Vlasi

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
VLASI NISU RUMUNI

ОСНОВНЕ ОДЛИКЕ АНТРОПОГЕОГРАФСКОГ РАЗВОЈА
НЕГОТИНСКЕ КРАЈИНЕ ДО XX ВЕКА (2009)


Развитак насеља у периоду турске владавине
Новија историографска истраживања, нарочито турске архивске
грађе, омогућавају сагледавање миграционих кретања за старије доба тур-
ске владавине. Она су такође значајна за познавање порекла и састава да-
нашњег становништва, јер један његов део води порекло од предака досе-
љених у тим миграцијама. Најстарији попис Видинског санџака из 1455.
године нам сведочи да је територија била слабо насељена и да је имала ве-
____________
247

лики број селишта, које је турска власт желела да насели рајом. По Д. Боја-
нић–Лукач насељавање Неготинске крајине почео је и у основи спровео
Али-бег Михаил-оглу, познати крајишник и војни заповедник Подунавља.
Први досељеници су имали задатак да привуку и друге слободне људе и да
их укључе у дербенџијску (граничарску) службу. Прва фаза насељавања
обухватила је период 1467–1483. године, када је већина села насељена. У
другој фази миграција (1483–1522) када су се у Крајини већ населили Вла-
си, видински санџакбези су наставили да увећавају свој хас (имање) Вла-
сима филурџијама (земљорадницима) и да на њима заснивају или обна-
вљају села. После пописа из 1586, Крајина је ”доживела снажан прилив ру-
мунског живља”. У вези са дугим и исцрпљујућим аустро-турским ратом
1593–1606. године, у Влашкој је завладала глад што је многе сељаке наве-
ло да се иселе и настане у турском Подунављу. Д. Бојанић–Лукач претпо-
ставља ”да су колонизирани војнуци и власи, етнички Срби, сачињавали
најшири слој становништва, који се увећавао становницима из суседних
области, из Смедеревског санџака из Влашке, а мање из северне и северо-
западне Бугарске” (Бојанић–Лукач Д., 1969). Ови Власи су својим најста-
ријим слојем досељеници с краја XVI века. Стална имиграциона струјања
била су могућа јер Дунав није био изразитија препрека за влашке досеље-
нике. Иако су границе чуване, ипак су сељаци било у мањим или у већим
групама, било појединачно налазили начина да их пређу. Бежало се ”ноћу
под заштитом мрака, а нарочито зими преко залеђеног Дунава. Јака покре-
тљивост влашког становништва, огледала се не само у комуницирању из-
међу Влашке и Крајине на лаким чамцима и лађицама, већ и простим плива-
њем у честом прелажењу са једне на другу страну” (Станојевић М., 1937).
Сматра се да је овај простор насељен крајем XV и почетком XVI
века (а можда и раније). Покрети становништва у низији били су јаче изра-
жени, док су се сточари теже покретали. Стога се сматра да су становници
из низије, због честе селидби у Влашку, заборавили своје претке и враћали
се у Крајину са елементима туђинског етничког обележја.
Након пада Срп-
ске деспотовине, велики број родова насељавало је Неготинску крајину и
за њих се претпоставља да су етнички Срби (Бојанић–Лукач Д., 1969). Тур-
ски извори називају ове досељенике власима, јер су у средњем веку тако
називани пастири-сточари на Балкану. Турци су, вероватно, прихватили
тај термин из српског законодавства или су само преузели одомаћени на-
зив за сточарско становништво што тада није значило етничку, већ соци-
јалну категорију.
Масовније насељавање српског становништва са Косова и Метохи-
је и из динарских области обухватио је XVII век, док је почетком XVIII ве-
ка дошло до пораста броја влашких домаћинстава, а стагнације броја ста-
новника у српским селима. На овом простору су се формирале две етничке
заједнице:
____________
248

– прву заједницу сачињавали су досељеници српског говорног је-
зика – прави Срби,
– другу Власи, који, такође, себе називају Србима. Влашка етничка
заједница се делила на Царане које су се населиле у низију поред Дунава и
доњег тока Тимока; и на Унгуријане, који су насељавали у брдовите краје-
ве Крајине, бавећи се углавном сточарством.
У свом делу ”Неготинска крајина и Кључ” К. Јовановић издваја не-
колико миграционих струја становништва које су вековима одржаване ра-
није уходаним правцима.
То је косовско-метохијска миграциона струја ко-
ја је у Крајини била заступљена са 22% родова и 26% кућа, а имала је и ве-
ћину у 16 села (Јовановић К., 1940). Затим, браничевско-тимочка струја
која је обухватала 9,83% родова и 9,21% кућа, а највише их у селима Плав-
на и Вратна. Шопска струја, са 6,75% родова и 4,50% кућа, је заступљена у
селу Вељкову, где су се досељавале мале групе родова, махом занатлије и
трговци. Моравско-вардарска струја која је била најслабије заступљена, са
3,23% родова и само са 1,98% кућа, па није било ни једног насеља где би
ови становници имали већину. Сматра се да су преци ових родова са Косо-
ва и Динаре, али су се дуго задржали у Поморављу и Повардарју док су се
у етапама пресељавали у Неготинску крајину (Јовановић К., 1940).
Најстарији подаци из пописа становништва у Видинском санџаку
из 1455. године нам казују да, осим раје, на овим просторима има и вла-
шких становника досељених са југа. Они су добијали царска документа
(фермане) који су их ослобађали свих рајинских обавеза, тако да су досе-
љеници уживали знатне повластице. Колонизација ретко насељених места
влашких сточара је снажнија већ у другој деценији турске владавине после
1459. године. Турцима су досељеници били добро дошли и као земљорад-
ници и као браниоци граница. Користећи се олакшицама и плодном зе-
мљом колонисти су се посветили земљорадњи и сточарству. Повратак јед-
ног дела избеглог становништва, развој земљорадње и релативно густа на-
сељеност Крајине почетком XVI века последица су стимулативних мера
које су Турци предузели у намери да одрже границу према непријатељу са
севера. Интервенција централне турске власти почиње од 1524. године из-
градњом новог граничног утврђења Фетихслама, када је граница Турске
померена нешто више ка северу. Крајишничка служба у долини Тимока и
поред Дунава источно од Фетихслама није више била потребна и централ-
на власт је донела одлуку да се све крајишничко-војнучке (граничарске) и
филурџијске (земљорадничке) повластице укину и становништво изједна-
чи са осталом рајом (Бојанић–Лукач Д., 1969).
____________
249

