Војислављевићи

Vjecna polemika oko Duklje, vas neostvareni san 🙏
Историја је историја нема ту остварених и неоствсрених снова. Ако је разумеш схватиш и волиш. Ако је чак разумеш а не волиш ни мало другачије ћеш да је читаш. Рецимо за тебе је историја само политички пропагандни програм људи из 15. 16. века па на даље који је пишу у назад према својим политичким потребама и према истим потребама пројектују у садашњост то је већ политика и јако лоша теологија и није историја.
 
Историја је историја нема ту остварених и неоствсрених снова. Ако је разумеш схватиш и волиш. Ако је чак разумеш а не волиш ни мало другачије ћеш да је читаш. Рецимо за тебе је историја само политички пропагандни програм људи из 15. 16. века па на даље који је пишу у назад према својим политичким потребама и према истим потребама пројектују у садашњост то је већ политика и јако лоша теологија и није историја.

To kaze onaj ko zeli da namece srpski identitet Vojislavljevicima u 11. v., kada taj srpski identitet je bio samo geografski.
 
To kaze onaj ko zeli da namece srpski identitet Vojislavljevicima u 11. v., kada taj srpski identitet je bio samo geografski.
Па не намећем уопште ја већ грчки писци ако је био географски појам Зета или Дукља је улазила у тај географски простор.
Дакле ако Кекавмен ,Скилица кажу Србин ,Травуњанин ,Дукљанин и архонт Срба топарх Дукље не намећем ја него његови грчки савременици.
А сад да ја то избришем из историје или да игноришем да би се ти пријатније и комфорније осећао Дукљанином не иде баш иако мени не смета уопште да се ти у 21. веку осећаш како хоћеш или изјашњаваш али то аутоматски не значи да за време Стефана Војислава 1034. на попису у Дукљи 90 % се изјаснило да говори матерњи а 10% српски.
А национално су се изјаснили 97%као Дукљани 3% као Срби.
 
Па ти кажеш да сам у ОФФ-у а нисам јер је акценат на делу попа Дукљанина који најдуже дело по садржају да ли по апсолутној тачности података то је друго питање о ВОЈИСЛАВЉЕВИЋИМА.
Ако неко већ види везу онда не поставља непотребна питања или критике.

Da li sam ja tvrdio da ne postoji veza između istorijskih podataka o Crkvi Sv. Srđa i Vakha i tradicije zapisane u narativu Popa Dukljanina?
 
Шта ти то знаћи кад границе Србије и Српства се мењају непрекидно у среднем веку.

Pa ne mijenjaju se, od Porfirogenita do danas, granice Srbije su maltene iste:

Dodamo Vojvodinu umjesto Bosne, i to je to. (Ni tad ni danas Srbija nema Kosovo)
20130119101956serb_lands_in_the_9th_century_en.png
 
Pa ne mijenjaju se, od Porfirogenita do danas, granice Srbije su maltene iste:

Dodamo Vojvodinu umjesto Bosne, i to je to. (Ni tad ni danas Srbija nema Kosovo)
Pogledajte prilog 1657541

Порфиријева Србија и данашња су географски два света, ево цели север ЦГ је у Србији а не у Дукљи.

Па није ни БГ у Србији или Ниш.

Регион од Београда до Новог Сада је малтене данас центар Србије.
 
Порфиријева Србија и данашња су географски два света, ево цели север ЦГ је у Србији а не у Дукљи.

Па није ни БГ у Србији или Ниш.

Регион од Београда до Новог Сада је малтене данас центар Србије.

Wauuu, Srbija tada je imala Pljevlja i Bijelo polje

Ogromna promjena :lol:
 
@CreamPythagoras vidim da te je smaralo da svoj novi pokušaj netačnog pripisivanja meni tuđih reči ovog puta nisi udostojio ni nekim odgovorom, već samo lupio lajk.

Evo, da i ovo pojasnim: ni to nije istina, kao ni sve ono drugo što si tvrdio.

