Vlasi (Romani) - Starosedeoci Balkanskog poluostrva

Келте, не Романе/Армане.
Чини ми се,чак, да је то био сопствени назив "Келта" за себе, па га је неко од германског рода прибележио.

How is your English, madam? From Wiki:

http://en.wikipedia.org/wiki/Walhaz

*Walhaz (ᚹᚨᛚᚺᚨᛉ) is a reconstructed Proto-Germanic word, meaning "foreigner", "stranger", "Roman", "Romance-speaker", or "Celtic-speaker". The term was used by the ancient Germanic peoples to describe inhabitants of the former Roman Empire, who were largely romanised and spoke Latin or Celtic languages.

Thus, Germanic speakers generalized this name first to all Celts, and later to all Romans.

In Central and Eastern Europe, the word for Romanic people was borrowed from the Germanic Goths (as *walhs) into Proto-Slavic.


From the Slavs the term passed to other peoples, such as the Hungarians ("oláh", referring to Vlachs, more specifically Romanians, "olasz", referring to Italians) and Byzantines ("Βλάχοι", "Vláhi") and was used for all Latin people of the Balkans.[3]

Over time, the term Vlach (and its different forms) also acquired different meanings, like "shepherd" – from the occupation of many of the Vlachs throughout Central and Eastern Europe.

The Polish words Włoch (pl. Włosi), "Italian", and Włochy, "Italy", and the Slovenian lah, a mildly derogatory word for "Italian", can also be mentioned.
 
Nisi rekao ama bas ništa drugo od praznog poziranja. Osporavas rad cuvenog Miklosica, naucnika koji je u devetnaestom veku prvi obradio i objavio srednjovekovne srpske povelje. Odbacujes položaj nauke i nastavljas u svojim naivnim zaključcima na osnovu pucke etimologije.

Pitam te: da li su rani Germani nazivali Romane “Walha” a kasnije da li su Sloveni preuzeli taj naziv i prilagodili oblik u “Vlah”?

Hladan znoj, rekoh. :kafa:
 
How is your English, madam? From Wiki:
Thus, Germanic speakers generalized this name first to all Celts, and later to all Romans.
http://en.wikipedia.org/wiki/Walhaz
It is very well, gratefull for your asking . From Wiki, too:
A Roman or Romans is a thing or person of or from the city of Rome
http://en.wikipedia.org/wiki/Roman
Nisi Pravi.

Mada, kad se setim početka teme i "prevedem" ; Ti meni "Vla", ja tebi "Muž" .. , kao da se prepiru "Ti meni Rimljanine, ja tebi Trašanine" :mrgreen:

Неки "Мушки" из Трашке учествовали су у етногенези становника античке Фригије,а помињу се и у Јерменији(Урарту)
http://www.enciklopedija.hr/Natuknica.aspx?ID=20673

Асиријски записи (време Саргона другог) помињу златног "Миду" као Миту од Мушких
There is a very intriguing clue in contemporary Assyrian records, which refer to a Mit-ta-a of Muški.
There is a problem, however: the name Muški already appears in texts from the thirteenth century BCE.

http://www.livius.org/person/midas/
http://www.livius.org/people/phrygians/
http://www.maravot.com/Phrygian1b.html

Kao :Ti dodjošu - ti aboridžinu !

Eto ti, Mrki, razgonetke: jedni su dodjoši, drugi su starosedeoci.
 
Poslednja izmena:
It is very well, gratefull for your asking . From Wiki, too:
A Roman or Romans is a thing or person of or from the city of Rome
http://en.wikipedia.org/wiki/Roman
Cestitam ti na engleskom, Srebrena, а шћи кта ш румуњешће?

Ti Romani nisu bili iskljucivo iz grada Rima nego zitelji Rimskog Carstva, od Skotske do Mesopotamije i od Germanije do Egipta.
 
Pitam te: da li su rani Germani nazivali Romane “Walha” a kasnije da li su Sloveni preuzeli taj naziv i prilagodili oblik u “Vlah”?

"Najzad, zakonom cara Karakale (212), koji je potekao iz finasijskih motiva, svi slobodni ljudi postali su rimskim građanima" (Jireček, 1988, str. 21).
Jireček K. Istorija Srba – politička istorija do 1537. god. knjiga I; preveo i dopunio Jovan Radonić. Beograd: IRO Prosveta; 1988.

Znači svi slobodni ljudi u Rimskom carstvu (a time svi slobodni ljudi u Iliriku) postali su Romeji. A najbliži Romeji Germanima bili su upravo narodi Ilirika i Norika - Kelti/Vlasi/Slovenci - nazovi ih kako hoćeš.

"Ime Vlah izvira iz poimenovanja keltskih plemen: Rimljani so jih imenovali Volcae, Germani pa *Walhōz. Kasneje je naziv *Walhōz (srednje visokonemško Walch, od koder so tudi pridevniki walhisch, voelsch'), postal splošen naziv za Kelte, po romanizaciji Galije pa za Romane – Francoze, Italijane, Retoromane in Romune" (http://sl.wikipedia.org/wiki/Vlahi).

Велес или Волос (стсл. Велесъ, Волосъ) је словенски бог поља, пашњака и шума односно усева, стоке и животиња (дивљих). Његов животињски пандан је медвед, док је у хришћанству његову улогу преузео свети Василије (или свети Власије).

Samo u keltskoj mitologiji postoji božanstvo slično Velesu sa svim njegovim atributima i složenošću: Cernunnos, bog druida, prirode, rogatih životinja i šamanizma, a simbol mu je ovnolika zmija. (http://hr.wikipedia.org/wiki/Veles_(mitologija))


U Sloveniji imaš mnoštvo naselja sa prefiksom LAH ili LAS (vlah/vlas) - razprostranjena po čitavoj Sloveniji. Ima jedno naselje VELESOVO kod Kranja (keltski grad Carnium). Slovenci se u srednjem veku zovu i VINDI/VINIDI kao što je to primer i sa lužičkim Srbima.

Kelti su osnovali SORBIODUNUM.

"The Peutinger Table mentionsa place SORVIODURUS in Raetia (http://www.jstor.org/discover/10.230...21104157824931).
Evo ovaj grad SORVIODURUM na ovoj mapi: http://de.wikipedia.org/wiki/Raetia#..._150_n_Chr.png

Ova RAETIA je REZIJA ili RESIA u Beneškoj Sloveniji, mada se nekada nalazila malo više prema severu.

Da još malo pogledamo ovu mapu odnosno nekadašnju Raetiu. Ova pokrajina zvala se RAETIA ET VINDELICIA. Ako se ne varam to znači RAETIA i VINDELICIA. Opet VINDI.

U toj pokrajini nalazi se grad Augusta Vindelicorum, a odma pored pokrajine (levo) grad Vindonissa.

"...bog vode i izvora Bind (Bindus) kod Japoda..." ((Jireček, 1988, str. 12). - pogledaj gde su Japodi: http://sr.wikipedia.org/sr/Јаподи#mediaviewer/File:Illyrian_tribes-sr.png

Луг (Лугос, Лугус) је келтско божанство, а можда чак и врховни бог свих Келта. (http://sr.wikipedia.org/sr/Луг_(митологија)).

"Podudarnost keltskog luga sa srpskim nije obična jezična slučajnost, jer i svi drugi pojmovi koji označuju Lugov krug imaju ekvivalenat u srpskom jeziku" (http://www.rastko.rs/projekti/obzorja/izivancevic-kelti_l.html).
 
Poslednja izmena:
Велес или Волос (стсл. Велесъ, Волосъ) је словенски бог поља, пашњака и шума односно усева, стоке и животиња (дивљих). Његов животињски пандан је медвед, док је у хришћанству његову улогу преузео свети Василије (или свети Власије).
Veza izmedju naziva Vlah i boga Velesa je pucka etimologija, bez istorijske osnove.
 