Резултате проучавање порекла становништва овог простора обја-
вио је и Ј. Цвијић у својим расправама ”Антропогеографски проблеми Бал-
канског полуострва” и ”Метанастазичка кретања, њихови узроци и после-
дице”, у којима истиче да је Крајина у другој половини XVII века била го-
тово опустела и да се данашње становништво почело досељавати тек кра-
јем XVII века и током XVIII и XIX века. На основу очуване српске топоно-
мастике Ј. Цвијић је сматрао да су у влашким селима Неготинске крајине
раније живели Срби. Историјска и политичка збивања у прошлости имала
су јаког, чак пресудног утицаја на основне правце миграционих кретања у
прошлости. Становништво које се сели, тешко напушта свој дом, али када
се одлучи на сеобу, оно се не зауставља све док не пронађе земљу колони-
зације која ће му пружити сигурност и гаранцију бољег живота. Долазећи
у нову средину, досељеници су наилазили на низ тешкоћа, морали су крчи-
ти шуме, градити куће, навикавати се на климу, воду и земљу. У новој сре-
дини морали су прихватити обичаје староседелаца, мењати навике, но-
шњу, дијалекат. Читава организација живота се мењала, да би се с време-
ном сродили са затеченим становништвом и прилагодили њиховом начину
живота. Међутим, често је долазило до антагонизма између алохтоног (до-
сељеника) и аутохтоног (староседелаца) становништва и прилагођавање
новом начину живота није било ни брзо ни лако. Изучавајући ову пробле-
матику, Ј. Цвијић је указивао да су досељеници мењали и географску сре-
дину у коју су се населили, дајући нове топониме, стварајући нове етничке
групе, које се разликују не само од староседелаца већ и од досељеника.
Уочено је да досељеници који не одржавају везу са крајем из кога су досе-
љени, знатно брже губе одлике свога краја него они који ту везу наставе и
после доласка у нову средину. Тек у другој или трећој генерацији јављају
се симпатије и наклоност једних према другима. Тада дошљаци већ засни-
вају брачне заједнице са староседеоцима, тако да ови етнобиолошки про-
цеси убрзавају њихову асимилацију (Цвијић Ј., 1922).

”Повлашивање” српских родова на тлу Крајине текло је непрекид-
но и упоредо са мешањем влашког и српског становништва. За обе етнич-
ке заједнице је заједничка православна вера и црква, која је имала значајан
утицај у ширењу влашког језика у српским селима. Према подацима из
XVIII века, служба Божија и други црквени обреди вршени су на влашком,
јер су свештеници махом били из Влашке или повлашених крајева и нису
знали српски језик. У таквим условима Срби верници су прихватали вла-
шки, нарочито ако су били у мањини. С временом су мешовити бракови
постајали све чешћа појава, иако су чуване традиције да се Србин жени
____________
250
 
Poslednja izmena:
Српкињом, а Влах Влахињом. У нижим, плоднијим областима Крајине су
расла влашка насеља па је потреба за радном снагом била већа. Због тога
су често Срби из планинских, пасивних села “призећивани” у влашке куће,
јер су они радо прихватали брак са Влахињом. Брзо би научили влашки је-
зик и прихватили традицију која се, осим језика, није много разликовала
од српске. Деци из оваквих бракова материњи језик је био искључиво вла-
шки (Јовановић К., 1940). Насупрот овоме, ”посрбљавање” досељеника се
запажа у српским селима где Срби имају већину или у српским породица-
ма које “призећују” Влахе. Овакви етнички односи довели су до стапања
влашког и српског становништва у са специфичним психоетничким особи-
нама. Интересантна је појава да се ови становници интимно осећају Срби-
ма и изјашњавају се као Срби, а махом говоре влашки.
Убрзано расељавање и проређивање становништва почетком XVIII
века у Крајини указује на погоршање његовог положаја, све већу несигур-
ност, и бежање што даље од Турака, на север, у Банат или преко Дунава у
Влашку, јер су животне прилике биле све теже и драматичније, а збегови
масовнији и чешћи. Велики број косовских породица населио се најпре у
јужне пределе Крајине. Нешто касније, са севера Влашке потећи ће мигра-
циона струја према прилично опустелом њеном северном делу. Ови вели-
ки миграциони покрети становништва дају посебно обележје у Неготин-
ској крајини, насупрот осталим областима Турског Царства, које су у зна-
ку народних покрета, буна и устанака.
Аустро-турски ратови су наставље-
ни и у XVIII веку са променљивом срећом, а рат који је завршен 1718. го-
дине, донео је Аустрији највећи успех на Балкану и наду хришћанима у ко-
начно ослобођење од Турака. Након пожаревачког мира, северозападни
део Видинског санџака, тј. Фетихсламска и Кривинска нахија дошле су
под аустријску власт. Тако је Неготинска крајина почетком XVIII века ис-
тргнута из Видинског санџака, из домена турског система, и укључена у
један нови окупаторски систем.
За период аустријске окупације Неготинске крајине (1718–1739)
нема довољно историјских података. Из овог периода има мало података у
аустријским архивима и за делове Србије који се налазе јужно од Саве и
Дунава. Извесно је да је окупација донела и етничке промене, јер су поче-
ле миграције преко Дунава, најпре у Србију, а затим и из ње. Аустријске
власти су колонизирале Крајину влашким становништвом из Баната, ста-
новништвом румунско-српске струје, које је претходно тамо живело као
избеглице. Влашки колонисти су се вратили у Крајину са тзв. влашким је-
зиком. Они су га ширили међу Власима сточарима, који су, подложни ути-
цају, брзо примили ”нешто што је влашко”, тј. њихово.
У то време, српски
досељеници са Косова били су бројнији, али, померајући се на север, и они
су с временом мешали са влашким становништвом и постепено примали
влашки језик. Нова досељавања румунских маса током XVIII и почетком
____________
251

XIX века само ће још више ојачати влашке традиције, нарочито употребу
њиховог језика (Станојевић Т., 1972).
____________
252

