (927) et jusque vers le milieu du siècle, la régionqui nous intéresse semble alignée diplomatiquement sur l’empire au travers du princeserbe Časlav, le Τζεέσθλαβος des sources grecques (PmbZ 21225), établi grâce ausoutien de l’empereur Romain Ier Lécapène (DAI, chap. 32, p. 158.117, p. 160.141). Cettereprise en mains fournit le cadre idéal aux promotions dont bénéficia Michel Viševićdont il faut toutefois admettre qu’il demeura indépendant au vu de l’importance desa titulature51. La mort de Časlav face aux Hongrois vers 950 déstabilisa sans doute ledispositif de contrôle impérial, probablement au profit de la Bulgarie, car dans le cadredes guerres bulgares de Jean Tzimiskès, l’empire fonda le katépanat de Raš52 unevingtaine d’années plus tard. Cet événement que seule la Chronique du Prêtre deDioclée53 mentionnait a été confirmée par une source sigillographique (DOSeals I, 33.1), la bulle du protospathaire Jean, katépan de Raš, contribuant ainsi à réhabilitercette source54.

Pour l’époque qui nous intéresse, le récit du prêtre de Dioclée présente une chronologie tout à fait invraisemblable en raison de la pléthore de générations, pas moins desept, qu’il insère entre les deux épisodes bien datables qu’il mentionne : la conquête dela Rascie (au début des années 970) et l’assassinat en 1016 de Jean Vladimir de Dioclée(PmbZ 28434) par le souverain bulgare Jean Vladislav (PmbZ 23582). Peuvent toutefoisêtre distingués deux noyaux d’informations relatifs à deux groupes familiaux que lechroniqueur tente d’unifier plus ou moins artificiellement dans un épisode de luttesdynastiques (voir fig.1).​
 
Le premier noyau narratif est centré sur les conséquences de la fuite de l’ancienmaître de Raš, chassé par les armées impériales. Réfugié auprès du « roi Predimir », illui donne sa fille Prehvala, ce qui lui permet de récupérer ses terres au lendemain dela mort de Tzimiskès ou lorsque la révolte des Comitopoules bouscula la dominationimpériale dans les franges occidentales de l’ancien empire bulgare. On a voulu voirdans le roi Predimir le fameux Michel Višević, lui attribuant ainsi une longévité excessive.Un descendant de ce dernier n’est chronologiquement pas à exclure, mais telle filiationsemble difficile à admettre en vertu des dispositions successorales attribuées à Predimir55.La logique interne de la chronique en fait le descendant, au moins par sa mère, d’unedynastie de Trabounia56 ayant réussi à conquérir la Prévalitane, laquelle évoque davantage le berceau de la future principauté de Dioclée57. Lorsque Predimir apparaîtdans la chronique, il réside a priori dans la županie d’Orgonost, donc au nord-nordest de Kotor58. Le frère que lui attribue l’auteur, Krešimir, semble devoir pour sa partêtre identifié au roi croate Michel Krešimir II (949–969), mais l’objectif du narrateurest peut-être ici de défendre la légitimité d’une union entre Croaties « blanche » et« rouge »59.

La Zachloumie apparaît dans le récit de la Chronique du Prêtre de Dioclée àl’occasion du partage du domaine de Predimir. La région, censément composée deneuf županies60, revient à son troisième fils61, Dragislav. Les enfants de Predimir étantnés après la conquête byzantine de Raš et, si l’on reçoit le témoignage de la chronique,celui-ci ayant connu ses petits-enfants, le partage n’aurait a priori pu intervenir avantla fin du 10ème siècle62, à moins d’admettre des sortes d’apanages63. Après la mort deleur père64, les despotiques fils de Predimir provoquent un soulèvement en faveur d’uncousin nommé Leghec65. La dynastie de Predimir revient néanmoins rapidement aupouvoir avec l’un de ses petit-fils, Sylvestre, qui réunifie a priori les quatre parts précédentes. Le fils de ce dernier, Tugemir, est dit actif du temps du tsar Samuel, ce quien ferait en réalité un contemporain des fils de « Predimir » et « Prehvala ». En outre,son propre arrière-petit-fils, Vladimir, est censé mourir en 1015 ou 1016 de la main deJean Vladislav, cousin et meurtrier du tsar Samuel, ce qui est à nouveau chronologiquement intenable.

L’épisode de la guerre civile, commodément menée par un cousin bâtard, sert doncau chroniqueur à articuler deux traditions familiales distinctes, l’une enracinée en milieu« croate » par son ancêtre, l’autre « serbe » et tout autant ancrée dans un espace géographique similaire. La chronologie de la généalogie du second noyau narratif doit doncêtre retracée à rebours jusqu’à l’épisode conjonctif de la « guerre des cousins ». Lesinformations de la chronique découlent ici d’une pièce hagiographique intégrée dansl’œuvre du prêtre de Dioclée : la Vie de Jean Vladimir de Dioclée, assassiné très jeuneen 1016 par Jean Vladislav, successeur de Samuel (Ingham 1987). Le décompte des générations, dans le récit du prêtre de Dioclée, placerait idéalement dans les années 930la naissance de Tugemir, arrière-grand-père de Jean Vladimir. À ce titre, il appartiendraiten fait à la génération du père du « roi Predimir »66. Ce constat pourrait d’ailleurs nepas être anodin car les « romans des origines » de Sylvestre, père de Tugemir, et deTišemir, père de Predimir, présentent un schéma étonnamment semblable : tous deux.

réfugiés, ils commencent leur ascension à Raguse, ville dont leur mère est originaire67.Quoi qu’il en soit de ce dernier point, la logique du « second noyau » place en tête dela Zachloumie à la fin du 10ème siècle, période de production de notre sceau, un certainDragimir qui serait peu ou prou contemporain du Dragoslav, maître de ce territoire,dans la généalogie du « premier noyau ».Malgré ces parallélismes, il apparaît presqu’impossible de concilier ces deux traditions68. La chronologie du « premier noyau » est éminemment fragile, mais si l’on admetque tous les fils de Predimir ne naquirent pas de Prehvala69, rien n’interdit de placerune crise vers 980 qui aura provoqué l’effacement des « fils de Predimir » au profit desancêtres de Vladimir de Dioclée. Néanmoins, c’est bien au sein du second noyaunarratif, fondé sur la pièce hagiographique, que la chronologie est intenable avec troisgénérations entre Tugemir, censément actif du temps où Samuel était tsar, et Vladimir,tué vers 1015.

C’est a priori ici qu’il faut chercher une tentative d’harmonisation en une lignéeunique de divers individus actifs dans des territoires contigus, leur parenté fictivefondant une belle descendance aux droits territoriaux étendus et, par là, l’unité politiquede la région70. Cette aspiration à la conciliation n’est néanmoins pas nécessairementà mettre entièrement au « crédit » du prêtre de Dioclée lui-même. Il est en effet tributaire de la source hagiographique qu’il recueille sur les origines de la dynastie de JeanVladimir de Dioclée. L’événement-clef, ici, est l’invasion de l’archontie de Dioclée parle tsar Samuel, traditionnellement datée de 99871. Bien décrit dans la chronique,l’itinéraire du souverain indique que la mainmise sur la Dioclée n’était pas son seulobjectif, puisqu’il porta ses armes jusqu’à Zadar par le littoral avant de revenir par laBosnie et la Rascie72. Dans un second temps, Samuel se sert en revanche clairementdu jeune prince pour soumettre les terres serbes par le biais d’un mariage avec sa fille :Celebratis itaque nuptiis filiae suae more regali, constituit imperator Vladimirum inregem et dedit ei terram et regnum patrum suorum totamque terram Duracenorum(Letopis popa Dukljanina, p. 335 : XXXVI). Jean Vladimir reçoit donc de vastes territoirespour y servir d’homme de paille à son vainqueur et beau-père73. La méthode permetd’ailleurs au tsar Samuel d’attirer à lui d’autres potentats serbes, dont Dragimir, onclede Jean Vladimir, à qui il octroie la Tribounie74. Ce personnage est mentionné plus hautcomme maître de la Zachloumie et de la Tribounie75, et la logique narrative veut queSamuel récompense sa soumission en lui restituant le territoire perdu pendant l’invasion bulgare. Le point essentiel est ici que Samuel forge une grande principauté serbeau profit d’un mineur qu’il tient sous sa coupe. La longue généalogie de Jean Vladimir,qui le rattache à des maîtres de territoires très divers, sert manifestement à légitimerune construction politique qui n’éveillait peut-être pas véritablement un grand enthousiasme local si l’on se réfère au destin tragique de son oncle Dragimir. Soucieuxde venger son neveu, il est tué par les habitants de Kotor qui refusaient de voir safamille revenir au pouvoir76. Il est donc tout à fait envisageable que la principauté deDioclée, au 11ème siècle, ait fondé son étonnante puissance sur des arrangementspolitiques initialement imaginés et mis en œuvre par Samuel77.

En définitive, le témoignage de la chronique évoque l’effacement d’une premièrefamille hostile à Byzance, entre la mort de Jean Tzimiskès et les premiers succès desComitopoules, puis la tentative de Samuel, vers l’an mil, de soumettre la région à lafois par les armes et la création d’une grande principauté cliente centrée sur la Dioclée.Entre les deux phases, l’évolution nous échappe, mais il est clair que l’empire déploiesa diplomatie dans la région et y accroît son influence. Si la « première famille » est eneffet clairement dépeinte comme opposée à l’empire, la grande campagne de Samueldémontre que les petits potentats qui contrôlaient la région au nord-est de la Diocléeà la toute fin du 10ème siècle ne lui étaient pas davantage favorables. Il convient doncde rappeler ici qu’un document de septembre 993 conservé à la Grande Laure de l’Athosmentionne une ambassade « serbe » capturée sur l’îlot de Gymnopélagision, proche de Lemnos78, par des pirates musulmans alors qu’elle se rendait auprès de l’empereur(Actes de Lavra I, acte no 10, p.124.12). Il convient sans doute de dater ce périple en 989et l’itinéraire de ces émissaires ne se comprend évidemment que dans le cadre d’uneopposition à la montée du pouvoir des Comitopoules dans les Balkans occidentaux79,alors que les ressources militaires de Basile II sont mobilisées contre l’usurpation deBardas Phocas80. Trois ans plus tard, l’empire renforça ses positions en Adriatique parle fameux chrysobulle concédé aux Vénitiens81 et l’alliance croate avait été, ou allaitêtre affermie par l’octroi du patriciat au roi Étienne82.