Veza izmedju naziva Vlah i boga Velesa je pucka etimologija, bez istorijske osnove.
Управо тако, теоним Велес нема етимолошке везе с егзонимом Влах. Као когнате Велесова имена можемо споменути литванско Velnias, латвијско Vels, Velns и ведско-аријско Vala. Мени најприхватљивије делује етимологија која Велесово име објашњава као кованицу пие. корена *wel- (рана, повреда, смрт у бици), који је у вези с индоевропским Другим Светом и одакле потичу нпр. литванско vėlė (дух, мртва душа), прагерманско *walaz (трупло, покољ), и пие. глагола h₁es- (бити).
 
Poslednja izmena:
Cestitam ti na engleskom, Srebrena, а шћи кта ш румуњешће?
Кта шћу, кта нушћу, зависи ко пита;)

најприхватљивије делује етимологија која Велесово име објашњава као кованицу пие. корена *wel- (рана, повреда, смрт у бици), који је у вези с индоевропским Другим Светом и одакле потичу нпр. литванско vėlė (дух, мртва душа), прагерманско *walaz (трупло, покољ)

Чудном коинциденцијом, и словенско божанство Влас/Влос везан је за мртве душе и Друге светове, нешто је рафинираније значење од чисто материјалног (трупло) јер се односи на душу која напушта тело, танку као влас.
Да је прагермански (кабинетски, јел да?) језик сачувао и неке друге појмове везане за преображаје током смрти (или макар изведеницу за гробље=walazishte), ја бих веровала да су Власи морали да чекају вековима да преузму своје име од потомака прагерманске културе, или (да не будем искључива) да Словени прихајају преко Дунава и тек ту схвате да је Месец тело на небу, да се сваког месеца конча до конеца и остале нужне ствари, да сазнају да неки народи у Подунављу имају битне древне ритуале о испраћају душе на онај свет па да их , по прагерманском, назову Власима и прошире назив на све што се тиче загробног (и земаљског сточарског) живота..
Ово се мало сад изругујем, јер сам сигурна да прагермански и германски не одређују месечеве мене на исти начин као душу умрлог (кроз власи, нити и конце), као што се дешава на Балкану (али не и код Словена који нису прихајавали преко Дунава) да се трећа и четврта мена Месеца зову "кончаним" недељама, све у вези са веровањем (сачуваним код Срба, сталних суседа растурених влашких заједница) да душа по смрти одлази са Земље, у правцу Месеца ( и даље)).
Постоји и та недовољно истражена ( по питању порекла) реч за "окс", односно Вола и коинциденција да су се ( у српском случају) небеским телима додељивала антропоморфна тумачења, где је, поуздано сведоче народне српске песме, Месец мушкарац (брат Сунца) и муж планете Земље, хипотетичке краве.
 
Poslednja izmena:
Чудном коинциденцијом, и словенско божанство Влас/Влос везан је за мртве душе и Друге светове, нешто је рафинираније значење од чисто материјалног (трупло) јер се односи на душу која напушта тело, танку као влас.
Predhriscanska verovanja, obredi i obicaji koji se danas u Srbiji pucki pripisivaju iskljucivo nasledju Vlaha Srbije ustvari su nasledje naroda sirom sveta: u Italiji, Spanskoj, Nemackoj, Rusiji, Grckoj, Irskoj, da ne spominjam Aziju, Afriku i Amerike. Do sedamnaestog veka u svim ovim zemljama zene a i muskarci su bili optuzeni da se bave magijom, da su prodali dusu djavolu, itd. Pod nadzorom crkve i drzave bili su osudjeni na smrt i cesto spaljeni na lomaci u centru grada.

Do sedamnaestog ili osamnaestog veka sirom sveta crkva je potisnula veru u magiju i predhriscanske obrede. U nekoj meri crkva je bila manje uspesna medju Vlasima Srbije, zbog dva razloga: prvo, jezicka odvojenost Vlaha od Srba i drugo njihova drzavna odvojenost of Rumuna.
 
Predhriscanska verovanja, obredi i obicaji koji se danas u Srbiji pucki pripisivaju iskljucivo nasledju Vlaha Srbije ustvari su nasledje naroda sirom sveta: u Italiji, Spanskoj, Nemackoj, Rusiji, Grckoj, Irskoj, da ne spominjam Aziju, Afriku i Amerike.
Можеш да ме упутиш више (линковима, књигама) на то опште наслеђе у коме се познају ста3е и богазе подземног света?За сад знам само за египатску, тибетанску и "влашку усмену" књигу.
Мислим специјално на песме за испраћај покојника, , први пут да чујем да Немци, Руси,Грци,Италијани,Шпанци,Ирци и сви осим Аустралијанаца певају мртвима на начин како певају Власи.Можда сам била лош ученик, па ми промакла таква информација, или су ми из литературе били магијом обрисани одељци о грчким и руским песмама овог типа (записане румунским) :"Pra un cimp marie rotat, trese serbu inpuscat, da pišoarie inpotcovit,cu potcoave da aržint,cum nui Doamne pra pomint..Ђије, ђије, Сомођије..."

Ето те "ђије Сомођије"( Диве Самодиве) ме интересује, колико сам сконтала познају их само племена између Дрине и Црног мора и у влашком Подунављу, значи шири ареал винчанске/лепенске/олтенске културе, стварно не знам да још који народ (напр Шпанци или Немци) уопште и праве разлику између обичних вила, посебних вила, Дива и још Самодива. Зато би ми биле драгоцене те информације на основу којих ти закључујеш да је у камено/гвозденом добу посвуда била иста религија одн.митологија.
 
Poslednja izmena:
Preporucujem ti rad Jamesa Frazera "Zlatna Grana" (The Golden Bough), prvi put objavljenog 1890.
http://www.superknjizara.hr/?page=knjiga&id_knjiga=8116

citiram:

Sir James George Frazer (1854-1941) bio je škotski antropolog koji se napose bavio proučavanjem mita i religije. Njegovo rano istraživanje razvoja religije, u napredovanju čovječanstva od primitivnoga do civiliziranog društvenoga ustroja, urodilo je nizom teorija o povijesnoj evoluciji drevnih kultova, obreda, rituala i religijskih vjerovanja.


Zlatna grana Frazerovo je najveće i najpoznatije djelo, sabirno mjesto njegovih zrelih teorija. Frazer u njemu polazi od istraživanja nasljednih rituala kraljeva-svećenika u Dijaninu gaju, svetoj šumi u drevnoj Italiji. Obred je uključivao drevni običaj dopuštanja odbjeglom robu da se bori s kraljem - i eventualno preuzme njegov naslov - ako prije toga uspije odlomiti granu s naročita zlatnog drveta. Frazer je vidio vezu između te priče i Vergilijeve epske poeme Eneide, u kojoj posjedovanje zlatne grane omogućuje junaku Eneji silazak u podzemni svijet. Velik dio Frazerove knjige crpi iz tog istraživanja drevnoga kulta stabla, nastojanja ranih naroda da nadziru prirodu i ritualnog ubijanja božanskih kraljeva.


U Zlatnoj grani Frazer propituje mnoštvo mitova i narodnih priča iz najrazličitijih kultura i vremena te ukazuje na zapanjujuće sličnosti među njima. Među njegovim su temama magija i čaranje, tabui i spolni obredi, narav duše i religije, žrtveni jarci i ljudske žrtve, velika književnost i legende.



Ovaj prijevod Zlatne grane načinjen je prema prvome dvosveščanom i ilustriranom izdanju iz 1890. godine, s izvornim Frazerovim bilješkama i ilustracijama koje mahom potječu iz njegova vremena.

Takodje, pogledaj ovde (na engleskom):

http://www.mircea-eliade.com/from-primitives-to-zen/eschat.html
 
Crkvenoslovenska pismenost rumunske crkvene i svetovne elite svedoči o dolasku romanofonog stanovništva među Slovene i njihovu postojeću crkvenu organizaciju. Vreme sliva ovog romanofonog stanovništva u Dakiju je doba Turske najezde na Romejsko carstvo (Vizantiju), 14-16. vek. Romanizam Dakije nije stariji od poznog srednjeg veka.

Dali je zabelezena migracija Vlaha u poznom srednjem veku?
Ako jeste, navedite ako ste u mogucnosti.

Максимално интересантна ствар: румунски професор славистике из Јашија, Илија Барбулеску, објашњава у својој књизи да Влах не значи аутоматски Србин, него може бити и руман, одн. сарац, одн.спрак = сиромах.