На почетку XX века становништво Крајине се изјашњавало за срп-
ску националност, мада су постојале, као што и данас постоје, етничке и
говорне разлике између две најбројније групе становника, Срба и Влаха.
Оне су су се формирале током дугогодишњег развоја Крајине, мешањем
српског и румунског становништва под истим друштвено-историјским
условима, миграцијама било из Крајине у Румунију (Влашку) или из Вла-
шке у Крајину. У тим миграцијама важан фактор у формирању национал-
ности било је стално долажење и насељавање маса са југа, све до Дунава.
Временом су се етничке особине модификовале и стапале у приближно је-
динствену етничку основу. Формирању те заједничке етничке основе нај-
више је допринела Православна црква, која је била заједничка верска ин-
ституција за све у Крајини. Било да су ”посрбљени” Власи или ”повлаше-
ни” Срби, њихов живот је имао верска обележја, што је утицало на бриса-
ње разлика међу групама које су се досељавале у ову област. Ипак су оста-
ле неке етничке разлике, које се, пре свега, огледају у коришћењу матери-
њег језика. Срби су сачували српски језик са примесама локалног дијалек-
та, док су измешани Срби и Власи задржали влашки говор.
У селима Кра-
јине где становници говоре претежно влашким језиком, и Срби се тим је-
зиком служе, као што у српским насељима и Власи говоре српски.
Подаци из 1931. нам указују да се у насељима Неготинске крајине
(по употреби влашког материњег језика) издвајају села Србово и Дупљане.
Шаркамен и Трњане су била насеља у којима се готово искључиво говори-
ло српски. У свим осталим насељима становништво се служило и једним и
другим језиком. У томе су се нарочито издвајали Неготин и Радујевац. У
Радујевцу међу становницима који су говорили влашки, било је и досеље-
ника Срба, док се у Неготину углавном говорило српским језиком јер је
било мање влашких досељеника. Осим по материњем језику, остале етнич-
ке разлике између Влаха и Срба биле су изражене у народној ношњи и у
неким обичајима и веровањима.
Закључак
На простору североисточне Србије одржао се вековни континуитет
насељености, честим обнављањем и поновним насељавањем становни-
штва. На територији Неготинске крајине је мешовито српско и влашко ста-
новништво досељено јаким миграционим влашко-српским
и косовско-ме-
тохијским струјама. Најстарији досељенички слој Влаха потиче с краја
XVI века,
а међу српским становништвом има потомака досељеника и из
друге половине XV века. У многим насељима становништво је по свом са-
ставу прави мозаик састављен од различитих миграционих струја, па се по
____________
259

свом пореклу, специфичним обележјима у етничком и културном смислу
разликује од осталих насељаваних крајева Србије.
____________
260

- nije postojala rumunsko-srpska ili vlasko-srpska struja, odnosno nije bilo povlasenih Srba koji su se vracali iz Vlaske i Austrije
- Kosta Jovanovic koji je proucavao rodove u Negotinskoj Krajini i Kljucu nije imao velikog uspeha u proucavanju porekla vlaskih rodova jer su Vlasi krili svoje poreklo i pokazali veliko nepoverenje, kako i sam zakljucuje u svojoj knjizi "Јовановић, К. (1940). Неготинска крајина и Кључ. Насеља и порекло становништва".
- Kosta Jovanovic je bio ucenik Jovana Cvijica, a Jovan Cvijic je samo nastavio sa falsifikovanjem istorije i porekla Vlaha koje pocelo pre 1919. godine a nastavljeno je od Pariske mirovne konferencije 1919. godine.
- Vlasi se nisu doselili cak krajem XVI veka vec je Krajina bila naseljena Vlasima najranije u XV veku a mozda i ranije, za 1501. godinu Feliks Kanic kaze da je podunavlje vec bilo jako rumunizovano.

 
Poslednja izmena:
J
Moderator je na prvoj strani teme kopirao fin tekst o poreklu termina..od reči "vlas" za komadić ljudske kose ( i čuvene čupave neošišane šubare), kao i najbolju vunu... čini mi se da nije naodmet da imate u vidu i staro božanstvo VLAS koje se izgovaralo različito i pisalo različito, ali uvek sa suglasnicima V,L i S..Kao Veles,Volos, Vles,Vlos itd..r
lj_veles01.gif

ima naravno i antropomorfnijih predstava, evo jedne savremene ruske
veles.jpg

Kod rodovernih savremenih Rusa jew kult Vlasa opet oživeo..Skoro, kad su arheolozi otkopali drevnu opservatoriju Arkaim, opet je ,po Rusima, izašla veza sa Vlasom.
Аркаим по-славянски значит город Медведя-Велеса (Арк - медведь). Велес – славянский бог богатства, власти, знаний, внук Единого Бога Славян – Рода.
http://russbalt.ucoz.ru/forum/4-2-1
I to je ređa prilika da Vlasa poveztuju sa medvedom (iako je medvedja koža bila stalna odeća naših balkanskih Srba, opisana u narodnim pesmama)..Obicno i normalno je povezan uz Vola..kao na ovoj ilustraciji iz Vlasove (Velesove) osporavane knjige
slavic_god_volos1.jpg


Ili su samo zadržani volovski rogovi kao oznaka
Veles~RamHeadedMan~okladka1m.jpg


000il7.jpg

pic19.jpg


U hrišćanstvu se skorašnji dan, 24.februar, slavi kao Vlasovdan, spremaju se ritualni “kolači” za “govedju slavu-praznik za volove”, i volovi se nikako ne prežu, a kolač se daje volu da pojede..
Čarobnjaci Vlosa (vlv’i u staroslovenskom jeziku) bili su zaduženi da prevode umrle duše po pravilima, slično “Tibetanskoj stazi mrtvih”, kako duša ne bi zalutala..

U hrisćanstvi njegov je kult prenesen na Sv.Vlasija , zaštitinika stočara
pic18.jpg
 
Poslednja izmena:
Kako je naziv Vlasi koji se odnosio na etnicke Vlahe, postao odrednica za drustvenu grupu Srba-stocara.

Процес славизације и србизације Влаха који је текао током
средњег века претворио је ову староседелачку етничку групу у соци-
јалну категорију још у време немањићке државе
.44
Велики број имена влаха која се срећу у пописима и која су готово искључиво сло-
венска, односно српска (хришћанских имена има око 18%, а јављају
се у својим српским облицима) потврђују ову чињеницу. Да је
основни језик влаха у Смедеревском санџаку и Браничевском вила-
јету био српски, види се не само на основу ових имена, већ и на
основу разгранатих словенских суфикса и префикса за њихово гра-
ђење
.45

44 ИСН 1, 381-382 (М. Благојевић).
45 M. Stojaković, Braničevski tefter, 46-47, 86-93; BBA TTD 16 (1476); BBA
TTD 1007 (1516); Х. Шабановић, Турски извори за историју Београда, књ.
I, св. 1, Турски катастарски пописи Београда и околине
, Београд 1964, 33-
112; Е. Миљковић-Бојанић, Смедеревски санџак, 213-215, где се детаљно
разматрају методолошки проблеми коришћења антропонимије за етничке
анализе.