Ja sam na ovom forumu vrlo često pisao o vezi kraljevske grobnice pri benediktinskoj opatiji kod Skadra. O Vojislavljevićima i njihovim precima je već dosta bilo diskusije na temi o crnogorskom nacionalnom pitanju.

https://forum.krstarica.com/threads/crnogorci-srbi-ili-poseban-narod.782262/post-36441023

Ja najviše volim da citiram Vuka Uskokovića, koji je dosta lepo mnoge stvari sumirao u svom članku u zborniku CANU povodom jubilarnog obeležavanja Vladimira; evo, pošto ti toliko voliš da uvlačiš objave sa drugih tema, i jedne ovde sa jedne druge teme.

To se možda i ponajbolje da vidjeti na najskorijoj, crnogorskonacionalističkoj aproprijaciji sv. Jovana Vladimira, koja, hoteći da ga „spasi” od srpskog nacionalizma”, zapravo ostaje unutar diskurzivnog okvira koji je on zadao i ponavlja njegove istoriografske greške. Međutim, za razliku od srpskog nacionalizma, kom je sv. Jovan Vladimir jedan periferni produžetak unazad u istoriju već formiranog nacionalnog narativa, za crnogorski nacionalizam sv. Jovan Vladimir jeste ime upisano u „krsni list crnogorske istorije i književnosti”, Ljetopis popa Dukljanina. Paradoksi te interpretacije istorije brojni su; pogledajmo neke. Za tu je interpretaciju i lokalni, slabo dokumentovani kult sv. Jovana Vladimira u zaleđu Bara i Ulcinja dokaz nacionalnog kulta sv. Jovana Vladimira. Oskudnost izvorâ o kultu sv. Jovana Vladimira u Crnoj Gori, i odsustvo ikakvih naznaka da se narodni kult ikad raširio dalje od onoga gdje ga danas nalazimo, postaje upravo dokaz da je kult sv. Jovana Vladimira bio „državni kult” vojislavljevićke Duklje; od nas se hoće da vjerujemo da su rani Nemanjići, dok su vodili osjetljive diplomatske poslove oko sticanja kraljevske krune od pape, pred kojim su se pozivali na kraljevski status prethodne dinastije, u samoj Duklji zatirali katolički „državni kult” te iste dinastije; da li je to možda, slijedeći logiku takvog metoda, radila i (uslovno rečeno) katolkinja Jelena Anžujska, pokroviteljka franjevaca i obnoviteljka, zajedno sa sinovima Dragutinom i Milutinom, vojisavljevićke nekropole benediktinske opatije sv. Sergija i Vakha? Dalje, postojanje tog kulta u susjednih naroda tretira se kao neka vrste kulturne pozajmice, istovremeno svjedočanstvo „crnogorsk[e] multikonfesionaln[e] duhovnost i naš[eg] savremen[og] građansk[og] ekumeniz[ma]” ali i jasne nacionalne pripadnosti sveca; tako sv. Jovan Vladimir više pripada onim djelovima Crne Gore koji su prvi put čuli za njega u XIX vijeku nego Albaniji i Makedoniji u kojima se vjekovima poštovao. Već navođena kritika koju je Trajković Filipović uputio sprskonacionalističkom čitanju sv. Jovana Vladimira koristi se za pravdanje crnogorskonacionalističke. Ovo navodim više za ilustrovati romantičarski nacionalistički diskurs o prošlosti nego za raspravljati o samim ovim tezama. Te apsurdne ideje dolaze otud što romantičarski koncept nacije i države stavlja znak jednakosti između nas i ljudi iz prošlosti koje percipiramo kao svoje, tumačeći i nas i njih kao plodove istog nacionalnog duha.

Tako da, nastavio si da pišeš pogrešno mojim tvrdnjama.

Uskoković je jako lepo poentirao suštinu iznad. Mislim da bih u citatu većinu stvari potpisao.
 