Slicno kao i na balkanskom poluostrvu u Vlaskoj knezevini (Țara rumâneacă), vremenom etnicki naziv Vlah (Rumân), je oznaka i za stalez a kasnije i za hriscane.

Ovi bi možda razjasnilo duple termine u tekstovima vizantijskih pisaca-Srba i Tribala, nešto kasnije .Prvi bi bili novodošli srpski sloj, paganski, a drugi starosedeoci- već kršteni.(što znači da nisu izumrli kako BB škola želi da prezentuje).



Tako bi Vlasi bila "okolna plemena" Tribalima jer žive na okolnim vrhovima.
Interesantno je da Vlasi nemaju latinske izraze za religijske pojmove (znači nisu od Rimljana primili hrišćanstvo nego preko Srba), koriste samo srpske, krste se "Vo imja oca", ane "in nomine deum"....stavljajju podušja i pomane (zadušnice i pomene mrtvih ), a dušu zasebno nazivaju "anima", čak i u dalekoj Dobrudži izgovaraju praznik koji se zove "bogdaprosti", a Boga zovu inače Z.u od "zeus".

Nemoguće mi je da su Vlasi živeli u ravnicama pa pred paganima pobegli u brda.Logičnije mi je da su tribalski hrišćani pobegli u brda, tamo se združili sa Vlasima tokom stotinak i više godina , to bi obajsnilo zašto Vlasi imaju srpske termne za gradnju kuća, razboj, tkanje, nošnju i sve kućevne i ravničarski stvari (napr.srpska brazda je vlaška brjazda).

Gresis, najstarija terminologija koja se odnosi na hriscanstvo je upravo latinska, dok su slavizmi dosli kasnije od 10 do 17 veka a nastavilo se cak i do 19 veka.
 
Poslednja izmena od moderatora:
ako bi Vlasi bila "okolna plemena" Tribalima jer žive na okolnim vrhovima.
Interesantno je da Vlasi nemaju latinske izraze za religijske pojmove (znači nisu od Rimljana primili hrišćanstvo nego preko Srba), koriste samo srpske, krste se "Vo imja oca", ane "in nomine deum"....stavljajju podušja i pomane (zadušnice i pomene mrtvih ), a dušu zasebno nazivaju "anima", čak i u dalekoj Dobrudži izgovaraju praznik koji se zove "bogdaprosti", a Boga zovu inače Z.u od "zeus".
Nemoguće mi je da su Vlasi živeli u ravnicama pa pred paganima pobegli u brda.Logičnije mi je da su tribalski hrišćani pobegli u brda, tamo se združili sa Vlasima tokom stotinak i više godina , to bi obajsnilo zašto Vlasi imaju srpske termne za gradnju kuća, razboj, tkanje, nošnju i sve kućevne i ravničarski stvari (napr.srpska brazda je vlaška brjazda).

Gresis, najstarija terminologija koja se odnosi na hriscanstvo je upravo latinska, dok su slavizmi dosli kasnije od 10 do 17 veka a nastavilo se cak i do 19 veka.

Па наведи нам , у случају Влаха Србије, ако ти је познатије, неки сачувани Патер ностер, Бенедиктус, Агнус Деи и слично из (прото)католичког мисала, који наговештаваш.
Ватиканска архива никад није горела , сигурно би знале папе да су сви Власи на источној хемисфери преобраћени католици, не би то никад сакрили.
Нека би баба пренела на своја покољења штогод, па би и данас, док музу овце у тору и мисле на своје најближе , запевале из срца "Аве Мариа, грациа плена"..не би певали "радујсја"..
Такав утицај римске цркве и богослужења на латинском морао би да буде приметан и забележен и у Влашким кнежевинама на тлу данашње Румуније, и Молдове, и код јужних Влаха , на тлу данашње Грчке, Македоније и Албаније, и код Влаха на тлу данашње Бугарске и Угарске.
То би подразумевало много католичких мисионара и установљење цркви Девице Марије и Језуса Крајста на терену од Пелопенеза до Словачке и од Истре до Црног мора- не верујем да би таква чињеница промакла другима, ако јесте мени.
Имао би , осим глагола и вокабулара сличних и истоветних са мртвим латинским језиком, и низ сачуваниххришћанско-католичких обичаја, а не би били сачувани обичаји који могу и до неолитског (балканског) времена да се вежу у континуитету, не би напр. имао помане до 7 година, јер не постоји народни обичај реквијемара при католичкој цркви нити је постојао при римској цркви од времена (наводног ) Кифиног доласка у Рим до Велике шизме. Клало би се и бријало у сваки петак, и биле би дозвољене свакојаке табуисане радње у дане "кад то не ваља" да је целокупни аромунски и влашки слој становништа икад имао службе на латинском језику, па их после Шизме преводио на српски старословенски језик.

Ако узмеш само за пример Србију пренемањића и Немањића, није могло бити никаквих славизама у влашком богослужењу , кад су сва богослужења били на српскословенском језику (претпостављам да си мислио на србизме) , нити је била издвојена нека влашка засебна црква или влашки засебни теолог који ће службу, у држави под цариградским патронатом, певати и држати на језику ватиканских жреца, а да се то не чује у средњевековној јавности и не изазове реакцију државопантократора.

У односу на румунско савремено богослужењу, нешто мало што знам, има неких нијанси разлике у односу на СПЦ (као и 100посто разликеу односу на РКЦ) : жене стоје иза уцркви, а не лево од мушкараца; честе су клечеће молитве ; више се воле писане молитве са набројаним именима, слободније шетају по олтарској солеји него Срби напр..али, начин певања је изузетно стар (бордунског типа- што је одлика старог српског народног појања) и непознат латинском богослужењу потпуно, а истоветан народном српском певању.
 
Poslednja izmena:
Па наведи нам , у случају Влаха Србије, ако ти је познатије, неки сачувани Патер ностер, Бенедиктус, Агнус Деи и слично из (прото)католичког мисала, који наговештаваш.
Ватиканска архива никад није горела , сигурно би знале папе да су сви Власи на источној хемисфери преобраћени католици, не би то никад сакрили.
Нека би баба пренела на своја покољења штогод, па би и данас, док музу овце у тору и мисле на своје најближе , запевале из срца "Аве Мариа, грациа плена"..не би певали "радујсја"..
Такав утицај римске цркве и богослужења на латинском морао би да буде приметан и забележен и у Влашким кнежевинама на тлу данашње Румуније, и Молдове, и код јужних Влаха , на тлу данашње Грчке, Македоније и Албаније, и код Влаха на тлу данашње Бугарске и Угарске.
То би подразумевало много католичких мисионара и установљење цркви Девице Марије и Језуса Крајста на терену од Пелопенеза до Словачке и од Истре до Црног мора- не верујем да би таква чињеница промакла другима, ако јесте мени.
Имао би , осим глагола и вокабулара сличних и истоветних са мртвим латинским језиком, и низ сачуваниххришћанско-католичких обичаја, а не би били сачувани обичаји који могу и до неолитског (балканског) времена да се вежу у континуитету, не би напр. имао помане до 7 година, јер не постоји народни обичај реквијемара при католичкој цркви нити је постојао при римској цркви од времена (наводног ) Кифиног доласка у Рим до Велике шизме. Клало би се и бријало у сваки петак, и биле би дозвољене свакојаке табуисане радње у дане "кад то не ваља" да је целокупни аромунски и влашки слој становништа икад имао службе на латинском језику, па их после Шизме преводио на српски старословенски језик.

Ако узмеш само за пример Србију пренемањића и Немањића, није могло бити никаквих славизама у влашком богослужењу , кад су сва богослужења били на српскословенском језику (претпостављам да си мислио на србизме) , нити је била издвојена нека влашка засебна црква или влашки засебни теолог који ће службу, у држави под цариградским патронатом, певати и држати на језику ватиканских жреца, а да се то не чује у средњевековној јавности и не изазове реакцију државопантократора.