Оно што је можда најважније питање, на које османске пописне
књиге Смедеревског санџака могу да пруже одговор јесте питање друшве-
не структуре односно поделе становништва на друштвене групе. Наиме,
анализа ових извора експлицитно доказује тврдњу да су Османлије српски
народ у Смедеревском санџаку делили у две основне друштвене групе: ра-
ју и влахе, те да је назив влах искључиво одредница за припадност дру-
штвеној групи Срба-сточара, која је уживала пореске олакшице у замену
за вршење војне службе, а никако ознака за посебну етничку припадност.
Иако је ова чињеница истакнута у послератним историографским
радовима посвећеним друштвеној историји српског народа под османском
влашћу, насталим на тлу некадашње Југославије, у европској историографи-
ји се још увек могу уочити и другачије интерпретације овог проблема
.4 Овом
приликом то питање неће бити шире елаборирано, јер по свом значају за-
служује посебну студију, већ га помињемо као једно од веома крупних пи-
тања, које је на основу дефтерске грађе могуће разрешити у потпуности.5

4 Видети: Историја Османског Царства, приредио Робер Мантран, Београд 2002, 156.
5 Видети радове Бранислава Ђурђева, Душанке Бојанић, Милана Васића, Олге Зи-
ројевић, да поменемо само најистакнутије представнике модерне српске османи-
стичке школе.

Vlasi Srbije i Bugarske, su Vlasi a ne Srbi i Bugari, niti su srpskog ili bugarskog porekla.
U Srbiji zivi 3/4 Vlaha na prostoru izmedju Morave, Timoka, Dunava i Rtnja, a u Bugarskoj zivi 1/4 Vlaha na samoj obali Timoka i na samoj obali Dunava od reke Timoka do reke Jantra
.
 
Poslednja izmena:
Regnum Bulgarorum et Valachorum (1186 - 1258)

436px-Campaigns_of_Ivan_Assen_II.png


valachia.jpg


17. Valahia
Vlasi ili Valahi, opisani od Benjamina od Tudlea, u Tesaliji, bili su takodje brojni u sadasnjoj ' Vlaskoj ' i u Bugarskoj juzno od Dunava.Asanova zemlja je Bugarsko-Vlaska Kraljevina, koju je osnovao oko 1186. Asan (drugacije Assan, Asen, ili Jovan Asen I.), uz pomoc svoje brace Petra i Joanice, kao obnovu stare Bugarske drzave unistene od Jovana I Cimiskija i Vasilija II.Asan je vladao 1186-96: u Rubruquisovo vreme vladar je bio Mihael ili Mikhailo-Asen, 1246-1257, ime dinastije je sacuvano, pa Rubruquis podrazumeva, Blakia quae est terra Assani.
 
Poslednja izmena:
Uvek me fascinira ta tatarska crta upornosti koja tera pojedince da crtaju i postiraju blgarske mape.

-
-Za sumnjičavce o mom prethodnom pominjanju getskog jezika (kao istovetnog sa sarmatskim i srpskim) evo jedne karte,nevažne same po sebi, nego je postavljam samo zato što je lepo obeležen toponim SRBO+GET
U Vikipediji naći ćete pod imenom Sarmigetuza,Sarmizegetusa ,Sarmisegetusa, Sarmisegethusa, Sarmisegethuza, Ζαρμιζεγεθούσα (Zarmizegethousa), Ζερμιζεγεθούση ,Zermizegethouse- bivsa prestonica Dakije
I u toj Srbogetskoj prestonici svetilišta su okrugle osnove (kao oni primeri što sam linkovala za Sorbe u dan.Nemačkoj)

-I sam naziv DAČANI nikada nije detaljno povezan sa našim DEČANIMA i Stefanom DEČANSKIM. Onaj hrabri "slovenski varvarski" kralj iz Dakije što je potukao Rimljanina nije ni slutio da će odmazda biti naseljavanje legionarima, druge krvi i drugog jezika.Smela bih da se kladim da mu "Decebal" nije pravo ime nego rimljanski nadimak za vodju 10 plemena.

Interesantno je da su ti čuveni "Dačani" iz "Dakije" positovećivani sa Srbima..Napr u KARLOVAČKOM RODOSLOVU piše:

« Глагољут истини списатељи јако Ликинију Србину бити родом, Јелину мудрованијем и сва србска идолу служаше Дагону. От суду и Дагони и Даки именујут ; от Сера же Србље.»
«Прежде сего мучи {Ликиније} светих мученик Јермила и Стратоника, јежте си в Дагони близ Истра {Дунава} и иних многих».

Riboliko božanstvo (tako tipična karakteristika lepenskog Vira) izgovarano je
na jevrejskom דגון ( Dagon,)
Tiberian Hebrew Dāḡôn),
na ugaritskom dgn ( Dagnu),
na akadskom Dagana, Daguna ,
engleski zapisano kao Dagan.

a na staroslovenskom je zapisano da ga slave SVI SRBI i da je od imena ribolikog božanstva potekao naziv ZA SVE DAKE/DAČANE.
Ime manastrira Dečani i ime vladra Stefana Dečanskog, dakle, odakle je??

У XII веку, Византијски историчар Зонарас зове Дачане Србима (овде се ради о руском преводу ) : „Тројан ... воинствова же на Даки, сирјеч на Србље, началник же српски ; Диковил.”