Poslednja izmena:
Jasno sam rekao da su granice Srbije tada i sada priblizno iste, i jesu. Samo se Srbija danas se malo pomjerila na istok. Al uvijek joj je centar bilo izmedju Morave i Drine, kako inace kaze pjesma.

Ову глупост неколико овде верује.

У Чаславовој Србији су неколико великих града а једини који знамо именом је Тузла (Салинес или Соли), а још минимум 2 су преко Дрине.

А Дрина није крило него је чак источније од центра те државе.

Центар Србије за време Немањића је Косово и Сверна Македонија за Рашком. Тек за пропаст Немањића Србија се сели на север. И данас је центар рејон између Београда и Новог Сада. Нешто је друго што по клишеју сви мисле на Шумадинца, а код Немаца је исто тако, свако има слику Баварца али центар није Баварска Немачке или није једини.
 
@CreamPythagoras vidim da te je smaralo da svoj novi pokušaj netačnog pripisivanja meni tuđih reči ovog puta nisi udostojio ni nekim odgovorom, već samo lupio lajk.

Evo, da i ovo pojasnim: ni to nije istina, kao ni sve ono drugo što si tvrdio.

Ja sam na ovom forumu vrlo često pisao o vezi kraljevske grobnice pri benediktinskoj opatiji kod Skadra. O Vojislavljevićima i njihovim precima je već dosta bilo diskusije na temi o crnogorskom nacionalnom pitanju.

https://forum.krstarica.com/threads/crnogorci-srbi-ili-poseban-narod.782262/post-36441023

Ja najviše volim da citiram Vuka Uskokovića, koji je dosta lepo mnoge stvari sumirao u svom članku u zborniku CANU povodom jubilarnog obeležavanja Vladimira; evo, pošto ti toliko voliš da uvlačiš objave sa drugih tema, i jedne ovde sa jedne druge teme.

To se možda i ponajbolje da vidjeti na najskorijoj, crnogorskonacionalističkoj aproprijaciji sv. Jovana Vladimira, koja, hoteći da ga „spasi” od srpskog nacionalizma”, zapravo ostaje unutar diskurzivnog okvira koji je on zadao i ponavlja njegove istoriografske greške. Međutim, za razliku od srpskog nacionalizma, kom je sv. Jovan Vladimir jedan periferni produžetak unazad u istoriju već formiranog nacionalnog narativa, za crnogorski nacionalizam sv. Jovan Vladimir jeste ime upisano u „krsni list crnogorske istorije i književnosti”, Ljetopis popa Dukljanina. Paradoksi te interpretacije istorije brojni su; pogledajmo neke. Za tu je interpretaciju i lokalni, slabo dokumentovani kult sv. Jovana Vladimira u zaleđu Bara i Ulcinja dokaz nacionalnog kulta sv. Jovana Vladimira. Oskudnost izvorâ o kultu sv. Jovana Vladimira u Crnoj Gori, i odsustvo ikakvih naznaka da se narodni kult ikad raširio dalje od onoga gdje ga danas nalazimo, postaje upravo dokaz da je kult sv. Jovana Vladimira bio „državni kult” vojislavljevićke Duklje; od nas se hoće da vjerujemo da su rani Nemanjići, dok su vodili osjetljive diplomatske poslove oko sticanja kraljevske krune od pape, pred kojim su se pozivali na kraljevski status prethodne dinastije, u samoj Duklji zatirali katolički „državni kult” te iste dinastije; da li je to možda, slijedeći logiku takvog metoda, radila i (uslovno rečeno) katolkinja Jelena Anžujska, pokroviteljka franjevaca i obnoviteljka, zajedno sa sinovima Dragutinom i Milutinom, vojisavljevićke nekropole benediktinske opatije sv. Sergija i Vakha? Dalje, postojanje tog kulta u susjednih naroda tretira se kao neka vrste kulturne pozajmice, istovremeno svjedočanstvo „crnogorsk[e] multikonfesionaln[e] duhovnost i naš[eg] savremen[og] građansk[og] ekumeniz[ma]” ali i jasne nacionalne pripadnosti sveca; tako sv. Jovan Vladimir više pripada onim djelovima Crne Gore koji su prvi put čuli za njega u XIX vijeku nego Albaniji i Makedoniji u kojima se vjekovima poštovao. Već navođena kritika koju je Trajković Filipović uputio sprskonacionalističkom čitanju sv. Jovana Vladimira koristi se za pravdanje crnogorskonacionalističke. Ovo navodim više za ilustrovati romantičarski nacionalistički diskurs o prošlosti nego za raspravljati o samim ovim tezama. Te apsurdne ideje dolaze otud što romantičarski koncept nacije i države stavlja znak jednakosti između nas i ljudi iz prošlosti koje percipiramo kao svoje, tumačeći i nas i njih kao plodove istog nacionalnog duha.