У односу на румунско савремено богослужењу, нешто мало што знам, има неких нијанси разлике у односу на СПЦ (као и 100посто разликеу односу на РКЦ) : жене стоје иза уцркви, а не лево од мушкараца; честе су клечеће молитве ; више се воле писане молитве са набројаним именима, слободније шетају по олтарској солеји него Срби напр..али, начин певања је изузетно стар (бордунског типа- што је одлика старог српског народног појања) и непознат латинском богослужењу потпуно, а истоветан народном српском певању.

ПРАВОСЛАВНА РУМУНСКА ТЕОЛОГИЈА. Полазећи од начела даје теологија облик и израз искуства и живота једне помесне Цркве, у једној студији о Савременој румунској теологији (Глас Цркве, XXX, 1971, бр. 1-2, стр. 49-72, француска верзија у тому De la ologie orthodoxe roumaine des origines а nos jours,, Bucarest, 1974, стр. 500-526), показано је да је Православна румунска мисао прешла више етапа: први богословски покушаји (XIV-XVI век); уобличавање црквене катихетске и дидактичке културе (XVII и XVIII век); организовање црквенобогословског школства (XIX век); савремена теологија између два светска рата; садашњи период.



Овде ћемо поменути неколико важнијих имена, датума и дела који показују ту корелацију између црквене историје и помесне теологије.



Скорашња испитивања и студије потврдиле су не само да је у Добруџи у IV и V веку постојало хришћанство (старохришћанска црква у Славени-Олт и хришћанска базилика у Сућидави), него и да је аутохтона Црква активно учествовала на Васељенским Саборима (Теофило Готски у Никеји 325), на помесним (Сардика 343), као и у теолошким расправама тога времена. У IV веку романизирана Црква у Дакији дала је јерархе (епископе у Томису), богослове и црквене писце чију су славу признали велики духовници Византијске и Латинске Цркве као што су Василије Кесаријски (који репродукује вест коју је донео неки сведок [мартир] из Дакије о хришћанској вери у овим крајевима), Јован Златоуст, Епифаније итд. Зна се, на пример, за допринос скитских монаха мисионара у христолошким расправама које су биле предмет Васељенског Сабора (Цариград, 553), за календарске прорачуне (таблице) Дионисија Малог, преводе Светога Писма на готски језик (превео га је Вулфила), а особито је позната улога Светог Јована Касијана у успостављању веза између главних хришћанских центара Истока и Запада.



Рођен 365. у породици која је живела на ушћу Дунава, у Добруџи, он је био монах у Витлејему и Египту, ђакон Светог Јована Златоустог у Цариграду, свештеник у Антиохији односно Риму. У Марсеј долази 416. год., где оснива чувену монашку заједницу и где умире почетком 435. Својим списима Монашке установе, Растраве и 0 оватлоћењу Логоса, Јован Касијан може се назвати прететчом древне румунске теологије.



Теолошка активност се продужила сконцетрисавши се око епархијских седишта која постојаху не само у Томису и Добруџи (пре Вићине, где је поникао први митрополит Влашке), него и у Трансилванији (1376. год. познато је име архиепископа Геласија), у којој папа Григорије IX 1234. год. констатује постојање неких "шизматичких псевдоепископа", против којих тражи помоћ мађарског краља. Оснивање Угарско-влашке митрополије 1359. у Арђешу, у доба Николе Басараба (1352-1364), као и потом оснивање друге Угарско-влашке архиепископије 1370. год., настојањем васељенског патријарха Филотеја (1353-1354. и 1364-1376), то јест Северинске митрополије којом је пастирствовао Антим Критопол, те признавање Молдавске митрополије са седиштем у Сучави 1401. год., за време Александра Доброг, чији је први митрополит био Јосиф Мушат, - потврдили су не само полет нових помесних аутохтоних Цркава него и улогу коју је позвано да игра влашко и молдавско Православље у свеправославној васељени. Поред тога, у XIV веку, у свим румунским покрајинама, велика монашка седишта у Прислоу, Водици, Козији, Тисмани, Снагову, Њамцу, Молдовици, Бистрици (нека од њих основао је Никодим Тисмански (+1401) или пак његови ученици) - почињу да преузимају значајну духовну и културну улогу. Зна се на пример за Четверојеванђеље које је преписао и украсио Гаврил Урик 1429. год., монах манастира Њамца. Захваљујући томе у току XV века Цркве у Влашкој, Молдавији и Трансилванији у снажни православни круг улазе са аутономним статусом, а то омогућава полет у локалној и општој литургијској и катихетичкој култури. Та аутономна културна позиција потврђена је и учешћем ових Цркава на унионистичким саборима тога времена: у Констанци 1415. делегацију Цркве из Влашке води бољар Драгомир, а у Флоренци 1438. учествује митрополит сучавски Дамјан (+1451).



0 стању и култури Цркве у Влашкој почетком XVI века сведочи јеромонах Гаврило Светогорац у делу историјско-биографског карактера под насловом Житије Светога Нифона, патријарха цариградског (+1508), који је иначе провео неколико година у Влашкој. Канонизован је 1518. год. У то време богословска медитација била је под снажним утицајем народног стваралаштва које је изнедрило Легенду Мајстора Манојла, распрострањену тему у књижевности тога доба. Легенда велича личну жртву Мајстора Манојла и његове супруге Ане у име хришћанске заједнице, а символ тога јесте манастир Куртеа де Арђеш, освећен 1517. год. У том догађају учествује и господар Раду Негру (Црни). Тада се појављује не само прва румунска штампана књига (Макаријев словенски Служебник, Деал, 1508. год.) него и прво дело у којем се може приметити богословски садржај: Поуке Неагоја Басараба (1512-1521) сину своме Теодосију (на словенском) је спис у којем је остварена синтеза елемената духовности, богословља, етике и политичке визије. Благодарећи својим румунским делима штампаним у Скеји Брашова између 1559-1581. год., ђакон Кореси из Трговишта наметнуо је у Цркви румунски језик. То су дела: Хришћанско питање (1561), Јеванђеље са поукама (1564) и први румунски Псалтир (1570), два православна катихизиса са неким реформаторским идејама тога доба, те Омилије, други део (1581), у којима критикује калвинизам. Али најбоље омилитичко дело те епохе јесте Јеванђеље са поукама (беседе) штампано у Говори-Деал (1642).



Румунска теологија XVI века, као и она нешто каснијег периода не може се разумети ако се нема на уму њено порекло и њено исказивање у иконографији и архитектури. Грађевински стил цркава у Влашкој (Деал, Арђеш, Козија, Трговиште или Михај Вода у Букурешту), цркава брвнара у Трансилванији и манастирских цркава у Молдавији - изграђених највише за време Стефана Великог (1457-1504), Петра Рареша (1527-1538; 1541-1546) и Александра Лепушнјануа (1552-1561) - обликују литургијски простор који указује на извесну еклисиолошку концепцију. Но најјачи доказ те иконографске и символичке теологије јесте мурално сликарство и спољашње фреске манастира у Буковини и Молдавији: Воронец, Пробота, Хумор, Молдовица, Арборе, Сучевица. Том јединственом иконографијом већ се оцртавају и осветљавају велике координате ваздашњег румунског Православља: преплетеност црквене и националне историје, с једне стране, и њихова подударност са библијском историјом спасења, с друге стране. Теологија је не само реч, вербално изражавање, него и икона, символичко представљање. Историјска помесна Црква имала је и генијалност и методу да ствара аналогију небеске Цркве и Раја у прасликама и представама; хришћанска вера обогатила је културно стваралаштво приказано у уметничким и сликовним споменицима (в. Иринеј Краћунаш, "Цркве са спољашњим сликарством", Митроиолија Молдавије и Сучаве, 1969, бр. 7-8, стр. 406-444; 1970, бр. 3-6, стр. 133-153 и бр. 9-10, стр. 480-520).
 