(Имена Сер и Србљи се још налазе у једном летопису сачуваном на латинском језику (Бранковићев Летопис), чији српски оригинал није сачуван. Податак да Србљи су пореклом од Сера се налази и у Зборнику Манастира Никољца (код Бијелог Поља) : «От Сера же Србље». )

Detljanije analize Katlovačkog rodoslova i Srba=Dačana istoričar Relja Novaković objavio je u knjizi Božanstvo Dagon kod Srba
http://www.scribd.com/doc/23861679/Božanstvo-Dagon-kod-Srba-Relja-Novaković
 
ima naravno i antropomorfnijih predstava, evo jedne savremene ruske

Kod rodovernih savremenih Rusa jew kult Vlasa opet oživeo..Skoro, kad su arheolozi otkopali drevnu opservatoriju Arkaim, opet je ,po Rusima, izašla veza sa Vlasom.
Аркаим по-славянски значит город Медведя-Велеса (Арк - медведь). Велес – славянский бог богатства, власти, знаний, внук Единого Бога Славян – Рода.
http://russbalt.ucoz.ru/forum/4-2-1
I to je ređa prilika da Vlasa poveztuju sa medvedom (iako je medvedja koža bila stalna odeća naših balkanskih Srba, opisana u narodnim pesmama)..Obicno i normalno je povezan uz Vola..kao na ovoj ilustraciji iz Vlasove (Velesove) osporavane knjige

U hrišćanstvu se skorašnji dan, 24.februar, slavi kao Vlasovdan, spremaju se ritualni “kolači” za “govedju slavu-praznik za volove”, i volovi se nikako ne prežu, a kolač se daje volu da pojede..
Čarobnjaci Vlosa (vlv’i u staroslovenskom jeziku) bili su zaduženi da prevode umrle duše po pravilima, slično “Tibetanskoj stazi mrtvih”, kako duša ne bi zalutala..

U hrisćanstvi njegov je kult prenesen na Sv.Vlasija , zaštitinika stočara


Има и старијих антропоморфних представа, једна из rегиона у којем је и место Велес има слику Карана који неодољиво етимолошки подсећа на Керауноса (рогатог)

alexander_horns_coin.jpg
 
Poslednja izmena od moderatora:
Greska nije tatarska, vec dako-romanska upornost,a i mene fascinira upornost svojatanja tudjeg u ovom slucaju Dacana mada i drugih autohtonih i sa Dacanima srodnih plemena i naroda, a u isto vreme i gadjenje istih ljudi prema pravim potomcima Dacana a to su DACO-ROMANI.


Transilvania_DaciaBronze.jpg

Kraljevina Dakija / Dako-Mizijci najverovatnije deo velikog Trackog naroda
poreklo: zemlja i narod

Roman_Empire_3rdcent.jpg

Rimsko Carstvo (Italija) / Rimljani (Romani)
poreklo: kultura i narod


EthnicRomaniansAroundRomania.png
 
Poslednja izmena:
Uvek me fascinira ta tatarska crta upornosti koja tera pojedince da crtaju i postiraju blgarske mape.


Detljanije analize Katlovačkog rodoslova i Srba=Dačana istoričar Relja Novaković objavio je u knjizi Božanstvo Dagon kod Srba
http://www.scribd.com/doc/23861679/Božanstvo-Dagon-kod-Srba-Relja-Novaković


Погледајмо, зато, шта нам о овим крајевима казује византијски писац Кекавмен, за кога се
сматра да је своје дело "Стратегикон" написао између 1075. и 1078. године. Он на једном месту
казује: "... Дачани иБеси... обитавали су раније близу реке Дунава и Сава коју сад зовемо реком
Савом где управо живе Срби, на природно утврђеним и тешко приступачним крајевима". За
Кекавмена приређивач каже да је био добар познавалац византијске провинције, али сматра да је
Кекавмен на поменутом месту погрешио што је Србе везао за простор близу Дунава и Саве, јер
мисли да је требало да помене Дукљу "у којој су према Кекавменовом знању становали Срби".42
Додуше, овај Кекавменов податак је заиста мало чудан. Истина, стара Дакија се једно време према
западу пружала до Тисе и била уистину подунавска земља, али су се Беси, према оном што се о
њима зна, налазили углавном око планине Хемуса (Балкана), јужно, па би овде са Дачанима ишли
само после препуштања оностране Дакије Готима, односно у време постојања Приобалне Дакије
(Dacia Ripensis) и Средоземне Дакије (Dacia Mediterranea). Дакле, тамо где су раније живели
Дачани и Беси, Кекавмен седамдесетих година XI века налази Србе
.

_______________________________________________________________________________________________

Tebe laži fasciniraju, kao što je ova knjiga ili npr. Velesova knjiga koja je zvanično dokazan istorijski falsifikat.
Detaljnije da vidim, opet Miloš Milojević i kompanija, to je reko vizantijski pisac?

U delu Stretegikon, koje je napisao katakalon Kekaumenos 1078. godine, kaze:
"Vlaški narod, pobeđen u borbi od strane imperatora Trajana i slomljen u celosti bio je pokoren od ovoga, a njihov kralj, nazvan Decebal, bio je ubijen i glava mu je nabodena na koplje usred rimskog grada, jer su ovi takozvani Dačani, nazvani i Besi, obitavali najpre pored reke Dunava i Saosa, reke koju sada nazivamo Sava, gde od skora žive Srbi, na mestima prirodno utvrđenim i teško pristupačnim."

They /the Vlachs/ were conquered by Emperor Trajan who had defeated and annihilated them. Their king, named Decebal, was killed (...). They are, in fact, the so-called Dacians and Bessi who used to live near the Danube and Sava rivers, where now the Serbs live, in inaccessible and inhospitable places (...)
And they left the region: some of them spread to Epirus and Macedonia, although the majority of them settled in Hellas.

—Kekaumenos (11th century): Strategikon[8]

To je dokaz da je Vlaški narod koji je živeo pored reke Dunava i Save poreklom od romanizovanih Dačana i dokaz da odskora posle njih tu su se naselili Srbi, a Vlasi su se iselili i naselili se na jug Balkanskog poluostrva u današnjoj Grčkoj.

Prezbiter Dukljanin iznosi podatak da su Srbi mogli u to vreme doći duž obala Save do njenog utoka u Dunav, pa ih istočno od ušća Save u Dunav ne treba očekivati.Nema Srba u Dacia Ripensis i Dacia Mediterranea ima Vlaha koji su nastavili da žive na obali Dunava.
 
Poslednja izmena:
И сада конкретно питање: Ко су Власи Источне Србије (Хомоља,Тимочке и Неготинске крајине:

а. Романизовано становништво обе Мезије и Трибала,
или
б. Дакорумуни ?

