Хмм можда али такво познавање извора где сам издвојио једну контрадикторност у којој су историчари који су се бавили печатима Моравије и катепана Раса кажу да Дукљанин даје прецизније податке о упаду Јована Цимискија у Рашку од Скилице.
Међутим ту се ради о делу везаном за Павлимира Бела његов сукоб са Рашком и наводно подизање манастира светог Петра и Павла у Расу који припаја Барској бискупији.
Дакле писац има спорадичне одличне изворе које компилира у један наратив. За инспирацију Павлимира Бела би могао послужити Стефан Војислав који је одрастао и образован у Дубровнику јер то открива сукоб са Љутовидом у Рашкој.
Тскође Војислав узима бугарску принцезу која је грађанин Дубровника!
Другу традицију коју Дубровник има о Стефану босанском бану са атрибутима такође Стефана Војислава који ће опет послужити за непознатог трећег жупана у Босни.
Међутим он такође открива Сукоб између Часлава и Травуније где протерује свог оца (Михајла Вишевића можда) који жени Римљанку са којом добија Павлимира Бела који долази са реликвијама у Дубровник одакле влада дакле попут стратега у 11. веку који ратује против Стефана Војислава ,Доброње.
Дакле политички наратив је направљен да се сви облици власти и византијске представе као народне власти.
Такође Љутовид је и стратег Србије из Захумља који ратује против Стефана Војислава на страни Византије.
Дакле поставићу поново клип само пар минута од одређеног времена којег сам поставио да би објаснио своју поенту око читања оваквих извора.
Историја не сме да одбације ништа нити да прихвата за истину јер сви извори мало лажу и краду само је питање за кога кад раде.
Не треба обраћати пажњу на терминологију Рашке Дукље Босне јер су то политички појмови већ покушати схватити причу и узети историјске моменте из ње.
Људе боли глава од извора и најлакше прогласити га фалсификатом тоталним и одсећи део историје и испунити неким савременим наративом.
Тибор Живковић је био у праву донекле али је дело Дукљанина много савршеније и надилази Павла Шубића.
Дакле јасан траг почетка ове хронике јесте Дукља и време Јелене Анжујске када она и обнавља манастир Серђа и Ваха у Скадру то је време када инквизиција долази у Србију.
Када Бар издваја победу над Дубровником и католици почињу да пишу ћирилицом чак се и Јелена Анжујска потписује ћирилично.
Где видим траг у анониму 1308.
Милутин је шизматик осим што је шизматик он је и јеретик јер прима изгнанике од инквизиције.
Он нема сина осим са неком курвом.
Он је најогавнији генерално до Дантеове комедије.
Дакле у Дукљи су му рудници и богатство он се само Роберта боји да му не прође кроз приморје у крсташки поход и сруши га с власти а могао би јер су му у приморју сви католици!!!
Албанци нусу ни шизматици ни католици али погодни за примање католичке вере.
Ја ту видим. јасну рупу где треба да се продуби историјски наратив и продуби непријатељство и појача католичка традиција i српске круне како би покатоличавање које је и сам Милутин обећавао папи ишло лакше и природније и морало би почети баш одатле.
Дакле дело је много савршенијих католичких инжињера и служило би пре Роберту првенствено па и Шубићима да подстакну устанак пре свега из католичког становништва Зете ,Хума.
Где по њему историјски наратив рата почиње од Часлава и Травуније. Ту и ДАИ оставља неке детаље око Властимира ,Белоја и Крајне и независности Травуније и настаник ове племените травуњскње лозе.
Сад кад би неко који барата прецизније са подацима од мене на овај начин прочитао добио би врло прецизне податке.
Дакле овде се врши припрема малог крсташког рата Роберта кроз анонима и ту почиње Дукљанин и како је Тибор Живковић добро примећује овакве ствари се пишу као историјско оправдање за нека освајања.
Како је Роберт изгубио сукоб са Милутином он се окренуо Византији и православљу дело је остало и касније такође дорађивано
To znači da nam je, praktično, ostala samo Bugarska. Da kojim slučajem Drugi bugarski ustanak protiv cara Mihaila VII Duke uspeo, nemam nikakve sumnje da bi papa Grgur VII probao da pregovara i sa carem Bodinom (tj. Petrom) i da bi mu nudio titulu kralja Bugarske. Nešto što će kasnije biti realizovano u vreme pape Inokentija III, krunisanjem Kalojana u Trnovu 1204. godine.