Tako da, nastavio si da pišeš pogrešno mojim tvrdnjama.

Uskoković je jako lepo poentirao suštinu iznad. Mislim da bih u citatu većinu stvari potpisao.
Све то стоји дело је јако лоше прихаћено и дословно интерпретирано као директан извор нема вредност.
Онда за веме Мила му подижу споменик непознстом попу Дукљанину који је писао у 9. веку у Бару.
Што се Јелене Анжујске тиче она је била у служби католичанства и њена визија Србије је била тамо.
Међутим само дело није њена инспирација нити нешто што екдплицитно са њом има везе већ можда само књижевност и да назовемо писарска школа и радионица која се развила под њеним подкровитељством међутим како сам писао шта се све догађало временом дело и списи су трепели трансвормације до бар 15. века можда и касније неко ревидирање
 
Све то стоји дело је јако лоше прихаћено и дословно интерпретирано као директан извор нема вредност.
Онда за веме Мила му подижу споменик непознстом попу Дукљанину који је писао у 9. веку у Бару.
Што се Јелене Анжујске тиче она је била у служби католичанства и њена визија Србије је била тамо.
Међутим само дело није њена инспирација нити нешто што екдплицитно са њом има везе већ можда само књижевност и да назовемо писарска школа и радионица која се развила под њеним подкровитељством међутим како сам писао шта се све догађало временом дело и списи су трепели трансвормације до бар 15. века можда и касније неко ревидирање

Stoji da ja ne vidim nikakvu vezu između te dve stvari?
 
@CreamPythagoras vidim da te je smaralo da svoj novi pokušaj netačnog pripisivanja meni tuđih reči ovog puta nisi udostojio ni nekim odgovorom, već samo lupio lajk.

Evo, da i ovo pojasnim: ni to nije istina, kao ni sve ono drugo što si tvrdio.

Ja sam na ovom forumu vrlo često pisao o vezi kraljevske grobnice pri benediktinskoj opatiji kod Skadra. O Vojislavljevićima i njihovim precima je već dosta bilo diskusije na temi o crnogorskom nacionalnom pitanju.

https://forum.krstarica.com/threads/crnogorci-srbi-ili-poseban-narod.782262/post-36441023

Ja najviše volim da citiram Vuka Uskokovića, koji je dosta lepo mnoge stvari sumirao u svom članku u zborniku CANU povodom jubilarnog obeležavanja Vladimira; evo, pošto ti toliko voliš da uvlačiš objave sa drugih tema, i jedne ovde sa jedne druge teme.