Једно и друго не иде.

moze se sa sigurnoscu reci da nisu romi ( а. Романизовано становништво обе Мезије и Трибала или б. Дакорумуни)

sto za druge nemoze da se kaze :eek:
 
Poslednja izmena:
Ови други су ти сигурно Румуни?

Nisu ovi drugi su sigurno lazni autohtonisti ili ti lopovi.!.

Да, видим и ви се проширисте, из Москопоља у велеград Крушево, попунисте ли целу месну заједницу?

Nase brace Makedona ima sasvim dovoljno za celu drzavu a ne za mesnu zajednicu.
Makedoni ce u XXI veku obnoviti svoju drzavnost a bugarska makedonija nema neku svetlu buducnost.
 
Poslednja izmena:
Nisu ovi drugi su sigurno lazni autohtonisti ili ti lopovi.!.

Можда човек неће да га гураш у исти народ са Мечкарима и Печенезима, шта знаш? Кад одговори знаћемо, Хипи, не буди дрвени адвокат.
 
Можда човек неће да га гураш у исти народ са Мечкарима и Печенезима, шта знаш? Кад одговори знаћемо, Хипи, не буди дрвени адвокат.

Koji covek ja nisam niciji advokat i nema potrebe niko da odgovara,
ja tebi pricam o Makedonima, narodu koji nema drzavu a ti se zezas na njihov racun da nisu ni za mesnu zajednicu.

Mislim da Rumuni ili kako ih ti nazivas Мечкарима и Печенезима imaju svoju drzavu.

Ovde je rec o drugom narodu koji isto volis da vredjas.
 
Koji covek ja nisam niciji advokat i nema potrebe niko da odgovara,
ja tebi pricam o Makedonima, narodu koji nema drzavu a ti se zezas na njihov racun da nisu ni za mesnu zajednicu.

Mislim da Rumuni ili kako ih ti nazivas Мечкарима и Печенезима imaju svoju drzavu.

Ovde je rec o drugom narodu koji isto volis da vredjas.

I poslednji je trenutak da prestane s tim!!!
 
Ovde je rec o drugom narodu koji isto volis da vredjas.

Немој да се правиш луд и после сат времена да преправљаш постове!
Питање уопште није упућено теби него:
moze se sa sigurnoscu reci da nisu romi sto za druge nemoze da se kaze :eek:

У смислу да разјасни ко су ти овде за које се то може рећи да су Роми?

Makedoni ce u XXI veku obnoviti svoju drzavnost a bugarska makedonija nema neku svetlu buducnost.

Да ли си ти свестан шта пишеш? Да је та држава била фашистичка творевина? Ах, да, заборавио сам, то је сад ИН, 9. мај више није дан ослобођења од фашизма, него нешто друго.
 
Poslednja izmena:
Morlaci (Morovlasi, Mavrovlasi)
- Morlaci, narod koji je živio u Dalmaciji i njenom zaleđu, to su danas Srbi i Hrvati :
http://albertofortis.wordpress.com/...erto-fortis-u-svom-cuvenom-spisu-1774-godine/

- Karta Morlačke zemlje koju opisuje Alberto Fortis :
http://www.blogovanje.com/POPIS_PRIJE_100g/images/Morlaccia.jpg

- Njegovoj ekselenciji milordu JOHN STUART -u grofu od Bute :
http://albertofortis.wordpress.com/...-milordu-john-stuart-u-grofu-od-bute-itd-itd/

- Porijeklo Morlaka:
http://albertofortis.wordpress.com/2009/01/07/podrijetlo-morlaka/

-Etimologija imena:
http://albertofortis.wordpress.com/2009/01/07/etimologija-ovog-imena/

- Drugačije porijeklo :
http://albertofortis.wordpress.com/...-od-stanovnika-obale-i-otoka-a-i-izmedu-sebe/

- Hajduci :
http://albertofortis.wordpress.com/2009/01/07/o-hajducima/

- Moralne i obiteljske osobine:
http://albertofortis.wordpress.com/2009/01/07/moralne-i-obiteljske-vrline-morlaka/

-Prijateljstva i neprijateljstva :
http://albertofortis.wordpress.com/2009/01/07/prijateljstva-i-neprijateljstva/

- Prirodni darovi i vještine :
http://albertofortis.wordpress.com/2009/01/07/prirodni-darovi-i-vjestine/

- Praznovjerje :
http://albertofortis.wordpress.com/2009/01/07/prirodni-darovi-i-vjestine/

-Običaji:
http://albertofortis.wordpress.com/2009/01/07/obicaji/

-Ženska odjeća :
http://albertofortis.wordpress.com/2009/01/07/zenska-nosnja/

-Svadbe,trudnoće, porođaji:
http://albertofortis.wordpress.com/2009/01/07/svadbe-trudnoce-porodaji/

- Jela:
http://albertofortis.wordpress.com/2009/01/07/jela/

- Pokućstvo i kolibe; nošnja i oružje :
http://albertofortis.wordpress.com/2009/01/07/pokucstvo-i-kolibe-nosnja-i-oruzje/

- Glazba i pjesništvo; plesovi i igre:
http://albertofortis.wordpress.com/2009/01/07/glazba-i-pjesnistvo-plesovi-i-igre/

- Liječenje bolesti:
http://albertofortis.wordpress.com/2009/01/06/lijecenje-bolesti/

-Pogrebi:
http://albertofortis.wordpress.com/2009/01/06/pogrebi/

- Bibliografija o Albertu Fortisu:
http://albertofortis.wordpress.com/2009/01/06/biografija-o-fortisu/

- Priređivač dr Josip Bratulić o knjizi i o Albertu Fortisu:
http://albertofortis.wordpress.com/...-josip-bratulic-o-knjizi-i-o-albertu-fortisu/
 
a u Bugarskoj zivi 1/4 Vlaha na samoj obali Timoka i na samoj obali Dunava od reke Timoka do reke Jantra[/B].[/I]
Greška.Verujem namerna, iz tatarofilskih i VMRO-ovskih pobuda.

Od Timoka do Jantre zive Srbi u prošlim vremenima, zapisivani kao TRIBALI.
GW430

Velika mapa
http://image.wetpaint.com/image/1/kPe6c-xxlFm3jQ-7aMk15A826083
Grad "Serdica" gde je kralj Milutin sazidao crkvicu u hriscanska vremena i posvetio je Sv.Sofiji bio je grad Srba/Tribala.
“Tryballos, serblos, autem gentem esse totius orbis antiquissimam et maximam, compertum habeo...”