Сабор у Јашу (1642) потврђује живост помесне Цркве у Молдавији и њену улогу у међуправославној политици. Иначе, Сабор је одржан благодарећи Василију Лупуу (1634-1653), личности великог угледа у целом Православљу, стеченом преко својих веза са Јерусали мом и Епиром. Он зида храм Света Три Јерарха у Јашул; поред њега оснива вишу богословску школу. Петар Могила (1596-1646), рођен у Молдавији од породице Могила, васпитаван у Лавову и на Сорбони, постаје кијевски митрополит (1633-1644), где оснива Богословску академију по узору на латинске школе са циљем да спречи прелазак православних у Католицизам у Пољској и Украјини. Заједно са Митрофаном Критопулом и Мелетијем Сиригом, Петар Могила учествује на Сабору који је сазвао Кирило Контари (Цариград, 1638) ради осуде Исповедања Кирила Лукариса (1572-1638), штампаног у Женеви 1629. год. А он сам 1640. год. сазива Сабор у Кијеву и пише на латинском Православно исповедање, које потом представља Међуправославном са-бору у Јашу (мај-септембар 1642), сазваном на молбу патријарха Партенија да би се потврдила осуда Исповедања Кирила Лукариса коју је донео Сабор у Цариграду (1638). Православно исповедање прихваћено је као део аката Сабора у Јашу. Мелетије Сириг, већ познат у Румунској Цркви, био је превео текст на грчки, поправивши доцније неке делове. Верује се да Петар Могила није прихватио поправљене делове како је предложио Мелетије Сириг, па је стога написао Мали катихизис (Кијев, 1645). И поред тога, четири Источна патријарха прихватили су 1643. Православно исповедање Петра Могиле у поправљеном облику; штампано 1667, дело временом постаје један од главних православних символичких текстова. Румунска верзија сачињена је 1691, а словенскаје штампана 1696. године.



Теолошку културу овог времена обележавају и митрополити Варлаам (1632-1653), савременик Петра Могиле, и Доситеј (+1693). Они се потврђују као теолози делима првог ранга. Варлаам пише Румунску књига поука (Јаш, 1643), која се нашироко користила, Одговор на калвински катихизис (Сучава, 1645) - калвински катихизис беше штампан у Алба Јулији 1640. године - и Седам Тајни Цркве (Јаш, 1644). Доситеј пише Псалтир у стиховима (1673) и преводи Исповедање вере Генадија Схоларија (1454), покушавајући први да на румунском језику изгради и фиксира православну теолошку терминологију. Доситеј има велику заслугу што је увео румунски језик у Литургију преко Служебника (преведен је 1679, а штампан 1683. год.). Исто тако, њему се признаје да је био наставник православних у Пољској, са којима је Румунска Црква одржавала добре односе (1925. г. митрополит пољски Владимир хиротонисан је у Румунској Патријаршији).



Са митрополитима Варлаамом и Доситејем румунска помесна теологија XVII века чини прве прагматичке покушаје да пронађе свој сопствени стил и речник, да се одвоји од словенства и византијства, који су дотад имали доминантан утицај, а да ипак остане верна православној традицији. Истина, више векова (XIV - XVI) словенски језик, затим латински и грчки, употребљавали су се било на кнежевским дворовима, било у црквеној књижевности, пошто је сфера словенско-византијског утицаја била веома широка. Словенски језик употребљавао се на богослужењу, али никад није играо улогу говорног језика. Иначе, још веома рано вршени су преводи са словенског на говорне језике помесних Цркава: бугарски, српски, румунски, руски. Византијски утицај продро је услед веза са великим духовним и културним центрима Православља: Јерусалимом, Атосом, Синајем, где је румунско присуство било познато преко даривања, помоћи и градње.



У покрету очувања православне саборности на румунској територији у поствизантијском периоду, али упоредо и уобличавања локалног румунског Православља, велику су улогу, уз митрополије, одиграле више школе и богословске академије, као што су: Трговиштанска, коју је основао Матеј Басараб (1632-1654); Света Три Јераха у Јашу, отворио је Василије Лупу (1634-1653) по узору на Кијевску, а за њу се бринуо митрополит Варлаам 1640; богословија Светога Саве у Букурешту, основана 1680. трудом Шербана Кантакузина (1678-1688) којује преуредио Константин Брнковјану (1688-1714). Одлучујући чинилац и епохалан значај представљали су библијски преводи на румунски: Нови Завет штампан у Белграду (1648), превео га трансилванијски митрополит Стефан и Целокуина Библија коју су превели Раду и Шербан Грећану, штампана у Букурешту 1688. год. доприносом кнеза Константина Кантакузина. Интелектуални хоризонт овога покрета обележили су и двојица ерудита византијске и европске културе, васпитавани на Богословској академији у Цариградској Патријаршији: спатар Николај Милеску (1636-1708), који штампа Енхиридион (Штокхолм, 1667), у којем осветљава евхаристијско православно учење у контексту спорова између католика (јансениста) и протестаната у Француској; Димитрије Кантемир (1673-1723), који пише Диван или Препирка мудрога са светом (Јаш, 1698, на грчком и румунском), "Descriptio "" и "Loca obscura" (катихизис Теофана Прокоповића).



Оно што је град Јаш био под Василијем Лупуом, то постаје град Букурешт под Константином Брнковјануом: велико међуправославно културно и богословско средиште. Константин Брнковјану доводи у Букурешт чувена имена: Хрисанта Нотара, патријарха јерусалимског, Антима Грузијанца (Грузије), Максима Пелопонеског и Атанасија (Дабаса) Антиохијског. Антим Грузијац (+1716), који штампа серију богословских дела у грчкој штампарији у Снагову и пише збирку Дидахиа, узима у заштиту Јована Кариофила, ректора Патријаршијске академије у Цариграду, који одбија да уместо претварања (μεταβολη) прихвати транссубстанцијацију (μετουσιωσις), термин који је узео Доситеј у своме Исповедаљу (увео га је Мелетије Сириг у Исповедаље Петра Могиле). Ову школу теолошке културе помаже Николај Маврокордат, са чувеном својом библиотеком у манастиру Вакарешт, као и митрополит Григорије IV Даскал (1765-1854).



И поред тога што је Сабор који је сазвао Атанасије Ангел 1700. године присилно одлучио о стварању унијатске Цркве са Римом у Трансилванији, римокатоличко мисионарство остало је немоћно пред отпором православних, те је присиљено да се пресели у Аустроугарску. Покрет који је водио Софроније постаје символ борбе православних у Ердељу за сопствени етнички, културни и верски идентитет. Ердељска школа - иако су је водили унијатски корифеји васпитавани у Бечу и Риму: Самуило Мали (1745-1806), Ђорђе Шинкај (1754-1816) и Петар Мајор (1754-1821) - заслужна је што је показала латинско порекло и романску припадност румунског народа разобличавајући концепције неких саских и мађарских историчара који су негирали ту историјску истину.



У другој половини XVIII века позната су два центра богословског и аскетског жара: Путна и Њамц. Школу у Путни основао је Јаков Путнански, као епископ Радауца (1745-1750). Њомеје после 1750. год., управљао архимандрит Вартоломеј Мазарјану (+1778), који је написао Историју манастира Пушне (1761). Монашки и филокалистички препород у Њамцу везан је за име Пајсија Величковоског (+1792), рођеног у Полтави (Украјина), монаха на Атосу, који се потом настањује у Њамцу, где преводи Филокалију (Добротољубље) са грчког на словенски. Благодарећи тој струји, патристичка теологија, исихастичка духовност и православна аскетска литература поново улази у живот Цркава у Молдавији, али и у Русији, гдеје тадашња теологија била заробљена од схоластике којаје дошла из латинских школа у Пољској.