To se možda i ponajbolje da vidjeti na najskorijoj, crnogorskonacionalističkoj aproprijaciji sv. Jovana Vladimira, koja, hoteći da ga „spasi” od srpskog nacionalizma”, zapravo ostaje unutar diskurzivnog okvira koji je on zadao i ponavlja njegove istoriografske greške. Međutim, za razliku od srpskog nacionalizma, kom je sv. Jovan Vladimir jedan periferni produžetak unazad u istoriju već formiranog nacionalnog narativa, za crnogorski nacionalizam sv. Jovan Vladimir jeste ime upisano u „krsni list crnogorske istorije i književnosti”, Ljetopis popa Dukljanina. Paradoksi te interpretacije istorije brojni su; pogledajmo neke. Za tu je interpretaciju i lokalni, slabo dokumentovani kult sv. Jovana Vladimira u zaleđu Bara i Ulcinja dokaz nacionalnog kulta sv. Jovana Vladimira. Oskudnost izvorâ o kultu sv. Jovana Vladimira u Crnoj Gori, i odsustvo ikakvih naznaka da se narodni kult ikad raširio dalje od onoga gdje ga danas nalazimo, postaje upravo dokaz da je kult sv. Jovana Vladimira bio „državni kult” vojislavljevićke Duklje; od nas se hoće da vjerujemo da su rani Nemanjići, dok su vodili osjetljive diplomatske poslove oko sticanja kraljevske krune od pape, pred kojim su se pozivali na kraljevski status prethodne dinastije, u samoj Duklji zatirali katolički „državni kult” te iste dinastije; da li je to možda, slijedeći logiku takvog metoda, radila i (uslovno rečeno) katolkinja Jelena Anžujska, pokroviteljka franjevaca i obnoviteljka, zajedno sa sinovima Dragutinom i Milutinom, vojisavljevićke nekropole benediktinske opatije sv. Sergija i Vakha? Dalje, postojanje tog kulta u susjednih naroda tretira se kao neka vrste kulturne pozajmice, istovremeno svjedočanstvo „crnogorsk[e] multikonfesionaln[e] duhovnost i naš[eg] savremen[og] građansk[og] ekumeniz[ma]” ali i jasne nacionalne pripadnosti sveca; tako sv. Jovan Vladimir više pripada onim djelovima Crne Gore koji su prvi put čuli za njega u XIX vijeku nego Albaniji i Makedoniji u kojima se vjekovima poštovao. Već navođena kritika koju je Trajković Filipović uputio sprskonacionalističkom čitanju sv. Jovana Vladimira koristi se za pravdanje crnogorskonacionalističke. Ovo navodim više za ilustrovati romantičarski nacionalistički diskurs o prošlosti nego za raspravljati o samim ovim tezama. Te apsurdne ideje dolaze otud što romantičarski koncept nacije i države stavlja znak jednakosti između nas i ljudi iz prošlosti koje percipiramo kao svoje, tumačeći i nas i njih kao plodove istog nacionalnog duha.

Tako da, nastavio si da pišeš pogrešno mojim tvrdnjama.

Uskoković je jako lepo poentirao suštinu iznad. Mislim da bih u citatu većinu stvari potpisao.
Stoji da ja ne vidim nikakvu vezu između te dve stvari?

Нисам најбоље разумео о чему се ради ту осим што је што је то све тачно.
Ја сам се више осврнуо кад можемо очекивати да су некакве проросписе постојале мислим да је то време владавине Јелене Анжујске Дукљом међутим она је обнављавала и православне манастире такође али мислим да је имала визију неког екуменизма и Србије у католичкој Европи. Један од разлога почетка рата Драгутина и Милутина је примирје са Византијом 1299.
Међутим он обнавља такође мснастир светог Серђа и Ваха 1293. и Драч осваја.1296. Дакле у периодима савеза са папом је то дело настајало јер је услов био покатоличавање Срба а за то је морала постојати нека залеђина и нека дуга теадиција која кроз дело провејава. барска бискупија у 9. веку Онда манастир светог Серђа и Ваха је био православни манастир који је припадао Драчкој митрополији тек нешто пре Михајла или у време самомог Михајла манастир постаје бенедиктански.
Сад шпекулишем али максимално упрошћено аутор је видео трон у Дукљи у црвеној Хрватској која је у Мађарској и под мађарском круном која би себи обезбедила део самосталне традиције којом би могла парирати Угарској.
Међутим као што рекох постојале су неке протосписе словенске католичке редакције које су касније како су се услови мењали тако су се и списе прилагођавале новим ситуацијама.
Завршаване су бар до 15. века.
Не мислим да ико од њих лично стоји иза списа нити да су оне требале у самом почетку служити ономе чему су касније служиле и такве стигле до нас.
Видљиво да у 14. веку Милутин почиње заузимати мало непријатељски став према католицима и католичком становништву то је време анонима и непријатељства са Драгутином које је уз прекиде трајало до 1316. Драгутинове смрти.
 