C’est dans ce contexte général qu’il faut resituer la production de la bulle deNicolas, archonte des Zachloumoi. La qualité de son sceau et l’utilisation des lettresbouletées indiquent qu’il fut produit à Constantinople, mais la légende ne mentionneaucune dignité palatine. Nicolas était donc un allié local de l’empire, mais certainementpas le maître d’un domaine particulièrement puissant. S’il fallait absolument l’identifierà l’un des personnages mentionnés dans l’œuvre du prêtre de Dioclée, la figure deDragimir, maître de la Zachloumia initialement hostile à Samuel, s’imposerait. La découverte du sceau de Nicolas dans le grand port militaire de Iérichô peut aisément secomprendre au vu des responsabilités du stratège local dans la défense des intérêtsimpériaux en Adriatique, tout particulièrement après la chute de Dyrrachion, livré àSamuel vers 990, ce qui dut accroître l’importance du thème de Iérichô. La bulle découverte à Orikos offre ainsi un témoignage tout à fait exceptionnel sur la diplomatiemise en œuvre par Byzance sur le flan occidental de l’empire de Samuel lors de lapremière phase des guerres bulgares de Basile II. Nous conclurons sur ce point enrappelant que l’intérêt de Byzance pour la Zachloumie ne se démentit point dans lesdécennies suivantes puisqu’un thème de Zachloumie, du moins formel, est attesté dansla titulature d’un certain Ljutovit, Protospatharius epi to Chrysotriclino ypatus et stratigosServię et Zachlumię, daté de 1039 (Falkenhausen 1970) 83, et qu’il devait, là encore, servirà contrer l’essor d’un pouvoir régional hostile centré sur la Dioclée84.

Nous refermerons le dossier de la bulle de Nicolas, archonte des Zachloumoi,avec quelques remarques sur son iconographie85. Le droit du sceau présente unportrait de saint en buste malheureusement dépourvu de nomen sacrum. L’identification est donc problématique malgré le grand intérêt du document et il faudra secontenter d’hypothèses. Le saint représenté est à l’évidence un évêque puisque sonomophorion est bien visible et qu’il présente la particularité, remarquable pour uneimage produite à Byzance, d’être imberbe. Ce détail permet d’écarter d’emblée lerapprochement naturel entre le nom du sigillant, Nicolas, et le saint choisi pour le droit86.Le lien personnel étant écarté, les us régissant les choix iconographiques incitent àrisquer l’hypothèse d’un culte local. En l’absence de traditions religieuses bien connuespour la Zachloumia de la fin du 10ème siècle, on se tournerait volontiers vers les saintsdu grand centre proche, Raguse, ce d’autant plus que cette ville revient fréquemmentdans les récits du prêtre de Dioclée à propos des familles contrôlant l’archontie (voirici p. 145 et également n.67). Même si saint Blaise, dont le chef ne fut trouvé qu’en102687, sera d’emblée écarté, la ville accueillait plusieurs reliques importantes, etnotamment celles de saint Étienne et de saint Pancrace (Živković 2007). La premièresolution peut toutefois être éliminée puisque le costume épiscopal ne convient pas auprotodiacre ; quant à la seconde, notre effigie n’accepte pas davantage l’identification,que l’on retienne le saint romain, simple martyr, ou son homonyme sicilien, les enluminures du ménologe de Basile II, presque contemporain de notre bulle, indiquantque saint Pancrace de Taormine était représenté barbu88. Se pose en outre le problèmede la référence à des cultes sans doute très imprégnés de l’esprit civique de Raguse,ville « romaine » née de la résistance aux Slaves et relevant plutôt de la sphère d’influence de la Trabounie89.​
 
Le champ géographique de l’enquête pourrait être élargi, mais les importants cultesde saint Tryphōn à Kotor (DAI, chap. 29, p.136.269), de saint Laurent à Trogir (ibid., p.136.262) et de saint Chrysogone à Zadar (ibid., p.138.278) doivent être écartés puisqu’ilne s’agit pas d’évêques90. Split offre en revanche une piste intéressante si l’on abordela question sous l’angle d’éventuelles dévotions propres aux dynastes de Zachloumie91.La chronique du Prêtre de Dioclée mentionne que « le roi Predimir » fut enterré dansune église dédiée à saint Pierre, mais l’iconographie de notre sceau ne correspond paspuisque le coryphée des apôtres est toujours barbu92. En revanche, Michel, excellentissimus dux Chulmorum, contribua à la promotion du culte de saint Domnius de Spliten jouant un rôle de premier plan dans le concile qui octroya à la ville le rang de métropole de Dalmatie. On sait en effet combien la présence des reliques du saint à Splitpesa dans la décision du concile en établissant un lien entre ce siège et l’antique Salone(Documenta historiae chroaticae, p.190–191 ; Historia Salonitana, p. 56). Selon FrancisDvornik (1956, p.165), le concile fut également l’occasion de la fondation de l’évêchéde Ston, principal site urbain de Zachloumia, ce qui refléterait alors sans doute le rôlede Michel93. Quoi qu’il en soit de ce dernier point, un portrait imberbe, aux yeux d’ungraveur byzantin94, conviendrait bien à un saint évêque latin et les mosaïques del’oratoire San Venanzio du Latran (7ème siècle) confirment que le saint Domnius duHaut Moyen Âge était bien représenté sans barbe (Lexicon Topographicum UrbisRomae, V, p.112–113 ; Bovini 1971). Le saint figurant sur le sceau présente en outreune ligne horizontale barrant le front qui pourrait renvoyer à la ligne de tonsureclairement visible sur la mosaïque romaine. Sans que l’identification puisse êtreconsidérée comme totalement acquise, il est ainsi tout à fait concevable que notrebulle nous fournisse l’une des plus anciennes représentations de saint Domnius,« l’apôtre de la Dalmatie », et en tout cas sa seule représentation sigillographique(Prozorov 2006).

http://www.slsa.ch/wp-content/uploads/2019/09/slsa_jb2018_low.pdf
 
Cijela priča na neku ruku podsjeća na slučaj koji smo imali prije par godina vezano za novčić koji potencionalno dolazi sa dvora kneza Jovana Vladmira. Naši su izdali par radova na tu temu, ali do nikakvog značajnijeg suglasja među istoričarima povodom toga nije došlo. Dok ovdje nisam ni video ikakvu reakciju naših. Ostajemo uskraćeni za još jednu slasticu.

https://www.academia.edu/65804720/Н...n_Medieval_Coinage_Hereticus_3_4_2021_111_117
 
Godišnji izveštaj 2018.
Neobjavljeni olovni pečati za istoriju srednjovekonog Orika
Vivijen Prižen, CNRS-Francuska kuća Oksforda

Kroz rani srednji vek, Vizantija se izdvajala u odnosu na ostale hrišćanske države po značaju kojim je držala pisanje u administraciji carskih teritorija. Akti koje su izdale razne službe i zvaničnici su bili obeleženi odgovarajućim olovnim pečatima, od kojih je na hiljade dospelo do nas. Bogata dokumentacija nadomešćuje do izvesne mere gotovo potpuni nedostatak samih dokumenata, predstavljajući izvore od ogromnog značaja za administrativnu i društvenu istoriju Istočnog rimskog carstva, pogotovo za period od VII do XI stoleća.1

Naime, u toku iskopavanja izvršenih na mestu Orik, arheolozi su otkrili tri olovna pečata, dva od kojih su itekao vidljivi. Ova svedočanstva su od presudnog značaja za rekonstrukciju perioda istorija grada koji je sa arheološkog stanovišta relativno slabo pokriven, od IX do XI stoleća. Jedan od ovih malenih spomenika takođe baca novo svetlo na promene koje su zahvatile krajnji jug današnje Hrvatske i krajem X stoleća dovele do formiranja moćne srpske kneževine Zete u narednom stoleću.

[..]

2. Koreni kneževine Diokleje
Pečat Nikole, arhonta Zahumljana

Izdanje: neobjavljen
Kolekcija i invenarski broj: OR18-SA2-18.1
Paralelni primerci: nijedan
Prečnik: 22cm
Datovanje: poslednja četvrt X stoleća​

ZAhimlje.jpg


Avers: lik episkopskog sveca, izgleda ćosav, cirkularna legenda u krugu okolo​

+KEROHΘTΩΣΔΥ
Κ(ύρι)ε βοήθ(ει) τῷ σῷ δούλ(ῳ)​

Revers: grčki tekst u tri reda, kojem prethode i na koji se nastavljaju ukrasni cvetni motivi duž samostalne linije​

+NIKOΛ
AOAΡXON
TZAXΛM
+Νικολάο ἄρχοντ(ι) Ζαχλ(ού)μ(ων) ou Ζαχλ(ου)μ(ίας)​

Epigrafija i kompozicija omogućavaju datovanje ovog izuzetnog pečata u X vek. Datovanje se može precizirati zahvaljujući prisustvu kuglastih slova u legendi na reversu, što ukazuje na veoma kasni period X veka39. Zadržavanje na poslednjoj četvrtini ovog veka verovatno je najbolje rešenje.

Ovaj pečat je do danas jedini poznati sigilografski izvor koji pominje malu slovensku kneževinu Zahumlje, koja se nalazi u zaleđu Stona, severno od Dubrovnika, u regiji koja danas uglavnom pripada Hercegovini, ali čiji primorski deo pripada Hrvatskoj. Nažalost, ne možemo sa sigurnošću odrediti da li legenda pominje toponim ili lokalno stanovništvo, mada je potonja opcija izvesnija (v. dole. str. 145).