Оснивање Богословских семинарија у манастиру Соколи, Јашу, 1804; Сибињу, 1811; Араду, 1892; Букуре шту (Централна), 1834; Бузеу, 1836; Куртеа де Арђешу, 1836; Римник Вилчи, 1837; Букурешту (Митрополит Нифон), 1872 -дало је велики замах православној литератури са дидактичким и пасторалним карактером. Јерарси великих интелектуалних и организаторских способности дали су допринос теолошкој култури овога раздобља. Међу њима се истичу: молдавски митрополит Венијамин Костаки (1768-1846), који преводи, пише и објављује серију дела велике вредности: Киријакодромион (Недељеник) - недељне беседе - Никифора Теотока (превођен и штампан у више наврата) - 1810. и 1811. у Њамцу, Тумачења Посланица Светога Аиостола Павла Теофилакта Охридског (штампао између 1904-1906. епископ Атанасије Миронеску), Лествица Јована Лествичника, 1814, Катихизис митрополита московског Платона (1839), Пидалион (1844), Црквена историја Теодорита Кирског; затим Мелхиседек Штефанеску (1822-1842), епископ града Романа, члан Академије, који први саставља виши уџбеник за Догматско богословље Православне Цркве (Роман, 1855), и пише дела Папство и садашње стање Православне Цркве у Румунији и Православна Црква у борби против Протестантизма; митрополит угарсковлашки Григорије IV Даскал (1824-1834) преводи следећа дела: Догматику Јована Дамаскина (1805), Тумачење четверојеванђеља Теофилакта Охридског (1805), Посланицу ппатријарха Фотија Источним патријарсима (1832), Исповедање Петра Могиле (1827), 0 исхођењу Светога Духа Јосифа Вријенијског (1832), Патерик (3. изд, 1832); Андреј Шагуна (1809-1873), потпредседник Народне скупштине у Блау (мај 1848), оснивач "Астре" (1861), писац Основног статута проглашеног 1869, написао је Историју Православне Источне Саборне Цркве (два тома, Сибињ, 1860), Приручник црквеног права (1868), Енхиридион - протумачени канони (1871); хроничар Наум Римнички (1764-1838) добар познавалац грчких рукописа.
 
Неколико важнијих политичких догађаја означили су прелазак у другу половину XIX века: покрет 1848. год. против анексирања Трансилваније Мађарској у коме су учествовали православни и унијати; обновљење Румунске трансилванијске митрополије, које је добио Андреј Шагуна; Уједињење Румунских кнежевина под Александром Јованом Кузом 1859. године, секуларизовање манастирских имања 1864, кад су и богословске школе прешле под управу јавнога школства. Али најзначајнији догађај у овом периоду јесте оснивање богословских факултета у свим румунским провинцијама: Јаш 1860-1864; Черновци 1875; Букурешт 1881-1883 (интегрисан у Универзитет између 1890-1948); Богословска академија у Сибињу (1811) постаје факултет 1943. У исто време појављују се црквени и теолошки часописи: Румунски телеграф (1853), Румунска Православна Црква (1874), Кандило (1882), Теолошки часоиис (1907). Наравно, признање аутокефалности Румунској Цркви, 25. априла 1885. године, чини одлучујући тренутак у историји румунског Православља.



У овом прелазном периоду румунска теологија зависи од превода, посебно дела руских теолога који су писали по западним узорима. То је потпомогло да схоластички западни утицаји - посредством превода руских писаца, али и неких грчких теолога који су предавали у Русији и увели идеје западне ренесансе (Евгеније Вулгарис 1717-1806. и Никифор Теотокис 1736-1800) - продру и у румунску теологију. Карактеристични примери западног утицаја виде се у делима Кириакодромион Никифора Теотокиса (патријарх Јустинијан штампао је поправљено издање 1960), Катихизис Платона московског и Теофана Прокоповића, Уџбеник православне догматике Макарија Булгакова (са француског превео Герасим Тимуш, 1885. и 1887), као и Силвестра Канева (5 томова, 1889-1906) и Петра Свјетлова (превели Сергије Беан и Константин Томеску, 1935). Иста се појава запажа у неким преводима из грчке теологије. Најпознатији у Румунији грчки теолог у савременој епохи јесте Христу Ан-друцос по својој Догматици (превео Д. Станилоје, Сибињ, 1930) и Символици (превео Јустин Мојсеску, Крајова,1955).



Но, тренутак оригиналне помесне теологије није закаснио. Непобитна заслуга у том послу припада ктиторима вишег богословског школства. У овом периоду огроман значај имају универзитетска предавања и уџбеници: за литургику Василије Митрофановић (+1888), за теологију Старога Завета Василије Тарнавски (+1914), за теологију Новога Завета Василије Георгиу (1872-1959) и Харалампије Ровенца; за морално богословље Јулије Скрибан (Уџбеник моралног богословља, 1921) и Атанасије Миронеску; за црквену историју Јевсевије Поповић (1838-1922) писац Опшше црквене историје, штампане на немачком у три тома, превео ју је и издао А. Миронеску (4 тома 1925-1928); за црквено право Валерије Шесан (Сазивање васељенског сабора, 1973) и Константин Клементије Поповић (1846-1938); за основно богословље Василије Гаина; за патристику Цицерон Јордакеску (Историја хришћанске литерашуре, 3 тома 1934-1940); за Историју Румунске Цркве Николај Добреску (1875-1914), Симеон Рели, Стефан Лупша и Николај М. Попеску; за пастирку и омилитику Петар Винтилеску, Григорије Кристеску и Димитрије Белу; за православну догматику и символику Јован Михалћеску, за мисионарство Василије Испир.



Професор догматике на Букурештанском факултету (1904-1939), потом митрополит молдавски, Иринеј Михалћеску био је најпознатији и најплоднији румунски теолог првих деценија XX века, познат особито по: Θησαυρος της ορθοδοξιας; (Лајпциг, 1904), у којем објављује и тумачи догматске текстове Васељенских Сабора и исповедања православне вере; Сотириолошка догматика - Предавања о Тајнама (Букурешт, 1926-1928); Уџбеник символичког богословља (1904), преведен на француски: La Theologie Symbolique au point de vue de l'eglise Orientale (Париз, 1932); Одбрамбена теологија, 1941. Заједно са Параскивом Ангелескуом он 1937. издаје најестетскији савремени Служебник, са словима и вињетама у нововизантијском стилу које је урадио Ђорђе Русу. Дела догматског карактера такође су објавили Стефан Сагин (Догматика Оваплоћења, 1902. и Сотириолошка догматика, 1903) и Василије Лојкица (Патријарх Кирило Лукарис, Карансебеш, 1912, Библијски називи Бога, 1927).



У овом периоду формирања румунског православља и богословља позната је друга група оснивача, утемељивача, црквених личности, ерудита и интелектуалаца, почасних, активних или дописних чланова Румунске академије: епископ Хуша и Романа, Мелхиседек Стефанеску (1822-1892); унијати Тимотеј Ципариу (1805-1887) и Јован Мику Молдован (1833-1915); епископ карансебешки Николај Попеа (1826-1908); свештеник Симеон Фло-реа Маријан (+1907); митрополит трансилванијски Василије Мангра (1850-1918); митрополит примас, Атанасије Миронеску (1858-1931); професори: Николај Добреску (1875-1914), Иларион Пушкариу (1852-1922), Јован Лупаш (1880-1967), Николај Попеску (1887-1963), Ђорђе Ћухандру (1875-1948), Василије Георгиу (+1959), Григорије Пишкулеску - Гала Галактион (1879-1961) - који је превео Свето Писмо између 1936-1938. са Василијем Радуом (1887-1940), Стефан Метеш (р. 1887), Николај Колан (1893-1967).
 
Плодови богословских трудова почетком XX века концентришу се око неколико догађаја првога реда:



а) Богословске и патристичке збирке, на пример: Богословска збирка (1927-1928), настала старањем Јована Михалћескуа, Матеја Псларуа и Г. Н. Нице; Древна хри шћанска књижевност (Јаш, 1933) у редакцији Цицерона Јордакескуа; Теолошка серија (Сибињ, 1933), под покровитељством митрополита Николаја Балана (1882-1955), Практично хришћанство (живот и дело). У теолошкој едицији појављују се многобројна дела изузетне вредности, као: Евхаристијска епиклеза (1933) Николаја Поповића (1903-1960), Павловска антропологија Григорија Маркуа;

Библиотека црквених отаца Матеја Псларуа (Римник Вилча, 1935) и Извори Православља Димитрија Фећоруа и Олимпа Каћуле (Букурешт, 1938).



б) Нова и потпуна мисионарска литература објављена је између 1925. и 1935. године благодарећи арадском епископу Григорију Комши (1889-1935). Најважније дело ове едиције јесте Уџбеник сектологије проф. П. Дехелјануа (1909-1979). У тој области и Иларион Фелеа (1903-1961) је написао уџбеник Православни кашихизис.