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Сватоплук_I
Чак и у овом чланку се види да је један део списа на словенском и латинском могао постојати од раније.
Зато напомињем да извори једни лажу други прећуткују јако битне ствари и формирају свој наратив.

Ако су ова три аутора у праву а мислим да јесу одавде оба наша извора лажу ко пси.

Screenshot_2024_1216_041307.png

Дакле Дукљанин говори да је овде као у сабору у Далми. Међутим Далма је Сирмијум.
Говори о подели на Србије на 2 дела Босна и Рашка и црвена Хрватска.
Порфирогенит говори о подели на три дела Србије којом би Мутимир требао овладати и протерати своје сувладаре
Такође говофи да ду до Властимира Срби били Срби а после......!?!
Имамо 2 писма српском кнезу Мутимиру да се прикључи Панонској дијацези и писмо Коцељу да угости Методија и стави под заштиту.
Ове Њитрине Блатона Порфирогенит зове Хрватима који су под Коцељм сад независни од Франака.

"Испочетка је, у складу с планом, заузео главно Славомирово упориште, али је тада одлучио искористити да се освети Францима који су га утамничили. Изненада је напао баварски логор и потпуно поразио тамошњу војску; грофови Вилхелм и Енглечалк су убијени, као и велики број Бавараца и Франака; тиме се Велика Моравска ослободила источнофраначке власти.

Карломан је следећих неколико година покушавао покорити Сватоплукову државу, али ти походи углавном нису имали резултата. 873. године у сукоб се умешао Папа Јован VIII, огорчен због тога што су Баварци заточили византијског мисионара св. Методија и вероватно забринут какве би последице то могло да има на наставак покрштавања Словена. На његов наговор је Карломанов отац Лудвиг пристао да са Сватоплуковим изасланицима склопи мировни споразум у
Форсхејму; којим се Сватоплук обавезао на плаћање данка, али је заузврат добио неометану власт над Великом Моравском.

Сватоплук се након тога окренуо према истоку и почео ширити територије своје кнежевине на рачун других словенских племена и народа, користећи као изговор њихово паганство. У том је периоду, међутим, дошао у сукоб са Методијем, те све више почео долазити под утицај немачких и других западних мисионара који су инсистирали да моравски хришћани користе латински обред. Од 882. до 885. године је учествовао у тзв. Вилхелминерском рату против побуњених велможа у данашњој Аустрији, искористивши то да додатно повећа територије, али и утицај на источнофраначком двору.

Године 885. су након Методијеве смрти из Моравске протерани његови ученици, чиме је престало практиковање литургије на црквенословенском језику у Централној Европи; Папа Стефан V је након тога заузврат Сватоплука признао за „краља Словена“, а исту титулу је за Сватоплука користио и Арнулф Карантанијски."

Дакле Дукљанин овде укључује припајање јижних Словена и митску поделу.
Порфирогенит говори о.подели Србије на 3 дела и први пут почиње спомињати Хрвате као политички фактор у поглављу о Србима или мало касније.

Дакле Порфирогенит Коцеља ставља у Далмацију као кнеза Хрвата Дукљанин за њим и Далму и Сирмијум у Далмацију.
Ово стање је могло потрајати до 894.

Дакле ово је најсмрдљивији део историје избрисан.
Што се тиче северних Срба последњи су ушли у Великоморавску и први изашли и остали у савезу са Чесима.
 
Poslednja izmena:

Back
Top