Na prvi pogled, titula arhōnt se može razumeti kao ekvivalent lokalne titule župana, ali određeni deo iz De administrando Imperio sugeriše da dve titule nisu strogo zamjenjive. Na primer, kada je Vlastimir Srbije želeo da počasti svog zeta Kraïnu, župana Terbounije, unapredio ga je u arhonta i dao mu autoritet da bude svoj gospodar. U tom kontekstu, arhont bi se pojavljivao kao vladar višeg ranga i nezavisniji od običnih župana, čak i ako car potvrđuje održavanje vazaliteta arhonta Terbounije (DAI, XXXIV 162.8-10 i 11-12).

„Arhontija“ Zahumlja je uglavnom poznata po veoma kratkom poglavlju koje joj posvećuje Konstantin VII Porfirogenet u svom delu De administrando Imperio, najverovatnije zbog važnosti koju je imala u kontekstu vizantijsko-bugarskih ratova početkom 10. veka (DAI, XXX, 160; DAI, Commentary, str. 137-140).40 Prema istorijskom modelu koji car razvija za čitavi severoistočni Jadran, navodi se da je regiju prvobitno naselilo stanovništvo iz Rima koje je tamo postavio car Dioklecijan, dok nisu Avari ispraznili područje od stanovništva. Tek pod Heraklijem bi se novi doseljenici tu naselili, pod vodstvom srpskog poglavara koji je našao utočište kod cara i od koga je dobio teritorije na severoistoku Jadrana. Car objašnjava ime plemena njihovim naseljavanjem pored reke Bona koja teče „iza planine“, pri čemu slovensko „za Hlumom“ odgovara grčkom „ὀπίσω τοῦ βουνοῦ“. Takođe možemo primetiti da je na natpisu pečata izostavljen diftong „ου“, usklađujući se sa formom zabeleženom u slovenskom Хлъмъ41. Stoga je moguće da teksta treba da se protumači kao Ζάχλμων ili Ζαхλμίας.

Car zatim prelazi na kratki osvrt na izvesnog Миχαήλ τοῦ υἱοῦ τοῦ Βουσεβούτζη, čija bi porodica bila poreklom iz Poljske (DAI, Commentary, str. 139). Naposletku, imenuje pet glavnih naselja Zahumlja: Stagnon, Mokriskik, Ioslè, Galoumaïnik i Dobriskik, pri čemu je prvo očigledno jedino koje je postojalo pre naseljavanja Slovena.42

Granice su opisane samo u glavi 30 i nigde drugde: „Počinjući od Dubrovnika, teritorija Zahumljana se prostire do reke Oront (Neretve); duž obale, graniči se s Paganima, ali na planinskoj unutrašnjosti, susedi su joj Hrvati, a na suprotnoj strani Srbi. Iza reke Oront počinje Paganija“ (DAI, XXX, 144.100-104). Toponim se možda još uvek nije stabilizovao jer car o narodu govori kao Zahumljanim; kada nabraja teritorije koje su nastanili Hrvati i Srbi, on uključuje ἡ Χρωβατία καὶ ἡ Σερβλία καὶ ἡ τῶν Ζαχλούμωνκαὶ ἡ Τερβουνία καὶ τοῦ Καναλή (DAI, XXXV, 164.8–9). Samo se Zemlja Zahumljana i dalje pominje po kao etnonim, a ne toponim, što može ukazivati na nešto više fluidnu političku situaciju.43 Takođe je primetno da, za razliku od arhonata Terbounije ili Kanali (DAI, XXXIV, 162.1–12) vladari Zahumljana nisu opisani kao vazali srpskih arhonata. Ovaj značajniji vid samouprave može podržati hipotezu da su Zahumljani bili izvorno bliži Hrvatima nego Srbima (DAI, Commentary, str. 139)44. Mletački hroničar, Đakon Ivan, takođe smešta Zahumljane u okviru sfere Hrvatskog kraljevstva u 912. godini.

Slovenski poglavar kojem je car podario visoka carstva dostojanstva patrikija antipata treba identifikovati kao Mihaila Viševića, koji je uspeo da od arhontije Zahumljana napravi regionalnu silu iskorišćavajući okolnosti dugotrajnog bugarsko-vizantijskog sukoba s početka X stoleća (PmbZ 21225; ODB, 1370; vidi takođe, Prigent & Saint-Guillain 2017, str. 565–567). Mletački hroničar Ivan Đakon ga pominje kao dux sclavorum45, ali akti Splitskog koncila iz 924.46 koriste nešto precizniju formulu: excellentissimus dux Chulmorum (Documenta historiae chroaticae, 189). Takođe, on je jedini lokalni vladar koji je spomenut pored kralja Hrvatske, Tomislava (isto.). Njegov politički uspon je konačno potvrđen titulom koja mu je data u Annales de Bari47, rex sclavorum, distinkcija koju ne bi trebalo shvatiti bukvalno, već kao odraz moći koju je sakupio kao arhont Zahumljana. Ovo objašnjava veoma visoka carska dostajanstva koja su mu kasnije bila dodeljena, svakako posle smrti Simeona Bugarskog, sa kim je bio u savezu, i verovatno kao naplata za njegovu podršku. U svakom slučaju ih je dobio posle jula 926, kada je Mihailo okupirao Sipont, grad koji je tada verovatno bio deo carske teritorije.48

Prisustvo „biserastih slova“ na pečatu pronađenom u Oriku navodi na zaključak da je arhont Nikola naslednik Mihaila, verovatno udaljen od njega dve ili čak i tri generacije.49 Nažalost, istorija tog regiona u ovom ključnom periodu borbe između Vizantije i Bugarske za prevlast nad Balkanom ostaje zamućena.​

Zahumska.jpg

Sl. 1 Genealogije vezane za istoriju arhontije Zahumljana u Letopisu Popa Dukljanina

Glavni dostupan izvor je Letopis Popa Dukljanina čija autentičnost je pod ozbiljnom sumnjom, jer se smatra da je reč o falsifikatu koji je mogao biti delo autora iz ksnog srednjovekovlja (Ljetopis popa Dukljanina 1967, str. 71–80), pa čak i benediktinca Mavra Orbina (1563–1613) (pogledati posebno Bujan 2008). Sumnja je još ozbiljnija jer se deo teksta koji nas zanima nalazi nakon vladavine Časlava, tačke od koje Letopis Popa Dukljanina postaje nezavisan u odnosu na Regum Dalmatiae et Croatiae gesta koju je preneo dubrovački humanista Marko Marulić (1450–1524) (Bujan 2008, str. 7–9). Ali, čak i u tom slučaju, dominikanski učenjak nije radio bez građe50 i neki elementi hronike nalaze potvrdu u drugim izvorima, uključujući i sigilografiju (vidi ispod br. 54). Stoga je potrebno do određene mere razlikovati pitanje autentičnosti Letopisa Popa Dukljanina i istorijski kvalitet informacija koje on donosi. Dodatna teškoća leži u tome što su slovenski vladari imali običaj da koriste dvojno ime, jedno lokalno i drugo grčko. Budući da ne znamo prvo ime našeg Nikole, nemoguće je ponuditi konačnu identifikaciju. Ipak, možemo pokušati da lociramo proizvodnju pečata u specifičan istorijski kontekst.​
 
Poslednja izmena:
Nakon smrti cara Simeona (927) i sve do sredine stoleća, region koji nas interesuje izgleda da je bio diplomatski usklađen sa carstvom preko srpskog kneza Časlava, Τζεέσθλαβος iz grčkih izvora (PmbZ 21225), uspostavljenog zahvaljujući podršci cara Romana I Lekapena (DAI, XXXII, 158.117, 160.141). Ovo ponovno uspostavljanje kontrole pružilo je idealne okvire za počasti koje jesu koristile Mihailu Viševiću, iako se mora priznati da je ostao nezavisan s obzirom na značaj njegovih titula. Smrt Časlava u borbi protiv Mađara oko 950. godine nesumnjivo je destabilizovala mehanizam carske kontrole, verovatno u korist Bugarske, jer u kontekstu ratova Jovana Cimiskija proiv Bugara carstvo je osnovalo raški katepanat52 nekih dvadesetak godina kasnije. Ovaj događaj, koji pominje samo u Letopisu Popa Dukljanina53, potvrđen je sigilografiskim svedočanstvom (DOSeals I, 33.1), pečatom protospatara Jovana, raškog katepana, time doprinoseći rehabilitaciji ovog izvora.54

Za period koji nas zanima, pripovest Popa Dukljanina predstavlja potpuno neverovatnu hronologiju zbog obilja generacija, ne manje od sedam, koje on ubacuje između dva dobro datovana događaja koja pominje: osvajanja Raške (početkom 970-ih) i ubistvo Jovana Vladimira Dioklijskog (PmbZ 28434) od strane bugarskog vladara Jovana Vladislava (PmbZ 23582) 1016. godine. Ipak, mogu se razlikovati dve niti informacija vezana za dve porodične grupe koje letopisac pokušava da ujedini više ili manje veštački u epizodi dinastičkih borbi (vidi sl. 1).