в) Теолошки разговори са Англиканцима у Букурешту 1935. године, непосредном подршком и учешћем патријарха Мирона (Кристеа), после чега је Румунска патријаршија признала валидност англиканских хиротонија.



г) Покрет друштвеног апостолата који је основало удружење "Обновљење" у Крајови; покрет је промовисан у социјално-хришћанским студијама "Солидарност" као и у часопису Солидарност, 1920. године. Друштвена хришћанска етика, лична и групна, постаје главним предметом студијског подухвата Шербана Јонескуа.



д) Нови библијски преводи и студије које је благословио патријарх Никодим (1864-1948): Нови Завет, 1924, 1926, 1931; Псалтир, 1927; Илустрована Библија, 1936; Библија, 1944.



Први Конгрес православних теолошких факултета (Атина, 29. нов. - 6. дец. 1936) представља тренутак снажног учешћа и великог доприноса румунског Православља. Довољно је овде споменути имена оних који су представљали три богословска факултета из Румуније: архимандрит Скрибан, Василије Георгиу, Валеријан Ше-сан, Шербан Јонеску, Теодор М. Попеску, Василије Испир, П. Винтилеску, X. Ровенца, Јован Савин, Г. Кристеску, Николај Котош. Конгресом је владала теза Георгија Флоровског о спољним Западним утицајима на православну теологију по паду Цариграда, и о повратку на јелинизам, који би требало да буде стални садржај православне мисли. Међутим, против "поновног јелинизирања" помесне теологије устаје православна румунска школа. Тај догађај из 1936. године изузетно је важан јер први пут у савременој епохи румунско Православље тада доказује право на свој духовни и културни идентитет, чувајући при томе своју свеправославну саборност. Та визија надахнута је генијалношћу патријарха Мирона (1868-1939), који је основао Православну румунску мисионарску епископију у Америци (28. априла 1928) и Православну румунску мисију у Јерусалиму 1935. године.



Тако започиње процес кристалисања румунског Православља, непосредно инспирисан и фаворизован интелектуалном и философском климом коју су створили стубови националне културе те епохе као што су: Василије Прван (1882-1927) - Гешика. Историја Дакије, 1926; Николај Јорга (1871-1940) - Историја Румунске Цркве и религиозног живота Румуна, 1932. и Румунска концепција Православља, 1940; К. К. Ђуреску, Историја Румуна, пето издање, 1946; Силвије Драгомир (1888-1962), велики историограф Цркве у Трансилванији; етнолози: С. Мехединци, Румунско хришћанство, 1941; писци-философи: Лукијан Блага (1895-1961) - Миоритски простор, 1936; Трилогија културе, Румунска мисао у Трансилванији у XVIII веку; Никифор Крајник, Рајска носталгија, (1940); Мирча Елијаде, студије из историје религија и расправе о духовном смислу символа, штампане у часопису Залмоксис 1939-1942.



Део "Генерације 1936" играо је одређену улогу у стварању веза међу старим богословским факултетима и институтима основаним после 1948. године у Букурешту и Сибињу. По оригиналним и озбиљним студијама у Сибињу се истичу Димитрије Белу (1902-1980): "О љубави", "Првородни грех по Оригену", "Царство Божије и Цр-ква", "Свети Оци о телу", "Трагично у светлости моралног богословља" (Митроиолија Баната, 1967, бр. 9-12); Исидор Тудоран (р. 1906), коаутор Уџбеника догматике и символике (1958); Аксиолошки основи добра, Техника и дух, Ерос и агапи, Стање човека у рају и после пада, Крштеље јеретика, Бог у теологији Карла Барта; Николај Младин: Самило Мику Клајн, Теолог, (Сибињ, 1957), Студија моралног богословља (1969); Милан Шесан, који је на немачком 1969. год. објавио синтезу историје хришћанских Цркава после 1054, јесте и коаутор (са Јованом Ремурјануом и Теодором Бодогајем) Уибеника опште црквене историје, друго издање 1975, и писац многобројних студија о периодизацији црквене историје, Православљу, Византији и Риму, Словенима, хришћанству и Риму, унијатству, хуситима и Православљу; Теодор Бодогаје: Историјски доприноси у вези са сабором у Јашу (Сибињ, 1943); Мирча Пакурариу: Историја Румунске Православне Цркве (Сибињ, 1972), у којој је открио православне основе древног румунског хришћанства у Трансилванији и поново потврдио јединство језика, културе и православне духовности међу свим покрајинама земље од самог почетка овог миленија.



У Букурешту најпре сусрећемо име Теодора М. Попескуа (1893-1973), који се заједно са проф. Д. Станилојем може назвати корифејем савременог румунског Православља. Коаутор Опште црквене историје (Букурешт, 1956), Т. М. Попеску оставио је непревазиђене студије о историји теологије (Улога историје по хришћанском схватању, Букурешт, 1927), о историји првога хришћанства, затим и о историји шизме (1054), Васељенских Сабора и унионистичких сабора, а особито о проблему утврђивања датума Пасхе (Васкрса) и о православним символичким текстовима објављеним после 1054. Најважније његово дело јесте Енциклика Источних патријараха 1848. године (превод и уводна студија, Букурешт, 1935). Он је играо главну улогу између две епохе у историји савременог румунског богословља. Ево шта о њему пишеједан од његових колега: "Мислимо на последњих двадесет година Богословског факултета у Букурешту и на првих двадесет година овог Богословског универзитетског института. Проф. Теодор М. Попеску могао их је представљати, могао их је илустровати толико достојанствено са висине своје катедре Опште историје Цркве, са свом снагом и богатством припреме и његове личности. У првом периоду био је прави магистар, био је служитељ доследне смелости, био је наставник на путевима које је он отворио; био је истинити ктитор библиотеке Богословског факултета, коју је настојао да обогати са свим ризницама хришћанске мисли, древне и савремене, са свим потребним училима, у најстрожијем смислу научне методе. У другом периоду био је одани и дисциплиновани задужбинар богословског училишта и културе, са истом младалачком страственошћу студирања. У том погледу треба додати и обновитељски дух који је он уселио у румунску теологију, са висине универзитетског амвона" (Ђорђе Ј. Мојсеску, "In memoriam Teodor М. popescu", Алманах 1974 - Румунска парохија у Бечу, Беч, 1974, стр. 157).



Ево и других светлих имена из тог времена: Петар Винтилеску (Исиовест и духовништво, 1939; Еклисиолошка и заједничарска улога Литургије, 1946), који је учествовао на Православној конференцији у Москвијула 1948. у својству декана Богословског факултета у Букурешту. 0бјавио је најпотпуније теолошко објашњење Вечерња, Јутрења и Литургије (Објашњени Служебник, Букурешт, 1972); Јован Коман (Тсорија Логоса у Аиологијама Светог Јустина Мученика, Букурешт, 1942; Питање философије и патристичке литературе, 1944; Патрологија, 1956; Традиција у светлости Светих Отаца, 1956); на Московској конференцији 1948. године изложио је изврсну студију о Православној Цркви и Екуменском покрету (штампана у Ортодоксији, бр. 1-2, 1962), у којој је у први план поново ставио важност богослова и хришћанских писаца у патристичком периоду из Добруџе, а скупа са Ливијем Станом и Мирчом Кјалдом упознао је Румуне са историјом и доктрином старокатолицизма; Н. Кицеску, коаутор Уџбеника догматике и символике (1958), бивши члан Комисије Вера и Конституција Екуменског савета цркава (Искупљење по Светоме Писму и ио списима Светих Отаца; Теорија рекапитулације (ανακεφαλαιοσις) код Светог Иринеја; Црква - тајанствено тело Госиодње; Православље и Протестантизам; Оваплоћење и искупљење; 0 развоју догмата; Значај исповедања вере; Екуменски покрет; Божанске парадогме; Јерархијска власт, духовна власт), Ливије Стан (1910-1973), доктор "honoris causa " Богословског факултета у Солуну (1971), написао је: Лаици у Цркви (Сибињ, 1939), изузетно дело у православној теологији, обогативши основне појмове канонског права: аутономија, аутокефалија, икономија, исправна традиција, институција и институционализовање, апостолско прејемство; Орест Бучевски (р. 1897), коаутор дела Учење православне вере (1952); Енеја Браниште (Теологија икона, 1952); Петар Резуш (р. 1913): Православна догматска традиција, ОДуху Светоме, Православна ангелологија.