Ovolika je TRIBALIJA, Srbija..od Morave do Jantre. i u pravu su oni koji su tendenciozno crtali ovu mapu, cineci uslugu Srbima
copyoftribaliavlaskazel.jpg


Енеја Силвије,(Силвије Пиколомини, потоњи римски папа) .. називао је Србе античким именима: Трибали или Мизи, али је одмах додавао: данас се зову „час Срби час Рашани”.Већ у јулу 1453. јавио је из Граца да је о паду Цариграда обавештен од оних „који из Рашке код нас долазе” („qui de Rascia ad nos veniunt”)..Zato je naš kralj Milutin Banjski nazivan „arhont Miza i Tribala” u rukopisima....
http://arheologija.narod.ru/b1vesti/6kliping/politika/2002-12-28.html

U staroj Raškoj (Trakiji) ...., na reci Raškoj, Sv.Sava je osnovao jednu od prvih episkopija (u blizini današnjeg bugarskog grada Razloga).""'оу Расh въ храмh, св. Апостоль'', на данашњем Балкану и реци Голема (Вапча) Рашка, која се улива у грчки Ебрус, или српску Марицу
Zna se da su u 9.veku n. e. Timočani, Kučevljani I Braničevci izbegli bugarizaciju..A teritorija tadanjeg kneza Borne se prostirala do reke Jantre u današnjoj istočnoj Bugarskoj (pritoka Dunava)..Sami Braničevci živeli su u toku reke VID (današnje bugarske reke Iskar čiji je rimski naziv Oescus)
i do 19. veka etnografija je malo promenjena.
copyofmmkartasrbavertikxf5.jpg



Kad vec zastupaš velikoblgarske teze, nauci bar osnovno:Blgari nemaju nacionalnih manjina..sto se tice starosedelaca..ne znaju za "Vlaje", celokupno staroseelaćko (srpsko stanovništvo- i stočare i ravničare) zovu Šopima.
Kraljevina Dakija / Dako-Mizijci najverovatnije deo velikog Trackog naroda
Govoriš o RAŠANIMA, o rakom narodu, ako nisi primetio i upadaš u velike nonsense.
Dokazuješ da nisi blgarin, no Dako-rumunijac..odnosno Srbin Rašanin?

Što se tiče pomenutog plemena BESA (pre toga nazivani i SATRI- jer satiru:)), pa, i oni su Rašani
The Bessi (Greek: "Βῆσσοι" or "Βέσσοι") were an independent Thracian tribe..
A Thracian personal name Bessus (attested in Northern Montenegro along with other Thracian names such as Teres) is considered to have the same etymon as Bessi (Wilkes, 1982).
In the 11th century Strategikon text, Cecaumenos the Byzantine historian described the Vlachs south of the Danube (Aromanians) as being descendants of ancient thracian tribes one of them being the Bessi.
http://en.wikipedia.org/wiki/File:OdrysianKingdom.jpg
Da prevedem: po grčkom istoričaru iz 11.veka.. Aromuni -Vlasi su potomci Rašana, raškog plemena Besa.Dakle. Srbi.
Još interesnatnije je da se sveštenik raškog plemna Bessa nazivao VOLOGEZ, izuzetno sličan naziv titule srpskom i slovenskom starom bogo Volosu.

I da podsetim opet, o tim "Dakima" njihovim Srpskim planinama i glavnom gradu :

У XII веку, Византијски историчар Зонарас зове Дачане Србима (овде се ради о руском преводу ) :
„Тројан ... воинствова же на Даки, сирјеч на Србље, началник же српски ; Диковил.”
Za svaki slučaj:
(car) Trojan ratovao je sa Dakima, odnosno Srbima- kojima je načelnik (srpski!)bio Dikovil.

A o imenu Daćana i Dečana, navedoh dobru literaturu o božanstvu ribolikom "Dagonu".

Morlaci (Morovlasi, Mavrovlasi)
- Morlaci, narod koji je živio u Dalmaciji i njenom zaleđu, to su danas Srbi i Hrvati :
По попису из 1851, Морлаци су искључиво Срби док ових других нигде "ни"..а такође их нема ни медју "Румунима" и "Власима"
Ethnographie der Oesterreichischen monarchie 1851

books
 
Poslednja izmena od moderatora:
Morlaci (Morovlasi, Mavrovlasi)
- Morlaci, narod koji je živio u Dalmaciji i njenom zaleđu, to su danas Srbi i Hrvati :
http://albertofortis.wordpress.com/...erto-fortis-u-svom-cuvenom-spisu-1774-godine/

САБРАНА ДЕЛА ЈОВАНА ЦВИЈИЋА
АНТРОПОГЕОГРАФСКИ ПРОБЛЕМИ БАЛКАНСКОГА ПОЛУОСТРВА
Београд, 1987.


