Вукан (Βολκάνος), овај човек који je држао сву власт у Далмацији (το παν της αρχής των Δαλματών φέρων) беше вешт на речи и вешт на делу. Након другог сунчевог обиласка од времена пораза Скита, изашавши из сопствених граница, пљачкао je суседне градове и земље и домогавши се самог Липљана (το Λιπένιον) запали га ватром.
Цар, сазнавши за ово, није то више сматрао подношљивим, него сабравши потребне снаге, крене против Срба (κατά των Σέρβων), равно према Липљану (του Λιπενίου) -· то je мали градић на обронцима Зигона (του Ζυγοϋ) који дели Далмацију од иаше земље —-да се, ако му пође за руком, супротстави Вукану и заметне жесток бој и, ако му бог даде победу, да поново задобије Липљан и све остало и врати у пређашње стање. Вукан, сазнавши за царев долазак, крену отуда и стиже у Звечан (το Σφεντζάνιον); то je градић у планинској области пом,енутог Зигона на граници извдеђу ромејских земаља и Далмације. Када je аутократор стигао до Скопља (τα Σκόπια), Вукан пошаље предлоге за мир и истовремено, скидајући са себе одговорност за непријатељске поступке, сву кривицу сваљујући на ромејске управљаче, рече: Они су, не желећи даостануу сопственим границама, вршили разне упаде и нанели не малу штету Србији (τη Σερβία). Што се мене тиче, убудуће нећу сличне ствари предузицати, него ћу се повратити и послаћу твом Царству таоце од вдојих рођака и нећу прекорачити преко својих граница. Цар ово прихвати и, оставивши тамо људе да обнове порушене градове и да приме таоце, крену кући према царском граду.
Али Вукан оне таоце, иако сеод њега тражило, није предавао, него je одлагао из дана у дан,и ни година дана није сасвим прошла, опет je кренуо у пљачку ромејских земаља. И, вдда je примио разна писма царева, који га je подсећао на уговоре и обећања, које му je раније био учинио, он и поред свега тога није био спрешн да изврши обећање. Тада цар позове себи Јована, сина севастократора и свог рођеног брата, и посла га против онога (Вукана) са довољно снаге.
Овај, пак, (se. Јован) без ратног искуства, a као младић нестрпљиво желећи битке, оде и, прешавши реку код Липљана (τον του Λιπενίου ποταμον διαβάς), поби палисаду на обронцима Зигона управо насупрот Звечана (του ΣφεντζανΕου). Ово није остало непознато Вукану и он my (Јовану) се поново обрати за мир, уверавајући да ће изручити обећане таоце и да ће убудуће одржавати искрен према Ромејима. Али то беше голо обећање, пошто се он (Вукан) наоружавао да би га (Јована) изненада напао. Када се глас o Вуканову походу против Јована почео да шири, неки га монах претекне и јави Јовану, уверавајући га да непријатељ стиже. Но овај (Јован) га отера c гневом, називајући га лашцем и варалицом: али стварношћу je убрзо уверен да je вест била тачна.
Јер, привукавши му се ноћу (sc. Вукан) поби вдноге војнике у шаторима, a многи безглаво бежећи, нађоше смрт у таласивд реке, која je текла доле. Они који су били духош прибранији потраже Јованов шатор и, храбро се борећи, једва га сачуваше. Овако, дакле, највећи део ромејске војске погибе; Вукан, пак, прикупивши своје и прешавши Зигон заустави се код Звечана. Они око Јована видећи их, a не могући због малобројности да се са њима боре, одлучише да пређу натраг реку. Учинивши то, стигоше до Липљана на удаљености од око дванаест стадија отуда.
He могавши више издржати, пошто je већи део (војске) изгубио, (se. Јован) потражи пут прелш царском граду. На то се Вукан осмели и, како није преостало никога да му се супротстави, поче да пљачка суседне градове и зевдље. И околину Скопља (των Σκοπίων) потпуно опустоши, a делом и попали. Али не само то, него, заузевши и Полов (τον Πόλοβον) и стигавши до Врања (Βρανέας), уништи и опустоши све и одвуче отуда много плена па се врати у сопствену земљу.