.....
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/recnik/P.htm
 
Obnovljeni život, Vol.41. No.1. Veljača 1986.

Josip Antolović
SVETI NIKETAS, BISKUP REMESIANE,
APOSTOL SVIH RUMUNJA


Oblikovanje rumunjske nacije, rumunjski jezik i pokrštenje stare rimske pokrajine Dacije — iz nje će se u 14. stoljeću razviti dvije samostalne vojvodine: Vlaška i Moldavija, u 19. stoljeću, točnije god. 1881., nastati Kraljevina Rumunija, a od god. 1947. Narodna, Republika Rumunjska -sežu u daleku prošlost, na početak 2. stoljeća, kad je car Trajan osvojio Daciju i kad je tim osvajanjem Rimsko carstvo bilo prostorno najraširenije. Prva izričita svjedočanstva o postojanju kršćanstva u karpatsko-podunavskoj regiji potječu iz doba cara Doklecijana, najvećega rimskog progonitelja Crkve, i to iz god. 303-304. Tada je u gradu Tomis, današnja Constanca na Crnom moru, bio mučen velik broj vojnika i puka. U tom je gradu već u 4. stoljeću bio jedan od glavnih kršćanskih centara sjeveroistočnog Balkana, biskupsko sjedište, koje će poslije prerasti u metropoliju pokrajine Skitije.
Poznati biskup Tomisa bijaše sveti Theotimos (biskup od god. 392. do 403.), po rođenju Skit. Veoma se trudio oko obraćenja Huna, koji su-ga nazivali „bog Rimljana". U borbi između bizantskog carskog dvora i sv. Ivana Zlatoustog stajao je uz velikog, nepravedno progonjenog sveca i biskupa. Javno je prekoravao držanje sv. Epifanija prema Origenu i njegovim djelima. Inače ga nazivaju apostolom Dobrudže. Provalom Avara Tomis, to važno biskupijsko središte, na žalost propade. Spomendan svetog Theotima slavi se 20. travnja.
Misionari, koji su evangelizirali područje današnje Rumunjske bilo sjeverno ili pak južno od Dunava, bijahu Latini. Među njima je najznačajniji sv. Niketas, biskup Remesiane, kod današnjeg Niša, kojega nazivaju „apostolom svih Rumunja". Tražeći kršćanske korijene Evrope, upoznajmo apostola jednog od najstarijih evropskih naroda. Veliki apostoli velikih evropskih naroda dobro su poznati, ali, kako to obično biva, apostoli malih naroda manje su poznati. Izvucimo ih iz anonimnosti, iz neopravdana zaborava, jer i oni su značajan dio kršćanske povijesti našeg kontinenta, sjajne zvijezde na evropskom kršćanskom nebu.

O životu svetog Nicete iz Remesiane znamo malo. Nije nam sigurno poznato mjesto i vrijeme njegova rođenja. Znamo sigurno daje između 366. i 414. bio biskup u Remesiani. Dvaput je putovao u Italiju: god. 398. i 401-402., gdje je bio gost slavnog biskupa Nole, sv. Paulina, kojega bijaše velik prijatelj. U znak prijateljstva sveti mu je biskup posvetio dvije poeme u kojima hvali njegovu pastoralnu i apostolsku aktivnost među Dačanima te arijevskim i poganskim Gotima.
Sveti Niceta okušao se i kao kršćanski pisac. Povjesničar Genadije pripisuje mu „6 Libelli instructionis“ - šest knjiga pouka koje bijahu namijenjene krštenicima. Od njih su se, osim u odlomcima, sačuvale samo tri knjige: „De ratione fidei“, „De potentia Spiritus Sancti“ i „De symbolo“ - o vjeri, o snazi Duha Svetoga te o Vjerovanju. Nadalje, posjedujemo i dva njegova liturgijska govora: „De vigiliis“ (O bdjenjima) i „De psalmodiae bono vel de utilitate hymnorum“ (O dobru psalmodije, o koristi himana). Svetac je napisao i karatku raspravu „De diversis appellationibus Christi“ (O raznim nazivima Krista). Neki mu pripisuju, no to je među učenjacima još uvijek sporno, i himan Te Deum laudamus (Tebe Boga hvalimo). Činjenica je da je taj svetac i apostol svih Rumunja jednostavnim i jasnim stilom znao izlagati vjerske istine, a to je i bilo potrebno onima kojima se obraćao. Bile su to „animae rusticae“ — duše koje nisu posjedovale neku veliku kulturu, a također su vrijedne pastirske brige, pouke i duhovne hrane.
U svojem Vjerovanju sv. Niceta jasno i odlučno brani Nicejsko vjerovanje, istobitnost Sina s Ocem, dakle, Kristovo božanstvo, temeljnu istinu kršćanske vjere. Vrijedno je i njegovo tumačenje Vjerovanja, u kojem se nadahnjivao na slavnim katehezama sv. Čirila Jeruzalemskog. Svakako se njegova tumačenja smatraju važnima za povijest Simbola vjere, osobito Nicejsko carigradskog vjerovanja. U tumačenju Vjerovanja sv. Nicete prvi se put spominje „zajedništvo svetih“, što je znak da se tada ozbiljno računalo s tom istinom. Ističem to u tumačneju Nicejsko carigradskog vjerovanja, ne upuštajući se u to da već Apostolsko vjerovanje spominje općinstvo svetih. Iz pjesama sv. Paulina iz Nole doznajemo da je i biskup Niceta sastavljao himne i liturgijske pjesme. Poznato je i to da sv. Niceta „Magnificat“ pripisuje sv. Elizabeti, dok se općenito pripisuje Blaženoj Gospi.
Iako malo znamo o životu sv. Nicete, remesijanskog biskupa, ipak iz njegovih pisanih djela saznajemo prilično o njemu, a da se sačuvalo sve što je napisao, saznali bismo još i više. Njegov Život i djelo govore da je na području današnje Rumunjske već rano cvao kršćanski život, da je bilo važnih i razvijenih kršćanskih središta, da je i taj dio Evrope bio evangeliziran te da i rumunjski narod ima svoju dugu i bogatu kršćansku prošlost.
Prema podacima iz god. 1962., od 18 000 000 stanovnika Rumunjske 86% su Rumunji, više od 9% Madžari, oko 2,1% Nijemci, a ostalo su narodne manjine Ukrajinaca, Srba, Hrvata, Bugara, Slovaka, Čeha. Rusa, Tatara, Turaka, Grka, Armenaca i Poljaka. Većina pučanstva, 80%, pripada Rumunjskoj pravoslavnoj crkvi. Broj rumunjskih unijatskih kršćana, tj. sjedinjenih s Rimom, a bizantskog obreda, danas je zbog posebnih poratih okolnosti teško ustanoviti. God. 1930. bilo ih je oko milijun i pol. Samo 2% rumunjskog stanovništva čine katolici rimskog obreda, dakle, rimokatolici. Grkokatolici i rimokatolici proživljavali su nakon II. svjetskog rata vrlo teške dane. Sveta je Stolica činila, a i danas čini sve što je bilo i što jest u njezinoj moći kako bi zaštitila rimokatolike i grkokatolike, koji stoje pod njezinom jurisdikcijom. Mircea Clinet, koji se bavi crkvenom poviješću svojega naroda, smatra da je povijest tom narodu povjerila ulogu da bude prirodni most za susret između latinskog zapada te biznatsko-slavenskog i bizantsko-grčkog istoka. Na tome mostu svojini pisanim djelom, koje je također značajan kamičak u mozaiku evropske kršćanske baštine i kulture, kao svjetionik stoji „apostol svih Rumunja".


[SUB]Obnovljeni život, Vol.41. No.1. Veljača 1986. Josip Antolović. Sveti Niketas. biskup Remesiane. apostol svih Rumunja. Str. 74 - 76[/SUB]
http://hrcak.srce.hr/file/82208
 

Back
Top