2. Асимилација романизоеаних Илира и појмови Морлак и Влах. Тиме je y главном нестало вековне етнографске разлике између становништва залеђа и приморја, али су се овде, у градовима, одржале групе млетачког становништва и романизованих Словена, више цивилизације. Јамачно од латинског становништва потиче име Морлак (Morlacco или Murlacco), по смислу у главноме једнако са словенским назвањем Влах. Тим je именом у почетку означавано романизовано илирско становништво које je живело у пола или више славизирано у залеђу далматинског приморја, поглавито у планинским пределима, почевши од Велебита преко Дрине, Козјака, Мосора, Биокова, и даље идући на ЈИ до у Црну Гору. Део Велебита звали су Млечићи још у XVI веку Montagna della Murlacca, данас тако зову само још морлачки канал између Велебита и острва Пага, Раба и Крка. По Јиречеку су ови Морлаци или Власи у XVI веку бар делимице говорили романски; у XVII веку су Морлаци Карста и Далмације говорили и српско-хрватски и романски.1 Они су потпуно пословењени, изузевши две мале пресељене групе: једну око села Жејана у северној, другу око села Шушњевице близу Чепићког Језера у јужној Истри, где им жене још говоре и влашки. И кад je услед асимилације нестало правих Морлака, романско становништво градова je називало Морлацима све сеоско словенско становништво, гледајући на њега са висине и причајући о његовим свирепостима, и дивљаштву језиве приче. Словенски досељеници у градовима, усвојивши млетачку цивилизацију и талијански језик и желећи се издвојити од сеоске масе, називали су je такође Морлацима и Власима. И збиља je и даље постојала она велика супротност између патријархалног живота залеђа и високе цивилизације далматинских градова: на краћем одстојању није било нигде у Европи веће културне противности. Једном сам изашавши из цркве Св. Ивана у Трогиру, пред њеним сјајним вратима, са скулптурним детаљима каквих ретко има и у Италији, затекао више Загораца, и међу њима старца Длаку из села Лабина (неколико км. на Северу од Трогира); он још плете косу у перчин, на глави му црвена загорска капица, оперва-жена црним везом, са грубом пастирском кабаницом, црвеним џемаданом са пуцетима, а за појасом нож белокорац и мала пушка. Грађани, чије се традиције везују за ове сјајне грађевине и скулптуре, желели су да се издвоје од оваквих патријархалних сељака. Али кад je наступио процес етнографске засићености, онда су и по градовима, нарочито по њиховим предграђима, почели превлађивати овакви „Власи". У Шибенику су толико превладали да се и на „риви" виде готово једино врло високи и јако развијени динарски људи, са црвеним капама и огрнути кабаницама, како шетају полако и с природним достојанством, врло слични Црногорцима. Од тога je момента име Влах или Морлак у ствари изгубило старо значење. Сада Сплићани и Трогирани хоће да назову Влахом и прве околне сељаке из Солинског Поља и Сегета, а ови тако називају оне од Клиса и тако даље према залеђу; тако je и у осталој Далмацији. Нико не прима назив Влах или Морлак и преноси га све даље на Исток према копну. Називи Влах и Морлак немају више оно сигурно старо значење. Осим овога, далматински католици су до скора православне називали Власима, а и сада се то чује, поред назива ркаћ и ришћанин.

стр.180 - 181

1 Die Romanen in den Städten Dalmatiens. II c. 38. Denkschriften d. Kais. Akad.. d. Wiss. Wien. Bd. XLIX. 1904.
 
Poslednja izmena:
САБРАНА ДЕЛА ЈОВАНА ЦВИЈИЋА
АНТРОПОГЕОГРАФСКИ ПРОБЛЕМИ БАЛКАНСКОГА ПОЛУОСТРВА
Београд, 1987.


I Етнографске границе балканских народа.

Три главна балканска народа држе географски индивидуалисане делове Полуострва: Србо-Хрвати северо-западни део, Бугари источни или бугарско--трачку област, а јужни део са приморјем и острвима Егејскога и Јонскога Мора — Грци. Али онде, где се ова три народа додирују, у средишњем делу Полуострва, становништво je јако измешано, залази једно у друго; поред тога се јављају и нове народне масе, као Арбанаси, Турци, Аромуни и напослетку македонски Словени, који, истина, нису нека нова народна маса, али већим делом чине прелаз од Срба Бугарима. Друга област јако измешаног становништва je на Сереру, у јужној Угарској, где су Срби измешани са Мађарима, Немцима и Власима, затим у Добруџи и Бесарабији, где су Бугари измешани са Власима, Русима, Татарима и т. д. У следећем ћемо разгледати главне етнографске границе међу тим народима.

стр.200


6. Граница између Румуна, Срба и Бугара

И ако je Дунав добра граница, Срба и Бугара има на левој страни Дунава, у Банату и у Влашкој, а знатно више има Румуна на десној страни Дунава. Срба има помешаних с Власима у источном Банату, затим католичких Срба или Крашована, око Крашове у источном Банату; даље има једна чисто српска оаза у северном Банату, где има и два села бугарска; напослетку Срба има у Влашкој у Турни Северину и западно од Крајове. У Влашкој има више словенских оаза, које сам по Вајгандовој карти означио као бугарске; али судећи по делу И. Барбулеска, изгледа да су бар неке од њих српске.'2 Међутим влашких оаза има у данашњој Бугарској, на десној страни Дунава, од Свиштова до српске границе, и њих сам означио по Флоринскоме и Вајганду. У Србији има област измешаног српског и румунског стаовништва у којој има Влаха по званичној статистици од 1900 г. 86.305 душа. Пошто нема српске статистике по селима, ja сам ову мешовиту област ограничио према своме познавању; скоро сви поред влашког говоре и српски. Јако мешовито становништво Добруџе, у коме ипак превлађују Румуни, Бугари и Татари, обележио сам поглавито по картама Weigand-a и Флоринскога, а немачке колоније по чланку и карти В. Schwarz-&.

стр.207


Румунско становништво у централној Србији - Влашка насеља
 
Poslednja izmena:
Tačno je da su Vlasi starosedeoci u Srbiji, iz prostog razloga što su to Srbi koji nikuda nisu odlazili iz svoje prapostojbine za razliku od većine svojih sunarodnika koji su se raštrkali svuda po svetu. Otuda i zabluda da su se Srbi - čitaj Sloveni ikada naseljavali na Balkan, oni su se prosto vratili odakle su i pošli mnogo vekova ranije. Zato se i pogrešno veruje da je srpski jezik pun turcizma, a ustvari je obrnuto, jer su srpska plemena bila prisutna u maloj Aziji mnogo pre Turaka. Kasnije su Vlasima nazivani oni koji su se bavili stočarstvom i zemljoradnjom, naravno to je povezano sa kultom Volosa, staroslovenskim božanstvom - zaštitnikom stočara i vegetacije.
 
Die Walachen aus Serbien sind ethnische Rumänen[1][2]
Die Walachen im Osten Serbiens sprechen die Mundart Oltenesc, die sich der südrumänischen Gruppe anschließt, und Bănăţean, die der nordrumänischen Gruppe gehört.[4]

Власи Србије су етнички Румуни[1][2], Власи у источној Србији говоре Олтенским наречјем, који припада јужно-румунској групи, и Банaтским, који припада северно-румунској групи.[4]

1 Thede Kahl: Ethnizität und räumlich Verteilung der Aromunen in Südosteuropa. Münster 1999. Seite 24
2 M. V. Fifor. Assimilation or Acculturalisation: Creating Identities in the New Europe. The case of Vlachs in Serbia. Published in Cultural Identity and Ethnicity in Central Europe, Jagellonian University, Cracow
4 Gustav Weigand, Linguistischer Atlas des dacorumänischen Sprachgebiets, 1909, Leipzig: Barth.

http://de.wikipedia.org/wiki/Walachen_(Serbien)
 
Poslednja izmena:
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top