Naracija prvog niti fokusirano je na posledice bekstva bivšeg gospodara Raške, koji je bio proteran od strane carskih vojski. Kada se sklonio kod „kralja Predimira“, dao mu je svoju ćerku Prehvalu, što mu je omogućilo da povrati svoje zemlje nakon smrti Cimiskija ili kad je pobuna Komitopula uzdrmala carsku dominaciju na zapadnim granicama starog bugarskog carstva. U kralju Predimiru, neki su hteli da vide čuvenog Mihaila Viševića, pripisujući mu prekomernu dugovečnost. Potomak ovog poslednjeg hronološki nije isključen, ali takvo poreklo čini se teško prihvatljivim zbog naslednih prava pripisanih Predimiru.55 Interna logika letopisa čini ga potomkom, bar po maci, travunijske dinastije56 koja je uspela da osvoji Prevalitanu, što više podseća na kolevku buduće kneževine Duklje.57 Kada se Predimir pojavljuje u letopisu, on prebiva, prestpostavlja se, u župi Onogošt tj. severoistočno od Kotora.58 Brat kojeg mu je autor pripisao, Krešimir, deluje da treba identifikovati sa hrvatskim kraljem Mihailom Krešimirom II (949-969), ali cilj pripovedača ovde je možda da odbrani legitimitet unije između „bele“ i „crvene“ Hrvatske.59

Zahumlje se pojavljuje u pripovedanju Letopisa Popa Dukljanina prilikom podele Predimirovog domena. Regon, navodno sastavljen od devet župa60, nasledio je njegov treći sin,61 Dragislav. Deca Predimira rođena su nakon vizantijskog osvajanja Rasa i, ako je za verovati svedočenju letopisa, on je poznavao svoje unuke, te prema tome deoba se nije mogla da desi pre kraja X stoleća,62 osim ako ne razmotrimo neke vrste apanaža.63 Nakon smrti njihovog oca, despotski sinovi Predimira izazivaju pobunu u korist rođaka po imenu Leghec.65 Međutim Predimirova dinastija se brzo vraća na vlast sa jednim od njegovih unuka, Silvestrom, koji valjda ponovo ujedinjuje sva ranija četiri dela. Njegov sin, Tugemir, navodi se kao aktivan u doba cara Samuila, što bi ga zapravo činilo savremenikom sinova „Predimira“ i „Prehvale“. Štaviše, njegov pak praunuk, Vladimir, trebalo bi da umre 1015. ili 1016. godine od ruke Jovana Vladislava, rođaka i ubicu cara Samuila, što je opet hronološki neodrživo.

Stoga, ova epizoda jednog građanskog rata, zgodno vođena od strane jednog nezakonitog rođaka, služi letopiscu da artikuliše dve različite porodične tradicije. Jednu ukorenjenu u „hrvatskom“ okruženju po svom pretku, dok je druga „srpska“ i podjednako ukorenjena u sličnom geografskom prostoru. Hronologija genealogije u naraciji druge niti stoga mora biti praćena unazad sve do spajajuće epizode „rodbinskog rata“. Informacije letopisa ovde proističu iz hagiografskog dela integrisanog u delo Popa Dukljanina: Život Jovana Vladimira Dukljanskog, ubijenog vrlo mladog 1016. godine od strane Jovana Vladislava, Samuilovog naslednika (Ingham 1987). Brojanje generacija u naraciji Popa Dukljanina idealno bi postavilo rođenje Tugemira, pradede Jovana Vladimira, u 930-e godine. U tom smislu, on bi zapravo pripadao generaciji oca „kralja Predimira“.66 Ovaj zaključak bi, inače, mogao biti značajan jer „priče o poreklu“ Silvestra, oca Tugemirovog, i Tišemira, oca Predimirovog, predstavljaju iznenađujuće sličan obrazac: obojica su izbeglice, započinju svoj uspon u Dubrovniku, gradu iz kojeg je potekla njihova majka.67 Bez obzira na ovu poslednju tačku, logika „druge niti“ kaže da se krajem X veka, upravo u vreme kada je naš pečat bio napravljen, na čelu Zahumlja nalazio izvesni izvesni Dragimir, koji bi otprilike bio savremenik Dragoslava, gospodara te teritorije iz genealogije „prve niti“.

Uprkos ovim paralelama, deluje potpuno nemoguće pomiriti dve tradicije.68 Hronologija „prve niti“ je veoma krhka, ali ukoliko pretpostavimo da nije sve Predimirove sinove rodila Prehvala,69 nema ničeg što bi nas sprečilo da krizu koja je prouzrokovala pad „sinova Predimirovih“ u korist predaka Vladimira Dukljanskog smestimo u negde oko 980. godine. Međutim, u naraciji druge niti, zasnovane na jednom hagiografskom delu, nalazimo da je ova hronologija neodrživa, sa tri generacije između Tugemira, navodno aktivnog u vreme Samuilovog carevanja, i Vladimira, koji je bio ubijen oko 1015. godine.

Ovde, pre svega, treba videti pokušaj usklađivanja različitih individua aktivnih na susednim teritorijama u jednu lozu, pri čemu njihovo izmišljeno srodstvo stvara nekakvu slavnu lozu sa proširenim teritorijalnim pravima i, eto, političko jedinstvu čitavog regiona.70 Međutim, ovaj napor za pomirenje nije nužno u potpunosti „duši“ Popa Dukljanina, lično, već, zapravo, zavisi od žitijskog izvora koji prikuplja o poreklu dinastije Jovana Vladimira od Diokleje. Ključni događaj ovde je invazija dukljanskog arhontata od strane cara Samuila, tradicionalno smeštena u 998. godinu.71 Dobro opisana u letopisu, Samuilova ruta ukazuje da kontrola Dioklije nije bila njegov jedini cilj, jer je svoje vojske vodio duž obale do Zadra pre nego što se vratio preko Bosne i Raške.72 U drugoj fazi, Samuilo je očigledno iskoristio mladog kneza da pokori srpske zemlje putem braka sa svojom kćerkom: Celebratis itaque nuptiis filiae suae more regali, constituit imperator Vladimirum in regem et dedit ei terram et regnum patrum suorum totamque terram Duracenorum (Letopis popa Dukljanina, str. 335: XXXVI). Dakle, Jovan Vladimir je dobio obimne teritorije kako bi služio kao marionetski vladar svog osvajača i tasta.73 Ovom metodom je takođe omogućio caru Samuilu da privuče i druge srpske velikaše, uključujući Dragimira, strica Jovana Vladimira, kome je dao Travuniju.74 Ovaj ličnost je ranije pomenuta kao vladar Zahumlja i Travunije,75 a logički sled naracije nalaže da je Samuilo nagradio njegovo pokorništvo vraćanjem teritorije izgubljene tokom bugarske invazije. Ključna tačka ovde je da je Samuil stvorio veliku srpsku kneževinu za mališana kojeg je držao pod svojom kontrolom. Opsežna genealogija Jovana Vladimira, koje ga povezuje sa vladarima vrlo različitih teritorija, jasno služi da opravda političku konstrukciju koja možda prvobitno nije uspela da dovede do nekog većeg entuzijazam na lokalu, sudeći po tragičnoj sudbini njegovog strica, Dragimira. Tražeći osvetu za svog bratanca, Dragimir je bio ubijen od strane Kotorana koji su odbili povratak njegove porodice na vlast.76 Stoga je sasvim moguće da je Dukljanska kneževina u XI stoleću zasnovala svoju izvanrednu moć na političkim aranžmanima koje je osmislio i realizovao Samuilo.77

Da zaključimo. Svedočanstvo letopisca opisuje pad prve familije koja je bila neprijateljski nastrojena prema Vizantiji, što se dogodilo između smrti Jovana Cimiska i ranih uspeha Komitopula. Nakon toga, oko 1000. godine, Samuilo je pokušao da pokori region kako vojnim sredstvima, tako i uspostavljanjem velike klijentske kneževine sa centrom u Diokleji. Razvoj događaja između ove dve faze ostaje nejasan, ali je očigledno da je Vizantijsko carstvo primenjivalo svoja diplomatska sredstva u regionu i povećavalo svoj uticaj. Iako je „prva familija“ prikazana kao jasno neprijateljski nastrojena prema carstvu, Samuilova velika kampanja pokazuje da mali vladari koji su kontrolisali region severoistočno od Duklje krajem 10. veka takođe nisu bili naklonjeni Vizantiji. Treba napomenuti da jedan dokument od septembra 993. godine, sačuvan u Velikoj Lavri na Atosu, pominje „srpsko“ poslanstvo koje je bilo uhvaćeno od strane muslimanskih gusara na ostrvcu Gimnopelasionu, blizu Lemna78, na putu ka caru (Actes de Lavra I, dokument br. 10, str.124.12). Ovaj događaj, smešten u 989. godinu, možetumeti samo u kontekstu pružanja otpora prema sve većoj moći Komitopula na zapadnom Balkanu,79 posebno jer su vojni resursi Vasilija II bili tada skoncentrisani na pobunu Varde Foke.80 Tri godine kasnije, Vizantijsko carstvo je ojačalo svoje pozicije na Jadranu čuvenim hrisovuljom dodeljenim Mlečanima,81 a savez sa Hrvatskom je bio ojačan ili tek sklopljen dodeljivanjem patrikijskog položaja kralju Stjepanu.82
 
Poslednja izmena od moderatora:
U ovaj opšti kontekst neophodno je smestiti pravljenje pečata Nikola, arhonta Zahumljana. Kvalitet njegovog pečata i upotreba perlastih slova ukazuju da je proizveden u Konstantinopolju, ali legenda ne pominje nikakvo carsko dostojanstvo. Dakle, Nikola je bio lokalni saveznik carstva, ali sigurno nije bio gospodar nekog neke nešto posebno moće oblasti. Ako bi bilo potpuno neophodno identifikovati ga sa jednim od likova pomenutih u delu Popa Dukljanina, izdvaja se ličnost Dragimira, originalno neprijateljski orijentisanog prema Samuilu gospodara Zahumlja. Otkriće Nikolinog pečata u velikoj vojnoj jerihonskoj luci se lako može shvatiti s obzirom na odgovornosti lokalnih stratega u odbrani carskih interesa na Jadranu, posebno nakon pada Drača, predatog Samuilu oko 990. godine, a što je moralo povećati značaj teme Jerihon. Pečat otkriven u Oriku tako pruža sasvim izuzetno svedočanstvo o diplomatiji koju je Vizantija primenjivala na zapadnom krilu Samuilovog carstva tokom prve faze Bugarskih ratova Vasilija II. Zaključićemo ovu tačku podsećanjem da interesovanje Vizantije za Zahumlje nije opalo u narednim decenijama pošto je Zahumska tema, barem formalno, potvrđena u titulaturi određenog Ljutovita, Protospatharius epi to Chrysotriclino ypatus et stratigos Servię et Zachlumię, datirana u 1039. godinu. (Falkenhausen 1970)83, i da je, opet, njena svrha bila da se suprotstavi usponu neprijateljske regionalne moći centrirane oko Duklje.84

Zaključićemo raspravu o pečatu Nikole arhonta Zahumljana sa nekoliko napomena o njegovoj ikonografiji.85 Na prednjoj strani pečata prikazan je predstava svetitelja, nažalost, bez nomen sacrum. Stoga je identifikacija problematična uprkos velikom interesovanju za ovaj predmet, pa ćemo se morati zadovoljiti hipotezama. Svetac koji je prikazan očigledno je episkop, s obzirom na to da je njegov omofor jasno vidljiv. Ono što je posebno značajno jeste da je — posebno neobično za predstavu izrađenu u Vizantiji — obrijan. Ovaj detalj odmah eliminiše mogućnost direktne povezanost između nosioca pečata, Nikole, i izabranog sveca na aversu stranu.86 Kada smo lične veze stavili u stranu, pravila koja upravljaju ikonografskim izborima nas upućuju da porazmislimo o hipotezi nekog lokalnog kulta. U odsustvu dobro poznatih religijskih tradicija u Zahumlju krajem X stoleća, prirodno bi bilo okrenuti se svecima obližnjeg velikog centra, Raguze, posebno zato što se ovaj grad često pominje u pričama Popa Dukljanina u vezi sa porodicama koje su kontrolisale ovu arhontiju (vidi ovde str. 145 i takođe n. 67). Iako će Sveti Vlaho, čija glava je pronađena tek 1026. godine,87 biti odmah isključen, taj je bio domaćin nekolicine važnih relikvija, posebno onih Svetog Stefana i Svetog Pankracija (Živković 2007). No, prva opcija može biti odbačena pošto episkopska odeća ne odgovara protođakonu, a ni što se tiče druge otisak nam ne dopušta identifikaciju. Bilo da ga uzmemo u obzir kao rimskog sveca, jednostavnog mučenika, ili čak njegovog imenjaka sa Sicilije, na slikovnim predstavama u menologiji Vasilija II — govoto savremenim našem pečatu — Sveti Pankratije Tavromenijski je prikazan kao bradat.88 Postavlja se i problem ako govorimo o kultovima koji su verovatno duboko prožeti građanskim duhom Raguse, „rimskog“ grada nastalog iz otpora prema Slovenima i koji je više pripadao sferi uticaja Travunije.89

Geografsko područje istraživanja bi se moglo proširiti, ali važni kultovi Svetog Trifuna u Kotoru (DAI, XXIX, 136.269), Svetog Lovre u Trogiru (ibid., 136.262) i Svetog Krizogona u Zadru (ibid., 138.278) moraju biti isključeni jer oni nisu bili episkopi.90 Split, međutim, nudi zanimljiv trag kada se pristupa pitanju iz ugla mogućih pobožnosti koje su bile specifične za zahumske dinaste.91 Letopis Popa Dukljanina spominje da je „kralj Predimir“ sahranjen u crkvi posvećenoj Svetom Petru, ali ikonografija našeg pečata ne odgovara jer je vođa apostola uvek prikazan sa bradom.92 S druge strane, Mihailo, excellentissimus dux Chulmorum, doprineo je promociji kulta svetog Dujma u Splitu, igrajući ključnu ulogu na saboru koji je tom gradu dodelio rang mitropolije Dalmacije. Poznato je koliko je prisustvo svetačkih relikvija u Splitu uticalo na odluku sabora uspostavljajući vezu između ovog sedišta i drevne Salone (Documenta historiae chroaticae, 190–191; Historia Salonitana, 56). Prema Fransisu Dvorniku (1956, 165), sabor je bio i prilika za osnivanje episkopije u Stonu, glavnom urbanom mestu Zahumlja, što bi onda nedvosmisleno odražavalo ulogu Mihaila.93 Bez obzira na ovo zadnje što smo rekli, predstava bez brade, u očima vizantijskog gravera, odgovarala bi latinskom svetačkom episkopu, a mozaici oratorija San Venancio u Lateranu (VII stoleće) potvrđuju da je Sveti Dujam iz ranog srednjeg veka zaista bio prikazan bez brade (Lexicon Topographicum Urbis Romae V, p.112–113; Bovini 1971). Svetac na pečatu takođe ima horizontalnu liniju preko čela koja bi mogla odgovarati postrižnoj liniji jasno vidljivoj na rimskom mozaiku. Iako se ne može reći da je možemo identifikaciju smatrati potpuno utvrđenom, sasvim je moguće da je naš pečat jedan od najstarijih predstava Svetog Dujma, „apostola Dalmacije“, i svakako bi bio njegov jedini sačuvani sigilografski prikaz (Prozorov 2006).
 
Odlična stvar momci:ok:

Ček', fali još kritički aparat:

* 1 najbolji uvod u ovu disciplinu je danas zbornik radova Cheynet 2008a, str. 1-82.
* 32 Vredi se podsetiti da hrisovulja koju je Vasilije II dodelio Venecijancima 992. godine u zamenuza njihove usluge za transport vizantijskih snaga u Italiji sledi istu logiku, čak iako je način na koji je to primenjeno potpuno drugačiji (Tůma 1984).
* 39 Pogledati na primeru perlastog omikrona na pečatu patrijarha Nikole II Hrizoberga (979–991) (Laurent 1962, br. 153; i za bolju fotografiju, videti prodaju Triton XI, 7. januar 2008, aukcijski predmet br. 1145).
* 40 Arhont Zahumljana je, takođe, pomenut na listi korespondenata carske kancelarije iz X stoleća; videti na ovu temu Malamut, E., 2000, str. 595–615, i to posebno str. 608–610.
* 41 Termin je slovenski, izveden od germanske i možda gotske reči, koja je koren švedske reči „holm“ (Старославянский словарь 1994, str. 761).
* 42 Odnosi se redom na moderne lokacije Ston, Mokro, Ošlje, Glumine i Dobriskik pored Dabra (DAI, Commentary, str. 140).
* 43 Ovo je razlog zašto dajemo prednost etnonimu za razvoj gore pomenute legende.
* 44 Splitski hroničar Toma iz XIII stoleća takođe smešta region unutar Hrvatskog kraljevstva X stoleća (Historia Salonitana, str. 61).
* 45 Chronicon Venetum, str. 23.4-6: Qui [Petar, sin mletačkog doža Orsa II Participacija] dum Chroatorum fines rediens transire vellet, a Michaehle Sclavorum duce fraude deceptus, omnibusque bonus privatus, atque Vulgarico regi, Simenoni nomine, exilii pena transmissusest. O produženom odsustvu diferencijacije između slovenskih karakteristika u srednjovekovnim izvorima, videti Fine 1985, str. 27–66.
* 46 Važno je zapamtiti da su nam ovi detalji preneti samo kroz Historia Salonitana maior, istoriografsko delo iz XVI stoleća (videti Prozorov 2012).
* 47 Hoc anno comprendit Michael, rex Sclavorum, civitatem Sipontum mense Iulio, die sanctae Felicitatis, secunda feria, indictione 15 (Annales Barenses, p. 52.35–38). Comprehendit Michael Sclabus Sipontum mense Iulii (Lupi Protospatharii annales, p. 54.1–2 (926))
* 48 DAI, Commentary, str. 138, preferira ranije datovanje (oko 922–923. god), ali teško je zamisliti da je Mihailo već imao koristi od ovih dostojanstava bez njihovog pominjanja u saborskim aktima, posebno jer su postojali uobičajeni latinski ekvivalenti u upotrebi i koje je nosio tačno u isto vreme Landolf I od Beneventa, s druge strane Jadrana. Za Sipont, vidi Martin 1994, str. 392. Ništa u italijanskim izvorima ne podržava tvrdnju da je Mihailo intervenisao na poziv carstva protiv muslimanskih snaga. On je jednako mogao iskoristiti njegovu slabost u korist svog saveznika Simeona.
* 49 Izbor imena je prilično neobičan s obzirom na to da ime Nikola nije bilo posebno popularno u tom kraju, kako ilustruju indeksi Documenta Račkoga. S obzirom na datum pečata, moglo bi biti primamljivo tražiti vezu sa patrijarhom Nikolom II Hrizobergom, 979–991, čiji pečat takođe sadrži ista perlasta slova. Svaka veza sa slavnim „grofom Nikolom“, ocem Samuila, naravno, mora biti odbačena.
* 50 Takođe, Žitije Jovana Vladimira (Ingham 1987). Ovaj autor sa pravom naglašava (str. 201) da Pop Dukljanin ignoriše prenos relikvija Jovana Vladimira u manastir kod Elbasana (Albanija) za vreme vladavine despota Mihaila I Epirskog, 1215. godine.
* 51 Datum ovog događaja je i dalje nepoznat (vidi PmbZ 25166). Nažalost, nije poznato kakvo je dostojanstvo dostojanstvo Τζεέσθλαβος mogao dobiti.
* 52 Uopšteno o ovom regionu, vidi Kalić 1988.
* 53 Ljetopis Popa Dukljanina, str. 324: XXX. U to vreme umro je car Bugara po imenu Petar, koji je sedeo u gradu Velikoj Preslavi i car Grka, skupljajući snažnu snagu svog naroda, osvojio je celu Bugarsku, stavljajući je pod svoje carstvo. Zatim se vraćajući u svoju palatu, ostavio je svoju vojsku. Oni koji su bili na čelu vojske, dolazeći s vojskom, počeli su osvajati celu provinciju Rašku.
* 54 Može se dodati i savremeni pečat protospatarija Adralesta Dijogena, stratega Morave, koji takođe svedoči o imperijalnoj okupaciji u istom regionu (DOSeals I, 36.a1; Komatina 2016, str. 104).
* 55 Zahumlje, srce Mihailove moći, prešlo je tek na trećeg sina; pogledati dalje.
* 56 Letopis Popa Dukljanina, str. 323: XXVIII: Defuncto rege, ii qui de progenie Tycomil erant coeperunt dominare Rassam et omnes bani similiter tempore ut prius dominari super se, nolebantque ullam facere rationem reginae, nec eius filii, Sola Tribunia obediebat reginae, eo quod parentes eius erant in Tribunia et Lausio, et non audebant rebellare ei. Postquam autem crevit puer, tulerunt ei uxorem, filiam bani Cidomiri de Croatia Alba, de qua genuit duos filios: Praelamirum et Cresimirum.
* 57 Letopis Popa Dukljanina, str. 323–324: XXVIII: Ipse autem cum Predimiro filio suo congregans parentes suos et populum Tribuniae, venit praeliare contra banum, qui Prevalitanam regionem regebat. Banus itaque congregans populum suum paravit se ad bellandum. Dum autem committeret bellum, cecidit banus et mortuus est, cecidit et Tisemirus, et vulneratus est; postea mortuus est. Prelimirus autem eius filius vicit proelium et cepit totam Croatiam Rubeam, et coronatus est rex, coepitque dominari terram et regnum patrum suorum.
* 58 Letopis Popa Dukljanina, str. 324–325: XXX. Iuppanus etiam Rassae fugit et venit ad regem Prelemirum cum duobus filiis suis, Piena et Radgoraad, et filia sua nomine Prechvalla, etinvenerunt regem in iuppania Onogosti.
* 59 Ipak, cilj letopisca je možda bio jednostavno ujedinjenje dva bratstva, Bele Hrvatske i Crvene Hrvatske. Identifikacija sa Krešimirom I je delikatnija ako je on zaista umro 945. godine. Krešimir II je takođe imao sina po imenu Stjepan, kao i njegov imenjak u Letopisu Popa Dukljanina, str. 327: XXXI. Crescimiro autem fratri eius natus est filius cui Stephanus nomen imposuit, iste postmortem patris rexit Croatiam Albam, et Bosnam, et post eum semper regnaverunt in Croatia.
* 60 Letopis Popa Dukljanina, str. 327: XXX. Dragislavo dedit Cherenaniam regionem et hasiuppanias: Stantania, Papava, Yabsko, Lucca,Vellica, Gorymita, Vecenike, Dubrava, et Debre. Ime Cherenani ovde odgovara terra di Chelmo često pominjanoj u arhivima Dubrovnika ili kod Mavra Orbina.
* 61 Ukoliko pretpostavimo da su delovi opisani prema redosledu rođenja.
* 62 Videti, međutim, dalje, str. 148 i n. 68.
* 63 Videti ispod jasniji slučaj Dragimira, sina Hvalimira. Ako li se ovo rešenje ipak zadrži, podela ovde, u principu, ne ostaje ništa samom Predimiru.
* 64 Letopis kaže da se to dogodilo dok je poznavao svoje unuke, ali ovo se moglo odviti i dok mu je bilo četrdeset godina.
* 65 Videti n. 70.
* 66 Dakle, zaista jeste živeo u doba bugarskog cara koji je — po svemu sudeći — bio Petar.
* 67 Letopis Popa Dukljanina, str. 323: XXVIII. Defuncto rege, ii qui de progenie Tycomil erant coeperunt dominare Rassam et omnes bani similiter tempore ut prius dominari super se, nolebantque ullam facere rationem reginae, nec eius filii, Sola Tribunia obediebat reginae, eo quod parentes eius erant in Tribunia et Lausio, et non audebant rebellare ei. Postquam autem crevit puer, tulerunt ei uxorem, filiam bani Cidomiri de Croatia Alba, de qua genuit duos filios: Praelamirum et Cresimirum. Letopis Popa Dukljanina, str. 328: XXXI. Evasit autem unus, Sylvester nomine, filius Boleslavi, cum matre sua Castreca, et fugerunt Lausiam, quae nunc est Ragusium, unde et mater Sylvestri progeniem duxerat.
* 68 Ipak, postoji jedna mogućnost. Nakon priče o ponovnom uspostavljanju kontrole nad Raškom, Pop Dukljanin uvodi pominjanje Predimirove dece sa post haec. Međutim, jasno je da je izlaganje više podeljeno na dve teme nego na dva perioda: uslovi širenja autoriteta kralja „Crvene Hrvatske“ nad Raškom, a onda nasledna podela i stvaranje „tetrarhije“. Stoga, ništa ne sprečava da se prizna da je Predimir u trenutku svog braka sa Prehvalom (oko 971) već iz prvog braka imao sina od nekih dvadesetak godina, Hvalimira, dok bi njegov sin Kvalimir mogao biti još u malim godinama. Ovo mlado dete, iz druge loze, moglo bi biti otac Petrislava, koji je pak otac Jovana Vladimira. Petrislav bi onda bio rođen oko 970, ili čak ranije, a Jovan Vladislav bi mogao bi biti rođen malo pre 990. godine. Hipoteza je uverljiva pošto narativ njegovog Žitija jasno ukazuje da je pao u ruke Samuila u adolescenciji i da tačna hronologija njegove kampanje protiv Diokleje nije utvrđena sa sigurnošću.
* 69 Stoga su unuci koje je poznavao bili iz prvog braka.
* 70 Moguće je da svi sinovi Predimira nisu bili rođeni od Prehvale Raške pošto letopisac koristi ovaj brak da uspostavi veze Duklje sa ovom teritorijom. Takva hipoteza bi takođe omogućila da se sukob između loze Predimira i loze Krešimira pomeri za jednu generaciju. Takođe potvrđuje da je vladavina Jovana Vladimira trebalo da počne već u njegovom adolescentom uzrastu. Međutim, narativ letopisca je opovrgnut akumulacijom generacija. Na kraju, sa dvostrukim imenom Radoslav, vanbračni sin Leghec se ponovo pojavljuje u Annali di Ragusa Nikole Ranjine kao potomak „kralja Stjepana Bosanskog“ i predstavljen je kao glavni protivnik Dukađina, koji očigledno odgovara gospodaru Duklje. Njihov sukob je oko zemalja između Hrvatske i Albanije, što se dobro poklapa sa područjem koje nas zanima. Lik Silvestra, sina Boleslavovoga, takođe se ubrzo ponovo pojavljuje; opisan kao rođak Legeca po majčinoj liniji, on preuzima moć na lokalu, ali autor mu ne pripisuje potomstvo koje Pop Dukljanin vodi do Jovana Vladimira (Annales ragusini Nicolai de Ragnina, p. 178–179). Videti ipak Bujan 2008, str. 16.
* 71 Videti primedbe Ostrogorskog (1949, str. 192) imajući na umu da poslanstvo o kojem govori, i na koje ćemo se vratiti, nije nužno došlo iz Diokleje i da su, još od početka, srpske zemlje uvek pružale otpor nakon Samuilove velike kampanje, a posebno Zahumlje (vidi ispod slučaj Dragimira, strica Jovana Vladimira).
* 72 Letopis popa Dukljanina, str. 333: XXXVI. Pertransivit imperator sic devastans tam maritimas, quam et montanas regiones usque Jadram, postea per Bosnam, et Rassam reversus est inlocum suum.
* 73 Naravno, hagiografski izvor predstavlja stvar na manje politički način: ćerka Samuila sreće Vladimira u zatvoru i otima ruku svog voljenog uprkos ocu.
* 74 Letopis popa Dukljanina, str. 335: XXXVI. Deinde misit imperator ad Dragimirum, patruum regis Vladimiri, ut descenderet et acciperet terram suam Tribuniam et congregaret populum et inhabitaret terram, quod et factum est.
* 75 Letopis popa Dukljanina, str. 330: XXXIV. Defuncto etiam rege Tugemiro, Chvalimirus filiuseius successit in regem, qui uxore accepta, exea tres filios genuit: primogenitum Petrislavum vocavit, qui regionem Zentam rexit, secundum Dragimirum, qui rexit Tribuniam, et Chelmaam.
* 76 Letopis popa Dukljanina, str. 342–343: XXXVII. Cumque prandium pararetur, videntes Cattarentes, quod Dragimirus cum paucis esset et ipsi plurimi, et quod nullus ei succurrere deterra posset, eo quod in insula esset, caeperunt dicere inter se alter ad alterum: «Imperator Bulgarinorum mortuus est et reges huius terrae mortui sunt; hic solus de progenie illorum superest. Si vixerit iste et obtinuerit terram, non bene erit nobis. Opprimet enim nos sicut alii oppresserunt reges, qui patres et fratres eius fuerunt. Occidamus ergo illum et iam non eritex progenie istorum, qui opprimat aut perturbet nos seu liberos nostros».
* 77 Vrlo je zanimljivo da Pop Dukljanin nikada ne predstavlja Samuila kao „zloću priče“. Tu ulogu preuzima njegov ubica, Jovan Vladislav. Za uspon kneževine Zeta u XI stoleću, videti Cheynet 2008b.
* 78 Stephenson (2003, str. 20, n. 17) smešta hvatanje poslanstava na Lemno, ali dokument samo pominje Gymnopélagision.​
 
* 79 Generalno, Ostrogorsky (1949, str. 192) predlaže datovanje poslanstva u 990–991. Zatvorenici su bili direktno odvedeni u logor Vasilija II po oslobađanju, tvrdi po svedočanstvu Jahje Antiohijskog, koji piše da je Vasilije II ostao na Balkanu sa svojom vojskom od 991. godine. Međutim, sledeći dokument iz zbornika akata Lavre, preuzima druge elemente i onda smešta muslimanski upad na Gymnopélagision na osnovu drugog indikta, a što biti samo 988–989. godine. Stoga bi srpsko poslanstvo trebalo biti pomaknuta u to vreme, verovatno u 989. godinu, kako bi se izbegli problemi zimske navigacije. U tom slučaju, pominjanje logora Vasilija II ne odnosi se na Bugarske ratove, već na njegovu kampanju protiv Varde Foke. Građanski nemiri takođe omogućavaju bolje razumevanje situacije u kojoj muslimanski brodovi slobodno delaju čak i na severu Egejskog mora.
* 80 O korišćenju diplomatije od strane Vasilija II za suprotstavljanje Samuilu, vidi Stephenson 2003, str. 34–47.
* 81 Videti n. 32.
* 82 U Historia Salonitana, str. 60, Ab isto Dirscisclavo ceteri successores eius reges Dalmatie et Chroatie appellati sunt. Recipiebant enim regie dignitatis insignia ab imperatoribus Constantinopolitanis et dicebantur eorum eparchi sivepatricii. Teško je razumeti šta autor podrazumeva pod titulom eparha ili čak odrediti da li je jasno razlikuje od patrikijata, s obzirom na to da ga je to dvostruko rangiranje titula, vrlo specifično za Vizantiju, moglo dovesti u zabludu.
* 83 Iako nam je dokument dostupan samo u obliku kopije, titula Ljutovita izaziva puno poverenje jer se dostojanstvo hipata, koje je nestalo u prethodnom veku, tačno nanovo pojavljuje u vreme dokumenta u asocijaciji sa protospatarijatom za stratege; vidi na primer slučaj stratega Kalabrije Georgilasa, protospatarija i hipata (Prigent 2003). Ako i jeste dokument falsifikat, falsifikator je svakako morao preuzeti titulaturu iz nekog pouzdanog izvora. O ovom dokumentu, videti nedavno Wassiliou-Seibt 2017, str. 185. Vredi napomenuti da sfera Ljutovidovog „mandata“ prilično dobro odgovara onome što bismo mogli zamisliti za potomka Dragimira, s obzirom na to da se potonji predstavlja kao neko ko je oženio ćerku „velikog župana“ Raške, Ljutomira (Letopis popa Dukljanina, str. 343: XXXVII. Uxor autem Dragimiri, defuncto virosuo, reversa est ad patriam suam. Filia erat Lutomiri magni iupani Rassae, quae cum reverteretur cum duabus filiabus, et ipsa praegnans, patrem suum defunctum invenit).
* 84 Letopis popa Dukljanina, str. 346–347: XXXVIII. Audiens praeterea Graecorum imperator quod evenerat, ira magna iratus et tristis animo effectus, misit statim legatos cum auro et argentonon modico, ut darent iupano Rassae, et bano Bosnae et principi regionis Chilmanae, ut mitterent exercitum et gentem supra regem. Tunc iupanus et banus, congregantes populi multitudinem, miserunt Lutovid principi regionis Chelmani, ut coadunaret universam multitudinem, et ipse esset princeps et ductor totius populi, sicque factum est. Videti Stephenson 2003, str. 42–43 (međutim, n. 46, autor pravi grešku smatrajući stratega Tzourbanelès-a Slovenom, s obzirom na to da je ta porodica gruzijska).
* 85 Zahvaljujem se dr Danijelu Cikoviću za njegove bibliografske predloge.
* 86 Uopšteno o ovom pitanju, vidi Cheynet & Morrisson 1995.
* 87 Pogledati svežije, sa todašanjom bibliografijom, Munk 2016.
* 88 Videti folio 388 digitalizovanog vatikanskog rukopisa, https://digi.vatlib.it/view/MSS_Vat.gr.1613. Sveti Pankracije s desne strane.
* 89 Pod Vasilijem I, grad je ipak bio na granici dve srpske kneževine i plaćao je istu sumu od 36 nomizmi svakoj od njih (DAI, XXX, 146.138–142).
* 90 Slučaj Svetog Hrisogona nije jasan jer je akvilejski patrijarh u korenu ovog kulta, ali može se prihvatiti da je lokalno prevladala rimska verzija hagiografske legende, povezana sa Svetom Anastasijom. U toj verziji, Hrizogon gubi svoje episkopalna svojstva.
* 91 Generalno, za kultove koji se poštuju u Splitu, vidi Bertoldi 1886.
* 92 Letopis popa Dukljanina, str. 327: XXX: Vixit autem Predimirus rex annis multis, et vidit filios filiorum suorum, et in senectute bona mortuus est, et sepultus est in episcopio Rassae in ecclesia Sancti Petri cum magno honore, et reverentia, atque gloria. Ovde pretpostavljamo da je graver, očigledno iz Konstantinopolja, primenio pravila vizantijske ikonografije.
* 93 Ovo je mišljenje Dvornika; prvo dokumentovanje episkopije izgleda da datira od Splitskog kincila 928. godine. (Documenta historiae chroaticae, str. 195; videti takođe Historia Salonitana, str. 69 i Farlati 1765, str. 318.62). Processes of Byzantinisation and Serbian archaeology 2016, str. 185, navodi da je Zahumlje došlo pod episkopsku kontrolu Raguze oko 950, ali ne pruža izvor koji bi to potvrdio.
* 94 Zapamtiti da se brijanje brade i dalje osuđuje među greškama latinskog klera od strane Fotija (Estienne 1922, str. 442).​

PRigent.jpg


Associate Researcher

Vivien Prigent is an Associate Researcher at the Maison française d’Oxford and a Professor at the French National Centre for Scientific Research (CNRS) based in Paris at the Centre d’histoire et de civilisation de Byzance du Collège de France. A former fellow of the Ecole française de Rome, Vivien Prigent is a specialist of Byzantine Italy with special interest in Byzantine Sicily. His work, mainly based on sigillographic and numismatic sources, focuses on the administrative, fiscal and monetary history of the Byzantine empire from the 7th to the 11th century. He is currently editing the Byzantine seals found in Carthage.

Together with Guillaume Saint-Guillain, he is the co-editor of the Monographies du Centre de Recherche d'Histoire et Civilisation de Byzance - Collège de France.​

https://www.mfo.ac.uk/people/vivien-prigent

@RickRoss @АнаиванГорд @Scott Isle @sumljiv_tip @MOST6 @Statler and Waldorf @Ројалиста @Brđanin @Kotromanicev sin @Casino Royal @NickFreak @Kroasanije @Konstantin Veliki @Krishna @FDDD @ИгарЈ @krinka5 @Miki 75 @Ipposthenis @Matt Wolfeys @Gledston @JustinCase @Sasha Smirnoff @Bajo Pivljanin @Bren @Акај
 
Poslednja izmena:
Odličan tekst. Hvala na trudu da se priredi za forumsku javnost. Zapele su mi za oko dve stvari:

1) Gde se nalazi pomenuti Orik u kom je pronađen nalaz o kom govorimo. Jedini koji sam ja pronašao nalazi se u Albaniji blizu današnje Vlore.

2) Car objašnjava ime plemena njihovim naseljavanjem pored reke Bona koja teče „iza planine“, pri čemu slovensko „za Hlumom“ odgovara grčkom „ὀπίσω τοῦ βουνοῦ“. Takođe možemo primetiti da je na natpisu pečata izostavljen diftong „ου“, usklađujući se sa formom zabeleženom u slovenskom Хлъмъ41. Stoga je moguće da teksta treba da se protumači kao Ζάχλμων ili Ζαхλμίας.
Da li bi naziv za Bunjevce mogao poticati od grčkog imena za planine i da li bi mogao jednostavno značiti "Planinci"?
 
Gde se nalazi pomenuti Orik u kom je pronađen nalaz o kom govorimo. Jedini koji sam ja pronašao nalazi se u Albaniji blizu današnje Vlore.

Arheološki lokalitet se nalszi na jugu Valonskog zaliva, u današnjoj Albaniji, da.

Screenshot_2024-02-02-07-48-15-730_com.google.android.apps.maps-edit.jpg


U to vreme to je bila važna vizantijska luka i sedište teme Jerihon.

 
Poslednja izmena:
Arheološki lokalitet se nalszi na jugu Valonskog zaliva, u današnjoj Albaniji, da.

Pogledajte prilog 1492318

U to vreme to je bila važna vizantijska luka i sedište teme Jerihon.

Ok. Nisam pročitao baš pažljivo celi rad, rezervisao sam vikend za to, no sad mi dolazi pitanje kako se pomenuti pečat našao na tom prostoru. Da li se radi možda o Zahumlju koje je postojalo u unutrašnjosti južne Albanije, pa je samo zbog sličnosti naziva povezan za hercegovačkim Zahumljem. Izgleda da je helm/hum bio raširen toponim na današnjem Balkanu.
 
Ok. Nisam pročitao baš pažljivo celi rad, rezervisao sam vikend za to, no sad mi dolazi pitanje kako se pomenuti pečat našao na tom prostoru. Da li se radi možda o Zahumlju koje je postojalo u unutrašnjosti južne Albanije, pa je samo zbog sličnosti naziva povezan za hercegovačkim Zahumljem. Izgleda da je helm/hum bio raširen toponim na današnjem Balkanu.

Kako je završio u Oriku, mogućnosti su dve. Pošto je izrađen u Carigradu, jedna je da nikada uopšte nije dospeo u Zahumlje. A druga jeste da je iz Zahumlja nekako završio tu. Moguće uz neku potvrdu, da li neki akt ili uz deo neke delegacije iz Zahumlja.

Postojanje neke paralelne zahumske arhontije bi bilo previše spekulativno. Pečati se ne pronađu uvek u samom mestu gde su najviše korišćeni; tako je npr. 1930-ih godina bio pronađen u Bugarskoj pečat Đorđa, sina kralja Bodina. Naziv arhontije na natpisu na reversu pečata je jednostavno previše kompatibilan nazivu zemlje koje nam je poznato iz dela porfirogenitovskog kruga, Spisa o narodima i iz Liste adresa stranim vladarima iz Spisa o ceremonijama, kao i iz hronike Jovana Skilice (tj. Georgija Kedrina).
 
Cijela priča na neku ruku podsjeća na slučaj koji smo imali prije par godina vezano za novčić koji potencionalno dolazi sa dvora kneza Jovana Vladmira. Naši su izdali par radova na tu temu, ali do nikakvog značajnijeg suglasja među istoričarima povodom toga nije došlo. Dok ovdje nisam ni video ikakvu reakciju naših. Ostajemo uskraćeni za još jednu slasticu.

https://www.academia.edu/65804720/Новац_Владимира_и_нови_поглед_на_српско_средњовековно_новчарство_The_Coin_of_Vladimir_and_the_New_Perspective_on_Serbian_Medieval_Coinage_Hereticus_3_4_2021_111_117

Ne bih povlačio paralele iz razloga što ovo nije nešto što se odjednom pojavilo na aukciji, nepoznate predistorije.

Ovo su arheolozi pronašli u profesionalnim iskopavanjima na arheološkom sloju IX - XI stoleća. Dakle, ovaj pečat je oko hiljadu godina pod zemljom i praktično smo ga sad ugledali po prvi put nakon relativno savremenog doba njegovoj proizvodnji. Pronašla ga je i objavil ekipa stručnih lica svetskog kalibra.

To znači da je ovde ipak o nešto drugačijoj situaciji i ovde ni nemamo neke razloge da otvaramo u startu pitanje autentičnosti.

P. S. Inače, koliko sam upućen u ove teme, rani srednji vek je na području ovog regiona jako slabo arheološki pokriven. I zapravo, Srbija je najmanje istražena od svih. To znači da ovo što smo upravo posvedočili ne treba nužno tretirati nekim izolovanim otkrićem veka (mada se mora priznati da je ovo od neprocenjivog značaja zato što se radi o očuvanom vladarskom pečatu). To su veoma dobre vesti zato što znači da je za očekivati da nas čeka još mnogo otkrića i da će u budućnosti biti zanimljivo. :ok: Jedini problem koji imamo tradicionalno jeste što arheologe u principu (i to posebno naše) primarno zanima antika. Jako efemerno se dotiču ranog srednjovekovlja. Pa čak je i ovo otkriće, tako da kažemo, usputno, zato što su iskopine u Oriku prvenstveno zbog antičkog razdoblja. No, imamo razloga za radovanje, i to puno. Otkriće novih pisanih izvora sve je manje izvesno kao mogućnost, čast izuzecima kao što je identifikovanje palimpsesta koji nisu bili istraženi. Ali materijalni ostaci? Blago neistraženo. Avantura čeka. :)

d0a66560a748e73fd7ddc632d008d796.gif
 
Poslednja izmena:
Upravo tako. Podsjećam da smo prije dvije godine isto tako smo imali iz istog perioda i pečat jednog Petra kao upravitelja i arhonta Srbije. Ni ta osoba se ne pojavljuje u nama poznatim pisanim izvorima. Jednostavno imamo privilegiju da živimo u periodu značajnijih arheoloških otkrića što se tiče ranosrednjovjekovne srpske istorije. A tek nam predstoje brojni naučni radovi koji bi upakovali sva ova saznanja u jedan sveobuhvatniji kontekst.
 

Prilozi

  • FB_IMG_1706872104915.jpg
    FB_IMG_1706872104915.jpg
    58,8 KB · Pregleda: 6
Priženov rad je jako zanimljiv, ne može se poreći. Čovek se potrudio da ne prikaže samo ukratko otkriće pečata i najuže činjenice, već je prikaz pretvorio u pravu naučnu raspravu. Međutim, promakle su se 2 greške koje sam uspeo da identifikujem.

Prva se tiče Marka Marulića.

dubrovački humanista Marko Marulić (1450–1524)​

U moru se verovatno zagubi po koja informacija, pa tako i zna ponekad ovakav lapsus da zaluta. Ne menja nešto suštinski po pitanju rada, ali verujemo da bi se Splićani vrlo uvredili. :lol:

Druga je nešto značajnija:

Mletački hroničar, Đakon Ivan, takođe smešta Zahumljane u okviru sfere Hrvatskog kraljevstva u 912. godini.​
* 45 Chronicon Venetum, str. 23.4-6: Qui [Petar, sin mletačkog doža Orsa II Participacija] dum Chroatorum fines rediens transire vellet, a Michaehle Sclavorum duce fraude deceptus, omnibusque bonus privatus, atque Vulgarico regi, Simenoni nomine, exilii pena transmissusest. O produženom odsustvu diferencijacije između slovenskih karakteristika u srednjovekovnim izvorima, videti Fine 1985, str. 27–66.

Prižen tvrdi da je po Ivanu Đakonu Zahumlja pod uticajem Hrvatskog kraljevstva 912. godine, zato što se pripremao za ovo čitajući preko Džona Fajna. Nedavno smo diskutovali o tome nešto detaljnije na temi o srednjovekovnoj Hrvatskoj. Citat prema When Ethnicity Did Not Matter in the Balkans, str. 63 i nap. 103:

Fajn.jpg

Idući na tragu razmišljanja još starijih hrvatskih istoriografa o proučavanju hrvatskog etnonima, Fajn je pokušao preko da ovog citata mletačkog hroničara dokaže da je između Zahumlja i Bugarske postojala nekakva hrvatska zemlja i da se to može smatrati zrncem Crvene Hrvatske poznate u latinskoj verziji spisa Popa Dukljanina.

Ovako ide sporni citat:
Quem successit ad hanc regendam dignitatem domnus Ursus, cognomento Particiacus, qui mox ut dux effectus est, suum filium, Petrum nomine, Constantinopolim ad Leonem imperatorem destinavit. Quem imperator cum honore suscipiens, protospatharium illum fecit ditatumque maximis donis ad propria redire permisit. Qui dum Chroatorum fines rediens transire vellet, a Michahele Sclavorum duce fraude deceptus, omnibusque bonis privatus atque Vulgarico regi, Simeoni nomine, exilii pena transmissus est.


http://www.hervardi.com/chronicon_venetum.php.html
Onaj koji je nasledio ovaj dostojanstveni položaj bio je gospodin Urs, prezimena Patricijaka, koji je ubrzo po postajanju vođom poslao svog sina Petra u Carigrad caru Leonu. Car ga je primio s počastima, predstavio ga za protospatarija i dopustio mu da se vrati sa velikim darovima. Međutim, kada je želeo preći međe Hrvata, bio je prevaren od strane slovenskog kneza Mihaila, lišen svog imetka i kažnjen izgnanstvom kod bugarskog kralja Simeona.


Ovo je putanja kojom je išao Petar (budući dužd Petar Badoari), sin mletačkog dužda Ursa Patricijaka (912-932), kada se vraćao kući u Veneciju iz Carigrada (bio je na zadatku kod cara Lava VI Mudrog, povodom pregovora oko problema Bugara). To je ujedno i prvi poznati događaj kada Mihailo Zahumski stupa na istorijsku scenu. Mihailo je mletačko poslanstvo zarobio pre nego što su prešli u Hrvatsku i predao ih je bugarskom caru Simeonu. Ovo je negde, ugrubo, putanja kojom je poslanstvo išlo natrag pre nego što su ih Zahumljani zarobili.

poslanstvo.jpg

Incident u kojem su Zahumljani mletačko poslanstvo zarobili odvio se pre prelaska iz Zahumlja u Hrvatsku. Nema nikakvog hrvatskog kraja između Zahumlja i Bugarske, kako je Fajn pokušao na momenat iskonstruisati, niti ovo smešta Zahumlje unutar okvira (pa čak ni sfere uticaja) hrvatske države.

Nešto više se može pročitati u ovoj raspravi Aleksandra Uzelca iz 2018. godine, povodom 1100. Bitke kod Anhijala: Prince Michael of Zahumlje – a Serbian ally of Tsar Simeon. Za slučaj da neko znade rumunski, evo i rasprave Šerbana Marina Un fiu de doge la curtea ţarului Simeon al Bulgariei. Cazul lui Pietro Badoaro. (Duždev sin na dvoru cara Simeona Bugarskog. Slučaj Petra Badoarija)

Ovo je, opet, samo jedna malena opaska koja se tiče nečeg što je Prižen usputno naveo i što ne menja ništa suštinski, ali nije loše napomenuti da se očigledno radi o greški, kao što ni Marulić nije Dubrovčanin, već Splićanin.
 
Poslednja izmena od moderatora:
Ok. Nisam pročitao baš pažljivo celi rad, rezervisao sam vikend za to, no sad mi dolazi pitanje kako se pomenuti pečat našao na tom prostoru. Da li se radi možda o Zahumlju koje je postojalo u unutrašnjosti južne Albanije, pa je samo zbog sličnosti naziva povezan za hercegovačkim Zahumljem. Izgleda da je helm/hum bio raširen toponim na današnjem Balkanu.

Pročita li? :)
 
A ništa posebno, samo očekivah neki komentar.
U suštini, nemam nešto bitno za reći. Voleo bih da je pečat pronađen negde u Hercegovini, što bi pomoglo ubifikaciju zahumskih arheoloških ostataka. Ovako, uz prigentovo naslanjanje na Porfirogentov spis i Dukljaninovu hroniku malo sam rezervisan. Plus toga sama političko pravna istorija me više zanima kao deo priče o etnogenezi srpskog naroda, znači uz rezultate DNK testiranja, a manje kao rezultati koji imaju vrednost po sebi.

U svakom slučaju zanimljiv nalaz ali mu nešto fali. Inače, kad se govorilo o Zahumlju, pokušavam pronaći podatke gde mu je bilo političko težište, da li je to okolina Stoca ili možda Čapljina. Nekako mi se ne čini da je Ljubinje obezbeđivalo dovoljno dobru sredinu za razvoj neke državne zajednice
 

Back
Top